Излет у Тополу и Аранђеловац

По предивном 15. октобарском дану група од 19. чланова Удружења обишла је Тополу и Аранђеловац. После нешто више од сата лагане вожње стигли смо на Опленац у кућу краља Петра.

oplenac-kuca maricevica-1 vajat1

Са почетком припремних радова за изградњу цркве Св. Ђорђа на Опленцу подигнута је такозвана Црквена кућа 1910. године, по пројекту архитекте Косте Ј. Јовановића. Постављена као привремена грађевина, одакле ће се надгледати изградња цркве, ова зграда има шест просторија намењених за рад и становање градитеља, а испод подрум за смештај алата и материјала. Краљ Петар I уселио се у њу од почетка са послугом, надгледајући градњу цркве. По томе је ова зграда и добила назив „Петрова кућа”. У њој је стари Краљ углавном становао све до 1915. године, када је са својом Војском пошао у стратешко одступање са војском преко албанских гудура на Солунски фронт. Његов синРегент Александар долазио је на ово место из главног штаба у Крагујевцу да подноси извештаје о војним плановима и операцијама. Дневничке белешке, које је Краљ баш у овој кући водио, пуне су драгоцених података о градњи цркве, свакодневном животу и многобројном свету који је долазио у Тополу.

img_0129 img_0140  img_0146

Данас је у Петровој кући ликовна галерија, као  и канцеларије „Задужбине Краља Петра I Карађорђевића“. После смрти Краља Петра I и његове сахране на Опленцу 1921. године, а посебно после трагичног атентата на Краља Александра I и сахране у цркви Св. Ђорђа, многе делегације и поштоваоци полагали су бројне реликвије и знамења уметничких и материјалних вредности. У немогућности да сви музејски експонати буду изложени у самој цркви Св. Ђорђа, нарочито што се њихов број из године у годину увећавао, отворена је изложба пред Други светски рат, под називом: „Музеј венаца и реликвија положених на гроб Краља Петра I и Краља Александра”. Ови предмети су нестали без трага са Опленца 1947/48. године. Данас је у Петровој кући уређен изложбени простор за тематске изложбе посвећене породици Карађорђевић или догађајима на простору задужбинског комплекса.

img_0134     img_0147     

Након тога смо обишли Цркву.

Непосредно по преузимању краљевске дужности 1903. године, Краљ Петар I Карађорђевић је похитао да у клими општег полета испуни аманет својих родитеља и о свом трошку изгради династичку гробницу Карађоревића по узору на многобројне сличне владарске маузолеје у Европи, а у складу са православном хришћанском традицијом. Краљ је изабрао сам врх брежуљка тзв. Малог Опленца који се са својих 337 метара висине и далеким пикторескним визурама готово природно наметнуо за идеално место будућег храма. Убрзо су геодети детаљно снимили и премерили простор на коме ће се градити храм како би олтар прецизно био позициониран на источној страни у складу са православном традицијом, а сви неопходни технички детаљи спремни за патећу конкурсну документацију. Већ 1. децембра 1903. године расписан је велики национални конкурс за изградњу цркве и гробнице владара са свим одликама свечаности овакве сложене намене и изришичитим захтевом да то мора бити монументални храм у српско-византијском стилу. Као и код многих других капиталних грађевинских пројеката у српској средини, ни овај није прошао без дуготрајних жустрих полемика и незадовољства првонаграђеним решењем од стране наручиоца. Мало се зна о току и резултатима првог конкурса за цркву на Опленцу, осим да је изазвао велику јавну расправу. Оно што је сигурно познато јесте да је међу 18 понуђених решења, прву награду однео рад Николе Несторовића, знаменитог градитеља и професора Универзитета. У међувремену, упркос несугласицама и јавној полемици, у присуству високих званица 27. септембра 1907. године положен је камен темељац, узидана ктиторска повеља и обављено освећење темеља будућег храма Светог Ђорђа на Опленцу.

img_0161     img_0166

Очигледно да Краљ није био задовољан понуђеним решењима првог конкурса, јер је неколико година касније 1909. расписан нови конкурс са готово истоветном оцењивачком комисијом. Прву награду однео је пројекат младог архитекте Косте Ј. Јовановића. Иако млад, испоставило се да је Коста Ј. Јовановић био спремно и простудирано приступио пројектовању династичког храма као осведочени познавалац српских старина. Његово инвентивно и раскошно петокуполно решење опленачке цркве у облику слободног крста задивило је Краља и зовољило строге критеријуме оцењивачке комисије. Убрзо је према његовим плановима 1. маја 1910. године започета је изградња краљевског маузолеја.

img_0229  img_0227  img_0193

До краја наредне године црква је убрзо била под куполним покривачем. Током изградње, донета је одлука да се фасада оплати по лепоти надалеко чувеним белим мермером са оближње планине Венчац. 23. септембра 1912. године архиепископ Димитрије је осветио цркву која је у грађевинском смислу била скоро готова. У складу са озбиљном политичком ситуацијом, у освит Балканских ратова, освећење је протекло у знатно скромнијим размерама од предвиђених. Само неколико дана касније, Краљ Петар је био на бојиштима балканског рата. У затишјима између балканских ратова 1913. године и Првог светског рата 1914. године наступио је застој у довршењу цркве. Када је Аустроугарска окупирала Србију, пред зиму 1915. године, црква је била изложена бруталном пљачкању – скинут је и однет бакарни покривач са кубета и кровова, као и бакарна украсна оплата са портала. Нестали су и громобран, звона. Полупани су многи прозори, мермерни стубићи и орнаменти. Под изговором да ту може бити склоњена важна архива, окупатори су оскрнавили гробове у крипти.

img_0204     img_0198

По повратку у ослобођену отаџбину и историјском стварању државне заједнице – Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, Краљ Петар није дочекао да види своју задужбину коначно завршену. Умро је 16. августа 1921. године, а његов наследник, Краљ Александар I Карађорђевић, лично се старао о њеном завршетку. Упоредо са крчењем источне падине за потребе сађења винограда отпочело је и инетнзивно пошумљавање густих садница дрвећа које је брзо напредовало и убрзо је белина храма била додатно истакнута у савршеном контрасту околног парка. После преуређења крипте, које је спровео Коста Ј. Јовановић,  уследило је постављање иконостаса, громобрана, новог бакарног крова са позлаћеним ребрима на кубетима, звона изливених код фирме браћа Пикар (Frères Piccard) из Анси ле Вјеа (Annecy le Vieux), мозаика за који су коцкице израђене у берлинској фирми Пул и Вагнер (Phul & Wagner), бронзаног полијелеја и потребних кандила израђених код фирме Лукс у Загребу. Сви детаљи раскошног уређења храма, спроводили су се под искусним надзором архитекте академика Николаја Петровича Краснова водећег државног архитекте Краља Александра и некадашњег руског царског архитекте.

img_0206 img_0215 img_0207

8. септембра 1930. у присуству Краља, чланова краљевске породице и гостију патријарх Варнава је осветио цркву, а затим су Карађорђеви посмртни остаци свечано пренети из старе у Тополи у маузолеј династије.

img_0189  img_0193  img_0192

Због својих изузетних вредности, храм Светог Ђорђа у Тополи је проглашен за споменик културе од изузетног значаја.

Уследио је обилазак Винареве куће.

Ко год дође на Опленац видеће лепу зграду, подигнуту у стилу старе српске куће. На том месту се налазила Виноградарева кућа. Саграђена 1911. године као омања приземљуша, на почетку подизања Задужбине Краља Петра Првог. Више пута је преправљана и проширивана – 1920, 1929, 1936. Овде је била Жандармеријска станица током окупације за време Другог светског рата. Свој данашњи изглед добија 1970-их година, када је уобличена као кућа са укопаним подрумом и над њим постављеним доксатом, тремом са аркадама. 27. децембра 1975. године комунистичке власти отвориле су Музеј НОБ са спомеником мајкама и кћерима Шумадије и бистама четири партизанска народна хероја из опленачког краја: Милића Радовановића, Милана Благојевића, Даринке Радовић и Софије Ристић, дело вајара Милије Глишића. Комунистичке власти хвалиле су само своје хероје, иако је данас познато да су и други, који нису били комунисти, дали своје животе за слободу Тополе, Опленца и Србије у целини. Историчари тек треба да напишу избалансирану, неидеолошку, не-емотивну, објективну истину о Другом светском рату и о последицама комунистичке диктатуре.

Непознати починиоци су оштетили бисте партизанских народних хероја 20. јануара 1992. године и поставили експлозив на улазна врата. Музеј НОБ и његова изложба су затворени 1994. године, а сав изложбени материјал смештен је у депо Музеја.

 

img_0232 img_0231 img_0244 img_0237   img_0238   img_0236

Изложба „Топола у народноослободилачкој борби” је давала једнострани, изразито идеолошки, приказ збивања током окупације Тополе (1941–1944). Планирано је да нова поставка изложбе буде у примеренијем, простору и да пружи комплексни преглед догађаја, личности и чињеница са објективног становишта, без примеса идеолошке пристрасности или искључивости, обухватајући период борбе за слободу народа тополског краја од Првог српског устанка (1804) до ратних збивања последње декаде XX века. Да би се приказали сва трагика и сав хероизам те борбе, био би, што је песник рекао, потребан лист хартије простран као небо.

Упечатљивост сведочанства и поруке изложбе која се припрема изражаваће за сва времена слободарски дух народа и истакнутих појединаца тополског краја, који је у своје окриље примио саборце из свих крајева земље чији су синови и кћери несебично полагали животе у борбама широм Србије и некадашње Југославије. Ово подручје је попут непресушног врела слободарства, јер слобода је једна, то је овде знано.

Данас се у Виноградаревој кући налази стална поставка „Легат Николе Граовца”. Овај знаменити српски сликар провео је последње три деценије свог живота у Тополи. Стварајући у свом атељеу, у кући која се налази уз саму „границу“ задужбинског комплекса на Опленцу, настале су стотине ликовних дела која се данас налазе у разним колекцијама и збиркама широм земље и иностранства. Био је велики донатор и хуманиста и доста својих дела поклонио је разним музејским установама, ликовним галеријама и институцијама, а највише Задужбини Краља Петра I на Опленцу. Била му је жеља да се у Задужбини формира његов легат. Умро је и сахрањен у Тополи 2000. године. Поштујући жељу, његова породица предала је Задужбини 38 ликовних дела уља на платну и 15 дела примењене уметности које је као колекционар скупљао. 2005. године адаптиран је простор Виноградареве куће у ликовну галерију и од августа 2005. године у њој се налази стална поставка „Легат Николе Граовца”.

Следећa дестинација је била Карађорђев Конак.

img_0252    img_0246    img_0253

Карађорђев град, саградио је у периоду од 1811 – 1813, Карађорђе Петровић вођа Првог српског устанка који као први владар обновљене Србије доноси економски и културни развитак Тополи. До данас је очуван: рестаурирани конак са кулом, црква са звоником и школа у којој се данас налази Народна библиотека “Радоје Домановић”.
У конаку је стална изложба личних предмета Вожда и аутентично оружје из Првог српског устанка међу којима је и оригинални Карађорђев топ познат под именом “абердар”. На топу недостаје десна ручка коју је краљ Петар И Карађорђевић искористио као основу за све крунидбене инсигније желећи да симболично повеже своју владавину са славном владавином свога деде, Вожда Карађорђа.

img_0250       img_0254      img_0247

На крају смо посетили Краљеву винарију.

Предео око Тополе и Опленца од давнина је био познат по узгајању квалитетне винове лозе и одличних вина. Погодна умерено континентална клима правилних температурних колебања и специфична конфигурација терена углавном источне и југоисточне експозиције погодовале су да се најстарији житељи овог краја определе за узгајање сортних лоза. Стари Римљани су суседном селу и брегу у наставку Опленца Винча, наденули име Vincea по квалитетном вину које је добијано од изразито укусног и мирисног грожђа. Први записи о виноградарству овог подручја потичу из 1432. године у путопису Бертрандона де ла Брокијера бургунијског путописца и чиновника на двору Филипа III Доброг. Грожђе и вино и данас представљају симбол сваког села ове области. Стога овај крај с поносом краси титула престонице српских чокота.

presa   stari-podrum   buradi

Околни умерено осунчани брежуљци благих падова пребогати су и другим воћем, лековитим биљем и многобројним врстама јестивих гљива. Још од времена кнеза Александра, установљена је Опленачка берба, богата светковина у част вина грожђа која се и данас традиционално слави у октобру у виду тродневног сабора народног стваралаштва.

cokoti-sad    cokoti-nekad    odmoriste

У оквиру свог надалеко познатог иметка у Тополи, још је Карађорђе на падинама ближе врху Опленца засновао плодоносне винограде. Стари документи из времена устаничке Србије сведоче да су виногради у атарима Тополе тако добро рађали да се није имало где сместити обиље грожђа и вина.

img_0305  img_0308  img_0309

Кнез Александар се озбиљније посветио виноградарским засадима у Тополи, али ће прави процват опленачког виногорја отпочети тек доласком Краља Петра I у ове крајеве. Пресудну улогу у напретку и озбиљном развоју винарства и виноградарства овог краја представљало је оснивање Венчачке виноградарске задруге 1903. године која је окупила виноградаре из Винче, Брезовице, Липовца, Тополе и Бање. Тада је у Тополи и околини било око 1500 хектара винограда. Задруга се упорним радом и за ондашње прилике огромним достигнућима вртоглаво брзо наметнула као лидер виноградарског задругарства на Балкану. Многе истакнуте личности винске културе биле су гости задруге и држале су честе курсеве из области виноградарства и винарства што је убрзо дало врхунске резултате у производњи вина. Задругари су под надзором технолога углавном из Француске почели да производе вино, коњак, па чак и шампањац.

img_0285   img_0292  img_0288

Паралелно са радовима на изградњи династичког маузолеја, Краљ Петар I је иза цркве дао да се сазида мали подрум где је све до почетка Првог светског рата прерађивано грожђе. Из тог првог Краљевог подрума сачувана је до данас огромна стара бачва од близу 4000 литара коју је 1909. године Петар Јоксић, унук Карађорђевог буљубаше, поклонио Краљу Петру I. На њој је изрезбарен стих „Који не зна да треба рујно винца пити, није човек већ је изрод тог ће земља клети.“

Краљ Александар I наставио подухват свог оца и деде засадивши на преко 50 хектара 150.000 чокота сорти Траминац, Шардоне, Гаме и Пино Ноар набављених у Француској, али и аутохтоне сорте које су давале одличне купаже. Временом су настала позната вина Тријумф, Опленка, Жилавка и Розе. Краљевски виноград је постао расадник квалитетних сорти које су потраживала огледна добра, пољопривредне школе и домаћинства. Вина која су се добијала са краљевских винограда су се служила приликом званичних посета европских владара али су нашла и свој пут до трпезе страних дворова.

Уследио је премештај на територију општине Аранђеловац, где смо прво посетили Рисовачку пећину.

     img_0329

На улазу у Аранђеловац, са десне стране речице Кубршнице, уздиже се брдо Рисовача са пећином, значајним археолошким и палеонтолошким налазиштем. Дугогодишњим истраживањима Рисовачке пећине откривено је мноштво фосилизованих костију и зуба бројних животињских врста које су за време последњег леденог доба живеле на степама око Рисоваче. Пронађене камене и коштане алатке потврђују да је Рисовачка пећина у средњем раздобљу старијег каменог доба била станиште неандерталских ловаца. Због својих природних особености и културно-историјских вредности пећина је проглашена спомеником природе и културним добром од изузетног значаја. Данас је Рисовачка пећина уређена по свим принципима савремене презентације и годишње прими хиљаде посетилаца из земље и иностранства.

Истразивања пећине Рисоваче у Аранђеловцу, започета давне 1953. године (Археолошки институт САНУ и Филозофски факултет из Београда под руководством проф. др. Бранка Гавеле), трајала су, са дужим или краћим прекидима, до 1976. године. Поред археолошких од 1975. организована су и спелеолошка истраживања којима руководи др. Раденко Лазаревић, научни саветник Института за шумарство и дрвну индустрију из Београда. Ова истраживања, уз учешће сарадника Географског института „Јован Цвијић“, Геогафског факултета, Београд и спелеолошке групе из Ваљева, нарочито интензивирана деведесетих година, трају до данашњих дана.

Дугогодишњим археолошко – палеонтолошким и спелеолошким истраживањима у Рисовачи је откривено обиље фосилизованих остатака плеистоцене фауне, као и трагови материјалне културе неандерталских ловаца – артефакта од камена и кости, која потврђују палеолитску старост ове станице.

С обзиром на археолошки значај, палеонтолошко богатство, димензије простора и знатне природне вредности, Рисовачка пећина је уређена за туристичке посете и отворена 19. септембра 1987.

Прокопавањем и чишћењем секундарног материјала откривен је пећински систем у дужини од 187,5 м, површине 703м2. Дуж главног пећинског канала постављене су полиестерске реконструкције репрезентативних представника квартарне фауне – пећинског медведа и пећинског лава, док се у тзв „Дворани рисовачког човека“, којом се завршава истражени део пећине, налази фигурална композиција – породица рисовачког ловца.

Уређењем и презентацијом пећине Рисоваче сачуван је од заборава и пропадања овај давнашњи белег човековог постојања и делања, као сведочанство непрекинутих људских корена од самих зачетака цивилизације до данашњих дана.

После десетминутне вожње, гостопримство су нам пожелели у Народном музеју Аранђеловца. 

Народни музеј у Аранђеловцу основан је 1981. године и смештен у наменски грађено здање чија се архитектура ослања на традиције народног градитељства Шумадије (пројектант Ф. Бајлон).

img_0066 medved-1 ognjiste

Своју основну делатност истраживања, проучавања, заштите и презентације покретних културних добара Народни музеј у Аранђеловцу реализује на територији двеју општина, Тополе и Аранђеловца. У концепцијском смислу, представља установу заштите комплексног типа са збиркама из области палеонтологије, археологије, етнологије, историје, историје уметности и нумизматике. Стручни рад је организован по службама, за сваку област истраживања и заштите. У оквиру Музеја ради и Одељење за конзервацију и рестаурацију.

Изложбена делатност Музеја одвија се у два простора: партерном (актуелна стална поставка “Миленијуми“) и галеријском (изложба експоната савремене уметничке керамике из музејске збирке). Део изложбеног простора у партеру намењен је организовању тематских и гостујућих изложби.

Народном музеју у Аранђеловцу је, као управљачу, поверено на старање Заштићено подручје “Пећина Рисовача“. Као значајно археолошко налазиште палеолитске старости Рисовача је проглашена културним добром од великог значаја, а због природних вредности – природним добром од изузетног значаја (споменик природе I категорије). Уређена по свим принципима савремене презентације, годишње прими преко 20.000 посетилаца. Такође, у надлежност Музеја спада и Окућница Илије Милошевића.

Педагошки рад Музеја један је од значајних сегмената рада кустоса и музејских водича. Посебна пажња се поклања едукативним радионицама за децу предшколског, основношколског и средњошколског узраста. Поред тога, организују се и радионице за одрасле, предавања, промоције музејских издања.

Музеј се бави и издавачком делатношћу – каталози збирки и изложби, монографије, водичи за Музеј и Рисовачку пећину и друге публикације; 2003. покренут је Зборник радова Музеја “Шумадијски записи“.

Двадесетак наредних минута провели смо у вожњи до Орешца где смо обишли Музеј 1.Српског устанка, школу у Орашцу, цркву Вазнесења Господњег и Марићевића јаругу. Кустос музеја нам је са пуно детаља, испричао причу о 1.Српском устанку и чувеним устаницима.

Црква у Орашцу је подигнута у времену од 1868. до 1870. године. Није познато ко је пројектовао цркву. Представља по димензијама мању, архитектонски скромну грађевину са складним пропорцијама и једноставним обливцима. Има основу у облику правоугаоника која се на истоку завршава споља петостраном, а изнутра полукружном олтарском апсидом, а на западу улазним предворјем. Над западним делом је звоник на преслицу. Засведена је полуобличастим сводом над којим је двосливни кров. Апсида је покривена полукалотом.
Масивни зидови су споља и изнутра прекривени малтером и окречени. Изразиту уметничку вредност чини иконостас цркве, који је сликао Стева Тодоровић, један од најугледнијих српских уметника из друге половине XIX века. Иконостас се састоји од 24 иконе са представама светитеља и сцена из историје Новог завета. На северном пиластру уграђена је спомен-плоча од белог венчачког мермера посвећена палим у балканским ратовима.

crkva 03

Меморијални споменички комплекс у Орашцу допуњава надгробно обележје Теодосија Марићевића, које се налази у црквеном дворишту. Овај јасенички кнез и трговац позната је личност из договора о избијању устанка 1804. године. Рођен је у Орашцу и био је један од кандидата за старешину устанка. На надгобнику од камена црвенкасто мрке боје до 1980. године није било никаквог епитафа. Тада је уклесан следећи натпис:

+ТЕОДОСИЈЕ МАРИЋЕВИЋ+ 1807.
ГРОБ МУ ОБНОВИ ЊЕГОВ ПОТОМАК МАРКО 1980.ГОД.

Спомен – чесма се налази на локацији „Марићевића јаруга“ недалеко од цркве. Подигнута је 1954. године поводом 150-годишњице првог српског устанка. Чесма је део веће целине у виду подзида саграђеног од камених блокова. На средњем делу овог меморијала налазе се три лучно засведене мермерне плоче. На средњој је уклесан текст:

НА ОВОМ МЕСТУ 15. ФЕБРУАРА 1804. ГОДИНЕ ПОДИГНУТ ЈЕ ПРВИ СРПСКИ УСТАНАК

                        predstava    jaruga 2

На левој и десној плочи уклесано је по четири стиха из познате песме „Почетак буне на дахије“. На десној страни каменог подзида постављена је бронзана плоча са ликом Карађорђа у високом рељефу, уоквиреним текстом ВЕРХОВНИ ВОЖД НАРОДА СЕРБСКОГ. Лик Карађорђа је моделовао Раја Николић, скулптор из Аранђеловца. Рељеф „Заклетва устаника“ З. Миладиновића и М. Рајића поводом два века востаниа сербског поставило је Задужбинско друштво „Први српски устанак“.

Музеј у Орашцу је отворен у години обележавања 200 годишњице првог српског устанка. Музејска поставка Историјског музеја Србије приказује Србију пред устанак, почетак устанка и збор у Орашцу, Карађорђа Петровића, велике битке устанка, организацију војске, организацију власти у Србији 1804-1813, просвету и школство устаничке Србије и војни слом устанка 1813.

img_0265   img_0269   img_0274

img_0267  img_0270  img_0272

СПОМЕНИК КАРАЂОРЂУ – Поводом двестагодишњице од подизања првог српског устанка, општина Аранђеловац подигла је споменик Карађорђу у белом венчачком мермеру, висине 3.40 м, рад вајара Дринке Радовановић. Споменик је постављен испред спомен школе.

skulptura 2      krst

Крај излета као и увек припада дружењу. У складу са темом данашњег излета ручали смо у Карађорђевом вајату и наравно на менију имали Карађорђеву шницлу.

    vajat2    vajat5

img_0408  img_0407  img_0100

Поздрав свим учесницима излета, захвалност чак осморо кустоса који су нас водили кроз овај дан и наравно честитке власнику Вајата који нам је у дивном амбијенту обезбедио и музику. У здрављу живели!

Оставите одговор