- Сава Владиславич Рагузински, (1669-1738), обавештајац, трговац, дипломата, тајни агент, војни саветник, државни и јавни посленик (рус: Сава Лукич Рагузинский-Владиславич, граф Рагузинский)
Трговац, дипломата, тајни агент, војни саветник, државни и јавни посленик – све те улоге је успешно комбиновао потомак херцеговачких кнезова, гроф Сава Владиславић, или у руској верзији Сава Лукич Владиславич-Рагузински, један од најближих сарадника руског цара Петра Првог.
Рођен је у Гацком (с.Јасеник) 1664.г. од оца Луке и о детињству се мало писало и први пут се појављује у Дубровачком архиву. Симеон Кончаревић пише да је Сава 1687. живео у Дубровнику и „дружио се са највећом властелом, значи да је својим очима видио све страхоте рата … и како се Турска почела да руши.“ .
У Цариград је дошао са 23.г и развио значајне приватне послове и контакте, и успешно се бавио трговином док му тамошњи руски конзулат 1702. године није понудио да ради против Турака, заједничких непријатеља православних Срба и Руса. Владиславић Рагузински се одлично разумео у спољну и унутрашњу политику Османлијске империје и имао изузетно добре везе широм Европе, тако да је врло успешно снабдевао руске дипломате драгоценим тајним подацима.
У сарадњи са руским послаником Петром Толстојем, коме га је препоручио јерусалимски патријар Доситеј, Сава је урадио студију „Тајни опис Црног мора“ и то је кључни моменат у којем Сава започиње не само праву дипломатску већ и обавјештајну каријеру. Када се погледа садржај и квалитет обавјештајних информација које је он прибављао, као и студије и анализе које је он сачињавао („Тајни опис Црног мора“, или касније „Тајни опис Кине“) изгледа као да је Сава знао тајне инструкције које је цар дао Толстоју. Ово, наравно, само говори о Савиној способности да уђе у срж материје којом се бавио и зато је у праву Дучић када каже да је Сава „… не само идејни креатор балканског вектора руске политике, него је био један (ако не и први) од утемељивача руске обавјештајне службе“.
У једном моменту турске власти су биле пооштриле надзор над Владиславићем, над његовим кретањем и над његовим односима са извјесним личностима, што је побудило посланика Толстоја да Саву … склони из Цариграда и упути у Русију.“ Цар је ово итекако знао те је Сава на двор примљен 1703.г. на највишем нивоу.
1708. године се преселио у Москву, где је постао царев саветник за југоисточну Европу и конкретно за његов родни Балкан. Сава Лукич је често путовао у Црну Гору и продубљивао контакте са кнежевинама Молдавијом и Влашком. За време Прутске кампање против Турака 1711. године, која се одигравала управо на молдавској територији, он се у својству консултанта „ради саветовања по тамошњим питањима“ налазио у штабу команданта руских трупа Бориса Шереметjева.
Касније је послат у Венецију и Рим да контролише младе руске племиће који су тамо похађали морнаричке и војне школе. У Ватикану је водио преговоре о развоју билатералних односа између Москве и „Свете столице“.
С обзиром да је Сава „ … с почетка направио утисак какав је само могао пожељети.“ почиње његов успон на двору и јачање везе са царем који му одмах даје „пожалевану грамату“ што је било највише што се могло да ти странцу. Називали су га церевим љубимцем, те ће Цар са њим извршати ствари од највећег државног интереса.
Руско-шведски рат (1709.) је био прилика да се способности Саве Владиславића покажу као врло значајне. Он је у то вријеме вршио, за Русе једну од најтежих дужности, био је шеф интендантуре (снабдијевања) цијеле оперативне руске војске! Кад се узме да оваква дужност није ни данас лака, није тешко замислити како је тек била тешка у оно доба када су се транспорти вршили запрегама, и кад није било још шосираних путева. По свему се види … да је Сава Владиславић сматран човјеком изузетних организаторских способности, а видјећемо и велике моралне исправности.
Сава Владиславић у години 1710. заузима изузетан политички положај: он постаје дворским савјетником за питања православног Истока, те семоже слободно тврдити да је био први човјек који је покренуо такозвано источно питање, које је затим два стољећа било једно од најважнијих питања европске политике. Сава је „… у православном руском Цару видео јединог Богом опредијељеног будућег ослободиоца православног Истока, Балкана и његовог Српства…“
Те исте године Сава се показао и као изузетан финансијски стручњак, када је несебичном енергијом изузетним поштењем и смелошћу својих финансијских планова успео да „ … Скуп свију државних прихода у Русији који је раније изнсио 6.000.000 рубаља, на свој начин Савас је подигао у години 1725. … на 8.500.000 рубаља. Ово је значило ништа мање него да је равнотежа државног буџета била коначно спасена.“
У Руско-турском рату који су почели Турци свесни руске исцрпљености ратом са Швеђанима и финансијслим проблемима Сава Владиславић је видео прилику да се и православни народи Балкана ослободе турског јарма, па обезбеђује да Русија подстиче и подржава њихову борбу. У то време Сава поред титуле „дворског савјетника“ добија и звање „за савјете у тамошњим пословима при војсци.“
Како је Сава био посвећен овом послу говори и то да је припремио Ратни план, а колико је план био добар говори и то што је потом већи део тог плана и остварен. Истог дана када су Турци објавили рат Русији, Сава је лично организовао и србски устанак у Црној Гори и Херцеговини за ослобођење као вид помоћи „православном цару ослободиоцу“.
Колики је Савин утицај у то време био говори и чињеница да су у моментима када се није могло одлучити да ли да се почне нови рат са Турцима у Сенат позвали Саву Владиславића, стручњака за источна питања, који се сложио са мишљењем браће Апраксина да се не почиње рат и тек тада се и цар сложио са том одлуком.
Склапање вечног мира са Кином – Сава је као опуномоћени амбасадор Русије добио задатак да реши питање односа са Кином и са огромним и стручним тимом 1725. године пошао је у Пекинг. Заједно са кинеским тимом су припремали уговор и цртали границе дуге 6 000 км. Пошто преговори, због непоштеног односа и лоших намера кинеске стране нису успели кинески цар одлучује да обе делегације оду на границу и да тамо заједно раде. Пошто су кинези припремили лукав и за Русију, али и за Кину лош план Сава је тајно послао кинеском Цару свој предлог уговора и изгледа границе и овај је то у потпуности прихватио и тако је потписан Кјахтски или Вечни мир. Границе које је Сава уцртао 1727.г. и данас су важеће и Кина са свим суседима до данас има граничне спорове осим са Русијом, што говори о томе да Сава није само потписао уговор о разграничењу две државе ве и пакт о пријатељству између двије државе.. Том приликом Сава је на дан Свете Тројице основао град Троицкосавск који је преименов у Кјахти на граници са царством династије Ћинг, и тај град је био главни центар руско-кинеске трговине све до друге половине 19. века. Ту је подигао и цркву посвећену Светом Сави Србском (Немањићу). Током овог боравка у Кини Сава је урадио и „Тајни извјештаји о сили и ситуацији Кинеског Царства“. Његове препоруке из тог документа и тог времена веома се поклапају са векторима дејства Русије данас.
Гроф Сава Владиславић за заслуге у Кини добија други пут орден Александра Невског, чин тајног савјетника и читав низ поклона у виду разних имања. Добија на поклон и дворац на обали ријеке Неве, између дворца Царевог ујака грофа Апраксина и прокуратора Сената Јагушинског.
Куповина пушкиновог прадеде – Сава је у Цариграду купио роба Ибрахима, довео га у Русију и поклонио Петру Великом, који га је покрстио у православље, дао му име Абрам, средње име Петар (по њему) и презиме Ханибал (по кратагинском војсковођи), затим га ускоро ослободио и дозволио му да се ожени рускињом. Као члан руске владајуће породице Абрам Ханибал постаje и познат и цењен, а његов потомак је славни писац Александар Пушкин (коме је живот спасио генерал Михаило Милорадовић, не дозволивши да га отерају у Сибир).
Сава је покушао да у Дубровнику сагради православну цркву, коју је хтео посветити својој мајци, али дубровачки Сенат, под утицајем језуита то није дозволио, а „ … Сава Владиславић је послије неуспјелог случаја са зидањем православне цркве у Дубровнику, раскинуо све везе дубровачком владом и напустио Дубровник заједно са породицом коју је одвео у Боку Которску“.
Дучић о Сави „Саво … је знаменитији од ма ког Херцеговца његовог времена, чак скоро и од ма којег Србина у вијеку у којем се родио: и то по својим великим дипломатским способностима, које су га истакле међу главне сараднике цара Петра Великог, а нарочито по његовом покушају да помоћу Русије и њеног великог православног цара ослободи Српство и православни Балкан од турског ропства.“
Умро је 1738. у Санкт Петербургу и сахрањен у Благовештенској цркви Александра Невског у Петрограду, тамо гдје се сахрањују цареви и њихове породице. Опелу и погребу присуствовала је Царица Ана Јовановна са породицом и свим великодостојницима тог времена..