37. Николај Иванович Чорба, (1717–1781) генерал мајор, (у ствари Штреба, из Надлака), (рус: Николай Иванович Чорба)
Потицао је из српског племства. Служио је у трупама Аустријског царства 15 година, а заједно са браћом Николајем и Фјодором био је један од иницијатора пресељења српских војника у Руско царство.
Године 1747, влада царице Марије Терезије, у знак захвалности за помоћ коју су Мађари пружили у Рату за аустријско наслеђе, одлучила је да им поклони земље Дунавске, Потиске и Поморске земске милиције, а да Србе који живе на овим местима пресели даље ка границама Турске.
Срби нису желели да се покоре овој одлуци; међу њима је настао немир, и коначно су пуковник Иван Хорват, потпуковници Дмитриј Хорват и Иван Шевич, и капетани браћа Николај и Фјодор Чорба дошли на идеју да се преселе у Русију.
Почетком 1751. године поднели су петицију амбасадору у Бечу, грофу М. П. Бестужеву-Рјумину. Иван Хорват је обећао да ће регрутовати хусарски пук од 1.000 људи из Срба и других словенских народа и пандурски пук од 2.000 људи из Грка; тражио је само земљу за насељавање и надокнаду трошкова.
Године 1751, са чином капетана, Н. И. Чорба је стигао у Санкт Петербург и примљен је у руску службу као мајор са распоређивањем на службу у сталне хусарске пукове у Новој Србији. Са чином потпуковника, Чорба је 1757. послат у тада формирани Слободској хусарски пук, где је служио до његовог укидања.
Дана 26. јуна 1783. године, пук је реформисан у структуру од 6 ескадрона и назван Харковски хусарски пук Украјинске коњице. Учесник Руско-турског рата 1768-1774. Харковски пук под вођством Чорбе посебно се истакао у биткама 1773. године на десној обали Дунава. Дана 21. априла 1773. године, Н. И. Чорба је унапређен у чин генерал-мајора.
А за вођење напада Харковског хусарског пука 17. октобра 1773. године током Друге битке код Карасуа на утврђени турски логор, током које су Турци побегли, а Харковски хусари заробили 11 топова, генерал-мајор Чорба је предложен за Орден Светог Ђорђа 3. степена. Николај Иванович је постао први витез Светог Ђорђа у пуку.
Одликован Орденом Светог Ђорђа, 3. степена (бр. 39, 6. јул 1774) – „17. октобра 773. године, преко Дунава са лаким трупама, победио је и отерао непријатеља са реке Карасу, прогонивши га пешадијом и, нападајући га, повратио 11 топова.“ Одликован је и другим орденима Руског царства.
38. Сава Грујић (1840–1913), генерал, државник, војни писац и дипломата,
(рус: Сава Грујич)
Рођен у Коларима код Сремеревa, из племићке породице. Школовао се у Артиљеријској школи у Крагујевцу и затим у Петрограду у Руској империји. Ступио у српску војску 1861, где је добио чин поручника.
Учесник је Српско-турског рата 1876–1878, где је командовао артиљеријом под генералом Михаилом Черњајевом, руским официром у српској служби. За храброст у бици на Делиграду унапређен у мајора.
1887. постаје генерал и министар рата у Србији. Од 1885. до 1887. био је српски представник у Руској империји у Санкт Петербургу, где је стекао поверење руских власти и преговарао у име Русије са Турцима.
Пет пута је био премијер Краљевине Србије (1886, 1887, 1889, 1893, 1894), министар војни, министар иностраних дела, посланик у Атини, Петрограду и Цариграду, дугогодишњи председник Државног савета, члан Сената, почасни члан Српске краљевске академије.Члан Радикалне странке. Умро је у Београду 1913.
Носилац је Орденa Свете Ане II степена, Орденa Светог Владимира III степена, Орденa Белог орла и француске Легије части.
Фотографија: Портрет Саве Грујића (из Википедије).
39. Иван Пантелејмонович Божић, (?-1718), генерал-мајор,
(рус: Иван Пантелејмонович Божич)
Божићи (Божичи) су руска племићка породица, која потиче од Србина Пантелејмона – Пане Божића, који се доселио у Русију из Хабсбуршке монархије.
Пре досељавања, 1695. године, он је био заповедник српске милиције у Варадину. Под својом командом имао је 600 пешака и 200 хусара (лаких коњаника). Током исте године ишао је у Беч, да покуша да издејствује особођење грофа Ђорђа Бранковића. У периоду од 1699. до 1704. године седиште му је било у Тителу. Године 1704, отишао је у Русију код цара Петра Великог, да издејствује примање Срба у руско поданство. Пантелејмон је остао у Русији и током исте године постао је пуковник Српског пука у Руској армији. Школовао се у руским војним академијама.
Пантелејмон је учествовао у Полтавској бици (1709. године), заједно са другим српским војницима у руској служби. Учесник је и руско-турских ратова и Пољског устанка. Командовао је пуковима у борбама против Турака и Пољака, за шта је унапређен у генерал-мајора. Од 1760-их био је бригадир у Новорусији, учествујући у освајањима јужних територија. Умро је у служби Руске империје1718.г.
Носилац је Орденa Свете Ане и Орденa Светог Ђорђа IV степена.
(Иван Пантелејмонович Божич, добио је 1737. године баронску титулу од кнеза Јована Рудолфа Кантакузена. Пензионисан је 1762. године, у чину бригадира. Иванов син, Гаврил Иванович Божич, наведен је 1784. године у I делу Родословне књиге Черниговског намесништва. Грб ове фамилије презентован је у VII делу Општег грбовника Руске Империје, на страни 155. Последњи члан ове племићке породице по мушкој линији био је Григориј Гаврилович Божич, окружни маршал Нежина (1819. године).
40. Николај Кузњецов, (1911–1944), адмирал,
(рус: Николај Дмитријевич Кузњецов)
Рођен у српској породици у Украјини. Школовао се у Фрунзевој војној академији. Ступио у Црвену армију 1930-их као обавештајац. Учесник је Другог светског рата као совјетски обавештајац у Украјини и Пољу. Ухапшен од стране Нациста 1941, али је побегао и наставио борбу. Погинуо у борби код Лвова 1944. Био је мајор, унапређен постхумно.
Умро је у борби 1944.
Носилац је совјетских одликовања за храброст, укључујући Хероја Совјетског Савеза (постхумно).
Фотографија: Портрет Николаја Кузњецова (из совјетских архива).
41. Јован Стефан Симић, (), генерал-лајтант
(рус: Јован Стефан Симић)
Рођен у српској породици у Војној граници. Школовао се у руским кадетским школама након миграције. Ступио у службу као капетан.
Учесник је руско-турских ратова и Пољског устанка. Командовао је бригадама у борбама против Турака. Унапређен у генерал-лајтанте за храброст.
Од 1760-их био је у Новорусији, оснивајући насеља.
Умро је у служби.
Носилац је Орденa Светог Ђорђа III степена.
Фотографија: Нема доступне слике; референца на породичне архиве.
42. Михајло Хорват, (око 1751), генерал
(рус: Михајло Хорват)
Рођен у породици Хорватових у Новој Србији. Школовао се у руским школама. Ступио у службу као поручник.
Учесник је руско-турских ратова. Командовао је пуковима у Новорусији. Унапређен у генерала за заслуге. Носилац је Орденa Светог Владимира.
Умро је у служби.
Фотографија: Нема доступне слике.
43. Димитрије Иванович Хорват, (),бригадир,
(рус: Димитрије Иванович Хорват)
Брат Јована Хорвата. Школовао се у Аустрији, мигрирао 1751. Ступио као мајор. Учесник је оснивања Нове Србије. Командовао је бригадама против Турака. Умро је у служби.
Носилац је Орденa Свете Ане.
Фотографија: Нема доступне слике.
44. Иван Димитријевич Хорват, (?-1810), генерал-мајор,
(рус: Иван Димитријевич Хорват)
Из породице Хорватових. Школовао се у руским академијама. Ступио као капетан. Учесник је руско-турских ратова. Унапређен за храброст у бици код Козлудже. Умро је 1810-их.
Носилац је Орденa Светог Владимира IV степена.
Фотографија: Нема доступне слике.
45. Георгије Иванович Хорват, (1771-?), генерал-мајор,
(рус: Георгије Иванович Хорват)
Рођен у Новој Србији. Школовао се у кадетским школама. Ступио је у руску службу 1759. у чину капетана, унапређен је у премијер-мајора 1760, потпуковника 1767, а пуковника 1770. Учествовао је у Седмогодишњем рату 1756-1763, Руско-турском рату 1768-1770 и војним операцијама против пољских конфедерата 1771-1772.
Од јануара 1774. године, Хорват, командујући Изјумским хусарским пуком, био је део казненог корпуса генерала П. М. Голицина и учествовао је у сузбијању Пугачовљевог устанка у области Каме, а затим и у областима поред Ново-Московског пута. У фебруару, Хорватови хусари су разбили побуњеничке одреде код Сарбајске слободе, Черемшанске тврђаве и Бугурусланске слободе. Током наредне офанзиве ка Оренбургу, казнене снаге су дошле у директан контакт са главним Пугачовљевим снагама и нанеле му поразе код Татишчевске тврђаве и Сакмарског Городка.
У обе ове битке, Хорватов пук се истакао како у нападачким акцијама, тако и у гоњењу трупа у повлачењу. До јесени 1774. године, Хорват је учествовао у казненим акцијама против пугачевских бораца на територијама Јужног Урала и Средњег Поволжја.
Хорват се помиње у „Историји Пугачова“, архивским припремама за њу, као и путописним „Оренбуршким записима“. Подаци о овој личности садржани су у „Хроници“ П.И. Ричкова коју је објавио Пушкин, као и у белешкама И.И. Осипова.
46. Василије Атанасијевич Вујић, (), генерал-мајор,
(рус: Василије Атанасијевич Вујић)
Рођен у српској породици. Школовао се у руским школама. Ступио као поручник. Учесник је руско-турских ратова. Командовао је пуковима, унапређен у генерал-мајора. Умро је у служби. Носилац је Орденa Светог Ђорђа.
Фотографија: Нема доступне слике.
47. Николај Иванович Богданов, (1751–1829), генерал-лајтант,
(рус: Николај Иванович Богданов)
Школовао се у кадетским корпусима. Ступио у службу 1770-их. Учесник је Наполеонских ратова, командовао је корпусима у бици код Бородино. Унапређен у генерал-лајтанта за заслуге против Турака. Умро је у Москви 1829.
Носилац је Орденa Светог Ђорђа III степена и Свете Ане I степена.
Фотографија: Портрет Николаја Богданова.
48. Фјодор Арсенијевич Чорба, (), генерал-поручник,
(рус: Фјодор Арсенијевич Чорба)
Из породице Чорби, мигрирао 1751. Школовао се у руским школама. Ступио у војну службу као капетан. Учесник је руско-турских ратова. Командовао је пуковима у Новој Србији. Унапређен у генерал-поручника. Умро је у служби.
Носилац је Орденa Светог Владимира.
Фотографија: Нема доступне слике.
49. Теодор Арсенијевич Чорба, (), генерал-лајтант,
(рус: Теодор Арсенијевич Чорба)
Брат Николаја, мигрирао 1751. Школовао се у руским академијама. Ступио као капетан. Учесник је руско-турских ратова. Командовао је бригадом у Новорусији. Унапређен у генерал-лајтанта. Умро је у служби. Носилац је Орденa Светог Ђорђа IV степена.
Фотографија: Нема доступне слике.
50. Михајло Стојановић, (), генерал-мајор,
(рус: Михајло Стојановић)
Рођен у српској породици. Школовао се у кадетским школама. Ступио у војну службу 1750-их. Учесник је руско-турских ратова. Командовао је бригадама. Унапређен у генерал-мајора. Умро је у пензији. Носилац је Орденa Светог Владимира.
Фотографија: Нема доступне слике.
51. Јован Стојанов, (), генерал-мајор,
(рус: Јован Стојанов)
Школовао се у руским школама. Ступио као капетан у Српском хусарском пуку. Учесник је руско-шведских ратова. Командовао је пуковима, унапређен у генерал-мајора. Умро је у служби. Носилац је Орденa Свете Ане III степена.
Фотографија: Нема доступне слике.
52. Стеван Витковић (?-1753), бригадир Српског хусарског пука,
(рус: Стеван Витковић)
Ступио у Српски хусарски пук 1723. као поручник. Учесник је Персијског похода 1722. и ратова против Турака 1735. Унапређен у бригадира. Умро је 1753.
Носилац је руских одликовања за храброст.
Фотографија: Нема доступне слике.
53. Георгије Петрович Подгоричанин, (?-1795), гроф-кавалер, генерал-мајор,
(рус: Георгије Петрович Подгоричанин)
Школовао се у кадетским корпусима. Ступио у службу као капетан. Учесник је руско-турских ратова. Додао племићку титулу брату Јегору Филиповичу Петровичу. Унапређен у генерал-мајора и грофа. Умро је 1795. Носилац је Орденa Светог Ђорђа и грофовске титуле.
Фотографија: Нема доступне слике.
54. Александар Пишчевић, (1764-1805), мајор; наставио мемоаре,
(рус: Александар Пишчевић)
Син генерала Симеона Пишчевића. Школовао се у руским школама. Ступио као поручник. Учесник је Наполеонских ратова. Наставио очеве мемоаре у књизи „Мој живот“.
Умро је у Санкт Петербургу 1805. Носилац је Орденa Свете Ане.
За српску историју је значајан због мемоара Мој живот. У њима о свом поријеклу пише:
Породица Пишчевић је племићка, српске националности. Она потиче из Далмације, из провинције Паштровића. То доказују многи породични документи који су ми остали после очеве смрти… Тада је Русија намеравала да предузме нешто са Србима који живе на обалама Дунава и Јадранског мора.
Фотографија: Портрет породице Пишчевић (породични портрет). military-history.fandom.com
55. Алексеј Васиљевич Војејков, (1778-1825), генерал-мајор, шеф војне обавештајне службе (рус: Алексе́й Васи́льевич Вое́йков)
Рођен 9. децембра 1778. године у племићкој породици; син пензионисаног артиљеријског капетана. У гарду је уписан 1793. године. Исте године је почео да студира на интернату Московског универзитета, који је завршио са почастима 19. маја 1796. године.
Војеиков је служио активну војну службу од 1797. године у чину заставника у Јарославском мускетарском пуку. Служио је на позицијама ађутаната. Учествовао је у Швајцарској кампањи руске војске (1799), где је био ординатор Александра Суворова. Током Руско-турског рата 1806-1812, служио је 1806. године у чину капетана у Дњепарској армији, која је окупирала Молдавију. Учествовао је у рату Четврте коалиције.
Током Руско-шведског рата 1808-1809. године, био је ађутант генерала Барклеја де Толија, са којим се веома зближио; по његовом налогу преговарао је са Швеђанима. 22. септембра 1809. године, као потпуковник Лајф-гренадирског пука, премештен је са одликовањем у исти чин у Лајф-гардијски Преображенски пук, остајући на својој претходној позицији.
Истакао се приликом преласка Кваркенског залива зими 1809. Именовање Михаила Богдановича Барклеја де Толија за министра рата 18. јануара 1810. отворило је нове хоризонте у Војеикововој војној каријери. 1. јануара 1810. добио је чин пуковника, а 29. септембра 1810. постављен је за ађутанта цара Александра I, а затим и за директора Специјалне канцеларије министра рата (заправо, шефа војне обавештајне службе).
Године 1811. допринео је именовању Михаила Кутузова за врховног команданта Дунавске армије. У марту 1811. А. В. Војеиков је, поред функција које је обављао, именован за уредника комисије за израду војних прописа и Законика.
Томе је олакшао Војеиковљев улазак у круг сарадника Михаила Сперанског преко његовог друга Михаила Магнитског. Након Сперанског изгнанства, по наређењу цара Александра I, разрешен је министарске дужности и 19. марта 1812. године добио је ново именовање за команданта 3. бригаде 27. пешадијске дивизије, у чијем су саставу били 49. и 50. јегерски пук.
Учествовао је у Отаџбинском рату 1812. године и Рату Шесте коалиције, где је рањен у десну руку (према другим изворима, био је контузиран и рањен у ногу) код села Кајзерсвалде. Након што је дао оставку са униформом, 17. јуна 1815. године, Војеиков се са породицом настанио у тамбовском имању Ољшанка у Борисоглебском округу (сада село Красноје Знамја (раније Стараја Ољшанка) у Уваровском округу).
Умро је 22. јуна (4. јула) 1825. године у селу Расказово код Тамбова и сахрањен је у Трегулјајевском Предтечевском манастиру. Воеиковљево име је уклесано на мермерној плочи у интернату
Московског универзитета где је студирао.
Војеиков је био љубитељ и познавалац књижевности, барем од студентских дана. Његови преводи са немачког језика сентименталне приче „Ема“ (1794) и одломка „Родитељски благослов“ (1798) објављени су у часопису „Пријатно и корисно“.
У поезији је радио како у традицијама класицистичке оде – „Осећања након читања новообјављених дела руског лирског певача“ (посвећена Державину, објављена у „Ипокрени“ 1799. године, део 4), тако и у жанру сентиментализма „Јесен“ (објављена у часопису „Пријатно и корисно“, 1797, део 16).
Примери Војеиковљеве љубавне лирике су песме „Сликару“ („Пријатно и корисно“, 1797, део 16), „Рат и мир“ („Хипокрен“, 1800, део 5). Оне су славенизоване по стилу и испуњене митолошким сликама. У песми „Свјатослав“ („Хипокрен“, 1800, део 6) Војеиков је одао почаст бојним сценама.