1. Сава Владиславич Рагузински, (1669-1738),  обавештајац, трговац, дипломата, тајни агент, војни саветник, државни и јавни посленик (рус: Сава Лукич Рагузинский-Владиславич, граф Рагузинский)          

Трговац, дипломата, тајни агент, војни саветник, државни и јавни посленик – све те улоге је успешно комбиновао потомак херцеговачких кнезова, гроф Сава Владиславић, или у руској верзији Сава Лукич Владиславич-Рагузински, један од најближих сарадника руског цара Петра Првог.

Рођен је у Гацком (с.Јасеник) 1664.г. од оца Луке и о детињству се мало писало и први пут се појављује у Дубровачком архиву. Симеон Кончаревић пише да је Сава 1687. живео у Дубровнику и „дружио се са највећом властелом, значи да је својим очима видио све страхоте рата … и како се Турска почела да руши.“ .

У Цариград је дошао са 23.г и развио значајне приватне послове и контакте, и успешно се бавио трговином док му тамошњи руски конзулат 1702. године није понудио да ради против Турака, заједничких непријатеља православних Срба и Руса. Владиславић Рагузински се одлично разумео у спољну и унутрашњу политику Османлијске империје и имао изузетно добре везе широм Европе, тако да је врло успешно снабдевао руске дипломате драгоценим тајним подацима.

У сарадњи са руским послаником Петром Толстојем, коме га је препоручио јерусалимски патријар Доситеј, Сава је урадио студију „Тајни опис Црног мора“ и то је кључни моменат у којем Сава  започиње не само праву дипломатску већ и обавјештајну каријеру. Када се погледа садржај и квалитет обавјештајних информација које је он прибављао, као и студије и анализе које је он сачињавао („Тајни опис Црног мора“, или касније „Тајни опис Кине“) изгледа као да је Сава знао тајне инструкције које је цар дао Толстоју. Ово, наравно, само говори о Савиној способности да уђе у срж материје којом се бавио и зато је у праву Дучић када каже да је Сава „… не само идејни креатор балканског вектора руске политике, него је био један (ако не и први) од утемељивача руске обавјештајне службе“.

У једном моменту турске власти су биле пооштриле надзор над Владиславићем, над његовим кретањем и над његовим односима са извјесним личностима, што је побудило посланика Толстоја да Саву … склони из Цариграда и упути у Русију.“ Цар је ово итекако знао те је Сава на двор примљен 1703.г. на највишем нивоу.

1708. године се преселио у Москву, где је постао царев саветник за југоисточну Европу и конкретно за његов родни Балкан. Сава Лукич је често путовао у Црну Гору и продубљивао контакте са кнежевинама Молдавијом и Влашком. За време Прутске кампање против Турака 1711. године, која се одигравала управо на молдавској територији, он се у својству консултанта „ради саветовања по тамошњим питањима“ налазио у штабу команданта руских трупа Бориса Шереметjева.

Касније је послат у Венецију и Рим да контролише младе руске племиће који су тамо похађали морнаричке и војне школе. У Ватикану је водио преговоре о развоју билатералних односа између Москве и „Свете столице“.

С обзиром да је Сава „ … с почетка направио утисак какав је само могао пожељети.“ почиње његов успон на двору и јачање везе са царем који му одмах даје „пожалевану грамату“ што је било највише што се могло да ти странцу. Називали су га церевим љубимцем, те ће Цар са њим извршати ствари од највећег државног интереса.

Руско-шведски рат (1709.) је био прилика да се способности Саве Владиславића покажу као врло значајне. Он је у то вријеме вршио, за Русе једну од најтежих дужности, био је шеф интендантуре (снабдијевања) цијеле оперативне руске војске! Кад се узме да оваква дужност није ни данас лака, није тешко замислити како је тек била тешка у оно доба када су се транспорти вршили запрегама, и кад није било још шосираних  путева. По свему се види … да је Сава Владиславић сматран човјеком изузетних организаторских способности, а видјећемо и велике моралне исправности.

Сава Владиславић у години 1710. заузима изузетан политички положај:  он постаје дворским савјетником за питања православног Истока, те семоже слободно тврдити да је био први човјек који је покренуо такозвано источно питање, које је затим два стољећа било једно од најважнијих питања европске политике. Сава је „… у православном руском Цару видео јединог Богом опредијељеног будућег ослободиоца православног Истока, Балкана и његовог Српства…“

Те исте године Сава се показао и као изузетан финансијски стручњак, када је несебичном енергијом изузетним поштењем и смелошћу својих финансијских планова успео да „ … Скуп свију државних прихода у Русији који је раније изнсио 6.000.000 рубаља, на свој начин Савас је подигао у години 1725. … на 8.500.000 рубаља. Ово је значило ништа мање него да је равнотежа државног буџета била коначно спасена.“

У Руско-турском рату који су почели Турци свесни руске исцрпљености ратом са Швеђанима и финансијслим проблемима Сава Владиславић је видео прилику да се и православни народи Балкана ослободе турског јарма, па обезбеђује да Русија подстиче и подржава њихову борбу. У то време Сава поред титуле „дворског савјетника“ добија и звање „за савјете у тамошњим пословима при војсци.“

Како је Сава био посвећен овом послу говори и то да је припремио Ратни план, а колико је план био добар говори и то  што је потом већи део тог плана и остварен. Истог дана када су Турци објавили рат Русији, Сава је лично организовао и србски устанак у Црној Гори и Херцеговини за ослобођење као вид помоћи „православном цару ослободиоцу“.

Колики је Савин утицај у то време био говори и чињеница да су у моментима када се није могло одлучити да ли да се почне нови рат са Турцима у Сенат позвали Саву Владиславића, стручњака за источна питања, који се сложио са мишљењем браће Апраксина да се не почиње рат  и тек тада се и цар сложио са том одлуком.

Склапање вечног мира са Кином – Сава је као опуномоћени амбасадор Русије добио задатак да реши питање односа са Кином и са огромним и стручним тимом 1725. године пошао је у Пекинг. Заједно са кинеским тимом су припремали уговор и цртали границе дуге 6 000 км. Пошто преговори, због непоштеног односа и лоших намера кинеске стране нису успели кинески цар одлучује да обе делегације оду на границу и да тамо заједно раде. Пошто су кинези припремили лукав и за Русију, али и за Кину лош план Сава је тајно послао кинеском Цару свој предлог уговора и изгледа границе и овај је то у потпуности прихватио и тако је потписан Кјахтски или Вечни мир. Границе које је Сава уцртао 1727.г. и данас су важеће и Кина са свим суседима до данас има граничне спорове осим са Русијом, што говори о томе да Сава није само потписао уговор о разграничењу две државе ве и пакт о пријатељству између двије државе.. Том приликом Сава је на дан Свете Тројице основао град Троицкосавск који је преименов у Кјахти на граници са царством династије Ћинг, и тај град је био главни центар руско-кинеске трговине све до друге половине 19. века. Ту је подигао и цркву посвећену Светом Сави Србском (Немањићу). Током овог боравка у Кини Сава је урадио и „Тајни извјештаји о сили и ситуацији Кинеског Царства“.  Његове препоруке из тог документа и тог времена веома се поклапају са векторима дејства Русије данас.

Гроф Сава Владиславић за заслуге у Кини добија други пут орден Александра Невског, чин тајног савјетника и читав низ поклона у виду разних имања. Добија на поклон и дворац на обали ријеке Неве, између дворца Царевог ујака грофа Апраксина и прокуратора Сената Јагушинског.

Куповина пушкиновог прадеде – Сава је у Цариграду купио роба Ибрахима, довео га у Русију и поклонио Петру Великом, који га је покрстио у православље, дао му име Абрам, средње име Петар (по њему) и презиме Ханибал (по кратагинском војсковођи), затим га ускоро ослободио и дозволио му да се ожени рускињом. Као члан руске владајуће породице Абрам Ханибал постаje и познат и цењен, а његов потомак је славни писац Александар Пушкин (коме је живот спасио генерал Михаило Милорадовић, не дозволивши да га отерају у Сибир).

Сава је покушао да у Дубровнику сагради православну цркву, коју је хтео посветити својој мајци, али дубровачки Сенат, под утицајем језуита то није дозволио, а „ …  Сава Владиславић је послије неуспјелог случаја са зидањем православне цркве у Дубровнику, раскинуо све везе дубровачком владом и напустио Дубровник заједно са породицом коју је одвео у Боку Которску“.

Дучић о Сави „Саво … је знаменитији од ма ког Херцеговца његовог времена, чак скоро и од ма којег Србина у вијеку у којем се родио: и то по својим великим дипломатским способностима, које су га истакле међу главне сараднике цара Петра Великог, а нарочито по његовом покушају да помоћу Русије и њеног великог православног цара ослободи Српство и православни Балкан од турског ропства.“

Умро је 1738. у Санкт Петербургу и сахрањен у Благовештенској цркви Александра Невског у Петрограду, тамо гдје се сахрањују цареви и њихове породице. Опелу и погребу присуствовала је Царица Ана Јовановна са породицом и свим великодостојницима тог времена..

МИХАИЛ  АНДРЕЈЕВИЋ  МИЛОРАДОВИЋ Један од најзначајнијих Срба у Русији у 19. веку

Генерал Михаил Андрејевић Милорадовић је потомак из: „ … славног рода Милорадовића који су раније из Житомислића у Херцеговини, не желећи да се одрекну своје вере, емигрирали у Русију. Скоро два века ова племићка породица је служила на бранику православног царства.“

Особитост Михаиловог порекла је и чињеница да је он праунук познатог пуковника Михаила Илијевића (Илијиног) Милорадовића који је, по препоруци грофа Саве Владиславића, постао: „ … овлашћено лице руског императора на Балкану …“, те је као такав 1711. године организовао устанак Црногораца и Херцеговаца против турског јарма.

Имајући у виду овакво порекло, није чудо што је: „ …  генерал Михаил Андрејевић Милорадовић постао један од најистакнутијих војсковођа Руске царевине, а посебно се истакао током Наполеоновог похода на Русију. Овај саборац Кутузова и јунак Бородинске битке био је омиљени ученик великог Суворова, под чијом командом је служио у ратовима против Турске и Пољске.“ Истакао се у рату у Италији и Швајцарској (1799). Од 1790-1798. године напредовао је од поручника, капетана и пуковника до чина генерал-мајора у Апшеронском мушкетирском пуку.

Увек је ишао на челу пука што је мнпго пута имало одлучујући значај на исход битке. Године 1805. постао је генерал-потпуковник и учествовао је у бици код Аустерлица под Кутузовљевом командом. Истакао се много пута у Руско-турском рату (1806 — 1812), где је био командант корпуса.

Године 1806, награђен је мачем који је био украшен дијамантима и на коме је писало „За храброст и спашавање Букурешта“.  Поново је победио Турке код Обилештија у Румунији 1807. године. После победе над Турцима 1809. код тврђаве Расеват у Бугарској, унапређен је 1810. у генерал-пуковника.

Током Наполеонове инвазије Русије био је један од најистакнутијих и најуспешнијих руских команданата. У бици код Бородина предводио је резервну милицију. Касније је командовао одступницом, која је ометала француско напредовање према Москви. Кад је Наполеон почео са повлачењем из Русије, Милорадовић је победио Французе у бици код Вјазме. После тога његов корпус је постао један од најактивнијих у прогањању Наполеонове војске из Русије, све до победоносног уласка у Париз.

У бици код Бауцена 1813, предводио је заштитницу од савезника. Приликом победе код Кулма био је у команди руско-пруског корпуса, којега је предводио и у бици код Лајпцига. Током 1814, командовао је савезничким контингентом у Холандији. Први је добио право да носи монограм цара Александра I.

            Има још једна дивна посебност о њему. Наиме, земни остаци нашег Михаила почивају неколико корака од земних остатака његовог учитеља великог Суворова у цркви Светог Александра Невског у Петрограду. Заједно су били у рату, заједно су и у смрти.

            Генерал Михаил Андрејевић Милорадовић, рођен 1771. године, био је: „ … човек широке душе, прави војсковођа који је увек делио судбину својих војника од којих се никад није одвајао. Уважавали су га и непријатељи који су испредали приче о његовој војничкој храбрости и умећу. После битке код Лајпцига, цар Александар I. доделио му је титулу грофа и право да носи царев монограм на својим еполетама, а после тријумфалног уласка у Париз, 1814. године, и почасно право да носи Георгијевски крст.

            Од 1818. године, па све до смрти (1825. г.) био је војни губернатор Санкт Петербурга кога су волели и ценили и војници и обичан народ. Спровео је антиалкохолну кампању, забранио коцкање у армији, осветлио град, изградио чувени Михаиловски дворац, зграде циркуса и многих просветних и културних институција. Спречио је прогон Пушкина, и био покровитељ позоришта, а по његовој последњој вољи цар је ослободио око 1500 људи који су му били најближи. Носилац је 18 највиших риских Ордена и награда и 8 старних Ордена Био је почасни члан Руске академије наука.“

            „Приликом устанка декабриста … који је био део масонске завере 1825. године, Милорадовић је смртно страдао покушавајући да смири побуњене официре на Сенатском тргу.

            Ова побуна декабриста била је део хибридног рата Запада против Русије који је, у крајњем исходу, довео до фебруарске револуције 1917. године и потоњег распада Руске царевине. Главни организатор преврата, по аутору, била је Велика Британија … „ 

ИВАН IV ВАСИЉЕВИЧ (ГРОЗНИ) (1533.-1584.) Највећи и први руски цар

Величанствени, највећи и први руски цар Иван IV Васиљевич (Грозни), поријеклом Србин, кључни је носилац у примјени глобалног геополитичког концепта „Москва Трећи Рим“. Овај концепт је: „… формулисан након склапања брака великог московског кнеза Ивана III (1440.- 1505.) са нећакињом посљедњег византијског цара убијеног током турског напада на Константинопољ, Софијом Палеолог (Иванова бака по оцу). Од његове лозе воде поријекло каснији руски владари, укључујући и Ивана Грозног.

Због свог изузетног значаја, Иван IV је постао „један од најоклеветанијих хероја … руске историје. … Према ријечима руског писца и етнографа … В. И. Дала, „грозни“ значи храбар, величанствен, онај који држи непријатеље у страху, а људе у послушности.“ Међутим, у пријеводу на енглески добија се потпуно изобличено и ружно значење ријечи „грозни“.

Иван IV рођен је 25.8.1533. године … као син великог кнеза Василија III и Јелене Васиљевне Глинске. Након очеве смрти, бригу о трогодишњем Ивану преузела је мајка која је умрла 1538. године … Показало се да је она била жртва завјере и да је била отрована.“

„ … Мајка Јелена Глинска била је Српкиња, која је водила директно поријекло из породице Јакшић …  Највише је утицаја на формирање личности будућег цара и суштинског родоначелника идеологије „Москва – Трећи Рим“, имала управо његова бака Ана (србска принцеза од Јакшића) која се старала о његовом образовању и васпитању. Усадила му је понос, достојанство, одлучност али и даривала светосавско духовно наслијеђе које се кристалисало кроз њене лекције о светородној лози Немањића, од Стефана Немање до Душана Силног, који је маленом Ивану постао узор, па све до цара Лазара, Косовског боја и косовског завјета. Мајка и бака су будућег цара училе православљу, приповиједајући му о Светом Сави као утемељитељу српске цркве и државе. Политичко искуство српске државе приликом стицаја аутокефалије наше цркве, али и проглашења царства и законика, представљало је тако обазац идеолозима руске националне државе. У свему томе лик и дјело Светог Саве постају образац братског савеза Руса и Срба …“

Млади владар одраста у атмосфери дворских преврата и борбе за власт између … бољарских кланова. Ова ситуација је уништавала и растакала државу … Наређења нису поштована ни извршавана, а носиоци власти …  су се понашали својевољно, осионо и нечасно. „Вертикала моћи“ је уништена … Ред у земљи било је могуће успоставити само кад би велики кнез преузео терет власти на себе, лично водећи бригу о државним пословима ……Митрополит Макарије је за ово потпуно припремио Ивана Васиљевича.

Уз велику подршку и упутства митрополита, велики кнез Иван одлучује да се ожени са 16 година и да се крунише. Женидбом он добија статус одрасле особе, а крунисањем у цара он својој власти даје суверенистички, знатно већи политички карактер, али и значајно другачији положај у дипломатским односима за Западном Европом.

Крунисање Ивана Васиљевича у цара одржано је у Саборној цркви Успења, у московском  Кремљу 1547. године, а вјенчање у фебруару (исте године).

Невјеста, лијепа и паметна Анастасија Романова је изабрана међу кћерима племићког рода из цијеле државе. Тиме су створени неопходни предуслови за успјешан почетак владавине Ивана IV. Посебно је важно то што је Црква подржавала младог цара, а он је са своје стране узимао најактивнијег учешћа у њеном раду. „Духовно јединство оснажило је јединство читаве државе.“

     Поред наведеног: „ … Утврдио је и главне карактеристике руске геополитике:

1. Обнова геополитичке зоне утицаја Златне Хорде, али са руском доминацијом (поновно уједињење старих земаља хиљадугодишње евроазијске државе – Казањ, Астрахан, Сибир);
2. Борба за излаз на море (Балтик, Бијело море);
3. Народна монархија (уједињење православља и монархије, Земаљски сабори).“

Да би превазишао стање анархије коју је створила бољарска „власт“, млади цар је морао владати „гвозденом руком“. Самовољне и непослушне бољаре он је кажњавао, а процјењује се да је: „ … казнио само неколико хиљада људи. И патио је због тога и савјест га је мучила.“  

Предање цркве, као један од најпоузданијих историјских извора има у случају цара Ивана посебан значај јер се и њиме у потпуности оповргава: „… вишевјековна антируска стратешка операција стварања негативне слике Ивана Грозног. Напорима западне пропаганде, локалних руских либерала (корисних будала и полуинтелигената), он је представљен у једну од „најстрашнијих и најкрвавијих фигура свјетске и руске историје.“ У поређењу са владарима Запада исте епохе, који су буквално утопили сопствене и сусједне замље и градове у крви, и који се упркос томе сматрају великим и мудрим … Иван Грозни био је велики хуманиста.“

Откуда толика клевета и мржња према њему? … Није чудо јер је тешко наћи особу у руској историји која је толико учинила за руски народ. Територија руске државе се скоро удвостручила …  Русији су припојени Казањ и Астрахан, цијели водени пут Волге, започело је освајање Сибира …  започет је процес обнове Сјеверног Царства од … Црног мора, Карпата и Балтичког мора на западу, до Тихог океана на истоку, Сјеверног леденог океана на сјеверу, па све до граница Кине, Индије и Персије, на југу.“

Сумарно се може рећи да је Иван Васиљевич утврдио не само главне приоритете руске спољне него и унутрашње политке. Посебно се може сматрати значајним што је успостављањем народне монархије успоставио и симфонију државе и Цркве. То много подсјећа на ону симфонију коју су Немањићи успјели да успоставе у једном периоду постојања српске државности.

Ваља посебно истаћи да се: „Млади цар од самог почетка показао као паметан и флексибилан политичар. Успио је да привуче све снаге заинтересване за … јачање руске државности …. Изабрана је Рада (која постаје) неформални орган управљања (сачињена од представника различитих друштвених слојева) са којима се проналазе политички компромиси …  Један од главних политичких корака био је сазивање Земаљског сабора … на који Цар позива представнике „свих редова“ – бољаре, црквене великодостојнике, службенике владе, дворјане, трговце. Тиме се у праксу политичког живота уводи трагање за друштвеним консензусом (вођење друштвеног дијалога, почетак изградње цивилног друштва).“

Иван IV Васиљевич је био и: „ …први руски цар који је препознат као најобразованији владар своје епохе. Имао је јединствену античку библиотеку..“

Не смије се заборавити и да је цар Иван 1550. године упутио писмо турском султану Сулејману II, позивајући га да поштује светиње Хиландара и других српских манастира … (Он је) „ … дао 1556. године монасима из манастира Хиландара просторије за подворје у центру Москве, које је постало неки вид дипломатског представништва Србије у Русији. У том простору су прикупљане књиге, црквени прибор и друга средства за јужну словенску браћу.“

Иван Грозни је преузео кориштење титула приликом издавања царских докумената од цара Душана.  

Први руски цар Иван IV Васиљевич упокојио се 1584. године, а сахрањен је у Архангелској саборној цркви московског Кремља.

Извод из анализе пуковника Горана Аћимовића

Ана Глинска Јакшић, (1473-после 1553), србска принцеза, бака по мајци руског цара (рус: Анна Глинская Якшич) 

Била је ћерка српског војводе Стефана Јакшића (†1489) и његове супруге Милице. Ана је била удата за кнеза Василија Лавовича Глинског (†1515), брата моћног кнеза Михаила Лавовича Глинског (†1534).

Ана и Василије у браку су имали децу, кнезове Јурија Васиљевича Глинског (†1547), Ивана Васиљевича Глинског (†1550), Михаила Васиљевича Глинског (†1559) и принцезу Јелену Глинску (†1538). Анина и Василијева ћерка Јелена Глинска удала се за великог кнеза Русије Василија III (†1533).

Ана је преко ћерке била бака и васпитачица цара Ивана Васиљевича- Грозног (†1584).  После смрти ћерке Јелене Глинске 1537. године остала је најближи рођак младог великог кнеза, а касније цара Ивана Грозног.

За време регентства њене ћерке Јелене Глинске од 1533. до 1538. године, Ана је имала утицај на послове руске државе.

После смрти њене ћерке, Ана и њени синови, ујаци младог цара Ивана, уклоњени су из утицаја.

Када је њен унук Иван IV проглашен пунолетним и регентство укинуто, Ана и њени синови су се вратили у наклоност, обезбеђујући утицај на њега током његове ране владавине. Активно су учествовали у крунисању Ивана (1547).

Повукла се у Тројичну лавру Светог Сергија, где је положила постриг и замонашила се под именом Анисија. Умрла је у истом манастиру 1553. године.

Софија (Зоја) Палеолог, (1450-1503), србска принцеза, бака по оцу цара Русије (рус: Софья Зоя Палеолог)

Рођена је, као Зоја, у Мореји (Пелопонез) 1450. или 1451. Од оца Томе Палeолога и мајке Катарине.

Била је друга супруга московског великог кнеза Ивана III Рјуриковича (1462-1505) и византијска принцеза из династије Палеолога, ћерка морејског деспота Томе (1428—1460) и братичина последњег византијског цара, Константина XI Палеолога Драгаша (1449-1453).

Мајка великог кнеза Василија III Рјуриковича, бака цара Ивана IV Грозног Рјуриковича.

Током јуна 1472. године, она се у Риму верила са московским великим кнезом Иваном III. Папа Сикст IV (1471-1484) и кардинал Висарион су се надали да ће овим браком успети да остваре снажан утицај у Русији и уведу католицизам, али до тога није дошло.

Свечано венчање је обављено 12. 11. 1472. године у Москви, а непосредно пре њега, Зоја је прешла у православље и узела име Софија. Током владавине свог супруга, била је велики покровитељ уметности, што је довело до ширења италијанских и византијских утицаја у Русији.

Умрла је у Москви 7. априла 1503. године, две године пре смрти свог мужа (умро 27. октобра 1505. године).

Сахрањена је у масивном белокаменом саркофагу у гробници Вазнесенске цркве у Кремљу поред гроба велике кнегиње Марије Борисовне, прве жене великог кнеза Ивана III. На поклопцу саркофага оштрим инструментом је изгребана реч „Софија“.

У Тројицко-Сергијевом манастиру се налази свилени покров, сашивен Софијиним рукама 1498. године; Њено име је извезено на велу, а себе назива не великом кнегињом московском, већ „Цариградском принцезом“. Очигледно је високо ценила своју бившу титулу ако је се сећа и после 26 година брака.

Вишевековне везе два братска словенска народа, како духовне, тако подједнако и политичке, економске, културне и др, пре свега сведоче о јединству, али и обавезама које једно такво узајамно поштовање са собом носи. Верујем да на свету не постоје слична два народа – као што је то случај са Србима и Русима, која, иако толико физички и територијално удаљена, у свом генетском коду чувају необјашњиву љубав и међусобно поверење. Да је то заиста тако, показују нам и многобројни примери из историје Руске и Српске православне цркве, на основу којих можемо пратити развој и унапређење међуцрквених односа, усмерених на укрепљење и очување хришћанских вредности.

Нимало нећемо погрешити ако кажемо како је наш Светитељ Сава поставио снажне темеље овим односима, тако што је монашки постриг примио, управо у руском манастиру на Светој Гори. Следујући утемељивачу самосталности Српске православне цркве, кроз минуле векове ће многи црквени великодостојници бити директно повезани са Православљем на тлу Русије – пре свега кроз образовање у руским духовним школама. На тај начин, они су са собом, по повратку у своју отаџбину, понели део руске културе и духовности, чиме су постали амбасадори у односима два братска народа. Наравно, многи од њих су остали заувек везани за свету Русију („Святая Русь“), о чему сведоче њихова гробна места – како у северној престоници Санкт Петербургу, тако и у првопрестолној Москви.

Још један од сведока те узајамне присности јесу писани документи – књиге и списи, као и остала дела црквене уметности и градитељства. Ту се, свакако истичу житија и службе у част руских светих насталих из пера Митрополита кијевског и све Русије Светог Кипријана, који је, попут чувеног хагиографа Пахомија Србина, такође припадао српском роду. Раме уз раме са више поменутим ауторима црквених текстова, налази се још један српски монах Лазар хиландарац, аутор првог часовника на тлу Русије, али и српски монаси из Хиландара који су, према предању, непосредно након Косовског боја, учествовали у изградњи Тројицког собора Тројице-Сергијеве лавре.

У годинама великих искушења, онда када су се налазили под окупацијом од стране инославних племена, Руси су помагли своју браћу Србе, као што су и Срби добровољно учествовали у борби за ослобођење руских земаља од најезде других народа. У сврху јачања јединства словенских народа, 1874. године је било отворено Подворје Српске православне цркве у Москви, где се, између осталог прикупљала помоћ за све српске земље које су у то време биле под влашћу Османске империје. Поред тога, Подворје је окупљало српске студенте, не само црквених, већ и војних и других школа на тлу царске Русије.

Након револуције 1917. године, многи виђенији Руси – на првом месту руска интелигенција, своје уточиште од терора сурове комунистичке власти, пронашла је управо у Србији. Међу њима су се нашли и родитељи младог Михаила Максимовића – будућег Светитеља Јована Шангајског и Санфранцишког. Благодарећи доброти тадашњег Патријарха српског Димитрија, руски архијереји у егзилу су добили на кориштење патријарашку резиденцију у Сремским Карловцима, где ће, у периоду од 21. новембра до 3. децембра 1921. године бити одржан Свезагранични руски црквени сабор, чиме је основана Руска загранична Црква – данас у јединству са Руском православном црквом.

Имајући све ово у виду, користимо ову прилику да поздравимо иницијативу г. Миодрага Капора, идејног творца изложбе посвећене знаменитим Србима на тлу Русије, који су свој живот посветили јединству братских словенских народа, због чега нимало не сумњамо у њен успех.

С Божијим благословом,

Епископ ремезијански Стефан,

старешина Српског подворја у Москви

1. Свети митрополит Кипријан,  (1330—1406)  светитељ и митрополит кијевски и све Русије (рус. Киприан)

Рођен је око 1330. године у Великом Трнову. Био је Србин по националности, према руском историчару Н. Надеждину; старији рођак – стриц српског хроничара Григорија Цамблака којег је срео 1379. године током пропутовања у Трнову. Замонашио се у манастиру Килифарево. Убрзо је напустио Бугарску и отишао прво у Цариград, а затим на Свету гору, око 1363. године.

   На Светој гори Кипријан је упознао и постао пријатељ са представницима исихазма и патријархом Филотејем Цариградским (1354-1355. и 1364-1376). Тамо се бавио превођењем и преписивањем књига богослужбених, а и сам је писао, пошто је био врло учен. Као књижевник, писао је касније у Русији посланице, описао живот Св. Петра, грамату опраштања и друго. Вредно пажње је његово дело звано „Кипријански рукопис“ из 14. века, настао у Русији, који се у оквиру „службеника“ (књиге) његовог чувао у московској Синодијалној библиотеци. Аутор је у њему опширно описао обред „обручења и венчања“ у православној цркви.

Цариградски pатријарх Филотеј га је поставио за митрополита Кијева, Русије и Литваније. Био је у ствари прво митрополит Галички (од 1376) а потом и целе Русије. Кипријан је однео са собом у Русију много старо-српских рукописа. Подигао храм у част трију великих јерараха: Светог Василија Великог, Светог Григорија Богослова и Светог Јована Златоуста.

Велике невоље претрпео је као митрополит, но све је поднео благодушно, и својим плодотворним радом много користио Руској цркви. У звању митрополитском провео близу тридесет година. Управљао је руском црквом 1381–1383. и 1390–1406. године. Доживео дубоку старост, а пред смрт написао једну опроштајницу, која му је прочитана на гробу.

Умро је 16. септембра 1406. године. Постао је као најзначајнији црквени управљач и писац – руски светац. Његове свете мошти чувају се у Успенској цркви у Москви.

Православна црква прославља Светог Кипријана Кијевског 16. септембра по јулијанском календару. Његов лик је овековечио руски иконописац И.К.Кондрат, на фрески у Крсто-Благовештенској цркви српског подворја у Москви.

2. Свети Јован Шангајски и Санфранцискански,  (1896–1966), епископ у Шангају, архиепископ у западној Европи и Сан Франциску, (рус. Иоанн Шанхайский и Сан-Францисский; световно Михаил Борисович Максимовић, (рус. Михаил Борисович Максимович);  

Јован Максимовић родио се 4. јуна 1896. године у  Русији, у Харковској губернији у месташцу Адамовски. Потицао је из старинске племићке породице, а његов отац Борис Максимовић био је српског порекла па је стога и задржано породично прослављање Светог Архангела Михаила, по коме је он добио име на крштењу а Јован му је касније монашко име. Породица Максимовић избегла је у 17. веку у Русију, пред најездом турских освајача. Српски језик у кући нису запоставили. Осим њега још један члан породице Максимовић проглашен је за светитеља, био је то Свети Јован Тобољски,  сибирски мисионар. Његова мати Глафира, као и цела породица истицала се изузетном побожношћу.

Још као дечак Михаило Максимовић разликовао се од остале деце: тешко је говорио, мало је јео, није волео гимнастику ни плес. Његова француска дадиља прешла је, под дечаковим утицајем, у православље.

Као осамнаестогодишњак Михаило је завршио Полтавски кадетски корпус и уписао се на Правни факултет на Харковском царском универзитету где је дипломирао четири године касније. Тих година тамо је боравио и истакнути руски теолог, тада архиепископ Харковски Антоније Храповицки. Врата његовог владичанског двора била су увек отворена не само за студенте-теологе, већ и за сву младеж, која се интересовала за питања вере. Тако је дошло и до сусрета Мише Максимовича и владике Антонија, што је оставило неизбрисив траг у души побожног Михаила. Кад је у Русији избила Октобарска револуција, официр Максимовић је кренуо у рат на страни цара борећи се против бољшевика. Рањен је у десну ногу и због тога је до краја живота остао хром.

Страхоте октобарског преврата и грађанског рата нису мимоишле ни породицу Максимович јер делећи судбину неколико милиона руских избеглица и они су се нашли ван домовине, после многих лутања – у Србији, у Београду, где је тада била велика колонија Руса.

Поновни сусрет са митрополитом Антонијем био је од пресудног значаја за Михаила. Живећи као избеглица у оскудици бивши племић зарађивао је за живот своје породице продајући дневне новине, између осталих и „Политику“ у Кнез Михаиловој улици и испред Саборне цркве, у којој је касније неко време и служио. Остало је забележено да Миша није трчао улицама, већ би ћутке стајао како кажу најчешће испред Народног позоришта али би и тако веома брзо распродао примерке. Овог необичног и сиромашног продавца новина сви су добро знали у Београду по томе што је и зими и лети ишао бос. Свакога јутра кренуо би прво у Патријаршију да тамо службеницима прода новине. Нико од њих није знао да је племић аскета, вредни продавац новина већ завршио два факултета.

У Београду је потом уписао и 1925. године завршио Теолошки факултет. Редовно је посећивао богослужења у Руским црквама у Београду и Сремским Карловцима, где је најчешће боравио Митрополит Антоније, тада поглавар Руске заграничне Цркве, чије је седиште било управо у Србији. У руској цркви у Београду га је владика Антоније, поглавар Руске православне заграничне цркве произвео у чин чтеца.

Михаило је одлучио да напусти мирски живот и повуче се у манастир. Тада је жариште монашког живота у Србији било у манастиру Миљково, где се окупило много руских и српских монаха око истакнутог духовника архимандрита Амвросија Курганова. Замонашио се у Миљковом манастиру код Свилајнца на Ваведење 1925. године узевши име Јован, према свом претку Јовану Тоболском. Тада је отац Јован преузео један од најтежих аскетских завета – подвиг неспавања, у чему је истрајао пуних 40 година, до саме блажене кончине.

Од 1925. до 1927. године предавао је веронауку у гимназији у Великој Кикинди. Дошао је 1928. године са руским монасима у манастир Миљково. Свети синод Српске православне цркве поставио га је 1929. године за суплента Богословије у Охридској епархији у Битољу. Охридском епархијом тада је управљао владика Николај Велимировић, за којег је Јован изрекао да је Златоуст наших дана док је Владика Николај ђацима говорио за Светог Јована да је анђео Божији у људском обличју и живи светитељ. И тада се већ јасно испољило светитељство оца Јована. Први је то открио Свети владика Николај који је често говорио: „Ако желите да видите живог светитеља – отидите код оца Јована“. Истовремено са светим владиком Николајем Велимировићем остварио је трајно пријатељство и са светим авом Јустином Поповићем. Заједно са Светим владиком Николајем, Свети Јован Шангајски је заслужан за канонизацију Св. Јована Кронштатског.

Почели су да га прате његови ученици и чак су му стављали у кревет разне оштре предмете и тако установили да он уопште не користи постељу већ се целе ноћи моли Богу и само мало дремне онако на коленима пред иконама. Али су зато открили да он сваке ноћи обилази све њихове собе, да их крсти онако уснуле и да их покрива ћебетом да не назебу. Ђаци Богословије приметили су да отац Јован једе мало, и то само једном дневно, да се никада не љути и никада не спава, већ проводи ноћи клечећи пред иконом. Тајно је обилазио ђаке на спавању, благосиљао их и молио се над њима. Од дана свог монашког пострига па до смрти никада није спавао у постељи. Пошто никада није спавао дешавало се да га за време часа ипак ухвати сан.

У Битољу се убрзо прочуо као добротвор и доброчинитељ. Отац Јован Максимовић посебно је поштовао Светог Наума Охридског јер је имао моћ исцељења душевно оболелих. Управо са иконом светог Наума обилазио је болнице и молио се за здравље болесника. Још из тог времена потичу приче о његовим чудотворним исцелитељским моћима.

Тих година јасно се испољио још један став којег се целог живота држао отац Јован – постоји само православље и православна сабраћа, без обзира на националност.

Године 1934. отац Јован се појавио у Београду. Познаницима који су питали откуд он овде објашњавао је да је посреди грешка: неког Јована изабраше за владику, а јавише њему. Сутрадан је објашњавао да је грешка много већа јер изабраше њега за владику. Као разлог одбијања те велике почасти наводио је своју говорну ману, али су му у Синоду Руске православне заграничне Цркве истакли пример старозаветног пророка Мојсија који је био муцавац.

У Руској цркви Свете Тројице на Ташмајдану, 28. маја, по старом календару, 1934. године Блаженејши митрополит Кијевски и Галицки Антоније хиротонисао је оца Јована за епископа Шангајског Руске православне заграничне цркве и то је била последња хиротонија тог истакнутог поглавара Руске православне заграничне Цркве. У пропратном писму пастви у Шангају владика Антоније је написао и ове речи: …“Шаљем га као своју душу, као своје срце… Он је чудо подвижничке чистоте и строгости у ово наше време свеопште духовне посрнулости.“ Епископ Шангајски Јован стигао је у Шангај на Ваведење исте године. Тада је у Кини било на стотине хиљада руских избеглица, веома много управо у Шангају.

Владика Јован, иако није био човек „од овога света“, својим огромним духовним ауторитетом успео је да доврши огроман саборни храм Пресвете Богородице, парохијски дом, старачки дом, центре за помоћ у исхрани за сиромашне, гимназију, сиротишта за децу без родитеља. Главна помоћ пастви биле су молитве Светог Владике, његова чудесна исцељења безнадежних болесника и велика помоћ невољницима у другим приликама. У Шангају је основао чувено сиротиште Светог Тихона Задонског које је удомило чак око 4000 деце. Несрећне и напуштене малишане налазио је по буџацима шангајских четврти изгладнеле и болесне. Тешко су га погађале и посете душевним болесницима и за њих се посебно молио. Сачувана су многобројна сведочанства некадашњих смртно болесних људи којима је Јован Шангајски помогао.

Утемељио је Кинеску православну цркву. Св. Јован Шангајски успоставља и блиске везе са православним црквама Србије, Украјине и Грчке. Захваљујући његовом мисионарском раду и љубави, стотине хиљада Кинеза прелази у православље. Када је добио премештај у Сан Франциско, сви штићеници овог дома пошли су за њим у Сједињене Америчке Државе.

Постао је епископ Западне Америке и Сан Франциска, подизао у овом граду цркве, сиротишта, болнице, старачке домове, школе, мензе, спасавао ноћу напуштену децу са улица, обилазио болесне у болницама и домовима, људе у невољи и на самрти, молио се за њих, помагао свесрдно, причешћивао их и чудесно исцељивао, творећи небројена чуда још за живота. Појављивао се најчешће непозван, појмивши својим прозорљивим духовним оком коме је потребна његова помоћ и заступништво, као и веома брзо код оних који су га у молитви призивали, чак и тамо где су све капије биле закључане и под строгим надзором.

О њему се никада није могло говорити са становишта обичних људских мерила.

Када су у Кини на власт дошли комунисти и руским избеглицама запретила нова опасност епископ Јован је успео да спасе 1949. године десетак хиљада својих парохијана и преко Филипина већину њих пребаци у Америку. Логор за паству Светог Владике налазио се на острву Тобабау.

Била је сезона разорних тајфуна. Али су сви они, на велико изненађење староседелаца, стално заобилазили управо то острво. Мештани су са запрепашћењем открили да Владика сваке ноћи обилази око логора и моли се. Тек пошто је Владика пребацио све своје штићенике у Америку, ужасни ураган је до темеља уништио читав логор.

Док је боравио четири године на Филипинима, молећи се ноћу на све четири стране света, заустављао је урагане или би они заобилазили острво, да би поново ударали када га је Св. Јован Шангајски напустио.

Руси су, после доласка комуниста на власт у Кини, поново кренули у изгнанство. Епископ Јован био је с њима. Свети синод Руске православне заграничне цркве поставио је владику Јована 1951. године за архиепископа западноевропског. Дошао је у Париз. Свету Литургију је служио на руском, српском, грчком, енглеском, холандском, француском, кинеском и црквенословенском, стојећи бос у олтару, сматрајући се недостојним да гази обувен пред Светим Престолом, због чега је у Француској назван и Св. Јован Боси. Никада није пропуштао ни један дан да не служи Литургију.

Обилазио је бројне западноевропске градове и оживљавао спомен на западне светитеље. Учио је да свака земља мора поштовати своје помесне светитеље, колико и остале велике православне светитеље. Захваљујући њему обављено је и прво рукоположење за епископа Православне цркве Француске. И боравећи у Европи владика Јован је неуморно помагао својој пастви, нарочито болеснима, сиромашним и незбринутој деци. Помагао је православним Французима, Холанђанима, Немцима.

Свој аскетски подвиг још је и пооштрио: и лети и зими носио је само сандале без чарапа. За кратко време тај скромни и необични руски владика прочуо се по целој Европи. Дешавало се да воз из Версаја касни у поласку јер машиновођа чека да стигне „руски светац“.

Интересантно је да је Владика трагао за моштима и пронашавши их прослављао их јер се радило о свецима пре поделе на западну и источну хришћанску цркву. За Србе је интересантан један случај из „европског“ периода живота Владике Јована. Једног дана он је стигавши у Марсељ изашао на средину веома прометног трга, ставио епитрахиљ, упалио жеравицу у кадионици и почео да служи парастос. Саобраћај је заустављен и окупише се људи. Кад је он завршио помен објаснио је окупљенима да је на овом месту злочиначки убијен један православни монарх – краљ Југославије Александар Карађорђевић.

Европски период живота и прегалаштва на „њиви Христовој“ Светог Владике Јована трајао је нешто више од 10 година. Свети синод Руске заграничне Цркве преместио је потом Владику Јована из Европе у Америку за архиепископа Сан-Франциског да би помагао завршетак градње тамошње велике Саборне цркве посвећене Пресветој Богородици. Због болести архиепископа Сан-Франциског Тихона тамо је дошло до великих свађа око изградње велике саборне цркве. На нову епископску катедру Свети Владика Јован стигао је на Ваведење 1962. године. У Сан Франциско стигао је у јесен 1962. године. Ту је постао духовни отац светог Серафима Роуза. По његовом благослову, Серафим Роуз оснива манастир Св. Германа Аљаског у Платини у Калифорнији, који постаје расадник православља у Сједињеним Америчким Државама.

Као члановима Руске Заграничне Цркве, Српска православна црква им пружа свесрдну помоћ и прихвата их у своје окриље, као интегрални део СПЦ. Тако је отпочео најкраћи, али и најтегобнији део његовог архипастирског служења. Владика је био принуђен да мири паству, да се бори са тајним непријатељима у Синоду, чак је доспео и на грађански амерички суд, под оптужбом да је проневерио неки новац за нови храм. Наравно – био је ослобођен одговорности, али је био страшно потресен и понижен. На суду га је бранио епископ Сава Сарачевић, иначе правник по струци, велики поштовалац и сабрат Светог Владике. Иако је међу његовим парохијанима било доста његових „шангајаца“, било је доста старих емиграната који су већ потпуно постали „Американци“ јер су тражили да се сви празници славе искључиво недељом, инсистирали су да се у храмовима поставе клупе те да сви седе баш као код католика или у другим неправославним богомољама. Владика се енергично супротстављао тим новотаријама. Дешавало се да неочекивано упадне на „бал“ поводом празника „Ноћ вештица“ и прекори своју паству јер није била на бденију. Једном речју, биле су то немирне године за већ прилично исцрпљеног владику.

Средином јула 1966. године Владика је донео у Сијетл чудотворну икону Знаменија Курску. У Свето-Николајевској цркви у Сијетлу 2. јула 1966. године на Светог Наума Охридског служио је литургију. По свом обичају, после службе остао је у олтару још три сата. Онда је отишао у парохијски дом и ту је умро. Тихо се упокојио у својој соби где је увек одседао. На дан смрти пратио је чудотворну икону Пресвете Богородице („Курскаја – Коренаја“). Пред њом је и умро. Његово уморно тело, после 40 година подвига, положише на кревет. Сахрањен је пет дана касније у Богородичиној саборној цркви у Сан-Франциску.

Његова сахрана, којој су присуствовале хиљаде и хиљаде поклоника, од туге је претворена у радосно прослављање победе живота над смрћу, победе Васкрсења Христовог. Његова соба претворена је у капелу, у којој се од тада врше богослужења. Испод ње је основана америчка мисионарска парохија Св. Нектарија Егинског, кога је Св. Јован веома поштовао и волео.

Мошти Св. Јована Шангајског обретене су 1993. године нетрулежне, а данас почивају у храму посвећеном икони Богородице „Свих жалосних Радост“ у Сан Франциску, који је подигао. Од светог јелеја из кандила над његовим моштима небројено много људи је добило исцељење, а многоструко се потврдило и његово силно и брзо заступништво пред Богом свима који му се са вером и љубављу помоле.

Заштитник је путника, нарочито оних који лете авионом, болесних, деце, сирочади, удовица, зависника алкохоличара и наркомана, неправедно оптужених, душевних болесника, одгонитељ непријатељских напада и демона и брзи помоћник током великих временских непогода, саобраћајних несрећа и других опасности.

Гроб Св. Јована Шангајског одмах је постао стециште многих поклоника из читаве васељене. Патријарх српски Павле походио је гроб Светога 1992. године, током своје историјске посете Сједињеним Америчким Државама. Архиепископ Јован Шангајски тада још није био канонизован, али се патријарх Павле поклонио његовим моштима као Светоме и појао му тропар. Овакво поклоњење једног православног патријарха гробу Архиепископа Јована пресудно је утицало на коначну одлуку Руске Заграничне Цркве о његовој канонизацији.

О себи је написао следеће:

Откад знам за себе, желео сам да служим правди и истини. Моји родитељи разгорели су у мени непоколебљиву тежњу да се борим за истину, а душа се моја усхићивала примерима оних који су жртвовали свој живот за њу.

За светитеља је проглашен (канонизован) 2. јула 1994. од стране Руске православне заграничне цркве у Сан Франциску, Калифорнија као Свети Јован Шангајски и Санфранцискански.

Сматра се за једног од највећих православних светитеља 20. века

3. Свети Јован Тобољски, (1651–1715), митрополит и светитељ, (рус: Святой Иоанн Тобольский). Световно Иван Максимовић Васиљковски(рус. Иван Максимович Васильковский)

Рођен је 1651. године у граду Нижин, у угледној и побожној породици Максимович. Та српска породица се у 17. веку уселила у руско царство. Осим њега још један члан породице Максимовић је канонизован – Свети Јован Шангајски. Рођен је од побожних родитеља Максима Васиљевића и Еуфрозине, као седми најстарији син. Од детињства је волео да иде у цркву и да чита Свето писмо. По завршетку Кијевске духовне академије, осам година је у њој предавао латински. Замонашио се у Кијево-Печерској лаври. 1677. године постављен је за игумана Свенског манастира који се налазио близу Брјанска и служио је као уточиште прогнаних монаха Кијево-Печерске лавре, услед турског надирања.

1697. године изабран је за Черњиговског епископа. У свој епархији основао је прву средњу богословску школу у Русији, а 1711. године изабран је за митрополита Тобољског и Сибирског. Дошавши на чело ове епархије у којој су многи житељи још увек били пагани, прихватио се тешког мисионарског рада и поред тога већ 1714. организовао је руску мисију у Пекингу

Објавио је неколико књига духовних поука: „Илиотропион“ („Сунцокрет“) у коме говори о томе да душа стално треба да се окреће ка Богу као што се сунцокрет окреће ка сунцу. Предсказао цару Петру Великом победу над Швеђанима и предвидео најезду Наполеона на Русију.

Последњу литургију служио је 10. јуна 1715. године. Након тога је позвао свештенство и градске сиромахе на трпезу за којом их је сам служио. После тога се опростио од свих и повукао у своју келију, где је у миру умро. Црква је званично канонизовала светитеља Јована 1916. године.

4. Лазар Хиландарац, монах који је осмислио, израдио и поставио први часовник у Русији, (Лазар Србин, како су га звали Руси)

Монах Лазар је био родом из Призрена. Напустио је отаџбину после Косовског боја 1389. године. Једно време се подвизавао у Хиландару, а затим се запутио у Русију и стигао на двор московског кнеза Василија I Димитријевича.

Лазар Хиландарац служио је Богу, а уједно је био и вешт часовничар. Он је по наруџбини руског владара 1404. године направио механички зидни сат који је избијао часове. Постављен је на прочељу ступа двора Великог кнеза у Московском Кремљу, у близини цркве Светих Благовести.

Први јавни часовник у Русији био је право чудо технике. Прецизно је радио 217 година, после чега је уместо њега стављен новији и савременији сат. Нажалост, изум Лазара Србина није сачуван, тако да за њега знамо искључиво захваљујући хроникама.

Већина људи зна да Швајцарци већ вековима израђују најквалитетније сатове на свету, али је мало коме познато да је српски монах Лазар Светогорац још 1404. године направио први јавни механички часовник у Русији, док су швајцарски часовничари основали свој еснаф тек 1601.

По потреби свога времена имао само једну непокретну сказаљку док су се дискови бројчаника са ћирилским бројевима окретали. Први диск показивао је земаљске часове док су остали показивали положаје планета. Био је погоњен механички, помоћу опруга и тегова, а ударцима чекића означавао је пуне сате и њихове четвртине, док су се на бројчанику, уместо бројева, налазила слова црквено-словенске азбуке.

Никоновски летопис и други кратки записи сведоче пак да је Лазарев бројчаник, у исто време био и модел хелиоцентричног система.

5. Јефрем Јанковић Тетовац (у свету Јевфимије Јанковић; (1640-1718), руски митрополит, (рус: Ефрем Янкович Тетовац)

Потиче из Полога у Јужној Србији, епископ мохачко-барањски па руски митрополит Суздаљски и Јурјевски – епископ Српске православне цркве и Руске православне цркве, митрополит суздалски и јурјевски, раније митрополит скопски.

У српским изворима Јефрем се помиње под надимком Тетовац, па неки истраживачи сматрају да потиче из града Тетова (данас Северна Македонија). Био је син трговца. У епитафу Јефрема је назначено да је он „по рођењу Србин… отаџбина Скопског српског града… пастир деветнаест година Христовог стада, раније Пјатизерквенски…”.

У време Велике сеобе Срба 1690. године одлази са патријархом Арсенијем III Чарнојевићем и настањује се у граду Сентандреји (данас Мађарска).

На Васкрс 1694. године, у Успенском храму у Сентандреји, посвећен је од стране патријарха Арсенија III за епископа петоцркванског и мухачког сегетварског и канижинског, шиклеушког и других .

Новембра 1703. године „као епископ српског манастира Тројице“ са 3 старешина стиже у Кијев ради прикупљања милостиње. Немајући писмо захвалности, које му је давало ово право, написао је писмо цару Петру Великом, обавештавајући га о невољи Срба, али је посланички сенат наредио да буде прогнан из земље. Поново је стигао у Русију 22. јануара 1705. као митрополит, добио награду у новцу, самурима и платну. У молби цару рекао је да су у јануару 1704. Мађари дошли у његову петоцркванску епархију, порушили манастир Успења Пресвете Богородице, „посјекли“ сву братију „и све хришћане који су се нашли у овој епархији. „

Од септембра 1707. до маја 1708. године био је у војсци, где је послат по наређењу цара „са сакристијама и са певачима и од слуге из српске земље, као и из Суздаља, које му је дато. за његову службу“.

Од 1708. живео је у Суздаљу. Период Јефремовог боравка на Суздаљском трону одређен је епитафом: „Не више од седам месеци и три године“, односно можда у септембру 1708. године због болести митрополита светог Илариона Суздаљског (умро децембра 1708), Јефрем је, по свему судећи, постао администратор Суздаљске и Јурјевске епархије, а након смрти Илариона постављен је на катедру у постојећи чин митрополита.

Јефрем је био човек многих интересвања, а нјзначајнији је био библиофил. Имао је брата, Димитрија, вероватно монаха, који га је посетио 1709/1710. у Русији, доневши Јеванђеље штампано у Кијевско-печерској лаври у манастиру Ораховицу.

Преминуо је 18 марта 1718. године. Сахрањен је у суздалској катедрали у част Рођења Пресвете Богородице, поред гроба Светог Илариона Суздаљског. Његов надгробни епитаф говори о њему као о „Србину […] из српског града Скопља“.

6. Петар Смелић, (?-1744) архимандрит и митрополит, (рус: Петар Смелич)

По пореклу Србин презиме његово било је Смелич или Сумиљавић. Био је добро образован. У 1709. години био је у Москви ризничар при суздаљском митрополиту Јефрему (Јанковићу), затим је био духовни судија. Од јануара 1713. године — архимандрит Московског Симоновског манастира. 25. јануара 1721. године постаје „првенствујући“, како су га звали, саветник новооснованог Светог Синода.

Управо од тог времена архимандрит Петар је постао познат. Његов положај у Светом синоду, можда као најстаријег саветника, био је донекле изузетан. Када се Свети синод, након одласка у Москву крајем 1721. године, вратио у Санкт Петербург у марту 1723. године, архимандрит Петар је остао у Москви на челу одељења Светог синода основаног у Москви, названог Московска синодална канцеларија. А када се Свети синод 1724. године поново преселио у Москву ради крунисања царице, архимандрит Петар је позван у Санкт Петербург да буде присутан на „Санктпетербуршком одбору Светог синода“. Овде је остао до краја 1724. године, а до нове године је затражио највишу дозволу да оде „на Марцијалне воде да лечи болест“.

Дана 31. јула 1725. године постављен је за архимандрита манастира Александра Невског у Санкт Петербургу. Бавио се организовањем образовног процеса у школи при Лаври Дана 20. јуна 1736. године рукоположен је за епископа Белгородског и Обојанског и уздигнут у чин архиепископа.

Његовим ступањем на Белгородску епархију, која је имала тако важан образовни центар као што је Харковски колегијум, његове активности у развоју образовања добиле су још већи значај. Архиепископ Петар је значајно проширио програм увођењем низа нових предмета, укључујући математику, француски и немачки језик. У ту сврху, у колегијум су позвани специјални наставници. Али ова образовна институција сама по себи није могла да задовољи потребе тако огромне епархије. Стога су отворене припремне словенско-латинске школе у градовима Белгороду, Курску и Старом Осколу. У овим школама деца су стицала почетно образовање, а затим су га завршавала у Харковском колегијуму. Позитивна карактеристика архиепископа Петра у питању школског образовања било је ублажавање школске дисциплине која је у то време била строга. Својим декретом захтевао је свеобухватно образовање деце и избегавање непотребних и непромишљених казни.

Са дозволом Катарине I завео је учење грчког и латинског језика у Теолошкој школи Светог Александра. Године 1736. био је хиротонисан за архиепископа Бјалгородског. Најзад, Смелић је увео значајне васпитне реформе на универзитету у Харкову и довео искусне наставнике да те реформе остваре.

Био је строг према свим манифестацијама сујеверних обичаја и недостојног понашања како међу паством, тако и међу свештенством. Категорички се противио укорењеном обичају да се у црквама имају сопствене иконе, које је сваки власник окруживао посебним поштовањем и пажњом. Строго је прогонио архиепископа и свештенство због пијења алкохолних пића. Својим декретом је захтевао да се, уколико се појаве случајеви пијанства, кривци казне и новчано кажњавају.

Уз позитивне особине у активностима архиепископа Петра, постојали су и неки негативни аспекти. Архиепископ је био веома строг према онима који нису послушали његова архипастирска наређења и примењивао је строге мере кажњавања, све до екскомуникације из Цркве. Наплаћивао је таксу за обнављање издатих повеља свештенства. Као резултат оптужби поднетих против њега, надбискуп Петар је разрешен дужности 11. септембра 1742. године, да би се повукао у Васкрсењски Новојерусалимски манастир као његов игуман. 18. марта 1743. године, Васкрсењски манастир, који је одувек био првокласни манастир назван „соба и царски манастир, пошто је од свих управа и одељења додељен царском двору“, поверен је на управљање првом московском надбискупу Јосифу (Волчанском).

Умро је 27. новембра 1744. године у Новојерусалимском манастиру. Сахрањен је у Успенској капели Васкрсењске катедрале Новојерусалимског манастира, близу северозападног стуба. Његов гроб је откривен током рестаураторских радова 1985. године. Западни крајњи зид циглене крипте је истовремено демонтиран, а фрагменти одежде и плаштанице су уклоњени из гробнице. До 1998. године, предмети из гробнице су чувани у Музеју Новог Јерусалима, а затим су враћени у обновљени Ставропигијски Васкрсењски манастир. У јесен те године, када су постављени нови подови у капели Успења Пресвете Богородице, ови предмети су враћени у гробну крипту након сахране. У Музеју Новог Јерусалима остао је само параман надбискупа Петра – најбоље очувани предмет из сахране.

7. Софроније (Јован) Младеновић, (1721-1781), игуман московског Знаменског манастира, учитељ и преводилац, (рус: Софроний Младенович)

Јован Младеновић је био Србин рођен у Новом Саду, Након што је прошао ниже степене „причести“ – свештеник-носилац, читач, певач, субђакон, ђакон, рукоположен је од стране православног епископа бачког, серединског и јегара Висариона за свештенство цркве великог мученика Георгија у Петроварадинском „рову„. Године 1755. исти га је епископ уздигао у чин протопрезбитерија у црквама у Краљево-Новом Саду и у околним селима: Темерин, Чуруг, Фулвор, Турија, Св. Тома и Врбас, и поставио га за свог епископа. Убрзо је постао удовац. Знајући ревност Јована Младеновића у његовом пастирском раду и чистоту његовог живота, православни архиепископ каровачки Павле га је 5. октобра 1756. године поставио за егзарха епархије бачке^.

Дана 27. јуна 1757. године, Јован Младеновић је проглашен монахом у ценобитском манастиру Раковица и проглашен по њему Софроније.

12. октобра 1759. године, јеромонах Софрони стигао је у град Кијев, одакле га је Кијевска покрајинска канцеларија послала у Државни колегијум спољних послова. У јануару 1760. стигао је у Санкт Петербург. Дана 15. фебруара 1760. г. Свети Синод је именовао јеромонаха Софроније за учитеља грчког језика на Словенско-грчко-латинској академији у Москви и наложио му да „живи“ у манастиру Заиконоспаски у Николо-грчком манастиру.

Дана 14. априла 1760. г, потврђујући своју одлуку да именује Софроније за учитеља на Московској богословској академији, Свети Синод му је наложио да преведе корисне књиге са грчког на руски језик од црквених грчких аутора. Као резултат невољности ректора Московске академије, архимандрита Гидеона, да прими јеромонаха Софроније у Московску теолошку академију, Свети Синод, 26. јуна 1760. г, одлучио је: Јеромонах Софроније је требало да буде у московској штампарији да преведе књиге са грчког на руски, и за ово дело да добије трећину од 200 рубаља годишње, и да живи у манастиру Богојављења у Москви и да прими један братски део из овог манастира за издржавање.

Дана 17. октобра 1770. г, одлуком Светог Синода од 29. септембра, јеромонах Софроније је постављен за игумана московског манастира Знаменски, где је остао до 1776.г. вероватно је ове или следеће године пензионисан у манастиру Полтава Узвишења Крста, где је умро 25. августа (5. септембра) 1781. године.

Он је превео:– „Шест дана“ Светог Василија Великог, – учење Јована Златоустог, објављено 1773 – исправио је Посни Триодион према грчком оригиналу и учествовао у преводу Пандекта.

8. Макарије (Марко) Петровић, (1734-1765), архимандрит, филозоф, теолог, (рус: Макарий Петрович)

Марко Петровић је рођен 1734. године у Темишвару, у српској свештеничкој породици, тадашња Хабзбуршка монархија. Основно образовање је завршио у свом родног граду, да би по препорпуци епископа Висариона 1751. наставио студије на Кијевској духовној академији. Петровић 1753. године одлази у Москву где завршава студије реторике, филозофије и теологије на Славјано-грчко-латинској академији.  Он се 1758. године замонашује у Заиконоспанском манастиру у Москви и добија духовно име Макарије. Исте године постаје наставник реторике, а од 1759. проповедник на Московској духовној академији. Од 1. септембра 1761. до 1. јануара 1764. био је префект и предавач филозофије на Московској духовној академији.

Због слабог здравља 1764. напушта место префекта и одлази у Твер код свог пријатеља епископа тверског Гаврила. Тамо је рукоположен за архимандрита Жолтиковског манастира и постаје ректор и предавач теологије на Тверској богословији. У октобру 1765. оболева од плућне туберкулозе и умире 24. децембра 1765. године. Сахрањен је у Жолтиковском манастиру.

Важио је за једног од највећих проповедника свога времена, његови говори су постали узор руског проповедништва. Био је први који је написао уџбеник логике на руском језику „Теоријска логика“, прикупљена од различитих аутора и поређана сличним редоследом. Како је сам Макарије писао, при састављању књиге није следио ниједног од претходних аутора уџбеника логике, већ је узимао из књига оно што је сматрао вредним. Тако његов уџбеник представља и аристотелску и волфску логику, али никад није био објављен.

После смрти објављени су неки његови радови, „Систем теологије“ на руском и латинском језику у Петрограду, доживео је више издања, а за књигу је речено: „Логичним распоредом, јасноћом мисли и силином доказа, ова књига се уздигла изнад осталих свога доба”. У Москви су 1798. објављени његови радови Житије и страдања Светог блаженопочившег кнеза Михаила Јарославича Тверског и Житије Светог Арсенија, владике тверског и чудотворца. Радови Православна поука и Проповеди су делимично објављени 1790. године у виду Сабраних дела, а други део његове заоставштине је остао у рукописима.

9. Пахомије Логотет (Пахомије Србин) (?-1484) проповедник, јеромонах и хагиограф, (рус. Пахомий Серб)

Српски свештеномонах Пахомије, прозван Логотет (што значи „секретар“ – византијски српски царски, или црквени) или еђе Логофет дошао је у Русију са Св. Горе средином 15. века.

Био је позван да прегледа стара и састави нова житија. Дошао је у Велики Новгород 1438. (или 1460?) године, где по заповести новгородског архиепископа Јоне, Пахомије саставља многе црквене каноне. Био је он „красноречиви сачинилац животописа руских светаца и канона у част њихову“.

Колико се зна, написао је 35 списа:

• 18 служби и канона светитељима,
• 9 житија (биографија),
• 4 похвална слова и
• 3 приче о светитељима.

Први Пахомијев књижевни рад у Русији био је опис живота Никона (-1426), ученика Сергија Радоњешког. Током 1443. и 1445. године радио је у Св. Троицкој Лаври на преписивању књига. Описао је отварање гроба Св. Алексија митрополита (1448) и саставио му је службу, а 1458. године и биографију.

Скоро у исто време извршио је:

• ревизију житија Сергија Радоњешког,
• Године 1462, по жељи великога кнеза Василија Васиљевича, скупљао је грађу за

Житије Кирила Белозерског, 

• Похвално слово о преносу мошти Св. Петра, митрополита, (1472), а

саставио је и канон Томе светитељу и

• канон Св. Јони, митрополиту

Нешто касније, по жељи пермског епископа Филотеја, саставио је канон Св. Стефану Пермском. У Великом Новгороду је описао чудо Варлаама Хутинског, које се десило 1460. године. Затим је описао цео живот Варлаамов, па живот велике кнегиње Олге, преподобног Саве Вишерског и Јефтимија, архиепископа новгородског. Једно од најбољих његових дела је биографија Кирила Бјелоозерског, која је основана на поузданим историјским подацима и одликује се богатством садржаја.

Похвална слова Пахомија Логофета се одликују нарочито топлином осећаја према лицу о коме пише. Осим тога, Пахомије Србин је одлично познавао Свето писмо и црквену историју, познавао је велике византијске проповеднике и стога је уносио доста речитости и говорничких украса у своје саставе. Пахомије Логофет се сматра и састављачем првог Хронографа.

10. Исаија Светогорац, јеромонах, преводилац црквених дела, (рус: Исаия Афонский)        

Атос је више пута из својих редова изнедрио истакнуте личности од националног значаја. Довољно је сетити се игумана Исаије, који је стајао на челу манастира Светог Пантелејмона 1370-их. Научници су га са сигурношћу поистоветили са преводиоцем дела Дионисија Ареопагита на словенски језик.

1. Василије Јовановић Бркић (1720 -1772), патријарх србски, (рус: Василий Йованович Бркич)

Патријарх Арсеније IV Шакабента је замонашио и будућег последњег српског патријарха прије другог укидања Пећке патријаршије од стране Турака, Василија Јовановића Бркића.Након низа сплетки, патријарх Василије Јовановић је био утамничен на Кипру, а отуд се уз помоћ Француза избавио и потом неко вријеме, од 1767. до октобра 1769. године боравио у Црној Гори.

У Црној Гори, патријарх Василије се упознао са руским грофом Јуријем Владимировичем Долгоруковим приликом његовог доласка у Црну Гору, у мисији чији је циљ био објашњење да је Шћепан Мали лажни цар и авантуриста.

То му је коначно и успјело 1771. На жалост, већ у фебруару 1772. умире и бива сахрањен тик уз владику Василија Петровића, егзарха трона пећког, у Благовјештенској цркви манастира Александра Невског, у Санкт Петербургу.

1. Антоније (Драган) Пантелић; Ваљево, 23. јул 1970 — Москва, 11. март 2024) био је епископ моравички и први старешина обновљеног Подворја српске патријаршије у Москви, теолог и преводилац.   (рус:Епископ Антоний (Драган) Пантелич)

Основну школу завршио је у Причевићу код Ваљева. Богословију је завршио у манастиру Крки 1991. године. Дипломирао је на Духовној академији у Москви 1996. године. Био је најбољи студент генерације и стипендиста фондације патријарха московског и све Русије Алексија II. Одлуком Научног савета Московске духовне академије од 25. маја 1996, јеромонаху Антонију додељено је научно звање кандидата богословља, за одбрањену дисертацију на катедри Историје помесних Цркава.

Као ученика богословије замонашио га је у чин мале схиме 23. септембра 1988. године у манастиру Крки епископ жички Стефан (Боца). Рукоположио га је у чин јерођакона 1989, а у чин јеромонаха је 5. јануара 1991. године у манастиру Жичи такође епископ жички Стефан.

По повратку из Русије месеца јуна 1996. године, унапређен је у чин синђела и постављен за намесника и благајника манастира Студенице. Свети архијерејски синод Српске православне цркве, на предлог митрополита дабробосанског Николаја, поставио га је августа месеца 2000. године за професора Богословије Светог Петра Дабробосанског у Фочи, када и прелази у клир Митрополије дабробосанске као сабрат манастира Добруна. Од октобра месеца 2000. године предавао је и на Музичкој академији Универзитета у Српском Сарајеву. Истовремено је обављао сва богослужења и парохијске обавезе у Саборној цркви у Сарајеву где бива унапређен у чин протосинђела на Божић 2001. године.

На предлог патријарха српског Павла, Свети архијерејски синод изабрао је, јануара 2002, протосинђела Антонија за старешину Подворја српске цркве у Москви. На основу одлуке Светог архијерејског синода, митрополит Николај, 17. марта 2002, у Духовној академији Светог Василија Острошког у Србињу, произвео је протосинђела Антонија у чин архимандрита.

Био је старешина Подворја српске патријаршије у Москви и представник Српске православне цркве у Русији. Предавао је на Руском православном универзитету и био управник катедре за литургијско богословље. На предлог патријарха српског Павла изабрао га је Свети архијерејски сабор Српске православне цркве на редовном заседању маја месеца 2006. године за викарног епископа моравичког. Хиротонисан је у Саборном храму Светог архангела Михаила у Београду 23. јула 2006. године од стране патријарха српског Павла уз саслужење митрополита црногорско-приморског Амфилохија, митрополита дабробосанског Николаја, архиепископа верејског Евгенија (Руска православна црква) и још 16 архијереја и мноштва свештеника Српске и Руске православне цркве.

Епископ Антоније је 24. марта 2008. године у Москви пред Међународним академијским акредитационим и атестационим комитетом (МАААК) одбранио научни степен доктора теологије уз сва права, привилегије и почасти, за научну дисертацију на тему „Богослужења у дохалкидонским црквама“.

У јулу 2018. изабран је за декана Факултета религијског образовања Московског православног института Светог Јована Богослова.

Аутор је чланака и радова објављених у руском издању Православне енциклопедије, као и у раду Поклоничке агенције Пут вере и Издавачке установе Подворја Српске Православне Цркве у Москви.

Преминуо је у Москви, 11. марта 2024. године у 53. години живота, после дуге и тешке болести. Сахрањен је у порти Храма Светих апостола Петра и Павла у Москви. Патријарх српски Порфирије и патријарх московски и све Русије Кирил служили су свету литургију и парастос.

  

1. Ана Глинска Јакшић, (1473-после 1553), србска принцеза, бака по мајци руског цара, (рус. Анна Глинская Якшич) 

Била је ћерка српског војводе Стефана Јакшића (†1489) и његове супруге Милице. Ана је била удата за кнеза Василија Лавовича Глинског (†1515), брата моћног кнеза Михаила Лавовича Глинског (†1534).

Ана и Василије у браку су имали децу, кнезове Јурија Васиљевича Глинског (†1547), Ивана Васиљевича Глинског (†1550), Михаила Васиљевича Глинског (†1559) и принцезу Јелену Глинску (†1538). Анина и Василијева ћерка Јелена Глинска удала се за великог кнеза Русије Василија III (†1533).

Ана је преко ћерке била бака и васпитачица цара Ивана Васиљевича- Грозног (†1584).  После смрти ћерке Јелене Глинске 1537. године остала је најближи рођак младог великог кнеза а касније цара Ивана Грозног.

За време регентства њене ћерке Јелене Глинске од 1533. до 1538. године, Ана је имала утицај на послове руске државе.

После смрти њене ћерке, Ана и њени синови, ујаци младог цара Ивана, уклоњени су из утицаја.

Када је њен унук Иван IV проглашен пунолетним и регентство укинуто, Ана и њени синови су се вратили у наклоност, обезбеђујући утицај на њега током његове ране владавине. Активно су учествовали у крунисању Ивана (1547).

Повукла се у Тројичну лавру Светог Сергија, где је положила постриг и замонашила се под именом Анисија. Умрла је у истом манастиру 1553. године.

2. Софија (Зоја) Палеолог, (1450-1503), србска принцеза, бака по оцу цара Русије, (рус: Софья Зоя Палеолог)

Рођена је, као Зоја, у Мореји (Пелопонез) 1450. или 1451. Од оца Томе Палeолога и мајке Катарине.

Била је друга супруга московског великог кнеза Ивана III Рјуриковича (1462-1505) и византијска принцеза из династије Палеолога, ћерка морејског деспота Томе (1428—1460) и братичина последњег византијског цара, Константина XI Палеолога Драгаша (1449-1453).  

Мајка великог кнеза Василија III Рјуриковича, бака цара Ивана IV Грозног Рјуриковича.

Током јуна 1472. године, она се у Риму верила са московским великим кнезом Иваном III. Папа Сикст IV (1471-1484) и кардинал Висарион су се надали да ће овим браком успети да остваре снажан утицај у Русији и уведу католицизам, али до тога није дошло.

Свечано венчање је обављено 12. 11. 1472. године у Москви, а непосредно пре њега, Зоја је прешла у православље и узела име Софија. Током владавине свог супруга, била је велики покровитељ уметности, што је довело до ширења италијанских и византијских утицаја у Русији.

Умрла је у Москви 7. априла 1503. године, две године пре смрти свог мужа (умро 27. октобра 1505. године).

Сахрањена је у масивном белокаменом саркофагу у гробници Вазнесенске цркве у Кремљу поред гроба велике кнегиње Марије Борисовне, прве жене великог кнеза Ивана III. На поклопцу саркофага оштрим инструментом је изгребана реч „Софија“.

У Тројицко-Сергијевом манастиру се налази свилени покров, сашивен Софијиним рукама 1498. године; Њено име је извезено на велу, а себе назива не великом кнегињом московском, већ „Цариградском принцезом“. Очигледно је високо ценила своју бившу титулу ако је се сећа и после 26 година брака.

3. Петар I Карађорђевић, (1844-1921), србски краљ, почасни заповедник пука у Русији, (рус: Пётр I Карагеоргиевич)

Био је краљ Србије, од 1903. до 1918. и краљ Срба, Хрвата и Словенаца од 1918. до 1921. године.

Током 1897, кнежевић Петар одлази у Русију, и бива примљен код цара Николе II. Три године касније покушао је да се споразуме са краљем Александром Обреновићем о признавању кнежевске титуле и повраћају одузете имовине, али без успеха. Кнежевић Петар је још више појачао своју политичку активност за повратак у Србију. Године 1901, настојао је да ступи у ближе односе са Аустроугарском, нудећи јој свој политички програм.

После доласка Карађорђевића на престо у Србији почело је нагло приближавање Русији.

Ћерка краља, Јелена Карађорђевић удала се у Петрограду за кнеза Јована Константиновича Романова, праунука руског цара Николаја I.

Цар Николај I Романов поставио га је 1911. за почасног поглавара 14. пешадијског Олоњецког пука, који се нарочито истакао током садејства  са Карађорђевим трупама 1910. године.

Када је уписан у списак официра пука Краљ Петар је добио и Орден Светог Андреја Првозваног.

Кљаљ Петар је свог сина кнежевића Александра уписао (1898-1903) у руску правну школу Правоведеније, а 1905, сада већ краљевић Александар примљен је у Петрограду у Пажевски корпус, а пре доласка у школу лично га је примио цар Николај II. У Пажевском корпусу је био до 1909. када се вратио у Београд

Оженио се 1883. године црногорском принцезом Зорком, најстаријом кћерком црногорског књаза Николе. Венчање Петра и Зорке обављено је у Цетињском манастиру уз чинодејствовање митрополита Висаријона Љубише.

Венчани кум је, преко посредника грофа Орлов Денисова, био руски цар, док је други кум тј. стари сват био војвода Миљан Вуковић.

Након смрти оца Александра 1885. године, Петар је постао глава династије Карађорђевић, око чега је водио омањи спор са својим братанцем Алексом.

После Мајског преврата и убиства краљице Драге и краља Александра Обреновића 1903, изабран је за краља Србије. Као краљ залагао се за уставно уређење земље и био је познат по својој либералној политици.

Стварањем Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца 1. децембра 1918. постао је краљ Срба, Хрвата и Словенаца, што је остао до своје смрти 16. августа 1921.  

Поред деде  Карађорђа  једини је владар из династије који је и рођен и умро на територији Србије.

4. Арсеније Арсен Карађорђевић,(1859-1938), србски принц, руски генерал-лајтнант,(рус: Арсений Арсен Караджорджевич)   

Карађорђев унук и син кнеза Александра Карађорђевића и кнегиње Персиде (рођене Ненадовић), рођени брат краља Петра I. рођен у Букурешту, школовао се у Паризу у чувеном лцеју Луј ле Гран и 1883. је ступио у легију странаца у коју је седам година касније ступио и његов брат Петар Карађорђевић.

Од 1883. до 1885. године служио је као официр француске војне експедиције у Тонкину (Вијетнам). Током борби био је рањаван, али је показао изванредну храброст о којој је писала тадашња француска штампа. Након потписивања примирја са Кинезима 1885. се враћа у Европу и већ наредне године ступа у руску војну службу.

У Петрограду је добио високо војничко образовање, на Константинској официрској академији. Академију је заврио са чином коњичког потпоручника 1887. године после чега је служио у Руској војсци. Наредне годне ступа у Каваљергардијски пук Њеног величанства императорке Марије Фјодоровне где је од 1891-1897 служио са бароном Карл Густав Емилом Манерхајмом, касније чувеним финским фелдмаршалом.

Добио је чин поручника 1901, а штабс-капетана 1903. Јавио се као добровољац у руско-јапански рат 1904. и одмах добио чин јесауа-козачког штабс капетана и распоређен у аргунски козачки пук. Козаци су први ступили у борбу са Јапанцима углавном у Манџурији у Кини. Највећа и одсудна битка је одржана 1905. код Мукленда где су козаци после 17 дана успели да продру у позадину непријатеља. За овај успех Арсен је Навишим указом унапређен у војсковог старешину (потпуковника), а већ 1906. у чин пуковника. За храброст и способност у овој бици је награђен златном сабљом са дијамантима и натписом „за храброст“. Наредне године Арсен је учествовао у гушењу побуне Читинске републике где су побуњеници имали око 4000 људи, али су Арсенове јединице брзо и успешно угушиле побуну за шта је награђен сребрним знаком који је носио на шапци.

Након мајског преврата враћа се у Србију са сином Павлом. Краљ Петар I  га је 1909. уврстио у „Породични правилник српског краљевског дома“. У мају 1911. приступа организацији „Црна рука„. Као генерал Србске војске командовао је у 1. и 2. Балканскм рату где је показао изузетну храброст и способност. Његови саборци су надуго причали о његовом чудесном јунаштву код Куманова, на Брегалници и Битољу, а посебно током гоњења Џавид пашиних одреда кроз Албанију. Због ове популарности краљ Петра I је затражио да му се нареди да оде из Србије. Разочаран одлази у Русију где поново учествује у борбама и то као генерал Царске гарде. Пошто се 1915. директно сукобио са начелником штаба 2. коњичке дивизије пуковником Владимиром Николајевичем Гатовским пуковник је ражалован у војника, а генерал Арсен је убрзо пребачен у резервни састав Петроградског пука. Гатовски је због заслуга врло брзо напредовао  и већ 1917. био унапређен у чин генерал-мајора.

После револуције Гатовски је променио страну и пришао бољшевицима, који су одмах ухапсили кнеза Арсена. Нико од царских официра и кнезова није се усудио да се заузме за њега осим генерала Манерхајма. Захваљујући њему и притисцима из иностранства Арсен је пуштен из затвора након чега напушта Русију и настањује се у Паризу

Последњи пут борави у Београду након атентата на краља Александра. Био је учесник девет ратова и имао је четрнаест двобоја. Од свих официра у српској историји имао је највећи број одликовања (5 домаћих и 8 страних, и 3 медаље и споменице)

Након смрти 1938. у Паризу, његов син Павле Карађорђевић, тада први намесник, уз највише државне почасти сахранио га је у крипти цркве Св. Ђорђа на Опленцу. 

5. Ђорђе Карађорђевић,   (1887-1972), србски принц, руски потпуковник, (рус: Героргий Караджоржевич)  

(Цетиње, 27. август/8. септембар 1887–Београд, 17. октобар 1972) био је србски принц. Треће је дете и први син краља Петра I и Зорке, кћери црногорског краља Николе I. Био је престолонаследник Краљевине Србије од 1903. до 1909. године, када се одрекао права на престо у корист млађег брата Александра.

Са братом Александром ишао у војну школу у царској Русији, где су дошли до Кадетског корпуса цара Александра II. Од својих другова кадета је скривао своје владарско порекло, тј. да му је деда црногорски књаз Никола чије су две ћерке, Ђорђеве тетке, биле удате у Русији за чланове царске породице.

Такође му је и стриц Арсен у то време служио у руској војсци, док је пре смрти 1888. ту служио и његов други стриц Ђорђе.

Његово школовање овде прекинуо је Мајски преврат 1903. године, када су у Србији убијени краљ Александар Обреновић и његова жена краљица Драга.

Одлучено је да нови краљ буде кнез Петар Карађорђевић, који је тада живео у Женеви. Од 1903. Ђорђе је имао титулу престолонаследника, као најстарији краљев син.

Имао је запажену улогу у протестима у Србији током Анексионе кризе, када је одржао два ватрена говора током два велика митинга.

Био је и члан српске делегације која је током кризе отишла у званичну дипломатску посету руском цару Николају II у Санкт Петербург.

6. Јелена Карађорђевић, (1884-1962), србска принцеза, супруга руског кнеза Ивана, (рус: Елена Караджоржевич)

Рођена на Цетињу, Јелена је била ћерка краља Србије Петра I и принцезе Зорке, најстарије ћерке краља Црне Горе Николе I, и најстарија сестра престолонаследника Ђорђа и Александра Карађорђевић.

После ране смрти њене мајке Зорке одрасла је већином код њених тетака Анастасије и Милице.

Ишла је у интернат манастира Смолни. Постала је добра пријатељица велике кнегиње Олге, најстарије ћерке цара Николаја II.

При једној посети њене тетке Јелене Петровић, супруге италијанског краља Виктора Емануела III, упознала је Ивана Константиновича, за ког се верила и удала 1911. године.

Јелена је студирала медицину на универзитету у Санкт Петербургу, све док није родила њено прво дете, сина Всеволда Ивановича. Годину дана касније, 1915, родила је ћерку Јекатарину Ивановну.

Поред млађег брата Ђорђа је једини члан династије Карађорђевић којој одлуком Председништва президијума народне скупштине ФНРЈ није одузето држављанство, ни конфискована имовина.

У фебруару 1917. године формирана је у Русији привремена влада под кнезом Григорија Лавова. Цар Николај II дао је оставку, затим су бољшевици преузели власт након Октобарске револуције.

Јеленин супруг, велики кнез Иван, прогнан је од бољшевика прво у Киров, затим у Јекатеринбург и најзад у Алапајевск.

Јелена је пратила свог супруга, који је заједно са Јелисаветом Фјодоровном, Константином Константиновичем и Игором Константиновичем убијен од стране бољшевика. Њихова тела бачена су у један рудник и тек неколико месеци касније сахрањена су на једном православном гробљу у Пекингу (гробље је уништено касније у доба кинеске културне револуције).

7. Милица Петровић Његош- Николајевна,  (1866-1951, србска принцеза, супруга руског великог кнеза Петра Николајевича, (рус: Милица Петрович Негош Николаевна)

Рођена на Цетињу, 26. јул 1866, умрла у Александрији, 5. септембар 1951 била је ћерка црногорског краља Николе I Петровића (1841-1921) и краљице Милене (1847-1923).

Удала се 26. јула 1889. (по старом календару) за великог кнеза Петра Николајевича (1864-1931), унука руског цара Николаја I.

Велика Војвоткиња Милица детаљно је била упућена у Источне студије, знајући персијски језик, дубоко познајући стару персијску књижевност, али и бавећи се преводима филозофских и религијских текстова Персије, Индије и Кине.

Додатно се бавила и проучавањем теолошких питања Православне Цркве. То су били разлози због којих се царица Александра радовала дружењу са две сестре, са      којима је могла дискутовати о религијским и филозофским темама.

8. Никола I Петровић Његош, (1840-1921), краљ Црне Горе,  почасни генерал-федмаршал у руској војсци, (рус: Никола I Петрович Његоши),

Рођен је у Његушима, 7. октобар 1841 умро на Антибима, 2. март 1921) био је књаз Црне Горе од 1860. до 1910. и краљ од 1910. до 1918. из династије Петровић Његош.

У руској војсци имао је следећи развој.

Именован је 1889. за почасног шефа 15. стрељачког пука царске руске војске.

Са двојицом синова присуствовао је крунисању Императора Николаја II.

Његов најмлађи син Петар уписан је у списак официра 15. стрељачког пука царске руске војске 1908. године.

Средином 1910. Кнез Никола проглашен је за краља, а Црна Гора за краљевину. Тим поводом руски император Николај II произвео га је у највиши чин у руској армији генерал-федмаршала, а Маршалску палицу и ручно царево писмо му је том приликом уручио велики кнез Николај Николајевич Млађи у официрској униформи. Поред овога Краљ Никола је носилац и Ордена Александра Невског и Ордена Светог Ђорђа III степена

Краљ Никола I је умро изолован у емиграцији, а сахрањен је у цркви Христа Спаситеља у Санрему у Италији. Његови посмртни остаци и остаци његове супруге краљице Милене су 1989, уз највише државне почасти, пренесени и сахрањени на Цетињу, у Дворској цркви на Ћипуру.

Књаз Никола је присуствовао крунисању руског цара Александара III у Москви 1883.

Највећа му је брига била војска, коју је, помоћу Русије, подигао наоружањем и обуком на висину савремених задатака и потреба и организовао је по руском узору.

9. Павле Карађорђевић (1893–1976), србски кнез, син руске кнегиње Ауроре Павловне, (рус: Павле Караджоржевич)

Био је члан династије Карађорђевић и дефакто шеф државе као кнез-намесник Краљевине Југославије после убиства краља Александра I Карађорђевића 1934. до 27. марта 1941. године.

Једини син кнеза Арсена Карађорђевића, рођеног брата краља Петра I.

Рођен је у Санкт Петербургу, 15/27. априла 1893. године као син кнеза Арсена и кнегиње Ауроре Павловне Демидов од Сан Доната.

Његови родитељи су 1895. године раскинули брачну везу и кнез Павле је од 1896. године живео у домаћинству свог стрица, кнеза Петра Карађорђевића у Женеви.

Кнегиња Аурора је преминула 1904. године.

Са осам година, уписали су га у школу госпођице Брехбул (Brechbuhl), коју су похађали његови рођаци кнегиња Јелена, кнежеви Ђорђе и Александар.

Године 1903, његов стриц Петар, проглашен је за краља Србије.