- Теодор Јанковић Миријевски, (1741-1814), књижевник, просветитељ, учитељ, (рус: Фёдор Иванович Янкович де Мириево)
Рођен је у српској породици 11. септембра 1741. године у насељу Миријево, које му је касније постало део презимена. Његова породица припадала је граничарској властели у служби Хабзбуршке монархије. Школовао се у Бечу, где је студирао право, филозофију и друштвене науке. Тамо се упознао са најсавременијим европским педагошким методама, које ће касније примењивати у пракси приликом рада у Русији.Након студија. служио је као официр у аустријској војсци, али се касније вратио у просвету.
За време владавине императорке Катарине Велике у Русији је започело доба такозваног просвећеног апсолутизма. Катаринине просветитељске идеје биле су усредсређене на васпитавање „нове врсте људи“, која би постала социјална база за европски тип развоја земље. За постизање тог циља императорка је морала пре свега да створи систем ширег народног образовања.
Ради формирања новог образовног система у Русију је био позван Теодор Јанковић. Он је преко двадесет година радио на унапређивању руског народног образовања и бриљантно спровео дубоку, изузетно обимну и свестрану реформу. Управо то његово искуство је било пресудно за Катарину Велику када је одлучила да реформише руски образовни систем по угледу на аустријски. Руску императорку је са новим системом упознао цар Јосиф II. Он јој је и препоручио Јанковича као човека који добро зна руски језик и који се већ бавио реформом школа, укључујући и школе које су похађали Словени.
За заслуге у реализацији реформе образовања царица Марија Терезија је Јанковичу 1774. уз презиме додала „де Миријево“: (Миријево је тада било село поред Београда које је по наследству припадало породици Јанковић).
Јанкович де Миријево је сам бирао и обучавао прве учитеље за народне школе. Он је тестирао младе људе који су желели да се посвете учитељском звању, упознавао их са школским методима и постављао их на одговарајуће радно место у зависности од њихових индивидуалних способности.
Средином 1774. године објавио је у Бечу своје прво значајно дело „Руководство учителям первых четырех классов народных училищ“ („Приручник за наставнике прва четири разреда народних школа“). Овај уџбеник, настао по узору на радове Јохана Игнаца Фелбигера, постао је касније основа за руске школске приручнике. Од 1774. и наредних неколико година активно је учествовао у организовању школа и просветној реформи у Сремским Карловцима и Банату.
Још пре свог доласка у Русију Јанкович де Миријево је успео да се афирмише као врхунски реформатор образовања. По завршетку правног факултета на Бечком универзитету ступио је у службу као секретар код Темишварског православног епископа Вићентија Јовановића Видака, да би 1773. у истом том Темишварском Банату Јанкович де Миријево био постављен за првог учитеља и директора народних школа. Радећи као директор народних школа које су похађали многи Срби он је успео да усклади нови аустријски систем школовања са традицијом словенског становништва.
Срединком 1782. године га је, по препоруци његовог рођака србског царског саветника у Русији С. И. Моравинова, позвала царица Катарина II Велика да предводи реформу народног образовања. Јанковић је постао главни идејни творац и организатор просветне реформе. На основу свог искуства, адаптирао је аустријски модел за руске услове. Његовим заслугом донет је „Устав народным училищам в Российской империи“. Овај акт је установио двогодишња мала народна училишта (основне школе) у сваком окружном граду и четворогодишња главна народна училишта (више разреде, нешто слично гимназији) у сваком губернијском граду.
Аутор је или уредник преко 20 уџбеника (за граматику, аритметику, историју, географију, физику итд.), који су штампани огромним тиражама и деценијама коришћени у руским школама. Његов „Буквар“ и „Руководство по аритметике“ били су нарочито значајни.
Под његовим надзором и уз његово непосредно учешће издато је преко 10 школских уџбеника, међу којима су били „Буквар“, „Обрасци и упутство за лепо писање“ и „Светска историја“. Те књиге су постале основа за нови фонд уџбеничке литературе, који је припремљен специјално за руске школске установе.
Јанкович де Миријево је 1785. саставио упутство за руководства приватних пансионата и школа. Једна од тачака упутства садржала је у то време врло слободоумну дозволу да се заједно васпитавају деца мушког и женског пола. И поред тога што су власници обавезивани да за дечаке и девојчице обезбеде засебне просторије, ипак је реформаторов предлог изгледао сувише либералан и ускоро је био уклоњен из упутства.
Услед реформаторске делатности српског педагога у Русији је отворено преко 200 нових школских установа.
Императорка Катарина Велика је 1791. поклонила Јанковичу село у Могиљовској Губернији и исте године га је уврстила у руско племство. За време императора Павла I, Катарининог наследника, Јанкович је добио пензију у висини од тада огромних 2000 рубаља, а додељена су му и имања у закуп у Гродњенској Губернији.
2. Глигорије Трлајић, (1766-1811), књижевник, филозоф, правник, (рус: Глиглорий/Григорий Трлаич)
Рођен је у српској породици из Бачке. Школовање започео у Сегедину, а завршио у Будимпешти, док је у Бечу дипломирао филизовију и право.
У Бечу упознаје руског изасланика, по позиву којег ће 1796. отпутовати у Русију. До тада, радио је у Бечу као његов секретар при царевом посланству у Аустрији. По доласку у Русију, био је примљен као радо виђен гост. Живео је у Москви и Петрограду, где је радио као универзитетски професор опште историје и статистике, као и предмете правних дисциплина. Почетком 1811. године одлази да предаје на универзитет у Харкову, међутим, у септембру исте године је преминуо.
3. Димитрије Максимовић Књажевић,(1788-1844), књижевник, филолог, академик, (рус: Дмитрий Максимович Княжевич)
Рођен је 1788. године у Санкт-Петербургу у породици српских досељеника који су у Русију дошли из турцима окупиране Лике. Његов живот и стваралаштво представљају уникатну везу између српске и руске културе у првој половини 19. века.
Књажевић је добио одлично образовање, завршивши Прву казанску мушку гимназију. Добивши образовање, бива послан у Немачку у дужности чиновника и за потребе руског двора. Године 1820 враћа се у Русију и бива постављен у министарство финансија. Касније добија нову функцију и сели се у Одесу, где је постао професор на тадашњем Ришељевсквом лицеју, претечи Одеског националног универзитета.
На одеској катедри за словенску филологију, Књажевић је предавао српску књижевност и историју, постао је први професор српског порекла који је системски изучавао и предавао српску културу у руским високошколским установама.
Књажевић је одржавао активне везе са српским књижевницима свога времена и допринео популаризацији српске културе у руским интелектуалним круговима.
Преминуо је 1844. године у Одеси, оставивши иза себе значајан, иако недовољно истражен, допринос српско-руским културним везама.
4. Владимир Иванович Пичета, (1878-1947), историчар, филолог, академик, први ректор Белоруског државног универзитета, (белорус: Уладзімір Іванавіч Пічэта)
Рођен је у Полтави, од оца Ивана Христофоровича, Србина родом из Мостара, али је цео свој академски и стваралачки рад повезао са Белорусијом.
Пичета је завршио историјски факултет на Московском унизитету 1901. године, специјализујући се за историју источних Словена. Његови рани радови бавили су се историјом Велике кнежевине Литваније. После Октобарске револуције, 1921. године, постао је први ректор новооснованог Белоруског државног универзитета у Минску, где је одиграо кључну улогу у успостављању академских традиција и развијању високог образовања у Белорусији.
Током 1930-их, као и многи други интелектуалци, био је жртва Стаљинових чистки. Ухапшен је 1930. године и оптужен за „национални демократизам“, након чега је провео неколико година у гулагу. Међутим, 1937. године је рехабилитован и вратио се научном раду.
Пичета је објавио преко 500 научних радова из историје Белорусије, Литваније и Пољске. Његова најзначајнија дела укључују студије о аграрној реформи Сигизмунда Августа и историји белоруске културе.
Преминуо је 1947. године у Москви, оставивши иза себе трајно наслеђе као оснивач белоруске историографске школе и пионир модерне белоруске академске традиције.
5. Атанасије Стојковић, (1773-1832), књижевник, физичар, (рус: Афанасий Иванович Стойкович)
Рођен је око 1773. године у Руми, у тадашњој Хабзбуршкој монархији, а преминуо је 1832. у Петербургу.
Његов животни пут водио је од школовања у средњошколским установама у Карловцима и Темишвару, преко студија физике и математике на универзитетима у Будимпешти, све до коначног одласка у Русију 1804. године. У Русији је његова каријера нагло напредовала: прво је предавао на Харковском универзитету, где је касније постао и ректор.
Стојиковић се прославио као пионир у области физике, посебно бавећи се проучавањем електрицитета и громобрана. Његово капитално дело, „Фисика“ (три тома, објављена 1809-1813), написано на руском језику, дуги низ година је било основни универзитетски уџбеник и значајно допринело ширењу научних сазнања у царству.
Иако је живео и радио далеко од домовине, Стојковић није заборавио своје српско порекло. Бавио се и књижевним радом, преводио са руског на српски.
Атанасије Стојиковић остаје запамћен као једна од најутицајнијих фигура српске дијаспоре свог времена, који је својим научним радом стекао међународни углед и својим књижевним делом одао почаст сопственом идентитету.
6. Теодор Филиповић, (1778-1807), књижевник, просветитељ, реформатор, (рус: Теодор Филипович)
Рођен је 1778. године у Руми, а преминуо је млад 1807. године у Београду.
Филиповић је студирао право и филозофију у Будимпешти, где је био под утицајем европских просветитељских идеја. Након студија, сели се у Русију, где је радио као професор у Харковском универзитету. (у Русији је радио и под псеудонимом Божидар Грујовић) Почетком 1805. године, као блиски сарадник и пријатељ Доситеја Обрадовића, активно се укључио у културни и просветни препород српског народа, те се враћа у Србију.
Његов најзначајнији допринос је израда Криминалног законика 1807. године за Карађорђеву Србију, прве модерне правне кодификације у српској историји, у којој је увео многе европске правне норме и концепте европског казненог права. Овај документ је представљао темељ модерне српске правне државе.
Филиповић је такође објавио и књижевна дела, укључујући „Слово похвално Карађорђу“ (1804) и „Писма о мирењу“ (1802), кроз која је ширио просветитељске и либералне идеје. Преминуо је изненада од трбушног тифуса 1807. године, остајући упамћен као један од најутицајнијих интелектуалаца првог српског устанка и симбол модернизације српског друштва.
7. Огњеслав Костовић, (1851-1916), проналазач, истраживач, поморски официр (рус: Огнеслав Степанович Костович) Српска легенда руског ваздухопловства
Један од најсмелијих пионира руске и светске аеро-наутике и конструктор бензинског мотора са унутрашњим сагоревањем био је Србин Огњеслав (Игнатиј) Костовић. Иако није доживео да види своје планове до краја спроведене у дело, Костовићеве идеје су у СССР-у и много деценија после његове смрти биле чуване као најстрожа тајна…
Рођен је у Аустроугарској монархији, на подручју данашње Хрватске (по неким изворима у Славонији, по другим у Задру), од оца Србина и мајке Чехиње. Основно и техничко образовање стекао је у Будимпешти и Бечу.
Неко време је провео као капетан пароброда за вучу шлепова по Дунаву. Када је 1877. почео руско-турски рат, добио је налог од угарских власти да одвуче пароброд „Ада“ Дунавом до позиција руске војске и да се врати у Пешту. Костовић је скоро у потпуности извршио добијени задатак, осим што се у Пешту није вратио. Под његовом командом пароброд „Ада“ је превозио јединице руске војске преко Дунава и Костовић је добио звање капетана руске флоте. Њему се приписују речи: „Ја сам Словен, и за мајку свих Словена, Русију, спреман сам да положим свој живот!“. То је одговорио када је представник руске војске тражио од њега да остане као капетан пароброда „Ада“.
За време рата је био рањен, али је и у болници наставио да ради на свом првом пројекту. Конструисао је „чамац-рибу“ за 8 особа који би под водом могао да проведе око 20 сати. У октобру 1878. обратио се руском императору Александру II са молбом да постане руски поданик и убрзо након тога се преселио у Русију.
Већину свог одраслог живота и каријере провео је у Русији (у Санкт-Петербургу и Одеси), где је радио на разним техничким пројектима. Његов пројекат „чамца-рибе“ (у суштини, прототип подморнице) био је размотрен на састанку научног одељења Поморског техничког комитета у новембру 1878, али је доживео критику, пре свега јер није имао довољно снажан мотор који би чамац покретао неопходном брзином. То је подстакло Костовића да почне озбиљно да проучава моторе који су у то време постојали. Догодило се да је једном присуствовао предавању великог руског хемичара Дмитрија Мендељејева о пројектовању стратосферског балона са херметички затвореном кабином и дирижабла са балонима испуњеним компресованим ваздухом. Од тог тренутка Костовић се са жаром посветио идеји летења. И већ 1879. на састанку „Првог руског друштва ваздухопловаца“ Костовић је представио свој пројекат дирижабла„Россия“ (понекад називан и „Летећи брод“),. Овај дирижабл, који никада није завршен у пуној величини због недостатка финансија, имао је револуционарне карактеристике за своје време. Да би покретао огромни дирижабл, Костовић је конструисао први на свету лаки бензински мотор са унутрашњим сагоревањем, (осмоцилиндрични мотор са супротним клиповим). Мотор је био изузетно напредан и лаган, најближи конкурент је био бензински мотор немачке фирме “Дајмлер” који је имао 2 коњске снаге, док је Костовићев модел исте тежине имао 80 коњских снага. У то време такви мотори још нису постојали.
Осим лаког мотора, сматра се првим проналазачем на свету који изумео елктрични стартер за мотор унутрашњег сагоревања и први је поднео захтев за патентну заштиту свог изума.
У свом пројекту Костовић је први пут применио не само идеју електричног паљења, него и конструкцију са супротним кретањем клипова у опозитно постављеним цилиндрима. Није наодмет да кажемо да се тих година бензин углавном користио као средство у домаћинству, за уклањање масних флека са одеће. Костовићеву замисао подржало је „Друштво ваздухопловаца“ и основало „Удружење за изградњу ваздухоплова ‘Русија’“. Сакупљена су приватна улагања у износу од 200 хиљада рубаља, а Министарство војске је за изградњу дирижабла издвојило 35 хиљада рубаља (ради поређења: годишња зарада радника у Русији је 1879. износила 189 рубаља). Изградња дирижабла је започета 1882. у Санкт Петербургу. Мотор који је за њега израђен две године касније развијао је снагу од 80 коњских снага. Планирано је да чврсти елементи конструкције буду израђени од „арборита“ (шперплоча натопљена посебном врстом смоле), материјала који је направио сам Костовић. Треба напоменути да је 30 година касније Игор Сикорски сличан материјал користио при изради својих чувених авиона типа „Иља Муромец“.
Дирижабл је 1888. био већ скоро завршен, али су за његово коначно склапање недостајала средства. Костовић се још једном обратио Министарству војске за помоћ, понудивши да војска од удружења откупи још незавршени дирижабл. Али, његов предлог је одбијен због пратећих додатних трошкова. Председник Комисије за ваздухопловство генерал-лајтнант Михаил Боресков је у свом извештају скренуо пажњу инжењер-генералу Константину Звереву да ће „само тестирање ове незавршене конструкције коштати преко пола милиона рубаља“. И, што је најважније, ефикасност примене оваквих ваздухоплова у војне сврхе доведена је у питање.
Тако је Костовићев пројекат доживео неуспех. Међутим, први дирижабл са унутрашњим сагоревањем на свету полетео је само десет година касније у Немачкој. У совјетско време биле су се појавиле гласине о томе како су Немци на неки начин сазнали за детаље Костовићевог мотора, али оне нису поткрепљене никаквим конкретним доказима. Ипак, треба истаћи да је тих година у државним и научним круговима у Русији било много Немаца и да су главни делови за Костовићев мотор били израђени у Немачкој.
Међутим, ни после неуспеха који је доживео са дирижаблом „Русија“ Костовић није клонуо духом и остао је да живи у Русији. Још 1880-их у близини Санкт Петербурга отворио је фабрику „Арборит“, која је производила његову вишеслојну шперплочу. У Санкт Петербургу се и оженио и родиле су му се три ћерке. Ни у Русији није заборавио српске обичаје и сваке године је славио славу (светог Николу). У госте му је на славу долазио и Дмитриј Мендељејев.
Огњеслав је и даље покушавао да реализује своје идеје. Између осталог, радио је на конструкцијама неколико авиона и 1911. добио „Привилегију“, тј. искључиво право, на два пројекта авиона: копнени триплан (трокрилни авион) и аерохидроплан.
За конструкцију обеју авиона карактеристични су пропелери које покреће мотор и које је конструктор желео да искористи и за кретање по води и за „лебдење“ у вазуху. Труп аерохидроплана имао је облик чамца, што је за 1911. такође представљало новину. Аерохидроплан је био направљен од Костовићевог арборита. Костовић га је по линији газа опремио посебним водоотпорним крилцима за одржавање стабилности на води (данас их називају „шкрге“), који су били сасвим нов изум. Изградња није завршена, вероватно јер је недостајао мотор. После 1912. овај авион се у документима не спомиње. На свом хидроаероплану, тј. двоседном двокрилцу са два пловка, Костовић је радио и периоду 1913-14. Авион је завршен, али није проверен у пракси. Најзад, 1916. Костовић је градио „моноплан-амфибију“, двоседни једнокрилац. И овај авион је остао незавршен, јер је исте године Огњеслав преминуо у Санкт Петербургу, где је и сахрањен.
Иако то на први поглед може изгледати другачије, Костовићеви неуспеси не значе да војска царске Русије није имала слуха за његове идеје. На његове идеје била су издвојена веома велика финансијска средства, а прекидање рада на пројектима било је условљено многим факторима: ратом, непланираним увећавањем трошковима, могућим губљењем поверења у Костовића од стране војног врха и ко зна чиме све још.
Било како било, стицајем околности ниједан од изума Огњеслава Костовића за његовог живота није био завршен и примењен у пракси. Али, управо је он конструисао један од првих бензинских мотора велике снаге, који је био посебно намењен за дирижабле. И, без обзира на то што му није пошло за руком да у царској Русији оствари пројекат свог ваздухоплова, Костовићев мотор се још од 1880, као посебно вредан изум, чувао као тајна. Статус поверљивости са његовог пројекта није скинут ни након успостављања совјетске власти. Конструкција мотора је јавности постала доступна тек 1947! Већ и ова чињеница говори о томе какав се значај придавао Костовићевим изумима у Русији и СССР-у. Многе од његових идеја реализоване су током деценија које су уследиле. У сваком случају, може се рећи да је Огњеслав Костовић дао непроцењив допринос пројектовању авиона, како у Русији, тако и на светском нивоу.
8. Милош Марић, (1885-1944), лекар, доктор наука, (рус: Милош Милошевич Марич)
Марић је српског порекла и рођени брат Милеве Марић, супруге Алберта Ајнштајна. Рођен 1885. године у Руми. Средњу школу је започео у Загребу, а завршио у Новом Саду. Почетком 1902. године одлази да студира медицину у Румунију. По завршетку студија, 1910. године добија позив у аустроугарску војску, и као медицински радник, почиње са службом у болници 6. пешадијског пука мађарске војске.
Почетком Првог светског рата, бива мобилисан и послат у Источну Галицију. Тамо дезертира из мађарске војске и предаје се руској војсци. Након времена проведеног у заробљеништву, исте године ступа на службу у царску војску. Током рата, радио је као лекар у Лефортовској војној болници. Касније, иако је био у статусу заробљеника, по препоруци руских колега, уписује катедру хистологије на Медицинском факултету Московског универзитета.
Након постдипломских студија, 1917. године постаје доцент, а недуго после тога, постаје начелник катедре хистологије Дњепропетровског медицинског универзитета. Након заштите своје дисертације, 1930. године постаје декан Саратовског медицинског универзитета.
9. Сергеј Обрадовић, (1892-1925), новинар и писац, (рус: Сергей Александрович Обрадович)
Родио се у Москви, у породици српских занатлија. Као младић, интересовао се за поезију и прозу, прву збирку стихова објавио је 1907. године.
Почетком Првог светског рата бива мобилисан и послат на фронт. Током рата, открива нове жанре, и пише нову поезију у духу социјализма и пролетерске борбе. Почетком 1918. године, враћа се у Москву, где добија посао новинског уредника. Од 1922. до 1927. године, био је главни и одговорни уредник за књижевно одељење познатих московских новина “Правда”.
Од 1931. године напушта функцију и почиње самостално да се бави књижевношћу. Посебна страст су му били књижевни преводи на руски језик. Многа дела неприметних аутора из Украјине, Естоније и других совјетских република би кануле у историју да их он није превео и адаптирао на руски језик и за руског читаоца.
10. Јевгениј Вучетић, (1908-1974), вајар, уметник, академик, (рус: Евгений Викторович Вучетич)
Рођен је 15. (28) децембра 1908. у Јекатеринослављу (од 1928. Дњепропетровск) на југу Руске Империје. Његов отац, официр Виктор Вучетич, био је пореклом Србин, а мајка Ана је имала француско порекло. Није познато како је Виктор Вучетич, као белогардејац, после Руског грађанског рата избегао прогон и казнене мере, и како му је пошло за руком да са породицом не емигрира из Русије. У сваком случају, породица Вучетич се ускоро после Октобарске револуције сели у Ростов на Дону.
Јевгениј је од детињства испољавао интересовање за скулптуру. Са великим заносом је од пластелина правио фигурице различитих животиња. Уписао је Ростовску уметничку школу, а затим Лењинградски универзитет ликовних уметности. Студирао је у Лењинграду и Кијеву. У Ростову на Дону Вучетич се брзо обрео у центру уметничких збивања. Постао је председник локалног савеза уметника, учествовао у украшавању нових градских здања декоративним скулптурама и сарађивао са познатим архитектама.
Сели се у Москву 1935. и тамо ради у различитим уметничким организацијама, а почиње да учествује и у изложбама и конкурсима за пројектовање споменика.
Радећи као коаутор са архитектама Вучетич је постао један од твораца стила „Стаљиновог ампира“. Тај стил је сјединио елементе барока, ампира Наполеоновог периода, позног класицизма и стила арт-деко. Био је то спој помпезности, раскоши и монументалности. Вучетич учествује у изградњи чувеног хотела „Москва“ и библиотеке „В.И. Лењин“ (највеће руске библиотеке).
Вучетич је учествовао као добровољац у Великом отаџбинском рату и напредовао до чина потпуковника, али је 1943. био рањен и враћен у Москву. Многи елементи његових споменика засновани су на цртежима направљеним на самом фронту.
Најпознатији је по креирању споменика и скулптура колосалних размера, који славе победу и жртву Совјетског Савеза у Великом отаџбинском рату. Његово најпознатије дело је гигантски споменик «Родина-мать зовёт!», централни део меморијалног комплекса на Мамајевом кургану у Волгограду (бившем Стаљинграду) на месту Стаљинградске битке са мачем дугим 33 метра. Ово је једна од највећих статуа на свету. Остала значајна дела укључују споменик «Војнику-ослободиоцу» у Трептов парку у Берлину и споменик «Заједничка борба народа Европе против фашизма»у берлинском Тиргартену и „Ратник-ослободилац“, кога је скулптор подигао у Берлину. То је бронзана фигура совјетског војника који у једној руци држи спуштени мач, а у другој немачку девојчицу коју је спасао. Уметнику је као прототип послужио совјетски војник Николај Масалов који је спасао живот немачкој девојчици за време ослобађања Берлина у априлу 1945.
Ова дела сведоче о посебној врсти генијалности совјетског вајара, србског порекла, Јевгенија Вучетича.
У многим делима је развијао тему подвига совјетског народа у Великом отаџбинском рату. Његови радови су херојски симболи који истовремено одражавају и грандиозну монументалност и скривена лична осећања. Поред читаве галерије бисти хероја и војних старешина Великог отаџбинског рата, Вучетич ради и на стварању бисти В.И. Лењина, Ј.В. Стаљина и других живих и историјских личности из политичког живота.
Један од његових најпознатијих радова из те групе је споменик „Гвоздени Феликс“ на Лубјанском тргу испред седишта некадашњег КГБ-а, подигнут у част раног совјетског руководиоца Феликса Дзержинског. Овај споменик је после августовског пуча 1991. по одлуци Московског савета скинут са постоља и пренет у Парк уметности „Музеон“.
За изванредне заслуге у области совјетске ликовне уметности Указом Президијума Врховног Совјета РСФСР од 24. фебруара 1951. Вучетичу је додељено почасно звање народног уметника РСФСР, док је за учешће у рату награђен орденом Отаџбинског рата другог реда.
Вучетич је био народни уметник СССР, лауреат Лењинове награде и више Стаљинових награда. Његови споменици, иако у карактеристичном стилу свог времена, остају моћни симболи жртве и победе и важни историјски ориентири.
11. Владимир Војновић, (1932-2018), писац, (рус: Владимир Николаевич Войнович)
Рођен у совјетском Таџикистану, живот му је обликовала служба у совјетској армији и рад на маргинама друштва пре него што је, захваљујући свом првом делу, сатиричном роману „Живот и необичне авантуре војника Ивана Чонкина“, постаопознат у круговима совјетске опозиције и руске емиграције у Европи и шире.
Његово оштро сатирично перо усмерено против совјетског система изазвало је незадовољство власти, што је резултирало његовим прогоном, искључењем из Савеза књижевника СССР-а и на крају бива присиљен да напусти Совјетски Савез 1980. године. Преселио се у Немачку, где је одмах добио посао на радију ”Слободна Европа”. Касније се сели у САД, али се након распада СССР-а враћа у Русију.
Војнович је остао упорни критичар власти и у постсовјетско доба, што се огледа и у његовим каснијим делима. Последњу деценију живота, провео је као чести гост на опозиционим медијима, давао бројне интервјуе за редакцију “Ехо Москве” и јавно се декларисао као велики непријатељ идеја и личности Владимира Путина. У историји савремене Русије, оставио је траг не само као мајстор сатире, већ и као непоколебљиви борац за слободу говора и људска права, по чему је остао упамћен у руској књижевности 20. века.
12. Платон Симоновић, (1795-1866), професор и реформатор, (рус: Платон Симонович)
Рођен је 1795 године у Сремској Каменици. Образовање је стекао у Бечу, али у Русију се упутио са својом породицом након Руско-турског рата 1788-1789. године. Симоновићи су били угледна српска породица из Никшића, те након почетка опсаде града, по позиву руског цара, они се селе у Русију. Добијају земљу на југу Русије, те недалеко од Одесе стварају “Сербскоје село” које постоји и дан данас у Одеској области. Након што је стекао образовање, добија посао професора француског језика у Ришељевском лицеју, и заједно сас предавањима, ради у библиотеци лицеја.
Након устанка враћа се у Србију, где постаје државни чиновник и улази у Правитељствујушћи совјет сербски. У периоду уставобранитеља, почиње реформа образовања у Србији, чији је непосредни учесник и креатор био Симоновић. Радио је као главни инспектор школа у Кнежевини Србији до повратка Милоша Обреновића, који га због политичких разлога отпушта из државне управе.
13. Милош Биковић, (1988- ), србски и руски глумац (рус: Милош Бикович)
Рођен је у Београду, где је завршио факултет драмских уметности и глумио у великом броју србских филмова, серија и драма.
Од 2014. године снима у Русији (Сунчани удар) са Нiкитом Михалковим, а потом снима већи број филмова и серија у Русији.
Од 2023. године члан је Европске филмске академије.