Славеносрбија или Славосрбија (рус: Славяносербия ) била је административна област у Руској Империји која је постојала од 1753. до 1764. године на десној обали реке Доњец (између ушћа река Бахмут и Лугањ.
Најзаслужнији за формирање друге српске насељеничке области у Русији били су супарници генерала Јована Хорвата, аустријски потпуковник Јован Шевић и пуковник хусарски Рајко Прерадовић.
Септембра 1752. године дотадашњи потпуковник аустријске војске Јован Шевић са дозволом аустријске власти са својом групом Срба исељеника је стигао у Русију. Кијев је било главно колонизационо пријемно место за добијање војног распореда и колонизационог права. У први мах њих су у Кијеву упутили код генерала Хорвата у Нову Србију, пошто је са њим био у лошим односима Шевић је то одбио. Своје људе је задржао у Кијеву, отпутовао је у Москву да тражи дозволу да се он посебно насели на некој другој земљи.
Томе се енергично супротстављао Хорват тражећи да царска власт истраје у првобитној одлуци те да се новопридошли населе код њега у Нову Србију.
Крајем фебруара и почетком марта 1753. године Сенат је одлучио после разматрања, да се Шевићева група ипак насели на другом простору. Ова група врши насељавање на простору између река Бахмут и Лугањ. У указима царице Јелисавете Петровне од 29. марта и 1. априла 1753. године писало је: „Шевича и Прерадовича с выходящими с ними определенных наций народами селить от конца линии и поселения ландмилиции с донецкой стороны,то есть от Бахмутова до Лугани в назначенных от линии укрепленных редутами местах, а именно, от того Бахмута через вершину речки Санжаровка и к вершинам рек Миуса и Белой. А от оных по назначенной в ландкарте красной линии и до Лугани, не выпуская их по сю сторону Донца, где донских казаков (земля) до Бахмута простирается“.
Овим актом је формално основана Славеносрбија. То је била аутономна административно-територијална јединица која није била у саставу неке руске провинције или губерније. Била је директно потчињена само Војном колегијуму и Сенату Русије. За даље организовање насељавање, регрутацију и одржавање хусарских пукова Војни колегијум је 1753. године основао Славено-српску комисију која се налазила се у граду Бахмуту. У овом месту је било седиште поглавара Славеносербије (у почетку Р. Депрерадовића а потом И. Шевића).
Планирано је да се ту настани 3.000-5.000 војника, по угледу на Нову Србију. Прерадовић и Шевић су постали руски генерал-мајори. Да би истакао своје племићко достојанство које је добио од аустријског двора, Прерадовић је своме презимену додао француски префикс „де”. Као резултат тога настала је нова верзија презимена – Депрерадовић. Ова два генерала формирали су и два хусарска пука под својим именом, и два „пикинерна” пука у које су примани и насељеници других националности (али увек православни). Ти пукови чинили су заједно Славјаносербски војни корпус. Пукови су били подељени на роте (чете,односно шанчеве) које су имале своје штабове.
Генерал Прерадовић је отишао у Бахмут, а Шевић у Лугањ. Прерадовић је добио свој простор на западу, а Шевић на истоку додељене територије, на југу су биле редути – пољско (земљано) утврђење, најчешће облика трапеза или правоугаоника, са тзв. гркљаном (улаз) на најмање изложеној страни, намењено за дејство ватром у све стране) и локације будућих већих утврђења како је и приказано на карти Славеносрбије из августа 1754. године.
Прерадовић је осим Бахмута добио три “слободе” и 65 хутора а Шевићу је припало више од 50 хутора. (Хутор је тип је руралног насељеног места који обично чини једно или мањи број сеоских домаћинстава-код нас би се превело као салаш).
Основне обавезе досељених граничара Слевеносербије биле су не само заштита граница већ и развој пољопривреде на земљи која никада није била пре тога обрађивана а била је позната као „Дивље поље“(Дикое поле). Прве године насељавања је било посебно тешко о чему у својим мемоарима пише каснији генерал-мајор С.С.Пишчевић. Они који су били у шумовитијем делу храну су проналазили у шуми али они који су насељени у степи имали су великих проблема да се исхране.
Чести су били и случајеви напада кримских Татара, Ногаја и других номада и разбојника. Граничари су одмах коришћени у руској војсци за нека друга ратишта. Два ескадрона хусара из Славеносербије под командом премијер-мајора Георгија Депрерадовича, сина Рајка Депрерадовича, учествовала су у Седмогодишњем рату (1756- 63), где су показали велику храброст и показали се као одлични војници. Ескадриле пукова Шевића и Депрерадовића, заједно са осталим руским трупама дале су свој допринос у заузимању Берлина и Кенигсберга, учествовајући у свим већим биткама овога рата. Такође су коришћени у гушењу устанка Јемељана Пугачева (Емельяна Пугачёва) 1773-75.године.
У духовном погледу област је из почетка била под влашћу кијевског митрополита да би од 3. октобра 1756. године била преведена је под надлежног белгоградског архијереја. Срби су одмах по доласку градили православне цркве по селима где су били настањени. Тако је никла Успенска црква у Суходолу, Св. Архистратига Михаила у Макаровом Јару, храм Пресвете Богородице у Веселој гори, Св. апостола Петра и Павла у Петровенки и многи други. У „Слободи” Александровки били су дворови Лазе Текелије и Константина Јузбаше који су ту подигли и Вознесенску цркву. Већ до 1760.године на простору ове војне области подигнут је 31 православни храм.
Док су им очеви боравили у Москви на договорима 1753. године са руском влашћу, на терену су радили припреме за организовање ових пукова синови, официри Георгије Прерадовић и Петар Шевић. Сваки је формирао по десет роти (шанчева) са малом посадом које ће постати клице будућих села. Имена рота, шанаца, села давао је Сенат, на предлог командира рота. Нека српска насеља су добила назив по оснивачу – официру команданту или његовом детету. Тако се јављају и називи: Вујић је основао Вуичнивку (после Змајевка), Перић – Перичивку (после Сокољники), Депрерадовић – Депрерадовку, Исак Мијаковић – Исааковку, Тошковић – Тошковку, Иван Штерић – Ивановку. Насеља у којима су насељени Срби граничари углавном нису носила српске називе, попут оних у Новој Србији.
Прерадовићев хусарски пук
Генерал Рајко Депрерадовић и његови синови су оснивали роте. Синови су били врло млади: мајор Георгије (28), Алексеј капетан тек пунолетан (18), док је Иван у чину поручника – дете са 12 година. Чак 14 дечака су служили као хусари у том пуку. Свака рота је основала свој шанац. Постојало је укупно 10 роти (чета) са шанчевима. Пук је био са седиштем у шанцу Серебрјанки, у првој роти. Код другог пописа је (25.маја 1755) записано да пук има 199 хусара, од којих су 92 официра и подофицира а осталих 107 редовних војника хусара. Под том командом се налазило укупно 408 особа. Са годину дана 1754-1755. повећао се број људи за 203.
Командант тог пука био је током целог његовог постојања (1853- 1864) генерал мајор Рајко Депрерадовић. У штабу су били поред Срба и Руси. Од Срба се помињу: мајори Георгије Прерадовић и Никола Селаковић, мајор Аврам Рашковић. Мајор Рашковић је 1754. године био господар своје “хуторе” Рубежни Колодез од 48 кметова, где је имао млин. Сејао је тада по 5 десетина овса и јечма, те 80 десетина пшенице и 50 ражи. Држао је затим 50 коња, 150 грла говеда и 50 свиња. Свештеници у пуку су били од 1757. године поп Андреј Павловић и јеромонах Афаназије Грабовчанин. Пуковски лекар је од 1757. године Иван Грабе. Од укупно 199 војних лица пописаних 1757. године, Срба је било само 72.
Шевићев хусарски пук
Шевићев пук се налазио источно од Прерадовићевог пука. Са севера и североистока њена територија је била ограничена реком Северский Донец. На истоку се граничио са земљом донских козака. Пук је био са седиштем у шанцу Красниј Јар, у првој роти. На почетку ту је било седам роти, па је број повећан. Ратни састав је чинило касније 10 рота.
Године 1757. ту је по другом извештају записано 278 хусара, од којих су 164 редовна војника хусара. Укупно је под том командом било 631 особа. Командант је био цело време (1753-1864) генерал лајтант Јован Шевић.
У штабу су били следећи официри Срби: потпуковник Иван Шевић (син), мајори Петар Шевић и Димитрије Перић, мајори Ђорђе Филиповић и Симеон Пишчевић, ађутант Петар Рунић. Свештеници су били 1757. године поп Михаил Вани и поп Михаил Грубановић. Пуковски лекар је тада Иван Шрејберг, а подлекар Иван Петров. Од 272 војна лица из 1758. године, на Србе је отпадало 151; дакле више него код Де Прерадовића.
Ипак све у свему чете српских хусара због различитих околности су остале малобројне. Де Прерадовићев пук 1757. године има тек 425 људи (са све женама и децом), а Шевић нешто више (631). У просеку по четама то је било испод 28 хусара по роти.
Проблем је представљало и све отежаније регрутовање међу српским граничарима у аустријским Војним крајинама јер су се аустријске власти својски трудиле да их омету али уз велику пажњу да се не поремете аустријско-руски, у то време, добри односи.
Промена руске политике у даљем периоду учинила је да су Нова Сербија и Славеносрбија као граничарска подручја постојале тек нешто више од деценије.
Манифестом царице Катарине Друге 1762. године и Указом руске владе 1764. године укинуте су Нова Сербија и Славјаносербија и укључене у састав нових губернија. Разлог се нашао у томе што су, продирањем Русије према југу, према Азовском и Црном мору, српска граничарска подручја постала излишна јер су остајала дубоко у руском залеђу.
Српским граничарима догодило се поново да престане потреба за њима као граничарима као што се две деценије раније догодило са граничарским подручјем у Хабзбуршком царству.
Шевићев и Прерадовићев српски пук из Славјаносербије је 1764. године бројао само 1.262 граничара. Царске власти су тада оба спојила у јединствени, Бахмутски хусарски пук са седиштем штаба у Бахмуту. Царским указом од 22. марта 1764 .године Славјаносербија је са утврђеном „Украјинском линијом” названа Екатаринска провинција новоросијске губерније. Иста српска војничка територија је 1775. године додата Азовској губернији.
Сада је сва земља је била подељена и она се сада по први пут озбиљно обрађивала. Официри су добијали свој део који се звао „ранговой дачей“. Други део је додељиван обичним хусарима који су сами обрађивали а остатак су биле ливаде и пашњаци за општу употребу. Виши официри су имали своја газдинстав са млиновима (воденице и ветрењаче) где су запошљавали радну снагу са стране а сад су ту била и велика стада стоке.
Након укидања српских пукова никло је на десетине нових села, којима су управљали и господарили Срби официри. Тако се јављају места Веселое, Александровка или Јузбошевка, са Вознесенском црквом из 1784 и Раевка посед бригадира Константина Н. Јузбаше. Затим су ту Ивановка, Штеровка, Петровка и Николаевка – наследника генерал мајора Штерића. Следе, Павловка мајора Миоковича, Васиљевка капетана Сабова, Родаковка капетана Родакова, Терњи капетана Шевића, Суходол секунд мајора Рашковића, Новоселовка подпуковника Де Прерадовича, Филатовка или Фугаровка капетана Фугарова, Череваневка и Голубовка подпуковника Голуба, Филиповка (Слобода код села Кримски Брод) секунд-мајора Филиповића, Устиновка потпоручика Тошковича, Вуиковка или Мантуловка, са црквом Св. Николе из 1780.године, капетана Вујића и многа друга.
Ускоро је престала потреба да се роте одржавају. Хусари су у документима вођени као војни насељеници али су временом преведени у ранг државних сељака (положение казенных крестьян). Економски просперитет је повукао и почетак плаћања пореза. Постојале су и погодности за сељаке на овом простору јер су имали обавезу рада само 1-2 дана у недељи на поседу властелина док је у остатку Русије то било 3-4 дана.
Пензионисани официри постају земљопоседници. Један део хусара и официра одлазе да служе у руској војсци. Неки који су се обогатили одлазе у европске градове. Један део њих се у 19.веку враћају у домовину (Србију) да ратују за њено ослобођење од Турака а један део одлази након Октобарске револуције у избеглиштво (добрим делом у Југославију).
Срби који су се одселили у Русију педесетих година 18. века постојали су и век касније, у време припрема за обележавање стогодишњице доласка Срба из завичаја у украјинске степе. О томе драгоцене податке даје писмо официра у пензији Павла Арсенијевића из Јелисаветграда упућено патријарху Рајачићу 1852. године. У њему Арсенијевић помиње потомке знаменитих Срба који су живели на бившем подручју Нове Сербије и Славјаносербије. Тако се помињу: Хорвати, Шевићи, Прерадовићи, Стратимировићи, Кнежевићи, Вујићи, Петковићи, Аврамови, Радивојевићи, Дуке, Степанови, Живковићи, Хаџићи и други. Сем реченог, Арсенијевић даје драгоцене податке и о насељима, упркос чињеници да у већини њих у то време готово да није становника који су се изјашљавали као Срби.
Прослава за обележавање стогодишњице сеоба је припремана у Славјаносербску у Јекатеринославској губернији. Планирало се да се у овом насељу подигне споменик Јелисавети Петровној, за чије су се владавине Срби овамо населили. Одсечени од сопствене етничке матице, у православној и словенској средини, Срби су се убрзо утопили у локално становништво. Тако је век и по после досељавања у ово подручју Украјине остало само око хиљаду оних који су сачували свест о своме српском пореклу .
Као једини преостали Србин у некадашњој Славјаносербији, помиње се 1837. године стогодишњак, поручник Милутинов.
Јован Шевић, (1699–1764 или касније), генерал-поручник, (рус:Шевич Иван Егорович (старший)
Био је потпуковник у војсци Светог римског царства и генерал-поручик Руског царства; оснивач области Славеносербије. Рођен је у српској племићкој породици која је у првој половини 16. века емигрирала из Србије на територије српских деспота у Угарској. Шевићев деда звао се Радослав а отац Георгије, познатији као Ђурка Шевић. Отац је био оберкапетан у Српској милицији на Поморишкој војној граници (код Арада) а Јован је у то време био оберкапетан Чанада. У служби Аустрије стигао је Јован Шевић до чина потпуковника. У Војној крајини је вршио дужност заповедника Поморишке границе.
Незадовољан третманом у Аустрији 1750. године је први од Срба, виших официра, напустио војску и добивши одобрење аустријских власти иселио у Русију. Како је био у личном сукобу са Јованом Хорватом није се населио са својим људима на простору Нове Србије него се населио на добијену нову и слабо настањену област од Бахмута до Луганска, која је добила назив Славеносрбија. Од руске власти добио је чин генерал-мајора руске војске.
Десет година касније, августа 1764. године, пред пензионисање стиче чин генерала-поручика. Датум његове смрти је непознат. Јован је имао синове у руској војсци: Петар је био поручник у Моришкој војној крајини пре миграције у Русију. У Русији је напредовао до чина потпуковника. Други Шевићев син, Јован (Иван) био је пуковник, а син Георгије је постао генерал. Георгијев син Иван Шевић постао је руски генерал-потпуковник. Учествовао је у свим ратовима Русије крајем 18. и почетком 19. века. Награђен је 1812. године за заслуге у Бородинској бици током Наполеонове инвазије на Русију. Нарочито се истакао као командант гардијских хусара у бици код Лајпцига 1813. против Француза. Шевићева ћерка била је удата за официра Стевана Петровића, који се из Подгорице такође преселио у Славеносрбију.
Рајко Прерадовић, (1698-1764), генерал (Родион – Райко – Степанович Депрерадович)
Потиче из српске племићке породице Прерадовић која је 12. марта 1722. године добила у Пешти угарско племство од аустријског владара Карла VI. Породица је користила племићки предикат „де“ па се јављају као Де Прерадовић или Депрерадович (руски).
Породица Прерадовић живи у Будиму и спада међу најугледније српске породице у српском делу града-Табану. Веома је активан у српској заједници и велики борац за заштиту српских привилегија у Аустријској царевини.
Рајко се као потпуковник 1745. године помиње као командант који је у оквиру аустријских трупа, одвео својих 896. коњаника (хусара) Славонаца у Баварску где је буктео рат.
Учествовао је и маја-јуна 1747. године на српским црквено- народним договорима у Сремским Карловцима где је разматран царски рескрипт из 1746. године о дугу бивше „Илирске регименте“. Прерадовић је учествовао и 1748. године као посланик на Црквено-народном сабору у Карловцима.
Рајко Прерадовић је осумњичен да незаконито врбује Србе граничаре у корист руске државе. Ззбог тога био ухапшен 1751.године у Бечу и држан извесно време у притвору. Када се дочепао слободе уз помоћ руског дипломате, добија пасош и одлази за Русију 19. јуна 1752. године са својом групом исељеника, њих 40 из Славоније и Срема.
Прерадовић је по доласку у Русију одбијао да буде под командом Јована Хорвата или Јована Шевића, јер је тврдио да је био „старији од обојице по служби” у Аустрији. Тражио је посебну привилегију на своје име и другу насеобину. Руски Сенат му је одобрио да има сопствени хусарски пук у истој насељеничкој области са Шевићем у области Славеносрбија.
Прерадовић је у Русији постао указом од 23. маја 1753. године генерал – мајор а високе војне чинове тог ранга добијали су у Русији и његови потомци. Синови Иван и Георгије су били генерал мајори, син Алексеј бригадир (рођ. 1737). Унук Николај Иванович Депрерадович (1767-1843) генерал од коњице. Други унук Леонтије Иванович Депрерадович (1766-1844) генерал мајор. Од сродника Де Прерадовића помињу се још даљи потомци: праунуци Михаил Николајевич Депрерадович генерал мајор, Николај Николајевич Депрерадович генерал мајор те чукун-унук Федор Михаилович Депрерадовић генерал мајор.
Депрерадовићев хусарски пук је званично основан 15. новембра 1753. године. Команда тог пука се до 1764. године налазила у првој роти, званој Серебрјански шанац или Серебрјанка. Од поменуте године створен је јединствени пук од 18 рота. За време Седмогодишњег рата Рајко је послао два ескадрона из састава свог хусарског пука, којима је на ратишту командовао његов син, мајор Георгије. Цело време постојања пука Рајко Прерадовић је био његов командант.
У Серебрјанки се скрасио 1760. године и водио је бригу о потребама Преображенског месног храма. Генерал Рајко Депрерадович је сахрањен 1764. године у православној Преображенској цркви тог шанца Серебјанка. Од њега је у тој цркви остала икона, коју је донео из своје постојбине.
Петар Аврамович Текелија, (1720—1792), генерал ашнаф, (рус: Текели, Пётр Абрамович)
Познат и као Петар Попович Текелија Рођен је у Араду, на Петровдан, на просторима тадашње Војне Крајине (Хабзбуршка монархија). Био је син арадског оберкапетана Ранка Текелије и Алојзије – Алке, кћерке Мојсеја Рашковића.
По опису од стране једног хроничара био је Петар висок и леп човек, са танким дугим брковима, притом одлучног наступа и одважног држања. Учествује у аустријској војсци у Рату за аустријско наслеђе (1741—1748), а затим је добио чин капетана. Заменио је, иако врло млад, свог болесног оца као командант капетаније.
По повратка из рата 1748. године у Араду се посвађао са оцем (јер му није хтео препустити чету) и одлази у Русију.
Прешавши у руско поданство направио је изузетну каријеру, кренувши од капетанског чина. Повео је са собом, тада дечака, полубрата Лазара Текелију који се уз њега показао добрим руским официром. Лазар је био 1773. године рањен у рату са Турцима у Влашкој. Потпуковник Лазар је касније ослепео од тог рањавања и живео је на свом поседу у селу Александровки, где је и сахрањен 1813. године. Тамошњу Вознесенску цркву градиле су породице Текелија и Јузбаша.У борби са пруским драгонима Петар је тешко рањен када му је противник расцепио сабљом главу средином лобање до изнад обрва. Лекари су му гвозденим обручем стегли главу, а он се јуначки држао док страшна рана није зарасла.
За успешно командовање у Седмогодишњем рату (1756-1763) у бици код Колина и у Руско-турском рату (1768-1774) при заузимању Браиле и опсади тврђаве Брендери, добио је 1770. године команду над Новом Србијом и чин генерал–мајора (генерал-майора) а царица Катарина II му је тада доделила Орден Св. Ђорђа са крстом док је за заслуге код Браиле, добио је Орден Св. Ане I класе. Као генерал-поручик (од 1774) Петар Текелија је 4. јула 1775. године вештим војничким маневром (без проливене крви) уништио табор запорошких козака, похапсио је њихове старешине и послао их у Петерсбург.
У његовом корпусу блиски сарадник је тада био Србин, пуковник Максим Чорба. За тај успех добио је од царице Катарине II велико имање Пребитовка у Витебској губернији, са још 25 малих села. Искористио је тада наклоност руске царице да 1775. године измоли избављење генерала Јована Хорвата из прогонства у Вологди. Текелији је припао и Орден Александра Невског са звездом. У Руско – турском рату (1787-1791) сад са чином генерал-аншефа као командант велике војске на фронту од Црног до Каспијског мора која је потукла Турке и обезбедила руске границе.
Одликован је највишим руским одликовањима, поред наведених и ордена Светог Владимира. Након тешке повреде настале падом са коња (1788) Текелија је почео слабити. До 1790. године успешно је обавио ратну мисију у Азији, против Турака и кавкаских Татара. Затражио је пензионисање и трајно се вратио у Нову Србију. Умро је након пензионисања у Новомиргороду, на свом имању 1792. године. Сахрањен је у тамошњој саборној цркви Св. Николе, чијој је изградњи знатно допринео. Тај храм је срушен 1930. године, али је његов споменик сачуван и пренет у градски музеј у Кировграду.
Суворов је једном дао своје мишљење о Текелији : „Интересен и характерен отзыв о Текелији фельдмаршала Суворова.“ Помню, помню, — говорил как-то знаменитый полководец, — сего любезного моего сослуживца, усача-гусара и рубаку-наездника, гордившегося сходством с Петром Великим, с портретом которого и умер. Его вздумал один миролюбивый предводитель уклонять по каким-то политическим видам от нападения, но он, сказав ему: “Политыка, политыка, а рубатыся треба” — бросился на неприятеля, разбил его и, возвратясь к миролюбивому китайцу, произнес: “А що твоя папира?” — Я бы (т. е. Суворов) воевал с Текелли без бумаги: он с саблею, а я со штыком”.
Писац Милош Црњански је описао миграцију у Русију 1752. године у роману Сеобе. Симеонов син Александар Пишчевић у својим мемоарима детаљно описује та насељавања и разлоге сукоба Хорвата и Шевића, око првенства. Територија некадашње Славеносрбије данас је у саставу украјинске Луганске и Доњецке области.