- Мустафа Голубић, (1889–1941), генерал НКВД, херој СССР-а, српски и југословенски, герилац (четник), револуционар, обавештајац, (рус. Мустафа Голубич)
Мустафа Голубић је рођен у Столу, граду у југозападној Херцеговини. Датум његовог рођења варира у зависности од извора. По неким подацима, рођен је 24. октобра 1889. године. Други извори као датум рођења наводе 24. јануар 1891. године. Његов отац Мухамед био је занатлија, а мајка Нура је била домаћица. Родитељи су му били муслиманске вероисповести, док се сам Мустафа изјашњавао као Србин.
Голубић је основно образовање завршио у родном мјесту, а ради средњег образовања се преселио у Сарајево. У Београд се преселио 1908, где је студирао право на Београдском универзитету. Поједини Голубићеви школски другови и савременици су касније причали да га је у младости регрутовала Охрана, руска тајна полиција. Историчар Владимир Дедијер је касније консултовао записе Хуверовог института у покушају да провери ове тврдње, али безуспешно. Голубић се придружио Младој Босни, мултиетничкој омладинској организацији, која се залагала за престанак аустроугарске окупације Босне и Херцеговине и њено уједињење са Србијом или заједничком јужнословенском државом. Организација је међу члановима претежно имала Србе, али и Муслимане и Хрвате.
По избијању Првог балканског рата 1912, Голубић се придружио добровољачком четничком одреду мајора Војислава Танкосића. Током обуке Танкосић је наредио Голубићу и осталим добровољцима да скоче у Саву са жељезничког моста, „само да видим да ли ћете испунити све моје наредбе”.
По завршетку рата, Голубић се одселио у француски град Тулуз, где је наставио студије. Тамо се 14. јануара 1914. састао са члановима Младе Босне, Владимиром Гаћиновићем и Мухамедом Мехмедбашићем, ради планирања атентата на аустроугарског гувернера Босне и Херцеговине Оскара Поћорека, али завера није успела. Након атентата на аустроугарског пријестолонасљедника и надвојводу Франца Фердинанда, 28. јуна 1914. којег је извршио младобосанац Гаврило Принцип, Голубић се вратио у Србију, где поново ступио у Танкосићеве четнике. Убрзо је прекомандован у босански батаљон Ужичке војске, који је био под заповедништвом генерала Илије Гојковића, а начелник Штаба био је Драгутин Димитријевић Апис, уједно и начелник српске војне обавештајна службе.
Голубић је стигао са писмом препоруке које је потписао академик Јевто Дедијер. Почетком 1915. године, Голубић је отпутовао у Русију, у мисију окупљања добровољаца за Српску војску. У Србију се вратио у септембру исте године, непосредно пре заједничке инвазије Аустроугарске, Њемачке и Бугарске на земљу, која је приморала Српску војску и већи део цивилног становништва на повлачење преко Албаније до грчког острва Крф.
Након повлачења, Голубић је пришао Димитријевићу са идејом да преко Швајцарске илегално уђе у Њемачку и изврши атентат на њемачког цара Вилхелма II. Димитријевић је очигледно одобрио план, аГолубић је потом отпутовао у Француску, где је ухапшен и притворен у Тулону. У међувремену, Димитријевића је ухапсила српска војна полиција. Оба хапшења су практично окончала заверу против Вилхелма II. Голубић је касније депортован на Крф на захтев српских власти. Од њега је затражено да сведочи против Димитријевића, који је био оптужен за заверу против престонаследника Александра.
Упркос мучењу којем је био изложен, Голубић је одбио да говори. Димитријевић је стрељан после монтираног процеса у Солуну, у јуну 1917, а Голубић је пуштен на слободу, после чега је напустио Крф и преко Италије отишао у Француску, гдје је живео до краја рата.
По повратку у Србију, која се у међувремену ујединила са осталим јужнословенским земљама на западном Балкану у Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца, Голубић је одмах ухапшен и затворен у манастиру Раковица. Убрзо након тога, прогнан је у Столац и стављен под стални полицијски надзор. Пошто је оптужен за претње смрћу престолонаследнику Александру, Голубић је крајем 1920. напустио земљу и преселио се у Беч.
Након тога је преживео покушај атентата, а када су му аустријске власти укинуле визу за привремени боравак, преселио се у Праг. Следеће године се илегално вратио у Аустрију и поново доселио у Беч. Убрзо по повратку, придружио се Комунистичкој партији Југославије (КПЈ).
Између 1923. И 1927. писао је за бечку публикацију La Fédération balkanique под псеудонимом Никола Ненадовић. Публикација је била непосредно подређена совјетским обавештајним службама. За то време, сарађивао је са високим совјетским агентима, Лабудом Кусовцем и Павлом Бастајићем. Голубић је у једном од својих чланака за La Fédération balkanique тврдио да је Димитријевић организовао и финансирао атентат на Франца Фердинанда уз знање и одобрење руског дипломате Николаја Хартвига, руског војног аташеа Виктора Артамонова, српског политичара и премијера Николе Пашића и престолонаследника Александра. Описујући те тврдње као неутемељене, Дедијер закључује да је Голубић то изрекао „у духу освете” према Александру, који га је протерао из земље.
Голубић се 1927. преселио у Москву, где је ступио у Обједињену државну политичку управу (рус. Объединённое государственное политическое управление, ОГПУ), која је касније преименована у Народни комесаријат унутрашњих послова (рус. Народный комиссариат внутренних дел, НКВД). Поред других Југословена, као што су Влајко Беговић и Мирко Марковић, Голубић је играо кључну улогу у тајним настојањима Совјетског Савеза ка покретању „светске револуције”. У том својству учествовао је у небројеним атентатима на политичке противнике Совјетског Савеза у иностранству.
Задаци су га одвели у Француску, Шпанију, Кину, Јапан и Сјеверну Америку. Голубић је на крају стекао чин пуковника НКВД. Тајна природа Голубићевог дјеловања довела га је до тога да је међу међуратним југословенским комунистима стекао готово легендарну репутацију. Његови подвизи постали су тема бројних прича, чију је аутентичност тешко, ако не и немогуће, утврдити.
Голубић је био један од ретких Југословена који су живели у Совјетском Савезу и преживели Велику чистку. Од око 900 југословенских комуниста који су живели у земљи од 1936. до 1937, најмање 800 је ухапшено, а само четрдесет је преживело гулаге.
У међуратном периоду, Голубићев нећак Мехо био је активни комунистички агитатор у Југославији. Голубић је у Југославију илегално ушао 1940. године. Тако је постао један од главних совјетских агената у земљи. Голубић је затим ступио у контакт са Драгишом Васићем и Младеном Жујовићем, који ће заједно са Стеваном Мољевићем постати главни савјетници Драгољуба Михаиловића, вође Југословенске војске у отаџбини.
Голубићево вријеме у Југославији обележили су чести сукоби са КПЈ. Према Миловану Ђиласу, Голубић је био непријатељски настројен према Централном комитету КПЈ, тврдећи да је „састављен од троцкиста”. Ђилас је, заједно са Александром Ранковићем, сумњичио и самог Голубића да је троцкиста и бојао се да у Москви шири дезинформације о делатности ЦК. Према Ђиласу, Ранковић и он су били спремни да убију Голубића, али им је Јосип Броз Тито, генерални секретар КПЈ, рекао да одустану, који је Голубића идентификовао као агента на „специјалном задатку” и наредио да га оставе на миру.
Експлозија у Смедеревској тврђави 5. јуна 1941. разнела је немачко складиште муниције и саму тврђаву, неколико стотина становника је погинуло, а већи дио града је остао у рушевинама. Спекулише се да су експлозију можда изазвали комунистички саботери са челу са Голубићем.
Било како било, два дана после диверзије у Мустафин београдски стан проваљује Гестапо и хапси га под лажним идентитетом, као Луку Ђерића. Спекулише се такође да је окупатору потказан управо од стране својих партијских другова из окружења Јосипа Броза, који није крио страх да је Голубић у Југославију упућен да преузме руководсто над КПЈ.
Ако је неко људско биће доживело муке окованог Прометеја, онда је то Мустафа Голубић у Гестапоовом затвору. После 52 дана бруталног мучења, током кога није признао ни како се зове, однет је у шаторском крилу у данашњи Пионирски парк, посађен на столицу и стрељан. Након ослобођења Београда, агентима СМЕРШ-а пошло је за руком да открију његов гроб. Тело је ексхумирано, а аутопсијом је утврђено да су му све кости биле поломљене.
Посмртни остаци Хероја СССР-а и великог српског партиоте Мустафе Голубића пренети су у Москву, где су сахрањени са највећим војним почастима.
Према појединим подацима, као датум стрељана наводи се 29. јул 1941. године.
Послије Голубићеве смрти, југословенски партизани су именовали чету по њему; чету су првенствено чинили борци из редова Муслимана. Након рата, једна улица у Сарајеву је добила назив по њему.
Средином осамдесетих година, југословенски и босанскохерцеговачки драматург Сеад Трхуљ написао је позоришну представу о Голубићевом животу. Током Рата у Босни и Херцеговини, Сарајевску улицу која је добила име по Голубићу, градске власти су преименовале због Голубићевих политичких ставова, која су доживљавани као просрпски.
2. Алекса Дундић (1893/6-1920), херој грађанског рата и легенда у Русији, (рус: Олеко Дундич)
Можда је најпознатији Србин, који је страдао за младу совјетску Русију и једини на листи који није стекао генералски чин. С обзиром на популарност међу бољшевицима, те блискости са легендама револуције маршалима Семјоном Буђонијем и Климентом Ворошиловим, нема сумње да би и Дундић, да је доживео крај грађанског рата, стигао до генералског чина.
Најспорнији моменти Дундићевог живота су његово детињство, место рођења, национална припадност, па чак и његово право име. Не постоје поуздани подаци ни о години његовог рођења – различити документи указују на период између 1893. и 1896. Била је спорна и његова национална припадност, јер једни су тврдили да је био Србин, а други да је био Хрват. Ипак, име Алекса је грчког порекла и чешће се среће у Србији. Поред тога, скоро сви документи и чланци о Дундићу који су за његовог живота настали у Совјетској Русији помињу га као Србина. Помињу се и различита места његовог рођења: села Подравно и Мркаљ у источном делу Босне и Крушевац у Србији. Међутим, ни у том делу Босне ни у Крушевцу још увек нису пронађени трагови Алексе Дундића или потомака његових рођака.
Због тога су вероватније тврдње да је Дундић био Србин из Далмације. У прилог овој претпоставци иде и чињеница да је реч „дундо“ далматинског порекла, и значи „стриц, ујак, теча“.
У Дундићевој биографији, објављеној још 1919. у совјетском листу „Вороњешка комуна“, говори се о Дундићевом далматинском пореклу и помиње се његово родно село Грабовац близу града Имотски. Према совјетском историчару Владимиру Зелењину, који се бавио истраживањем улоге југословенских добровољаца у револуционарном покрету и Руском грађанском рату, ова биографија има најмање противречности.
О његовом животу до Октобарске револуције мало се зна. Према верзији „Вороњешке комуне“, дванаестогодишњи Алекса Дундић се 1908. преселио у САД код свог „дунда“, прекоокеанског емигранта. Затим је живео у Аргентини и Бразилу, где је радио као гонич стоке и јашући на коњу чувао огромна стада (овај податак је вероватно истинит, с обзиром да је Дундић био познат као вешт јахач). После тога се вратио у родни крај.
Почетком Првог светског рата пријављује се као добровољац у српску војску. Када је српска армија била потиснута ка албанским планинама, Дундића су заједно са другим војницима превезли у Француску, а затим пребацили у Русију, где је он наставио да се бори против аустроугарске војске, овог пута на страни Русије.
У бици код Луцка (1916) је рањен, заробљен и пребачен у болницу на аустријској територији, где се упознаје са једним руским заробљеником, који му прича о револуцији у Русији. Прожет револуционарним идејама Дундић 1918. бежи у Украјину, која је тада била под немачком окупацијом, и стаје на чело партизанског одреда код Бахмута (данас је то град Артјомовск у Доњецкој Области на истоку Украјине).
Сачуван је записник у коме се име Алексе Дундића везује за територију Совјетске Русије у Царицину (данашњем Волгограду). Записник одражава и његов конфликт са другим комунистима из иностранства који су формирали пешадијски одред. Дундић је одбио да предводи ту јединицу и агитовао је да сви ступе у коњички одред.
Почетком Првог светског рата бива мобилисан у Аустроугарску војску, где убрзо стиче подофицирски чин и постаје првак у мачевању у конкуренцији подофицира. У борбама око украјинског града Луцк, бива заробљен од стране Армије Царске Русије.
Заробљеним аустроугарским војницима и официрима из реда јужнословенских народа, Руси су нудили избор да приступе Српској добровољачкој дивизији. Дундић је то са одушевљењем прихватио, за разлику од рецимо Јосипа Броза који је ту могућност одбио и одлучио да остане у заробљеништву.
Након Фебруарске револуције у Русији, Дундић се придружује бољшевицима и учествује у многим важним биткама у војсци црвених. Прослављен у СССР-у, овај српски добровољац из Првог светског рата и легендарни „црвени коњаник“ погинуо је покушавајући да покрене Светску револуцију пред сам крај грађанског рата, у окршају са Пољацима код града Ровно у Западној Украјини.
Много је мање нејасноћа у Дундићевој биографији почев од лета 1918, када се он у Украјини придружује јединицама црвеноармејског командира Рудолфа Сиверса и пребацује на Царицински фронт, где се бори на страни бољшевика против белогардејаца, који су под командом генерала Краснова у то време нападали град. О овом периоду Дундићевог живота доста се говори у мемоарима Семјона Буђонија, легендарног совјетског војсковође из Руског грађанског и Великог отаџбинског рата.
Дундић је у Царицину добио наређење да формира Први интернационални батаљон. Од јесени 1918. борио се у коњичкој бригади командира Крјучковског. Управо тада почиње легендарни успон „црвеног коњаника“ Алексе Дундића: борио се 1919. најпре у коњичкој дивизији, а потом и у чувеној Првој коњичкој армији Семјона Буђонија.
Дундић се прославио у читавој Совјетској Русији управо као коњаник Црвене армије. Према сећањима савременика, он се одликовао невероватном храброшћу у биткама, због чега је добио Орден Црвене заставе, прво совјетско одликовање за ратне заслуге. На пример, у листу „Вороњешка комуна“ је 1919. објављен чланак „Црвени Дундић“, где се наводе Буђонијеве речи: „То је он, наш црвени Дундић, извршио дрзак упад у Вороњеж са четворицом другова, и то неколико дана пре него што су га ‘бели’ напустили. Петорица ‘неустрашивих’ су се пробили на Проспект Револуције и дигли такву панику као да је у град упао читав пук.“ Затим се описује како се Дундић борио против 50 белогардејаца: „Око педесет људи је опколило неустрашивог јунака и сукобило се са њим. Он је у левој руци држао сабљу, у десној револвер, а коња је усмеравао ногама. Сабљом је секао противнике ‘до седла’, из револвера их је без грешке погађао у чело и срце, и за кратко време је побио двадесет четворицу, а остали су се у паници разбежали.“
Тако се у Русији писало о Дундићу још за његовог живота. И то нису уметнички есеји, него документарни извештаји сарадника вороњешких новина.
Дундић је убијен у јулу 1920. код украјинског града Ровно у бици између Прве коњичке армије и пољских јединица (Совјетска Русија и Пољска су 1919-21. водиле рат у коме су Пољаци покушавали да прошире своје границе на рачун украјинских и белоруских територија, а ново руководство Совјетске Русије тежило да у Пољској успостави совјетску власт и да одатле започне Светску револуцију). Буђони је лично био сведок Дундићеве погибије. У својим мемоарима записао је: „Нисам могао да поверујем да смо изгубили нашег Дундића, који је презирао смрт, страсно волео живот и често говорио да ће сигурно дочекати потпуну победу руског пролетеријата и ослобођење српског народа од јарма националне и стране буржоазије“. Дундић је сахрањен у Ровну. На његовом гробу у централном градском парку постављена је биста.
Сећање на Алексу Дундића сачувало се много година после његове погибије. Довољан је податак да је већ 1920. о њему снимљен филм. Други, познатији филм о Дундићу снимљен је 1958. То је један од првих филмова снимљених у совјетско-југословенској копродукцији. У њему су се, додуше, одразили неки нетачни подаци о Дундићу (нпр. служба у Српском добровољачком корпусу), али је циљ филма био да се прикаже храброст главног јунака, што је и постигнуто са великим успехом.
Дундићево јунаштво помиње се и у совјетској белетристици, на пример у причама Исака Бабеља о Првој коњичкој армији и у трилогији Алексеја Толстоја (даљег рођака Лава Толстоја) „Ход по мукама“. У Совјетском Савезу су снимани филмови о Дундићу, писани позоришни комади и издаване поштанске марке са његовим ликом. Он је помињан и у совјетским уџбеницима историје.
У многим градовима Русије (Москва, Санкт Петербург, Вороњеж, Таганрог, Липецк, Новосибирск, Новокузњецк, Брјанск) и данас постоје улице које носе његово име.
Појединци су оспоравали српско порекло Дундића, наводећи да је он био Хрват. Међутим познати писац Исак Бабељ, у свом делу „Црвена Коњица“ Дундића описује као „Србина, храбријег од свих“. У сећањима његовог ратног команданта маршала Буђонија, Дундић је такође окарактерисан као Србин, као и у делу совјетског писца Владимира Богомолова из 1975.
3. Иван Афанасјевич Вујић, (1785-1821) пуковник, (рус: Иван Афанасьевич Вуич)
Потиче из породице досељене у Бахмутски округ, Новоросијске губерније. У војсци је од 1799 као унтер-официр да би убрзо постао подзаставник, заставника и корнет. Борио се код Аустерлица, а потом и против Француза у Источној Пруској. За изузетну храброст у бици код Фридланда награђен је златном сабљом са потписом цара Александра. Чин поручника добио је 1807. а штабс-капетана 1810.
У Отаџбинском рату учествовао је у многим биткама укључујући и Слоленск и Бординску битку. У тим борбама је два пута рањен. У бици код Чернишње показао је изузетну храброст и потом одликован Орденом св. Владимира IV степена. У бици код Красног са својим ескадроном је пробио непријатељеву формацију и одликован Орденом Свете Ане II степена.
У нападу изван граница учествовао је у неколико битака а за учешће у бици код Кулма је одликован пруским одликовањем Гвозденог крста и дијамантским украсима уз Орден Свете Ане II степена, после чега је добио чин капетана. Учествовао је и у бици код Лајпцига, а у бици код Бутелштада је рањен после чега је одликован Орденом св. Владимира III степена. У наставку борби преко Рајне у неколико битака се показао одлично а у борби код села Сомпуи је отео 20 артиљеријских оруђа и заробио 400 људи. У тој борби поново је рањен, али наставља борбе и код Фер-Шампенуаза непријатељу уз присуство цара Александра наноси тежак пораз и заробљава 60 оруђа и заробљава велики број људи, зашта добија Орден Светог Ђорђа IV степена, баварски Орден Светог Максимилијана и пруски орден Pour le Merite.
Завршио је учешће у рату заузимањем Париза 1814. да би 1819. у чину пуковника био отпуштен из службе, а умро је 1921. године.
4. Василиј Афанасјевич Вујић, (1777-1836), пуковник (рус:Василий Афанасьевич Вуич)
Потомак породица које су се из Потисја доселиле у Новоросијску губернију. Са 11 година 1788. ступио је у Јелисаветградски коњички пук. За две године је био ађутант у Тавричко коњичкојегерском пуку, а 1896. је пребачен у Сумски хусарски пук где је 1798 добио чун поручника. Био је у рату са Турцима 1791. и у рату са Швајцарцима 1799. у корпусу Римског –Корсакова. 1800. бива ухапшен због самовољног преласка границе, али је наредне године ослобођен. Потом је 1805. учествовао у борбама у Аустрији у бици код Аустерлица.
Током 1806. борио се у Пруској против Француза, када је био рањен сабљом испод колена, али је наставио борбу и однео победу. Одликован је Орденом Светог Ђорђа IV степена и пруским Орденом Pour le Merite. Због рана је 1811. г. напустио службу и посветио се породици. Племство Новоросијске губерније изабрало га је за начелника губернијске народне милиције, а потом и за славјаносербског предводника племства.
Враћен је у службу 1827.г. у жандармеријски пук и постављен за начелника одељења најпре Харковске и Курске област, а потом и Јекатеринославске, Херсонске и Тавричке губерније. Цар Николај га је 1828.г. на почетку рата са Турцима послао и Измаил у главни штаб где је обављао дужност заповедника Императорског конвоја („мој чувар“).
Према Највишој наредби 1831. г. је послат у активну војску против пољских побуњеникаи као члан конвоја великог кнеза Михаила Павловича који је командовао посебним гардијским корпусом учествовао у дејствима тог корпуса све до заузимања Варшаве. За то је добио Ордена св. Владимира III степена.
Због болести је 1834.г. отпуштен из службе, а 1836.г је умро. Поред наведених имао је и Орден Свете Ане II степена и пољско одликовање за ратне заслуге Virtuti Militari III степена.
5. Андреј Маркович Макревич, (1674-1747), пуковник и главни благајник запорошке војске (рус: Андрей Маркович Маркевич)
Знаменити Србин који је био храбар и неустрашив у борбама, и способан и виспрен у обезбеђивању логистике и довољно поштен да постане главни благајник запорошке војске.
6. Иван Константиновић Бошњак, (1717 – 1791), пуковник, (рус: Иван Константинович Бошняк)
Пореклом је из Ваљевске Колубаре и Подгорине. Са петнаест година ступа у војску и борбама против Швеђана врло брзо напредује. Године 1773. бива постављен за команданта Саратова, где се 1774. г. појавила војска Пугачова. и после низа издаја својих сабораца морао је да написти Саратов, али је пре тога већ био послао у Астрахањ документацију и градску касу. Упутио се у Царицин, где је Пугачов поново покушао да га нападне али се Бошњак успешно одбранио, зашта га је Катарина I наградила додатним селима и поново је постао командант Саратова све до 1788. када је напустио службу.
Сахрањен је уз највише војне почасти, а у евиденцији је стајало да је говорио руски, грчки, влашки и турски и „из артиметике зна да рачуна“. Савременици су га се сећали као поштеног човека верног отаџбини и носио је надимак „пречасни бркови“, а Пушкин га је назвао „храбри Бошњак“.