Дефинитивним укидањем аустријских војних крајина 1751. године изазване су сеобе Срба у Руско царство, које су започеле исте те године у већим и мањим групама и које су трајале до краја 60-тих година тога века. Главнину исељеника у почетку су чинили Срби из Потиске и Поморишке војне границе. Неколико година касније почели су се исељавати, у мањем броју, и Срби из Црне Горе, Босне, Херцеговине, Далмације, Славоније и делова Србије под турском влашћу. Због знатних размера које је попримила овај процес називан је и „Велика сеоба Срба у Русију“.
Процес је почео још када је Патар Велики током посете Бечу сагледао квалитете хусара – лаке коњице која је једина била у стању да се супростави турској тактици. У жељи да обезбеди јужне границе од татарских упада, 1707. године је наложио Апостолу Китичу да по узору на угарске (србске) хусаре, од плаћеника Срба, Мађара, и Влаха прикупи 300 добрих и искусних људи и формира тзв Влашку хорутву.
Сеоба Срба из укинутих Моришке и Потиске крајине у Русију, под вођством пуковника Хорвата (1751) и Шевића и Прерадовића (1752) и оснивање србских насеља у Русији – Нове Србије и Славеносрбије, догодили су се у време велике спољнополитичке кризе у којој се Хабзбуршка монархија налазила од Ахенског мира (1748) до почетка Седмогодишњег рата, али и због константног незадовољства Мађара којима привилегована Србска милиција која је била под јурисдикцијом Бечког двора, док локалне власти нису имале никакву јурисдикцију.
Увређени догађајима у Аустријској царевини и развојачењем војних крајина Срби су одлучили да потраже заштиту од истоверујуће и словенске царске Русије. Исте 1751. године њихови представници, још увек аустријски официри, пуковници граничари Иван Хорват и Иван Шевић, као и пуковник славонског хусарског пука Рајко Прерадовић, срдачно су примљени од руског посланика у Бечу, главног коморника грофа М.П. Бестужев-Рјумина.
Уз његову велику помоћ и велико залагање, царица Јелисавета I Петровна је брзо и благонаклоно реаговала и одлучила да услиши њихове молбе за службу у руској војсци, а њих и њихове породице прими у своје поданство. Шта више царица Јелисавета одмах шаље и емисаре, припаднике Српског хусарског пука основаног још 1727. године међу српске граничаре ради популаризацији те идеје.
Сам поступак руске дипломатије привлачења српских граничара у руску службу био је последица не само жеље да их заштите од аустријске самовоље, већ и објективна потреба да се у борби против Кримског каната искористе искусни војници на југозападним границама Руског царства.
Наиме, у међувремену у тој борби са ратницима ислама исцрпљене су скоро све унутрашње војне резерве Русије, пре свега људске, које су биле неопходне за јачање јужних граница и економски развој доњецких степа. Сада је насељавање ове територије од стране Срба, ватрених непријатеља османлија, духовно јаких и спремних за оружану борбу против Турака и номада, било од великог значаја за царску Русију.
Простор на коме су насељени Срби граничари била је територија данашње Кировоградске области у Украјини. Област је добила име Нова Србија или Новосербија (Новая Сербия или Новосербия) од руске царице Јелисавете (Елизавета I Петро́вна) (1741-1762) на простору дужине преко 200 км на овом равничарско-плодном степском земљишту, између река Сињухе, притоке Јужног Буга на западу и Дњепра на истоку.
Читав простор тада један Србин савременик описује да је до маја клима била пријатна да би од јуна настало жарко лето које би, да није кишног периода, све спржило. Зиме су биле ретко хладне, сем неколико дана када су страдавале домаће животиње. У пролеће све је било покривено травом, а цвеће које се ту налазило стварало је утисак маштовито и богато ишараног тепиха. Међутим, почетком лета пејзаж је подсећао на Арабију. Степа је била изузетно плодна, а „чернозем“ је дозвољавао да житарице дају богат плод.
Нову Србију пресецало је неколико река, између Дњепра и Буга. Највеће међу њима биле су Ингул и Ингулец. Први досељеници из Аустријског царства углавном су били пореклом са територија данашње Војводине али и румунског Баната, мађарске Бачке као и делова војних крајина са територије данашње Хрватске. У почетку се исељавање одвојало уз допуштење аустријског двора јер се једино само на такав начин онај који одлази могао вратити назад у Аустрију али касније када је наум српских граничара био да се трајно населе на новој територији та сагласност од аустријских власти није ни тражена. Административни центар је био град Новомиргород. Област је имала аутономни статус и била је директно подчињена Сенату и Војном колегијуму.
По одобреном плану ту су могли да се насељавају само православни Срби док је домаће становништво (у том моменту малобројно) морало да се одсели јужније. Имена насеља је потврђивала лично руска царица.
Најзаслужнији за ово досељавање Срба, првенствено војника граничара и њихових породица, је сигурно пуковник аустријске војске Јован Хорват от Куртича. Овај Србин, искусни ратни ветеран и школовани официр, незадовољан веома лошим положајем српских војника граничара у Хабзбуршкој монархији одлучио је, мада је у почетку и сам био против тога, да потражи нову домовину где би српски граничари били више уважени и награђени за свој посао.
Отпочео је, тајно, сарадњу са руским послаником у Бечу грофом Михаилом Бестужевим и убрзо добио јула 1751. године пасош за одлазак у Русију. Убрзо потом Јован је довео у Кијев 10. октобра 1751. године прву групу српских насељеника.
Са њим je дошло првих 218 колониста (77 војника са 82 чланова породица и 59 слугу) који су претходно пред пут у Русију положили своје славне заставе граничарске (17 војних барјака укинуте Поморишке границе Аустријске царевине) у арадски храм Светих апостола Петра и Павла. Са собом су повели 159 коња.
Област Нова Србија утемељена је 1752. године на основу плана који је Хорват изложио руској царици. Одлука о оснивању и устројству ове области изнета је у „Повељи” (Грамата) од 11. јануара 1752. године издатој од стране Правитељствујушћег сената Русије.
По Хорватовом предлогу област Нове Србије је уређена према устројству аустријске Војне границе. По овој Грамати Јован постаје руски генерал-лајтант, дата му је дозвола за стварање Нове Србије а он постаје командант Новосербског војног корпуса. Срби граничари су чинили пешадију (стрелци) и коњицу (хусари) и били су носиоци одбране тог степског подручја пре свега од Татара са Крима али су учествовали по потреби у свим ратовима Русије (из Нове Србије децембра 1757. године у Седмогодишњи рат послата су 1.023 војника).
Становницима Нове Србије који су били подређени Војном колегијуму било је дозвољено да се баве „слободном“ трговином (укључујући спољну трговину на Криму, Молдавији и Пољској) и занатством.
Формирана су два српска пука – хусарски и пешачки. Српским Хусарским пуком командовао је генерал Јован Хорват са командним местом у Новомиргородском шанцу (роти) каснијем граду Новомиргороду, на ушћу Гептурке у Велику Вису, који постаје центар целе области Нове Србије.
Основна јединица је рота (чета) односно шанац која је административна, војна и територијална целина. Српским Пандурским (пешачким) пуком је командовао Јованов брат Михајло Хорват који је добио чин потпуковника са командним местом у првој Криловској роти (шанцу) где ускоро почиње изградња тврђаве Св. Јелисавете потоњег Јелисавтграда на реци Ингули (Кировград а од 2016. град Кропивницки) која ће од 1753. до 1764. бити седиште руске команде за одбрану јужне границе.
Ова линија одбране посебно се истакла у руско-турском рату 1768-74. године када су не само зауставили налете Татара већ их је и успешно потиснула након тога.
Са пролећа 1752. године почиње се и са устројством и организацијом нове области. У споразуму са руским властима Хорват је одредио локације будућих шанчева (рота) и на свакој населио, по распореду, неколико нижих официра са мало војске. То су биле „клице” будућих рота које би се постепено допуњавале до одређеног капацитета. Насеља су била концентрисана у круг око рота. Временом су се развила већа насеља састављена од три роте а између ових насеља су постојали сигнални системи за комуникацију. Хорват и други официри Срби су тајно су одлазили у Аустрију и наставили са врбовањем нових насељеника, тежећи да испуне планиране квоте за попуну пукова. Сматра се да је на територију Српског хусарског пука на тај начин током времена насељено око 18.000, а на територију Српског пандурског пука око 12.000 људи.
| Јован Хорват |
Јован Хорват- от Куртић, (1713-1786),генерал мајор, (рус: Иван Самойлович Хорват)
Породица Хорват је пореклом из Старе Србије (Македонија), из места Арвати, у турској нахији – Доња Преспа источно од Преспанског језера. Деда Марко Хорват се преселио у Аустрију седамдесетих година 17. века привучен позивом цара Светог Римскског Царства Леополда I 1667. године, православном становништву Турске царевине да се насели у Аустријским земљама и да им је гарантована слобода вероисповести, слобода становања и трговине. У Аустрији је наставио да се бави трговином, а презиме је узео по називу свог родног села.
Јованов отац Самуило Хорват се определио за војнички позив. Као војвода Великоварадински добио је 1689. године од аустријског цара Леополда I племићку диплому и грб, а „за верност и полезне заслуге” и право да и он и његови наследници носе племићки предикат „от Куртич”, по поседу у околини Арада.
Самуило је почев од Бајског 1704. године учествовао у раду више црквено-народних сабора. Јован је завршио војне школе. Као мајор, предводећи пешачки пук из Поморишке границе, истакао се у Рату за аустријско наслеђе на баварском (1743) и на рајнском бојишту (1744). По повратку у Поморишје 1745. године, у чину потпуковника, распоређен је у Печку. Давао је запажене прилоге за српску цркву Светог Николе у Печки и манастире Ходош и Бездин.
Учествовао је као посланик из војничког сталежа на српском Народно-црквеном сабору у Карловцима 1748. године. Пред полазак у Русији пуковник Јован је продао своје имање Куртич и све остале поседе које је имао. Након 1763. године пао је у немилост код царице Катарине Велике, 12 година је провео у егзилу у Вологди део имовине му је одузет као и генералски чин. Након помиловања населио се на своме имању у Старом Салтову где је и умро 1786. године.