МИХАИЛ АНДРЕЈЕВИЋ МИЛОРАДОВИЋ Један од најзначајнијих Срба у Русији у 19. веку
Генерал Михаил Андрејевић Милорадовић је потомак из: „ … славног рода Милорадовића који су раније из Житомислића у Херцеговини, не желећи да се одрекну своје вере, емигрирали у Русију. Скоро два века ова племићка породица је служила на бранику православног царства.“
Особитост Михаиловог порекла је и чињеница да је он праунук познатог пуковника Михаила Илијевића (Илијиног) Милорадовића који је, по препоруци грофа Саве Владиславића, постао: „ … овлашћено лице руског императора на Балкану …“, те је као такав 1711. године организовао устанак Црногораца и Херцеговаца против турског јарма.
Имајући у виду овакво порекло, није чудо што је: „ … генерал Михаил Андрејевић Милорадовић постао један од најистакнутијих војсковођа Руске царевине, а посебно се истакао током Наполеоновог похода на Русију. Овај саборац Кутузова и јунак Бородинске битке био је омиљени ученик великог Суворова, под чијом командом је служио у ратовима против Турске и Пољске.“ Истакао се у рату у Италији и Швајцарској (1799). Од 1790-1798. године напредовао је од поручника, капетана и пуковника до чина генерал-мајора у Апшеронском мушкетирском пуку.
Увек је ишао на челу пука што је мнпго пута имало одлучујући значај на исход битке. Године 1805. постао је генерал-потпуковник и учествовао је у бици код Аустерлица под Кутузовљевом командом. Истакао се много пута у Руско-турском рату (1806 — 1812), где је био командант корпуса.
Године 1806, награђен је мачем који је био украшен дијамантима и на коме је писало „За храброст и спашавање Букурешта“. Поново је победио Турке код Обилештија у Румунији 1807. године. После победе над Турцима 1809. код тврђаве Расеват у Бугарској, унапређен је 1810. у генерал-пуковника.
Током Наполеонове инвазије Русије био је један од најистакнутијих и најуспешнијих руских команданата. У бици код Бородина предводио је резервну милицију. Касније је командовао одступницом, која је ометала француско напредовање према Москви. Кад је Наполеон почео са повлачењем из Русије, Милорадовић је победио Французе у бици код Вјазме. После тога његов корпус је постао један од најактивнијих у прогањању Наполеонове војске из Русије, све до победоносног уласка у Париз.
У бици код Бауцена 1813, предводио је заштитницу од савезника. Приликом победе код Кулма био је у команди руско-пруског корпуса, којега је предводио и у бици код Лајпцига. Током 1814, командовао је савезничким контингентом у Холандији. Први је добио право да носи монограм цара Александра I.
Има још једна дивна посебност о њему. Наиме, земни остаци нашег Михаила почивају неколико корака од земних остатака његовог учитеља великог Суворова у цркви Светог Александра Невског у Петрограду. Заједно су били у рату, заједно су и у смрти.
Генерал Михаил Андрејевић Милорадовић, рођен 1771. године, био је: „ … човек широке душе, прави војсковођа који је увек делио судбину својих војника од којих се никад није одвајао. Уважавали су га и непријатељи који су испредали приче о његовој војничкој храбрости и умећу. После битке код Лајпцига, цар Александар I. доделио му је титулу грофа и право да носи царев монограм на својим еполетама, а после тријумфалног уласка у Париз, 1814. године, и почасно право да носи Георгијевски крст.
Од 1818. године, па све до смрти (1825. г.) био је војни губернатор Санкт Петербурга кога су волели и ценили и војници и обичан народ. Спровео је антиалкохолну кампању, забранио коцкање у армији, осветлио град, изградио чувени Михаиловски дворац, зграде циркуса и многих просветних и културних институција. Спречио је прогон Пушкина, и био покровитељ позоришта, а по његовој последњој вољи цар је ослободио око 1500 људи који су му били најближи. Носилац је 18 највиших риских Ордена и награда и 8 старних Ордена Био је почасни члан Руске академије наука.“
„Приликом устанка декабриста … који је био део масонске завере 1825. године, Милорадовић је смртно страдао покушавајући да смири побуњене официре на Сенатском тргу.
Ова побуна декабриста била је део хибридног рата Запада против Русије који је, у крајњем исходу, довео до фебруарске револуције 1917. године и потоњег распада Руске царевине. Главни организатор преврата, по аутору, била је Велика Британија … „