Отац, супруг, пријатељ, веслач, поморац, обавештајац, војни изасланих, пчелар, боћар – све то је био наш Радован.
Капетан бојног брода Радован Бокун рођен је у Владимировцу, општина Алибунар Р.Србија. Родитељи су му колонизирани у Војводини након 1. Светског рата. Порекло води из Далмације, село Кољани, Врлика. Као дете од две године остао је без оца Јована који је био стуб куће. Без обзира на то, основну школу завршио је у Владимировцу као одличан ученик, а гимназију је завршио у Зрењанину. Прва његова љубав био је спорт, а пре свега веслање где је имао и највише успеха. Веслао је за клуб Бегеј из Зрењанина и био је први државни првак у двојцу са кормиларом из клуба Бегеј Зрењанин.
Још од детиљства је хтео да буде официр, па је уписао и завршио Војну поморску академију .
Прва Радованова служба била је на топредним чамцима, тада најбржим бродовима на Јадрану. Прво је био на дужности заменика команданта ТЧ 214, а потом и командант, да би поморску каријеру завршио као командант дивизиона торпедних чамаца. Био је ангажован и на обезбеђивању маршала Југославије Јоипа Броза Тита приликом његовог боравка у резиденцији на Брионима.
Због свог личног залагања и непрекидног усавршавањау војничким вештинама, али и учењу страних језика, након рада на бродовима, каријеру је наставио у Војнообавештајној служби ЈНА где је био на највишим дужностима.
Од 1987. године до 1991. године у обављао је дужност војног изасланика у Републици Италији, у Риму где је успешно представљао своју земљу и Армију пред страним војним и цивилним представницима. Врло брзо успостављао је контакте са страним колегама, тако да је посао војног изасланика, али пре свега и обавештајца обављао врло успешно и ефикасно. Успевао је да помири и непомирљиво, и да уприличи контакт и сарадњу супротствљених страна. Због свог умећа у проналажењу оптималних решења у дипломатији, страни домаћини су га увек радо дочекивали.
Након завршетка дипломатске каријере, своју службу је наставио у Београду, у 2. Управи Генералштаба Војске Југославије, где је обављао дужност заменика начелника, а потом и начелника стратегијског обавештајног центра од 1993. до 1998. године и то у периоду распада земље и највећих искушења за нашу земљу.
Војсци и држави остао је одан до краја. О свом послу јако мало је говорио, тако да практично ни његова породица није знала у каквој служби је Радован радио.
Након завршетка војне каријере и одласка у пензију, своје интересовање усмерио је на пчеларство, те је постао члан пчеларског савеза Србије. Радован је био и члан Боћарског клуба Динара у Земуну и Боћарског савеза Србије. Због своје дружељубивости и спремности за сарадњу врло брзо постао је и председник Боћарског клуба Динара.
Радован је био ожењен са супругом која је истакнути лекар и професор, а имао је сина и ћерку и три унука.