ИВАН IV ВАСИЉЕВИЧ (ГРОЗНИ) (1533.-1584.) Највећи и први руски цар
Величанствени, највећи и први руски цар Иван IV Васиљевич (Грозни), поријеклом Србин, кључни је носилац у примјени глобалног геополитичког концепта „Москва Трећи Рим“. Овај концепт је: „… формулисан након склапања брака великог московског кнеза Ивана III (1440.- 1505.) са нећакињом посљедњег византијског цара убијеног током турског напада на Константинопољ, Софијом Палеолог (Иванова бака по оцу). Од његове лозе воде поријекло каснији руски владари, укључујући и Ивана Грозног.
Због свог изузетног значаја, Иван IV је постао „један од најоклеветанијих хероја … руске историје. … Према ријечима руског писца и етнографа … В. И. Дала, „грозни“ значи храбар, величанствен, онај који држи непријатеље у страху, а људе у послушности.“ Међутим, у пријеводу на енглески добија се потпуно изобличено и ружно значење ријечи „грозни“.
Иван IV рођен је 25.8.1533. године … као син великог кнеза Василија III и Јелене Васиљевне Глинске. Након очеве смрти, бригу о трогодишњем Ивану преузела је мајка која је умрла 1538. године … Показало се да је она била жртва завјере и да је била отрована.“
„ … Мајка Јелена Глинска била је Српкиња, која је водила директно поријекло из породице Јакшић … Највише је утицаја на формирање личности будућег цара и суштинског родоначелника идеологије „Москва – Трећи Рим“, имала управо његова бака Ана (србска принцеза од Јакшића) која се старала о његовом образовању и васпитању. Усадила му је понос, достојанство, одлучност али и даривала светосавско духовно наслијеђе које се кристалисало кроз њене лекције о светородној лози Немањића, од Стефана Немање до Душана Силног, који је маленом Ивану постао узор, па све до цара Лазара, Косовског боја и косовског завјета. Мајка и бака су будућег цара училе православљу, приповиједајући му о Светом Сави као утемељитељу српске цркве и државе. Политичко искуство српске државе приликом стицаја аутокефалије наше цркве, али и проглашења царства и законика, представљало је тако обазац идеолозима руске националне државе. У свему томе лик и дјело Светог Саве постају образац братског савеза Руса и Срба …“
Млади владар одраста у атмосфери дворских преврата и борбе за власт између … бољарских кланова. Ова ситуација је уништавала и растакала државу … Наређења нису поштована ни извршавана, а носиоци власти … су се понашали својевољно, осионо и нечасно. „Вертикала моћи“ је уништена … Ред у земљи било је могуће успоставити само кад би велики кнез преузео терет власти на себе, лично водећи бригу о државним пословима ……Митрополит Макарије је за ово потпуно припремио Ивана Васиљевича.
Уз велику подршку и упутства митрополита, велики кнез Иван одлучује да се ожени са 16 година и да се крунише. Женидбом он добија статус одрасле особе, а крунисањем у цара он својој власти даје суверенистички, знатно већи политички карактер, али и значајно другачији положај у дипломатским односима за Западном Европом.
Крунисање Ивана Васиљевича у цара одржано је у Саборној цркви Успења, у московском Кремљу 1547. године, а вјенчање у фебруару (исте године).
Невјеста, лијепа и паметна Анастасија Романова је изабрана међу кћерима племићког рода из цијеле државе. Тиме су створени неопходни предуслови за успјешан почетак владавине Ивана IV. Посебно је важно то што је Црква подржавала младог цара, а он је са своје стране узимао најактивнијег учешћа у њеном раду. „Духовно јединство оснажило је јединство читаве државе.“
Поред наведеног: „ … Утврдио је и главне карактеристике руске геополитике:
- Обнова геополитичке зоне утицаја Златне Хорде, али са руском доминацијом (поновно уједињење старих земаља хиљадугодишње евроазијске државе – Казањ, Астрахан, Сибир);
- Борба за излаз на море (Балтик, Бијело море);
- Народна монархија (уједињење православља и монархије, Земаљски сабори).“
Да би превазишао стање анархије коју је створила бољарска „власт“, млади цар је морао владати „гвозденом руком“. Самовољне и непослушне бољаре он је кажњавао, а процјењује се да је: „ … казнио само неколико хиљада људи. И патио је због тога и савјест га је мучила.“
Предање цркве, као један од најпоузданијих историјских извора има у случају цара Ивана посебан значај јер се и њиме у потпуности оповргава: „… вишевјековна антируска стратешка операција стварања негативне слике Ивана Грозног. Напорима западне пропаганде, локалних руских либерала (корисних будала и полуинтелигената), он је представљен у једну од „најстрашнијих и најкрвавијих фигура свјетске и руске историје.“ У поређењу са владарима Запада исте епохе, који су буквално утопили сопствене и сусједне замље и градове у крви, и који се упркос томе сматрају великим и мудрим … Иван Грозни био је велики хуманиста.“
Откуда толика клевета и мржња према њему? … Није чудо јер је тешко наћи особу у руској историји која је толико учинила за руски народ. Територија руске државе се скоро удвостручила … Русији су припојени Казањ и Астрахан, цијели водени пут Волге, започело је освајање Сибира … започет је процес обнове Сјеверног Царства од … Црног мора, Карпата и Балтичког мора на западу, до Тихог океана на истоку, Сјеверног леденог океана на сјеверу, па све до граница Кине, Индије и Персије, на југу.“
Сумарно се може рећи да је Иван Васиљевич утврдио не само главне приоритете руске спољне него и унутрашње политке. Посебно се може сматрати значајним што је успостављањем народне монархије успоставио и симфонију државе и Цркве. То много подсјећа на ону симфонију коју су Немањићи успјели да успоставе у једном периоду постојања српске државности.
Ваља посебно истаћи да се: „Млади цар од самог почетка показао као паметан и флексибилан политичар. Успио је да привуче све снаге заинтересване за … јачање руске државности …. Изабрана је Рада (која постаје) неформални орган управљања (сачињена од представника различитих друштвених слојева) са којима се проналазе политички компромиси … Један од главних политичких корака био је сазивање Земаљског сабора … на који Цар позива представнике „свих редова“ – бољаре, црквене великодостојнике, службенике владе, дворјане, трговце. Тиме се у праксу политичког живота уводи трагање за друштвеним консензусом (вођење друштвеног дијалога, почетак изградње цивилног друштва).“
Иван IV Васиљевич је био и: „ …први руски цар који је препознат као најобразованији владар своје епохе. Имао је јединствену античку библиотеку..“
Не смије се заборавити и да је цар Иван 1550. године упутио писмо турском султану Сулејману II, позивајући га да поштује светиње Хиландара и других српских манастира … (Он је) „ … дао 1556. године монасима из манастира Хиландара просторије за подворје у центру Москве, које је постало неки вид дипломатског представништва Србије у Русији. У том простору су прикупљане књиге, црквени прибор и друга средства за јужну словенску браћу.“
Иван Грозни је преузео кориштење титула приликом издавања царских докумената од цара Душана.
Први руски цар Иван IV Васиљевич упокојио се 1584. године, а сахрањен је у Архангелској саборној цркви московског Кремља.
Извод из анализе пуковника Горана Аћимовића
Ана Глинска Јакшић, (1473-после 1553), србска принцеза, бака по мајци руског цара (рус: Анна Глинская Якшич)
Била је ћерка српског војводе Стефана Јакшића (†1489) и његове супруге Милице. Ана је била удата за кнеза Василија Лавовича Глинског (†1515), брата моћног кнеза Михаила Лавовича Глинског (†1534).
Ана и Василије у браку су имали децу, кнезове Јурија Васиљевича Глинског (†1547), Ивана Васиљевича Глинског (†1550), Михаила Васиљевича Глинског (†1559) и принцезу Јелену Глинску (†1538). Анина и Василијева ћерка Јелена Глинска удала се за великог кнеза Русије Василија III (†1533).
Ана је преко ћерке била бака и васпитачица цара Ивана Васиљевича- Грозног (†1584). После смрти ћерке Јелене Глинске 1537. године остала је најближи рођак младог великог кнеза, а касније цара Ивана Грозног.
За време регентства њене ћерке Јелене Глинске од 1533. до 1538. године, Ана је имала утицај на послове руске државе.
После смрти њене ћерке, Ана и њени синови, ујаци младог цара Ивана, уклоњени су из утицаја.
Када је њен унук Иван IV проглашен пунолетним и регентство укинуто, Ана и њени синови су се вратили у наклоност, обезбеђујући утицај на њега током његове ране владавине. Активно су учествовали у крунисању Ивана (1547).
Повукла се у Тројичну лавру Светог Сергија, где је положила постриг и замонашила се под именом Анисија. Умрла је у истом манастиру 1553. године.
Софија (Зоја) Палеолог, (1450-1503), србска принцеза, бака по оцу цара Русије (рус: Софья Зоя Палеолог)
Рођена је, као Зоја, у Мореји (Пелопонез) 1450. или 1451. Од оца Томе Палeолога и мајке Катарине.
Била је друга супруга московског великог кнеза Ивана III Рјуриковича (1462-1505) и византијска принцеза из династије Палеолога, ћерка морејског деспота Томе (1428—1460) и братичина последњег византијског цара, Константина XI Палеолога Драгаша (1449-1453).
Мајка великог кнеза Василија III Рјуриковича, бака цара Ивана IV Грозног Рјуриковича.
Током јуна 1472. године, она се у Риму верила са московским великим кнезом Иваном III. Папа Сикст IV (1471-1484) и кардинал Висарион су се надали да ће овим браком успети да остваре снажан утицај у Русији и уведу католицизам, али до тога није дошло.
Свечано венчање је обављено 12. 11. 1472. године у Москви, а непосредно пре њега, Зоја је прешла у православље и узела име Софија. Током владавине свог супруга, била је велики покровитељ уметности, што је довело до ширења италијанских и византијских утицаја у Русији.
Умрла је у Москви 7. априла 1503. године, две године пре смрти свог мужа (умро 27. октобра 1505. године).
Сахрањена је у масивном белокаменом саркофагу у гробници Вазнесенске цркве у Кремљу поред гроба велике кнегиње Марије Борисовне, прве жене великог кнеза Ивана III. На поклопцу саркофага оштрим инструментом је изгребана реч „Софија“.
У Тројицко-Сергијевом манастиру се налази свилени покров, сашивен Софијиним рукама 1498. године; Њено име је извезено на велу, а себе назива не великом кнегињом московском, већ „Цариградском принцезом“. Очигледно је високо ценила своју бившу титулу ако је се сећа и после 26 година брака.