1. Сава Владиславич Рагузински, (1669-1738),  обавештајац, трговац, дипломата, тајни агент, војни саветник, државни и јавни посленик, (рус: Сава Лукич Рагузинский-Владиславич, граф Рагузинский)

Трговац, дипломата, тајни агент, војни саветник, државни и јавни посленик – све те улоге је успешно комбиновао потомак херцеговачких кнезова, гроф Сава Владиславић, или у руској верзији Сава Лукич Владиславич-Рагузински, један од најближих сарадника руског цара Петра Првог.

Рођен је у Гацком 1664.г. од оца Луке и о детињству се мало писало и први пут се појављује у Дубровачком архиву. Симеон Кончаревић пише да је Сава 1687. живео у Дубровнику и „дружио се са највећом властелом“.

У Цариград је дошао са 23.г и развио значајне приватне послове и контакте, и успешно се бавио трговином док му тамошњи руски конзулат 1702. године није понудио да ради против Турака, заједничких непријатеља православних Срба и Руса. Владиславић Рагузински се одлично разумео у спољну и унутрашњу политику Османлијске империје и имао изузетно добре везе широм Европе, тако да је врло успешно снабдевао руске дипломате драгоценим тајним подацима.

У сарадњи са руским послаником Толстојем Сава је урадио студију „Тајни опис Црног мора“. Цар је ово итекако знао те је Сава на двор примљен 1702.г. на највишем нивоу.

1708. године се преселио у Москву, где је постао царев саветник за југоисточну Европу и конкретно за његов родни Балкан. Сава Лукич је често путовао у Црну Гору и продубљивао контакте са кнежевинама Молдавијом и Влашком. За време Прутске кампање против Турака 1711. године, која се одигравала управо на молдавској територији, он се у својству консултанта „ради саветовања по тамошњим питањима“ налазио у штабу команданта руских трупа Бориса Шереметjева.

Касније је послат у Венецију и Рим да контролише младе руске племиће који су тамо похађали морнаричке и војне школе. У Ватикану је водио преговоре о развоју билатералних односа између Москве и „Свете столице“.

С обзиром да је Сава „ … с почетка направио утисак какав је само могао пожељети.“ почиње његов успон на двору и јачање везе са царем који му одмах даје „пожалевану грамату“ што је било највише што се могло да ти странцу. Називали су га церевим љубимцем, те ће Цар са њим извршати ствари од највећег државног интереса.

Руско-шведски рат је био прилика да се Сава још једном истакне и да као шеф интендантуре успешно обави снабдевање целе оперативне војске.

У Руско-турском рату Сава Владиславић је припремио Нацрт ратног плана а потом је већи део тог плана и остварен. Он је током овог рата организовао устанке против Турака у Црној Гори и Херцеговини.

Склапање вечног мира са Кином – Сава је добио задатак да реши питање односа са Кином и са огромним тимом пошао је у Пекинг. Заједно са кинеским тимом су припремали уговор и цртали границе. Сава је тајно послао кинеском Цару предлог уговора и изглед границе и овај је то у потпуности прихватио и тако је потписан Кјахтски или Вечни мир. Границе које је Сава уцртао 1727.г. и данас су важеће. Том приликом Сава је основао град Троицкосавск који је преименов у Кјахти на граници са царством династије Ћинг, и тај град је био главни центар руско-кинеске трговине све до друге половине 19. века. Ту је подигао и цркву посвећену Светом Сави Србском.

Куповина пушкиновог прадеде – Сава је у цариграду купио роба Ибрахима Ханибала, довео га у Русију и поклонио Петру Великом, који га је ускоро ослободио и дозволио му да се ожени рускињом. Као члан руске владајуће породице Ханибал је постаje и познат и цењен, а његов потомак је славни писац Александар Пушкин.

Дучић о Сави „Саво … је знаменитији од ма ког Херцеговца његовог времена, чак скоро и од ма којег Србина у вијеку у којем се родио: и то по својим великим дипломатским способностима, које су га истакле међу главне сараднике цара Петра Великог, а нарочито по његовом покушају да помоћу Русије и њеног великог православног цара ослободи Српство и православни Балкан од турског ропства.“

Умро је 1738. у Санкт Петербургу.

1. Александар Књажевић, (1792-1872), министар финансија, (рус: Алекса́ндр Макси́мович Княже́вич)

Пореклом је из Лике, рођен у Уфи 11. октобра 1792, у породици српског порекла. Његов отац, Максим Димитријевич Књажевич, пребегао је преко Аустрије у Русију 1773. године и примљен је у коњичку гарду. Касније, након пензионисања, служио је у државној служби – био је покрајински тужилац у Уфи.

Након распада Уфирске губерније 1792. године породица се преселила у КАзањ, где је његов отац добио место председника благајничке коморе.

Александар Књажевич је завршио Казањску гимназију и уписао се на Казањски универзитет 1805. године. Познат је случај када се професор разболео у последњој години студија и факултет му је наложио… да као најбољи студент, држи предавања из чисте математике својим друговима.

Максим Димитријевич Књажевич, пребегао је преко Аустрије у Русију 1773. године и примљен је у коњичку гарду. Касније, након пензионисања, служио је у државној служби – био је покрајински тужилац у Уфи.

Године 1811, Александар Књажевич се, заједно са тројицом браће, преселио у Санкт Петербург, где је ступио у службу у Експедицији државних прихода, која је убрзо укључена у Министарство финансија. Године 1815, Александар Књажевич је послат у Беч као део комисије за ликвидацију послератних споразума између Русије и Аустрије након Бечког конгреса. Током рада комисије, Књажевич се зближио са генерал-квартирмајстором (и будућим министром финансија) Јегором Канкрином и постао његов блиски сарадник дуги низ година.

Поред својих дужности, Књажевич и његова браћа су се занимали и за књижевне активности. Браћа Књажевич су 1822. године заједнички објавили „Библиотеку за читање“, која је обухватала избор превода стране белетристике. Издавачка делатност је Књажевичу пружила додатна познанства и везе у књижевним круговима.

Књажевичева каријера је почела да се креће мало брже након што се 6. фебруара 1824. године оженио ћерком баронице Вистингаузен (директорке Патриотског института), која је била блиска царици Александри Фјодоровној.

Тридесетих година 19. века био је задужен за послове комитета за унапређење пољопривреде, али тек након двадесет година узорне службе добио је своју прву значајну позицију – заменика директора одељења државне благајне. Убрзо након овог именовања преузео је вишу функцију директора канцеларије министра финансија, а 1844. године постао је директор одељења државне благајне.

Током година службе у Министарству финансија, Књажевич је стекао репутацију умереног реформатора, либералне, смирене особе и несклоне екстремима. По правилу, није излазио са сопственим иницијативама и пројектима, већ је спремно подржавао оне реформе које су му се чиниле прихватљиво умереним.

Тако је Књажевич, још 1852. године, заједно са Павлом Гагарином, подржао пројекат генерал-ађутанта Павла Кисељова о реформама државне ревизије. Као резултат дворских интрига и противљења конзервативне странке на двору, Николај I је одбацио овај пројекат.

Али чак и касније, 1859-1861, када су Александрове реформе биле у пуном јеку, Књажевич се такође придржавао такозваног „средњег“ пројекта сељачке реформе (умеренијег од оног који је подржавао Александар II, али смелијег од строго конзервативног пројекта истог кнеза Павела Гагарина). Међутим, пројекат који је представио министар државне имовине, генерал Михаил Николајевич Муравјов, није имао никаквог успеха и на крају је само учврстио Књажевичев углед као „човека старе школе“ и умереног реформатора.

Генерално, каријера Александра Књажевића није се развијала ни брзо ни глатко. Упркос дугогодишњем познанству са министром финансија Канкрином, Књажевич је очигледно имао много недобронамерника. А ни сам министар финансија га није превише фаворизовао. Будући по положају директор кабинета министра, а затим и директор државног трезора, тј. десна рука министра и његов верни ученик, Књажевич је дуги низ година имао углед у друштву као његов вероватни наследник. Међутим, 1840. године, Јегор Канкрин, одлазећи у иностранство на лечење, на опште изненађење, поверио је управљање министарством не Књажевичу, већ нижерангираном Фјодору Вронченку, који је управљао посебном канцеларијом за кредит.

Канкрин је зарад овог именовања посебно уздигао Фјодора Вронченка у чин заменика министра финансија (то јест, учинио га својим замеником). Сам Књажевич је ову несрећну околност објаснио чињеницом да је најважнији део финансијског управљања у то време била кредитна политика.

Постоје и верзије да је Књажевичево именовање за Канкриновог наследника или барем за заменика министра спречило његово финансијско учешће у пореским фармама за алкохол, што је било познато у неким круговима. Иако је ово учешће било готово номинално (сам Књажевич и његова браћа су једноставно дали свој капитал пореским фармерима као залог за пореске фарме), али је ова околност касније у потпуности искоришћена за интриге против њега. Тако су, поводом неуспеха извесног пореског сељака, почеле да круже гласине о подмићивању, наводно распрострањеном у Министарству финансија. Наравно, ове гласине су привремено оштетиле Књажевића, иако нису имале никаквог основа.

Највероватније је дворска интрига имала за циљ самог министра Канкрина, а не Књажевића, за кога није имала других последица осим што није био именован на место заменика министра. Као резултат тога, исти Фјодор Вронченко је управљао Министарством финансија током Канкриновог следећег путовања у иностранство, а 1844. године, након коначног пензионисања Јегора Канкрина, преузео је место министра. Свих ових година, Књажевич је наставио да буде, у суштини, друга особа у Министарству финансија. Али чак и са смрћу Вронченка 1852. године, место министра финансија поново није добио Књажевич, већ Пјотр Брок, човек који искрено није био баш компетентан у финансијским питањима, али је имао широке везе и до тог тренутка је обављао функцију руководиоца послова Комитета министара.
Пет година (под министром Броком) постале су најтеже године у каријери Александра Књажевића. Имајући до тада већ четрдесет година службе и професионалног искуства, Књажевич је често оспоравао судове и предлоге новог министра, што је врло брзо изазвало његово оправдано раздражење. Као резултат тога, Књажевич је 1854. године под уверљивим изговором смењен из Министарства финансија, добивши почасно именовање у Сенат.
Тек 23. марта (4. априла) 1858. године, Александар Књажевич је постао министар финансија и заменио је  потпуно узнемиреног и коначно смењеног Петра Брока. Упркос чињеници да је ово именовање било и дуго очекивано и ласкаво, он није прихватио цареву понуду са лакоћом. Добро знајући сложеност и тешкоћу финансијске ситуације земље у то време.
У том тренутку, није могао а да не схвати колико ће му ова служба бити тешка. Осим тога, дуго очекивани министарски положај га је затекао већ у старости: до тада је Књажевич имао шездесет шест година и његово здравље није било одлично. У почетку, Књажевич је отишао цару са чврстом намером да одбије закаснело именовање на место министра. Директно је рекао цару да „не налази у себи квалитете и способности потребне за ову титулу, у потпуности знајући све дужности и сву тешкоћу овог положаја и своје слабе способности“, а да не помињемо његове године и тешкоће тадашњег стања ствари.

Поред тога, рекао је да министар финансија мора имати независно богатство и превелике везе да би чврсто држао своју функцију, јер, рекао је, „добар министар финансија мора често одбијати оне који га опседају разним захтевима, петицијама и предлоге који му доносе недоброжелатеље спремне да му науде, па чак и да га оцрне.“ Међутим, Александар II је остао чврст и обећао му пуну подршку, под неопходним условом да „увек говори истину“. На тај начин, Александар Књажевич је морао у старости, „упасти у овај вртлог“, како је тужно описао своје именовање у писму брату.
              

У ствари, тешко је било завидети Књажевичу у овој ситуацији. Кримски рат 1853-1856. са својим катастрофалним последицама и по финансије и за политички систем царства, а промена владавине у Министарству финансија догодила се током вођства Петра Фјодоровича Брока. Затварање европских монетарних тржишта за Русију и немогућност пуњења благајне на рачун. Страни кредити довели су до смањења металних резерви и повећане емисије кредитних нота. Током последње две године Броковог вођења Министарства финансија, 1855-1856, штампано је скоро пола милијарде кредитних нота. Мере које је предузео биле су хитне и несистематске природе, и са сваком годином која је прошла стање јавних финансија све више је залазило у ћорсокак.

Управо у тој ситуацији је Пјотр Брок смењен и постављен Александар Књажевич, који је имао солидну пословну и професионалну репутацију.
              

И премда је у дворским и министарским круговима постојало мишљење да је овај умерени достојанственик већ престар за реформистичку активност и спровођење нових идеја, развој првих реформи у области финансија одвијао се уз његово директно учешће. Тако је Књажевич 10. јула 1859. године основао Комисију за ревизију система пореза и такси, која је потом постојала више од двадесет година.

Међу мерама које је припремила комисија биле су:
–        увођење пореза на некретнине у градовима, насељима и варошицама,
–        трансформација система наплате пореза на со,
–        додавање земског пореза општим државним приходима,
–        усвајање повеље о приватном рударству злата,
–        повеље о таксеној марки и
–        акцизи на шећер.

Реформе 1860-их нису могле да прођу без великих промена у финансијској сфери. Књажевичев први корак на овом путу био је уједињење свих раније постојећих кредитних институција и стварање Државне банке 1860. године. Читава маса средстава примљених од Државних комерцијалних и Државних кредитних банака, сигурна благајна и налози јавне добротворне организације, пренети су јој на располагање, а управљање њима је концентрисано у Министарству финансија. Државној банци је поверено одржавање стабилности монетарног оптицаја и развој производне сфере. Али у почетку, њена улога је углавном била ограничена на централизацију кредитне и монетарне политике.

Посебна брига Књажевића као министра било је жалосно стање државног буџета и финансија. Од првих дана, велику пажњу је посветио рационализацији монетарне политике. Под њим, зајмови из претходних десет година су делимично консолидовани у обавезе од 4 и 5 процената, а недостајућа средства су надокнађивана спољним и унутрашњим кредитима и посебним емисијама кредитних записа. Књажевич је разматрао тадашње стање руског монетарног оптицаја са девалвираним и снажно флуктуирајућим папирним новцем и инсистирао је на брзом повратку њиховој металној размени и државним гаранцијама.

Током своје четворогодишње министарске владавине, Књажевич је успео значајно да смањи, (али не и потпуно елиминише) буџетски дефицит из претходних година, првенствено повећањем пореза: пореза на главу државе, поштанских такси, такси на кметство и пореза на промет робе, као и реорганизацијом акциза на дуван, смолу и шећер.

За разлику од политике свог учитеља и шефа, Јегора Канкрина, Књажевич је коначно елиминисао систем пореског прикупљања средстава за пиће, с правом видећи у њему извор деградације народа и корупције локалне администрације.

Коначно је пребацио промет алкохола на акцизни систем. Међутим, повећање пореза и спор напредак у борби против буџетског дефицита изазвали су незадовољство и постепено створили незадовољство са  Књажевичем.

Под министром Књажевичем, појединачне царинске стопе су значајно повећане, али је истовремено уведен низ значајних олакшица, углавном за руску машиноградњу. Конкретно, дозволио је бесцарински увоз гвожђа, ливеног гвожђа, делова машина и механизама и појединачних делова пољопривредне механизације (у јужне луке).

Ради олакшавања куповине средстава за производњу, дозвољен је и извоз кредитних записа у иностранство за плаћање машина и неке друге мере које олакшавају увоз опреме. Да би се спољнотрговински биланс дао активнији карактер, под Књажевичем је укинут низ извозних царина.

Књажевич се такође показао као присталица приватне градње и доделио је железницама посебне привилегије у области царина и таксених маркица. Под Књажевичем су предузете активне мере за озбиљан развој рударства злата, закључен је важан уговор о азијској трговини, према чијим одредбама је постепено губила свој строго регулисани карактер.

На пример, дозвољен је увоз кантонског чаја преко мора, углавном са циљем борбе против широко распрострањеног шверца. Књажевич је спровео операцију финансирања сељачке реформе из 1861. године и саставио је Трговачку повељу (1860) и Закон о акционарским друштвима (1861).На његово инсистирање, стручњаци из највећих градова и појединих покрајина позвани су у комисију да се  преиспита систем пореза и такси.Књажевич је био ватрени присталица јавности у области буџета и управљања финансијама, међутим, те намере је успео да спроведе у дело тек дан пре оставке.

Осећајући се потпуно уморно, лоше и неспособно да поднесе тежак терет управљања финансијама током периода великих промена, Александар Књажевич је поднео оставку 23. јануара 1862. (у седамдесетој години живота). Књажевичева неостварена или недовршена дела током његовог четворогодишњег вођства, реформе су поверене новом, младом министру финансија, Михаилу Рајтерну, који је био општепризнат као један од најбољих министара у Русији у 19. веку.

Остао је упамћен као руски државник, министар финансија 1858–1862, члан Државног савета, делотворни тајни саветник, сенатор, почасни старатељ.

Сахрањен је у Санкт Петербургу на Смоленском православном гробљу.

1. Борис Петровић Шеремећев (1652-1719), гувернер, дипломата, фелдмаршал, гроф, (рус: Борис Петрович Шереметчев)

Руски војни командант (гувернер), дипломата и један од првих Фелдмаршала (1701) и гроф (1706). Рођен је у Москви 1652.г. и са 13 година постављен је за коморника, а већ 1681, је био гувернер, тамбовски губернатор и командовао је трупама против Османлија и кримских Татара. Године 1682. добио је титулу бољара.

Године 1686. учествовао је у закључивању „Вечног мира“ у Москви са Пољско-литванским Комонвелтом, а затим је постављен за вођу амбасаде послате у Варшаву ради ратификације мировног споразума са Пољском.
По повратку у Русију, од 1692. године обављао је функцију белгородског гувернера, командујући трупама у Белгороду и Севску, одговорног за заштиту од кримских рација. Служба далеко од Москве му је омогућила да не прави избор током борбе између царевне Софије и Петра I.

Године 1695, током првог Азовског похода Петра I, командовао је одвојеним корпусом руске војске који је деловао у доњем току Дњепра и повратио тврђаве од Османлија (Турака) (30. јул - Кизи-Кермен, 1. август - Ески-Таван, 3. август - Аслан-Кермен) и друге. Ови успеси су подигли дух руске војске на позадини неуспешног првог Азовског похода.
У периоду 1697-1699. путовао је кроз Централну, Западну и Јужну Европу (посетио је Пољску, Аустрију, Италију и острво Малту, где га је пратио Јован Пашковски), обављајући дипломатске мисије за Петра I. Велики мајстор Малтешког реда, Рајмундо де Перелос и Рокафул, посветио је амбасадора Витезовима Светог Јована. Б. П. Шереметев постао је први руски православни почасни витез католичког реда Светог Јована Јерусалимског и вратио се у Русију у немачкој одећи, чиме је изазвао одушевљен пријем код цара.

Са почетком Северног рата са Шведском, командовао је локалном коњицом и учествовао у неуспешној бици код Нарве за Русе (1700.). Упркос поразу, Петар је послао Шереметеву охрабрујуће писмо, унапредио га у главног генерала; добио је команду над „генералима“ (дивизијама) заробљеног генерала А. А. Вејдеа.        

У кампањи 1701. године, главне снаге шведске војске са Карлом XII отишле су у Пољску, па је Петар I имао прилику да доведе трупе у ред и попуни их. У првој половини 1701. године Шереметев је водио „мали рат“; у августу 1701. године, помоћни корпус генерала А. И. Рјепнина вратио се у Русију из Риге.

Дана 2. октобра 1701. године, Петар I, посетивши Псков, издао је наређење за „општи поход“. Дана 23. децембра 1701. године, Шереметев је, на челу војске (раније назване Велики пук), ушао у шведску Ливонију (Ливландију), у бици код Ерестфера близу Дорпата 29. децембра 1701. (9. јануара 1702. године) поразио Швеђане генерала Шлипенбаха, од чега се они „дуго неће себи прибрати и неће се опоравити“.

За своју прву победу у рату добио је чин фелдмаршала и Орден Светог Андреја Првозваног (1702.). У јулу 1702. предузео је нови поход у Ливонији, 19. (30) јула нанео је нови пораз Шлипенбаху код Хумелсхофа, а у августу 1702. окупирао је Мариенбург, где је, између осталог, заробио Марту Скавронску, која се убрзо нашла у служби Меншикова, затим цара Петра I, а потом је постала царица под именом Катарина I.
У јесен 1702. године, предводио је опсадну војску током заузимања Нотебурга. 1. маја 1703. године, у присуству цара, након недељне опсаде, присилио је Нијенсканце на капитулацију и завршио освајање Ингрије.

На челу посебног корпуса, који се још увек називао Велики пук (лета 1704. руска војска је била подељена: већина трупа је поверена генерал-фелдмаршалу поручнику Г. Б. Огилвију, који је био примљен у руску службу са чином генерал-фелдмаршала, и који је опсео Нарву), опсео је Дорпат (Јурјев) (јун-јул 1704).

Када се опсада Дорпата отегла, цар Петар је стигао до зидина тврђаве, опоменуо фелдмаршала и сам повео нови јуриш (13. (24.) јула 1704. године), који се завршио успехом.     

У фебруару 1705. године, Петар I је послао А. Д. Меншикова у смотру активне војске са поруком да је од сада сва коњица поверена Б. П. Шереметеву, а пешадија -Г. Б. Огилви (вест да је већи део војске сада уклоњен из његове команде „веома је растужила Шереметева“). Убрзо је „лаки корпус“ под командом Б. П. Шереметева претрпео пораз у Курландији од шведског генерала Левенхаупта у бици код Гемауертофа, а сам Шереметев је рањен.

Крајем 1705. године, Петар I га је послао у Астрахан да угуши побуну. Највишим указом од 29. јуна (10. јула) 1706. године, он је први у Русији уздигнут, заједно са својим потомцима, у чин грофа Руског царства; његов син Михаил Борисович Шереметев добио је чин пуковника Астраханског пешадијског пука.

Лета 1706. године догодила се још једна промена у руској команди: сада је пешадију предводио фелдмаршал Б. П. Шереметев, који се вратио у активну војску, а коњицу је предводио генерал од коњице, кнез А. Д. Меншиков.

У кампањи 1708. године није помогао А. И. Репнину у несрећној бици код Головчина, која је постала један од разлога за пораз. У Полтавској бици (1709) формално је предводио руску војску (управо њему је Петар I, који је учинио све да осигура победу, поверио руску војску на бојном пољу), и био је издашно награђен имањима.

Од 1709. до 1710. године командовао је војском током опсаде Риге. Златни кључеви које је Б. П. Шереметеву поклонио ришки магистрат тренутно су изложени у Оружарници (хала 4, витрина 29)[4].
Године 1711. командовао је руском војском (у присуству цара) у Прутској кампањи, која је била неуспешна за руску војску, и био је приморан да потпише неповољан мир, за који је оставио свог сина Михаила Шереметева као залог (умро је по повратку у домовину 1714. године).

Године 1712. рекао је Петру I о својој жељи да се замонаши у Кијево-печерској лаври, али је цар заменио манастир браком са младом удовицом свог ујака Лева Наришкина, Аном Петровном Салтиковою. Од тада се настанио у Кијеву, добио је именовање за главног команданта јужне осматрачке војске и путовао је у Санкт Петербург и Москву само са извештајима.

Године 1715. именован је за команданта руског експедиционог корпуса у Померанији и Мекленбургу за заједничке акције са пруским краљем против Швеђана - неупадљива ствар за Шереметева. Године 1717. вратио се у Москву и умро након тешке болести.

У свом тестаменту, Шереметев је тражио да буде сахрањен у Кијево-печерској лаври, али је Петар I, одлучивши да створи пантеон у Санкт Петербургу, наредио да Шереметев буде сахрањен на Лазаревском гробљу Александро-Невске лавре, приморавајући чак и преминулог сарадника да служи држави.

4. Аврам Рашковић, (1724-1767) реформатор, секунд-мајор,
  (рус: Авраам Рашкович) 

Био племићког порекла, потиче из угледне породице Рашковића, која је имала корене у Старом Влаху. Његов деда Јован Рашковић био је кнез и капетан старовлашког порекла, а породица је мигрирала у Хабсбуршку Монархију након 1689. године.

Био је образован и ангажован у просветитељским круговима. и био је значајан српски реформатор и просветитељ из 18. века, познат по свом доприносу образовању и културним реформама у Хабсбуршкој Монархији.

Његово име се често повезује са иницијативама које су имале за циљ унапређење образовног система и културног живота Срба у Војводини.

Његова веза са Русијом била је вишеструка и од великог значаја за његову каријеру и потомство. Аврам Рашковић је око 1750. године емигрирао у Русију, где је наставио своју војну каријеру. Населио се у области Луганска, где је служио у различитим хусарским пуковима. У 1765. години имао је чин пуковника у Бахмутском хусарском пуку, а 1774. године био је део Петог ратног ескадрона Црног хусарског пука. Такође, 1770. године добио је у посед војни зимовник Макаров Јар, који је касније назван Рашковићево, на граници Украјине и Русије. Овај посед је населио сељацима из  Катеринославске губерније, чиме је доприносио колонизацији тих подручја. 

Имао је три сина: Јована, Симеона и Константина. Његов син Константин је наставио породичну традицију, управљајући Старим Влахом након смрти свог брата Јована. Породица Рашковић је оставила дубок траг у историји Балкана, како кроз своје племићке активности, тако и кроз војни ангажман у Русији.

Преминуо је 1774. године?, а његов живот и дело остали су упамћени као део богате историје српског племства и њихове повезаности са Русијом.


5. Максим Кнежевић (?-1807), саветник у Губернији,
(рус: Максим Кнежевич)

Рођен је у Госпићу (Лика) тадашњој Хабзбуршкој монархији и 1773.г. се преселио у Русију као део део ширег таласа србских досељеника у подручја Нове Србије и Славеносербије. 

Релативно брзо је стекао статус саветника у губернији (Петровская Табель о рангах), односно званичног царског чиновника у администрацији Руског царства. 

Његов чин и положај у губернијској администрацији сведочио је да породица Кнежевић ужива углед и сигурност и омогућили су његовим синовима Александру Максимовићу Кнежевићу (министар финансија), Димитрију Максимовичу Кнежевићу (вицегувернер Санкт Петербирга и попечитетељ Одсека научног округа), Николи Максимовичу Кнежевићу (вицегубернатор Резанске губерније) и Владиславу Максимовичу Кнежевићу (вицегубернатор Тавријске губерније) да се школују и напредују до утицајних личности у царској Русији.

6. Јефто Владиславић, (1773-1807), тајни саветник,
(рус:  Джефто Владиславич) 

Брат Саве Владиславића, служио под царицом Аном (1730-1740) и достигао је „чин“ „тајног саветника“, што је био висок цивилни ранг у руској Таблици чинова. 

7. Наталија Поклонска (1980-) посланица државне Думе РФ
(рус. Наталья Владимировна Поклонская)
	
До скора посланица руске Думе. Перспективни политичар у Руској федерацији. 
У више наврата давала изјаве да има податке о свом србском пореклу и да је поносна на то.

БОРОДИНСКА БИТКА

Дана 29. августа 1812. године, Кутузов је  примио команду  над руском војском, и наставио повлачење према Москви, избегавајући  одлучујући судар са надмоћним француским снагама. Али,  под утицајем јавног мњења, ипак је одлучио да прими битку  код села Бородина. Изабрани положаји затварали су оба пута од Смоленска  према Москви, а са фронта били заштићени реком Колочом и дубогом јаругом Семјоновског потока. Руска заштитница је створила време Кутузову да од 4. до 6. септембра организује одбрану. На централном вису је  изграђено утврђење за 18 топова (батерија Рајевског- Французи су ово утврђење назвали  редутом смрти),  нешто јужније изграђена су три утврђења. Лево крило-најслабије и најважније – није било утврђено.

У току 5. септембра Наполеон је савладао јак отпор  Руса код  села  Шеврадина и 6. септембра извршио припреме за напад.

Кутузовљева армија (110.000 људи и 640 топова) заузела је следећи  распоред за одбрану: на десном крилу 2. и 4. к у првој, а 2.к у другој линији, у резерви је задржан  1.кк (козачки корпус) и  девет козачких пукова. У центру су распоређени 6. и 7. к у првој и 3. и 4 кк у другој линији (десно крило и центар посела је 1.армија генерала М. Бараклај де  Толија, јачине 58.700 људи). На левом крилу положаје је посела 2.армија генерала  П. Багратиона, (јачине 34.100 људи) са 8. и 3.к и 6 козачких пукова у првој линији и 2. гренадирском дивизијом, 3.кирсарском дивизијом, 7.000 ополченаца (добровољаца-устаника) у другој линији. У општој резерви били су 5.к и 1.кирсарска дивизија са 300 арт. оруђа.

Наполеон је уочио да је руско  лево крило најслабије и погодно за обухват. Међутим, уверен у своју  победу, а желећи битку по сваку цену, одлучио се за фронтални напад главним снагама са тежиштем на село Семјоновское и на батерију Рајевског, а помоћним снагама према селу Утици и Бородину. Јачина снага (130.000 људи и 587 топова) заузела је следећи распоред: на десном крилу 5.к, у центру 1.к , Мираова коњица (3 корпуса) и 3.к у првој, а 8.к у другој линији. На левом крилу армија ген.Е. Боарнеа груписана је  делом према Бородину, а делом према батерији Рајевског. Општу резерву су чиниле Млада и Стара гарда.

Французи су 7.септембра  у 5,30, после краће арт. припреме прешли у напад на Бородино који је  убрзо пао, док су Багратионове флеше успешно брањене од стране две руске дивизије. Уз  накнадно појачање  француске снаге су заузеле и ове положаје. Око 9 , часова Багратион је преузео против напад и потиснуо Французе и повратио положаје. Након прегруписавања снага Кутузов је  наредио  да 1.кк и козачки пукови изврше удар на леви бок и позадину Наполеонове армије, и усмерио 2.к према француском левом крилу. Након узајамног  преузимања положаја развила се одсудна битка, тек у осмом  јуришу Французи су дефинитивно заузели Багратионове флеше уз огромне губитке. Руси су били принуђени да се повуку источно од Сејмоновског потока, услед успешног напада Наполеон заузео Семјоновское и усмерио артиљерију на батерију Рајевског, али је након успешне интервенције руске коњице био принуђен да прегрупише снаге, зато је Наполеон одложио одлучујући напад за два часа. Око 14 часова Наполеон је извршио обухватан напад на  батерију Рајевског, али је овај јуриш француске пешадије и коњице одбијен. Након неколико пута преузимања положаја ове батерије од стране  једне или друге војске, Французи су избили у позадину батеријских положаја. Око 18 часова, Наполеон је, на предлог својих маршала наредио прекид напада имајући у виду да би даља дејства исцрпиле његову резерву..

Битка код Бородина (Французи је зову Битка за Москву), једна је од накрвавијих у 19. веку, остала је  у тактичком погледу нерешена, мада су је оба противника прогласила својом победом. И поред огромних губитака (50.000 погинулих и рањених војника међу којима 47 генерала), Наполеон није постигао свој циљ. Кутзов чији су губици били, такође, огомни (44.000 и 23 генерала), успео је да очува борбену способност руске армије и знатно ослаби Наполеона, што  се осетило у наредним  дејствима. Кутузов је одлучио да одступи према Москви, јер због великих губитака није могао да предвиди да ће следећег дана моћи успешно да настави битку.

У најкрвавијем сукобу између Руса и Француза, који се пре двеста година збио код села стотинак километара западно од Москве, учествовало је и десет генерала српског порекла.

Реч је о грофу Михаилу Андрејевићу Милорадовићу од Храбреновића, праунуку чувеног Михајла Илије Милорадовића, присног друга Петра Великог, а касније 23. генерал-губернатор Санкт-Петербурга; генералу Ђорђу Арсенијевићу Емануелу; генерал-лајтнанту Јовану Јегоровићу Шевићу; генерал-мајору Јовану Степановићу Адамовићу; генерал-лајтнанту Николи Богдановићу Богданову; генерал-лајтнанту Николи Васиљевићу Вујићу; кавалеријском генералу, барону Илији Михајловићу Дуки; генерал-мајору, грофу Петру Јовановићу Ивелићу, генерал-мајору Абраму Петровићу Раткову и генерал-ађутанту Николи Јованов де Прерадовићу.

Мада прави број Срба који су учествовали у руском Отаџбинском рату против Француза 1812. године никада нећемо дознати, зна се да их је било у завидном броју и да су махом били друга и трећа генерација потомака досељених у 18. веку на просторе Русије, тачније Малоруске области, данашње Украјине. Масовна досељавања одвијала су се на позиве цара Петра Великог и царице Јелисавете, када се, према неким изворима, доселило више од педесет хиљада.

На пустој и попаљеној територији тек ослобођеној од Турака и кримских Татра, на јужној граници Руске империје, организовали су насеобине Нова Србија и Славеносербија. Не треба занемарити ни чињеницу да су многи Срби, вични оружју, пристигли у Русију и на самом почетку Наполеоновог похода. Тако је сачуван податак да су стизали појединачно и у групама из Карађорђеве Србије и свих делова Европе.

О Бородинској бици рекли су:

М.И. Кутузов:

«Битка на реци Москви била је једна од оних битака у којима су испољене највеће врлине и постигнути најмањи резултати. Французи су у њој показали да су достојни да извојују победу, а Руси су заслужили право да буду непобедиви. Овај дан ће бити вечни споменик одважности и одличне храбрости руских ратника, у коме се читава пешадија, коњица и артиљерија очајнички борила. Свако је желео да на месту умре и не попусти непријатељу».

Наполеон:
«Победа код Бородина остаће до краја света војнички споменик јунаштву Руса. Наполеон је назвао битком гиганата, а била је најсвечанији и најтрагичнији чин велике драме 1812. године…».

Р.-Т. Вилсон, енглески војни комесар при руској армији 1812. године:

«Као прво, Наполеоновој армији није успело да сломи отпор Руса, уништи их и отвори себи слободан пут према Москви. Као друго, руска армија је из строја избацила скоро половину његове војске. И, најзад, као треће, на Бородинском пољу је француска армија претрпела ненадокнадив морални потрес, док је у руској војсци порасла увереност у победу над противником. И ма колико француски император покушавао у својим извештајима да Бородинску битку представи као своју победу, ипак су у Француској и Европи схватили да је та «победа» за Наполеона и његову армију означила почетак катастрофе.»

Владимир Путин:

« У историји Русије било је много трагедија и ратова, али су само два добила назив отаџбинских. 1812. године и 1941.-1945. године, у оба  решавало се о судбини не само Русије, већ и Европе и читавог света. Историчари све до сада дискутују – какву је улогу одиграла Бородинска битка и ко је победио – Руси или Французи. С једне стране, фелдмаршал Кутузов је одлучио да Москву преда непријатељу. С друге стране, Бородинска битка је изнурила добро припремљену армију Наполеона, што је уствари и резултирало њеним поразом. Неоспорно је само једно – Бородинско поље ће заувек остати свето место.

1. Гроф Михаило Андрејевић Милорадовић, (1771-1825), генерал-пуковник, (rus. Михаил Андреевич Милорадович)

Потомак је српске породице Милорадовић из Херцеговине. Служио је под командом Суворова у рату против Турске и Пољске. Истакао се у рату у Италији и Швајцарској (1799). Од 1790-1798. године напредовао је од поручника, капетана и пуковника до чина генерал-мајора у Апшеронском мушкетирском пуку.

Увек је ишао на челу пука што је мнпго пута имало одлучујући значај на исход битке. Године 1805. постао је генерал-потпуковник и учествовао је у бици код Аустерлица под Кутузовљевом командом. Истакао се много пута у Руско-турском рату (1806 — 1812), где је био командант корпуса.

Године 1806, награђен је мачем који је био украшен дијамантима и на коме је писало „За храброст и спашавање Букурешта“.  Поново је победио Турке код Обилештија у Румунији 1807. године. После победе над Турцима 1809. код тврђаве Расеват у Бугарској, унапређен је 1810. у генерал-пуковника.

Током Наполеонове инвазије Русије био је један од најистакнутијих и најуспешнијих руских команданата. У бици код Бородина предводио је резервну милицију. Касније је командовао одступницом, која је ометала француско напредовање према Москви. Кад је Наполеон почео са повлачењем из Русије, Милорадовић је победио Французе у бици код Вјазме. После тога његов корпус је постао један од најактивнијих у прогањању Наполеонове војске из Русије, све до победоносног уласка у Париз.

У бици код Бауцена 1813, предводио је заштитницу од савезника. Приликом победе код Кулма био је у команди руско-пруског корпуса, којега је предводио и у бици код Лајпцига. Током 1814, командовао је савезничким контингентом у Холандији. Први је добио право да носи монограм цара Александра I.

Од 1818. до смрти је био војни генерал-губернатор Санкт Петербурга и командант гардијског корпуса. Приликом устанка декабриста 26. децембра 1825, кренуо је да смири декабристичке официре на Сенатском тргу. Пошто је био јако популаран замало је успео да смири устанак, када га је убио један од радикалних побуњеника Петар Каховски. Спречио је прогон Пушкина, и био покровитељ позоришта, а по његовој последњој вољи цар је ослободио око 1500 људи који су му били најближи. Носилац је 18 највиших риских Ордена и награда и 8 старних Ордена и Почасни члан је Руске академије.

2. Иван Јегоровић Шевић, (1754-1813), генерал лајтант, (рус: Иван Егорович /Георгиевич) Шевич 1-й)

Унук је генерал-поручника Јована Георгијевича Шевича и син генерал-мајора Георгија (јегора) Ивановича, који је службовао код Суворова.

Ратовао је прво против „немирних горштака“ у Кубању, а потом и против Турака, а 1794.г. и против пољских конфедерата.

Постао је пуковник са 44 године што није било блиставо, али прекомандом у гарду срећа му се осмехнула. Постављен је за команданта Глухосовског корасирског пука 1799.г, али је врло брзо отпуштен из службе. Годину и по дана касније је враћен у службу у чину генерал-мајора.

Цар Александар га је 1806. г. вратио у службу и укључен је у рат са Турцима, где је командовао посебним одредом. Наредне године је поставље за члана Војног колегијума Комесаријатске експедиције. Заповедник Лајб-гардијског хусарског пука постаје 1808.г.

У Отаџбинском рату 1812.г. прославио се као заповедник Прве бригаде Прве касирке дивизије, која се састојала од елитних пукова руске гарде. У тој бригади остаће све до погибије.

Прославио се у Бородинској бици у којој је руска тешка коњица постала бесмртна због свог ратног подвига на Курганском вису, где је Иван Шевић брилијантном командом успео да порази надмоћнијег непријатеља и да их натера у бег што је и одлучило наставак целе битке. За тај подвиг одликован је Орденом Свете Ане I степена. Следили су успешни подвизи у биткама  код Спас Купља и на Смоленшчини, за шта је одликован Орденом Светог Георгија III степена. И током 1813. г. његова коњица је пресудну улогу ударних снага у многим биткама за шта је цео пук награђен Георгијевским заставама. За херојство показано у бици Кулмској бици додељен му је Орден Светог Владимира II степена, а потом је приозведен и у чун генерал-лајтнанта.

У походу на Француску погинуо је у бици код Лајпцига 1813.г. Након сто година остаци генерала су пребачени у капелу гробнице  Спомен храма руске славе који је том приликом отворен. На Бородинском пољу 1912. је подигнут му је споменик.                

3. Николај Иванович Депрерадович, (1767-1843), генерал кављерије, (рус: Николай Иванович Депрерадович)

Српског је порекла, из граничарске официрске породице  досељене из Аустрије у Славено-Сербију, област у Русији од Бахмута до Лугања. Николајев отац и стриц су били генерал-мајори, а други стриц бригадир.

Са десет година, Прерадовић се пријавио као питомац у Влашки хусарски пук 12. децембра 1777. године. Унапређен је у чин потпоручника 1782, са 15 година. Борио се у руско-турском рату (1787–1791) код Кушанија, Акермана и Бендера. После тога је 1792.г. пстављен за пуковника Лајб-гвардејског пука, а 1803. за команданта пука Каваљергардије где се задржао 23 године.

Командовао је Семјоновским пуком, од 1799. до 1807. У руској војсци је учествовао у походу на Пољску и у Наполеоновим ратовима. Успешно је командовао ескадроном у походу Катарине II на Пољску. Командујући гардистима, предводио је бриљантан напад код Аустерлица. Одликован је 1806. Орденом Светог Георгија III степена. Учествовао је у свим главним биткама Ејлауске кампање 1806–1807. Иако је 1810.г. именован за команданта Прве кирасирске дивизије и даље је командовао Пуком кавељергардије.

У Отаџбинском рату 1812. г. учествовао је у биткама код Витебска, Смоленска, Бородина, Тарутина, Малојарословенца, Вјазме и Красног. Прерадовић се посебно истакао у биткама код Луцена, Бауцена, Дрездена, Лајпцига, Кулма и Фер-Шампеноаза, где су Прерадовићеве акције одлучиле о исходу битке, а зашта је у августу 1813. унапређен је у чин генерал-потпуковника, а потом и награђен златном сабљом са дијамантима. Од 1821.г. је командант Првог резервног коњичког корпуса, да би 1826. био унапређен у генерала-каваљерије. Пензионисан је 1835, а умро је 1843, године.

4. гроф Петар Ивановић Ивелић 4-ти, (1772-око 1816), генерал-мајор, (рус: Граф Пётр Иванович Ивелич 4-й)

Ивелићи су стара рисанска породица. По неким изворима доселили су у Рисан још за време Немањића. Отац Јован је био протопрезвитер у Рисну, а његова два брата у служби руског цара, генерали и дипломате. Петар је један од петорице Ивелића који су постали генерали.

Своје школовање и војну каријеру започео је у војсци Млетачке републике. Ту је добио чин поручника, а 1788. г. прелази у Руску армију и добија чин капетана, а службовао је у команди Нашебургског пешадијског пука на чијем је челу био командант и његов рођак Марко Ивелић, са ким је учествовао у борбама против Турака у Албанији и Црној Гори. Касније прелази у Фински јегерски корпус а од 1793. године командује Ширеванским пешадијским пуком. Учествовао је у руско-турском рату 1787-91. г. Напредује 1794. у чин секунд-мајора, 1799 у чин потпуковника а 1800. постаје пуковник.

Године 1806. постао је командант новоформираног Брестовског пешадијског пука, са киме је ратовао против Француза 1807. године у саставу резервног корпуса грофа Бенигсена. 1808. г. учествовао је у рату против Шведске. Због заслуга добио је исте године чин генерал-мајора и одликован је Одредном св. Георгија IV степена. На орден је узвратио показивањем још већег умећа и храбрости у борби против шведске војске и приобалне флоте приликом заузимања уског пролаза Тавастенскер, 9. јула, као и приликом разбијања непријатеља у заливу код острва Сандо, те на копну на острву Кимито 21. јула, где је у борбама веома значајно садејствовао руској флоти, када је командујући одредом копнених снага распоређених на острву Кимито поред рта Вестанцкиер својом неустрашивошћу задржао најјаче ударе много надмоћнијег непријатеља, поразио га и спасио сву руску приобалну артиљерију. За то је 1808. г. добио чин генерал-мајора.

Учествовао је у Отаџбинском рату против Наполеонове армије 1812. године. Командовао је најпре Првом а онда Другом бригадом 17. пешадијске дивизије. Учествовао је у биткама под Витебском, Смоленском и Бородином. Рањен је у Бородинској битки али је оздравио и након краћег одмора враћен је у јединици. Добитник је ордена Ане I и II степена и Ордена св. Владимира III степена и Медаље из 1812. године. 1813. године учествовао је у борбама код Дрездена и Бауцена, а 1814. године у борбама код града Еперне у Француској. Војну службу напустио је је 1816. године. Добио је титулу Грофа 1825. године. После дужег одсуствовања вратио се у Рисан, да би одрадио послове око управљања имовином, о чему га је обавештавао брат Саво. Био је ожењен Татјаном, рођеном Нерпина. Имао је сина Николу и ћерке Александру, Јелисавету и Надежду.

5. Ђорђе Арсенијевич Мануиловић (Манојловић),  (1775-1837), генерал коњице,  (рус: Георгий (Егор) Арсеньевич Эммануэль) ЕЛБРУС

Рођен је у Вршцу као син последњег вршачког обер-кнеза Арсенија Манојловића, где се и школовао. 1788. године, када је имао само 13 година, Ђорђе је заједно са старијим братом Симеоном учествовао у одбрани Вршца од Турака, и већ тада се заинтересовао за војну службу.

Млади Ђорђе је убрзо после прве битке отишао у Србију и придружио се фрајкору (добровољачком одреду) пуковника Михаљевића и учествовао у акцијама против Турака у опсади Београда (1789). 1791. придружио се аустријској војсци у борби против Порте.

Од 1792-1794. учествовао је рату против Француске где је три пута рањен. Године 1794. одликован је почасном златном медаљом „За храброст“. Иако по пореклу није имао право, бива и унапређен у потпоручника у мађарској племићкој гарди. Док је служио у гарди, Емануел је радио је на свом образовању: студирао је француске и италијанске, као и војне науке.

Крајем 1796. године одлази у Русију где је због својих способности, био примљен у чину поручника, али веома брзо напредује, тако да је већ 1800 године, унапређен у чин пуковника.

У периоду од 1806-1807. учествује у рату са Наполеоном. Истакао се у биткама код Пултуска, Гутштадта и Хеилсберга. Исте 1809. године у Кијевском драгунском пуку, као део Галицијског корпуса, учествовао је у галицијској кампањи. Почетком Наполеонове инвазије 1812 г. командовао је 13-ом бригадом, која се састојала од Киевских и Новорусијских драгунских пукова, 4. коњичке дивизије и 4. резервног коњичког корпуса, 2-ге Западне армије Багратиона. Учествовао је у бици под Миром, бици код Салтановке, бици код Смоленска, Бородинској бици, код Малојарославцем, бици код Вјазме. У Бородинској бици је тешко рањен али се већ после месец дана вратио на дужности Исте године, 26 децембра, је унапређен у чин генерал-мајора.

У Рату шесте коалиције командовао је летећим одредом као и коњицом. Учествовао је у опсадама Модлина, Глогауа, Кастела, Мајнца, биткама код Луцерна, Бауцена, Кацбаха, Вартенбурга, Лејпцига, Ремса, и бици за Париз. 15. августа 1813. године заробио је 2.559 противничких војника, 7 пушака и више од 30 кутија са муницијом. 17. августа код Левенберга победио је једну француску дивизију и истог дана одликован је Орденом Светог Ђорђа III степена.

23. августа поразио је непријатељску коњицу код Герлица. У Лајпцигу је победио 6 француских пукова, заробио два генерала (Лористона и Дувенанта), 17 официра и 400 нижих чинова. Под Паризом је командовао одредом руске коњице и коњичке артиљерије послатим да заузму Неји на Сени и пресеку пут за Версај.

27. марта 1814. унапређен је у генерал-потпуковника, а 29. августа исте године постављен је за шефа 4. драгунске дивизије. 25. јуна 1826. постављен је за команданта трупа Кавказу. 1827. године, захваљујући његовим напорима, многа планинска племена признала су руско држављанство: Тагаурци, Карабулаци, Дигори, Балкари, део Чечена (127 аула, 7457 породица, 30 хиљада људи оба пола). Као награду за ово приступање, учињено не силом оружја, већ паметним наредбама, Емануел је одликован Орденом Александра Невског 27. октобра 1827. 25. јуна 1828. унапређен је у генерала коњице.

Спомен-плоча посвећена освајању Елбруса у Наљчику  Изливена је 1828 године у фабрици у Луганску Друга плоча, на арапском језику, постављена је у Пјатигорску.

Почетком руско-турског рата, Емануелов положај на Кавказу био је прилично тежак што због малог броја трупа којима је располагао што због непријатељског понашања локалних муслиманских народа као што су Черкези, Карачејци и други.

У 12-сатној бици код планине Хасаука, локалне јединице су доживеле пораз тако да су се већ следећег дана старешине Карачаја састале са руским вођама и постигнут је договор о укључивању Карачаја у састав Руске империје. Убрзо после њих, Аварски канат (више од 100 хиљада становника), Натухајци, Темиргојци и Ногајци (око 19 хиљада људи) су припојени царству.

Године 1829, на предлог генерала Емануела, покренута је научна експедиција на планину Елбрус. Вођа експидиције је био Килар Хаширов. 10. јула 1829. године, приликом пењања на Елбрус, већина експедиције није стигла до врха због лошег времена. Међутим, Килар се, настављајући поход, попео на источни врх Елбруса. Тиме је постао један од првих освајача ове планине. Због успеха експедиције, Емануел је изабран за почасног члана Санкт Петербуршке академије наука . 17. септембра додељен му је највиши рескрипт. У част Ђорђа Емануела, на падини Елбруса названа је једна пољана (пољана Емануел 43° 26’00 „Н 42° 31’00“)  који је и даље базни камп за све оне који покушавају да освоје Елбрус .

Током 1830. и 1931. године води више војних похода против черкеских племена да би у једној од екпедиција био и тешко рањен у груди. 14. августа 1831. добио је неодређено одсуство ради опоравка и настанио се у Елисаветграду, где је и умро 26. јануара 1837. Његов гроб је у Кропивницком

Био је ожењен Маријом Вилимовном Кнобел – ћерком генерал-мајора Вилима Кристијановича Кнобела, унуком архитекте Кристијана Кнобела. У браку је рођено десеторо деце: Марија, Ђорђе, Елизабета, Александра, Варвара, Софија, Николај, Лидија, Јулија, Александар.

6. Николај Васиљевић Вујић, (1765-1836), генерал-лајтант, (рус: Николай Васильевич Вуич)

Са 11 година је ступио у службу а са 21 произведен у чин ађунтанта и послат у Белоруски јегрски корпус.

Учествовао је у руско-турском рату и за заслуге у биткама код Барпада и Максимена произведен у чин поручника. Рањен је у нападу на Галац. После успешног напада на Измаил 1790.г. је добио чин капетана. За заслуге у пољској кампањи и код Прага добио је чин секунд-мајора За време владавине цара Павла I, ступио је у Једанаести јегерски пук и добио чин потпуковника.

Као командант тог пука кренуо је 1806.г. у поход против Француза и учествовао у неколико битака за шта је добио Орден Свете Ане II степена. У борбама за Оландска острва, лишен помоћи флоте Вујић је заробљен. После ослобађања постављен је 1812.г. за заповедника 19. јегерског пука са којим је учествовао у Отаџбинском рату. Борио се код Витебска, Смоленска и Бородина. За заслуге у Бородинској бици произведен је у чин генерал-мајора. За бројне заслуге награђен је златном сабљом украшеном дијамантима и Орденима Свете Ане I степена, Светог Ђорђа III степана и дијамантским украсима за Орден Свете Ане.

По повратку у Русију бива постављен за заповедника 24. пешадијске дивизије, а 1824. произведен у чин генерал-лајтанта. Од 1827.г. је заповедник 18.пешадијске дивизије.

Умро је 1836.године у граду Нижину.

7. барон Илија Михајловић Дука, (1767-1830), кавалеријски генерал, (рус: барон Илья  Михайлович Дука)

Доселио се у Курску губернију где је одмах ступио у војну службу. Борећи се против Пољака 1783. постављен је за ађутанта генерала Шевића. Учествоао је у руско-тирском рату, а потом пребачен у Острогошки пук лаке коњице 1790.г. Због заробљавања генерала Варвжевскоги његових официра током 1794. у походу на Пољску унапређен је у чин мајора.

Крајем 1799.г. пребачен је у елитни Лајбгврдејски хусарски пук и произеден у чин пуковника.

Именован је за команданта Малоруског кирасирског пука 1806.г. Због успеха у бици код Ејлауа одликован је Орденом Светог Георгија III степена.

У Отаџбинском рату 1812, командовао је 2. бригадом 2. кирасирске дивизије, а касније и целом дивизијом. За командовање код Смоленска и Бородина одликован је Орденима Свете Ане I степена, после битака код Таутина и Миројарославеца Орденом Светог Владимира I степена. У чин генерал-лајтанта унапређен је 1813.г.

У борбама код Лајпцига рањен је али се брзо опоравио  и наредне године учествовао у заузимању Париза. Одликован је Пруским Орденом црвеног орла и аустријским Орденом Светог Леополда. По поврату у земљу командовао је 2. кирасирском дивизијом, а потом и 2. резервним коњичким корпусом. Унапређен је у чин генерала 1826.г и потом пензионисан наредне године.

Умро је 1830. године.

8. Аврам Петрович Ратков,  (1773-1829), генерал-мајор, (рус. Ратьков Аврам Петрович)

Био је потомак српског православног свештеника који се у време царице Катарине Велике населио у Русију у данашњем Донбасу са тада званих закарпатских територија Војне крајине Хабзбуршке монархије. У његовој биографији стоји да потиче од племића Белозјорска у Новгородској губернији и да је ступио у службу 1. јануара 1783. године у Ревелски гарнизонски пук.

Дана 10. новембра 1796. пребачен је у чувени Семјоновски пук. Те године (1796.) Ратков је одликован Орденом Свете Ане II степена, унапређен у чин пуковника и генерал-ађутанта за досадашње војне заслуге против непријатеља Царства.

После битке код Фридланда 1807. године, Ратков је унапређен у генерал-мајора (12. децембра 1807.) и одликован Орденом Светог Владимира IV степена са луком за храброст изложеном ватром у великом сукобу између француских и руских снага. Такође, постављен је за шефа Казанског мускетарског пука који се налазио на Кавказу.

11. новембра 1809. узео је четири године одсуства из војске. 10. новембра 1813. прихватио је да служи војску и да остане у резервној војсци као генерал-мајор. Године 1814. био је са командантом дивизије 10. пешадијске дивизије у Наполеоновим ратовима током наредних неколико година све док Наполеонова Француска није поражена.

За команданта 3. бригаде 6. пешадијске дивизије постављен је 19. марта 1816. У августу 1822. постављен је за команданта 1. гарнизонског батаљона и бригадира за команданта лајб-гарде, али је две године касније (27. јула 1824.) године, на лични захтев смењен из команде батаљона али је остао на дужности команданта бригаде лајб-гарде.

Августа 1826. године одликован је Орденом Свете Ане I степена „За одличну, вредну, дугогодишњу службу“. У новембру 1826. године одликован је Орденом Светог Георгија IV степена.

Умро је 26. децембра 1829. године.

9. Јован Степановић Адамовић, (1752-1813), генерал-мајор,

(рус. Иван Степанович Адамович)

Адамович је потицао из старе племићке породице са седиштем у области српске банатске војне крајине (данас део Србије и Румуније), где је његов отац Степан Адамович, тада официр аустријске војске 1752. године, емигрирао са породицом у царску Русију. Те године је Рођен Јован. Након што је дипломирао на Кадетском корпусу у Санкт Петербургу, Јован се придружио царској руској армији као млад војник од каријере. У русији му је промењено име у Иван.

Иван Адамович је био потпуковник Преображенског пука пре него што је унапређен у чин генерал-мајора и постављен за шефа Павловског гренадирског пука 14. фебруара 1789. Одликован је руским орденом Свете Ане II степена  10. новембра 1796.

Две године касније, 26. августа 1798, отишао је у своју прву пензију, са 41 годином, али се неколико година касније вратио у активну слижбу. Дана 8. јануара 1807, током рата Четврте коалиције, одликован је „Златним оружјем за храброст“. Дана 13. маја 1809. издат је патент за чин генерал-мајора Ивану Адамовичу који су потписали Александар I и гроф Алексеј Аракчејев за Адамовичеву важну улогу у рату Пете коалиције.

Три године касније, по други пут се пензионисао, али се 5. септембра 1812. поново вратио у војску, придруживши се својим саборцима у Бородинској бици.

У јесен 1812. фелдмаршал Михаил Кутузов је одлучио да створи одговарајућу резерву од Народног ополченија или народне милиције. У октобру је послао Ивана Адамовича у Арзрамас да организује резервне формације у оквиру овог програма.

Ово је учињено, 1813. године Адамович је именован да служи као командант једне од четири бригаде које су чиниле резервну армију до 20.000 људи која је подржавала главне руске снаге док су прелазиле реку Њемен.

Коначно, 16. децембра 1813. се дефинитивно пензионисао.

Последњи писани трагови о њему су из 1813. године где се прича да је умро у чизмама у служби царске Русије.

10. Никола Богдановић Богданов, (1751-1829), генерал-поручник и тајни саветник, (рус. Николай Иванович Богданов)

Порекло Николе Ивановича Богданова је из редова српског племства у Славеносрбији.

Богданов је 27. марта 1795. године одликован Орденом Светог Георгија 4. степена „За ревносну службу и храбре подвиге учињене током пораза пољских устаника“ у Виљнуском устанку и приликом јуришања на градска утврђења, где је командовање пушкама које су му поверене од 8. до 31. јула 1794. допринео је руској победи уз заузимање Вилњуса.

Богданов је добио чин генерал-мајора у октобру 1798. и служио је као шеф 8. коњичке артиљерије од 7. марта 1800. до 27. августа 1801.

Командовао је руским артиљеријским пуком у бици код Аустерлица 1805. г.

Касније је напустио војску и служио као цивилни гувернер Туле од 1811. до 1814.

Пре Бородинске битке Богданов је позван на дужност и нови официр (генерал-мајор И. И. Милер) постављен је на чело Тулске народне милиције, такође познате као Народна милиција.

Већ је био генерал-потпуковник (1807) и члан државног савета (1808) и цивилни гувернер Туле (1811) непосредно пре Бородинске битке.

Током саме судбоносне битке заштитио је десно крило руске армије, познатије као Редут Рајевског и за овај подвиг добио је орден Светог Георгија 3. степена.

Умро је у Москви 1829. Имао је 77 година.

37. Николај Иванович Чорба, (1717–1781)  генерал мајор, (у ствари Штреба, из Надлака), (рус: Николай Иванович Чорба) 

Потицао је из српског племства. Служио је у трупама Аустријског царства 15 година, а заједно са браћом Николајем и Фјодором био је један од иницијатора пресељења српских војника у Руско царство.

Године 1747, влада царице Марије Терезије, у знак захвалности за помоћ коју су Мађари пружили у Рату за аустријско наслеђе, одлучила је да им поклони земље Дунавске, Потиске и Поморске земске милиције, а да Србе који живе на овим местима пресели даље ка границама Турске.

Срби нису желели да се покоре овој одлуци; међу њима је настао немир, и коначно су пуковник Иван Хорват, потпуковници Дмитриј Хорват и Иван Шевич, и капетани браћа Николај и Фјодор Чорба дошли на идеју да се преселе у Русију.

Почетком 1751. године поднели су петицију амбасадору у Бечу, грофу М. П. Бестужеву-Рјумину. Иван Хорват је обећао да ће регрутовати хусарски пук од 1.000 људи из Срба и других словенских народа и пандурски пук од 2.000 људи из Грка; тражио је само земљу за насељавање и надокнаду трошкова.

Године 1751, са чином капетана, Н. И. Чорба је стигао у Санкт Петербург и примљен је у руску службу као мајор са распоређивањем на службу у сталне хусарске пукове у Новој Србији. Са чином потпуковника, Чорба је 1757. послат у тада формирани Слободској хусарски пук, где је служио до његовог укидања.

Дана 26. јуна 1783. године, пук је реформисан у структуру од 6 ескадрона и назван Харковски хусарски пук Украјинске коњице. Учесник Руско-турског рата 1768-1774. Харковски пук под вођством Чорбе посебно се истакао у биткама 1773. године на десној обали Дунава. Дана 21. априла 1773. године, Н. И. Чорба је унапређен у чин генерал-мајора.

А за вођење напада Харковског хусарског пука 17. октобра 1773. године током Друге битке код Карасуа на утврђени турски логор, током које су Турци побегли, а Харковски хусари заробили 11 топова, генерал-мајор Чорба је предложен за Орден Светог Ђорђа 3. степена. Николај Иванович је постао први витез Светог Ђорђа у пуку.

Одликован Орденом Светог Ђорђа, 3. степена (бр. 39, 6. јул 1774) – „17. октобра 773. године, преко Дунава са лаким трупама, победио је и отерао непријатеља са реке Карасу, прогонивши га пешадијом и, нападајући га, повратио 11 топова.“ Одликован је и другим орденима Руског царства.

38. Сава Грујић (1840–1913), генерал, државник, војни писац и дипломата,
(рус: Сава Грујич)

Рођен у Коларима код Сремеревa, из племићке породице. Школовао се у Артиљеријској школи у Крагујевцу и затим у Петрограду у Руској империји. Ступио у српску војску 1861, где је добио чин поручника.
Учесник је Српско-турског рата 1876–1878, где је командовао артиљеријом под генералом Михаилом Черњајевом, руским официром у српској служби. За храброст у бици на Делиграду унапређен у мајора.
1887. постаје генерал и министар рата у Србији. Од 1885. до 1887. био је српски представник у Руској империји у Санкт Петербургу, где је стекао поверење руских власти и преговарао у име Русије са Турцима.
Пет пута је био премијер Краљевине Србије (1886, 1887, 1889, 1893, 1894), министар војни, министар иностраних дела, посланик у Атини, Петрограду и Цариграду, дугогодишњи председник Државног савета, члан Сената, почасни члан Српске краљевске академије.Члан Радикалне странке. Умро је у Београду 1913.
Носилац је Орденa Свете Ане II степена, Орденa Светог Владимира III степена, Орденa Белог орла и француске Легије части.
Фотографија: Портрет Саве Грујића (из Википедије).

39. Иван Пантелејмонович Божић, (?-1718), генерал-мајор,
(рус: Иван Пантелејмонович Божич)

Божићи (Божичи) су руска племићка породица, која потиче од Србина Пантелејмона – Пане Божића, који се доселио у Русију из Хабсбуршке монархије.
Пре досељавања, 1695. године, он је био заповедник српске милиције у Варадину. Под својом командом имао је 600 пешака и 200 хусара (лаких коњаника). Током исте године ишао је у Беч, да покуша да издејствује особођење грофа Ђорђа Бранковића. У периоду од 1699. до 1704. године седиште му је било у Тителу. Године 1704, отишао је у Русију код цара Петра Великог, да издејствује примање Срба у руско поданство. Пантелејмон је остао у Русији и током исте године постао је пуковник Српског пука у Руској армији. Школовао се у руским војним академијама.
Пантелејмон је учествовао у Полтавској бици (1709. године), заједно са другим српским војницима у руској служби. Учесник је и руско-турских ратова и Пољског устанка. Командовао је пуковима у борбама против Турака и Пољака, за шта је унапређен у генерал-мајора. Од 1760-их био је бригадир у Новорусији, учествујући у освајањима јужних територија. Умро је у служби Руске империје1718.г.
Носилац је Орденa Свете Ане и Орденa Светог Ђорђа IV степена.

(Иван Пантелејмонович Божич, добио је 1737. године баронску титулу од кнеза Јована Рудолфа Кантакузена. Пензионисан је 1762. године, у чину бригадира. Иванов син, Гаврил Иванович Божич, наведен је 1784. године у I делу Родословне књиге Черниговског намесништва. Грб ове фамилије презентован је у VII делу Општег грбовника Руске Империје, на страни 155. Последњи члан ове племићке породице по мушкој линији био је Григориј Гаврилович Божич, окружни маршал Нежина (1819. године).

40. Николај Кузњецов, (1911–1944), адмирал,
(рус: Николај Дмитријевич Кузњецов)

Рођен у српској породици у Украјини. Школовао се у Фрунзевој војној академији. Ступио у Црвену армију 1930-их као обавештајац. Учесник је Другог светског рата као совјетски обавештајац у Украјини и Пољу. Ухапшен од стране Нациста 1941, али је побегао и наставио борбу. Погинуо у борби код Лвова 1944. Био је мајор, унапређен постхумно.
Умро је у борби 1944.
Носилац је совјетских одликовања за храброст, укључујући Хероја Совјетског Савеза (постхумно).
Фотографија: Портрет Николаја Кузњецова (из совјетских архива).

41. Јован Стефан Симић, (), генерал-лајтант
(рус: Јован Стефан Симић)

Рођен у српској породици у Војној граници. Школовао се у руским кадетским школама након миграције. Ступио у службу као капетан.
Учесник је руско-турских ратова и Пољског устанка. Командовао је бригадама у борбама против Турака. Унапређен у генерал-лајтанте за храброст.
Од 1760-их био је у Новорусији, оснивајући насеља.
Умро је у служби.
Носилац је Орденa Светог Ђорђа III степена.
Фотографија: Нема доступне слике; референца на породичне архиве.

42. Михајло Хорват, (око 1751), генерал
(рус: Михајло Хорват)

Рођен у породици Хорватових у Новој Србији. Школовао се у руским школама. Ступио у службу као поручник.
Учесник је руско-турских ратова. Командовао је пуковима у Новорусији. Унапређен у генерала за заслуге. Носилац је Орденa Светог Владимира.

Умро је у служби.
Фотографија: Нема доступне слике.

43. Димитрије Иванович Хорват, (),бригадир,
(рус: Димитрије Иванович Хорват)

Брат Јована Хорвата. Школовао се у Аустрији, мигрирао 1751. Ступио као мајор. Учесник је оснивања Нове Србије. Командовао је бригадама против Турака. Умро је у служби.
Носилац је Орденa Свете Ане.
Фотографија: Нема доступне слике.

44. Иван Димитријевич Хорват, (?-1810), генерал-мајор,
(рус: Иван Димитријевич Хорват)

Из породице Хорватових. Школовао се у руским академијама. Ступио као капетан. Учесник је руско-турских ратова. Унапређен за храброст у бици код Козлудже. Умро је 1810-их.
Носилац је Орденa Светог Владимира IV степена.
Фотографија: Нема доступне слике.

45. Георгије Иванович Хорват, (1771-?), генерал-мајор,
(рус: Георгије Иванович Хорват)

Рођен у Новој Србији. Школовао се у кадетским школама. Ступио је у руску службу 1759. у чину капетана, унапређен је у премијер-мајора 1760, потпуковника 1767, а пуковника 1770. Учествовао је у Седмогодишњем рату 1756-1763, Руско-турском рату 1768-1770 и војним операцијама против пољских конфедерата 1771-1772.
Од јануара 1774. године, Хорват, командујући Изјумским хусарским пуком, био је део казненог корпуса генерала П. М. Голицина и учествовао је у сузбијању Пугачовљевог устанка у области Каме, а затим и у областима поред Ново-Московског пута. У фебруару, Хорватови хусари су разбили побуњеничке одреде код Сарбајске слободе, Черемшанске тврђаве и Бугурусланске слободе. Током наредне офанзиве ка Оренбургу, казнене снаге су дошле у директан контакт са главним Пугачовљевим снагама и нанеле му поразе код Татишчевске тврђаве и Сакмарског Городка.
У обе ове битке, Хорватов пук се истакао како у нападачким акцијама, тако и у гоњењу трупа у повлачењу. До јесени 1774. године, Хорват је учествовао у казненим акцијама против пугачевских бораца на територијама Јужног Урала и Средњег Поволжја.
Хорват се помиње у „Историји Пугачова“, архивским припремама за њу, као и путописним „Оренбуршким записима“. Подаци о овој личности садржани су у „Хроници“ П.И. Ричкова коју је објавио Пушкин, као и у белешкама И.И. Осипова.

46. Василије Атанасијевич Вујић, (), генерал-мајор,
(рус: Василије Атанасијевич Вујић)

Рођен у српској породици. Школовао се у руским школама. Ступио као поручник. Учесник је руско-турских ратова. Командовао је пуковима, унапређен у генерал-мајора. Умро је у служби. Носилац је Орденa Светог Ђорђа.
Фотографија: Нема доступне слике.

47. Николај Иванович Богданов, (1751–1829), генерал-лајтант,
(рус: Николај Иванович Богданов)

Школовао се у кадетским корпусима. Ступио у службу 1770-их. Учесник је Наполеонских ратова, командовао је корпусима у бици код Бородино. Унапређен у генерал-лајтанта за заслуге против Турака. Умро је у Москви 1829.
Носилац је Орденa Светог Ђорђа III степена и Свете Ане I степена.
Фотографија: Портрет Николаја Богданова.

48. Фјодор Арсенијевич Чорба, (), генерал-поручник,
(рус: Фјодор Арсенијевич Чорба)

Из породице Чорби, мигрирао 1751. Школовао се у руским школама. Ступио у војну службу као капетан. Учесник је руско-турских ратова. Командовао је пуковима у Новој Србији. Унапређен у генерал-поручника. Умро је у служби.
Носилац је Орденa Светог Владимира.
Фотографија: Нема доступне слике.

49. Теодор Арсенијевич Чорба, (), генерал-лајтант,
(рус: Теодор Арсенијевич Чорба)

Брат Николаја, мигрирао 1751. Школовао се у руским академијама. Ступио као капетан. Учесник је руско-турских ратова. Командовао је бригадом у Новорусији. Унапређен у генерал-лајтанта. Умро је у служби. Носилац је Орденa Светог Ђорђа IV степена.
Фотографија: Нема доступне слике.

50. Михајло Стојановић, (), генерал-мајор,
(рус: Михајло Стојановић)

Рођен у српској породици. Школовао се у кадетским школама. Ступио у војну службу 1750-их. Учесник је руско-турских ратова. Командовао је бригадама. Унапређен у генерал-мајора. Умро је у пензији. Носилац је Орденa Светог Владимира.
Фотографија: Нема доступне слике.

51. Јован Стојанов, (), генерал-мајор,
(рус: Јован Стојанов)

Школовао се у руским школама. Ступио као капетан у Српском хусарском пуку. Учесник је руско-шведских ратова. Командовао је пуковима, унапређен у генерал-мајора. Умро је у служби. Носилац је Орденa Свете Ане III степена.
Фотографија: Нема доступне слике.

52. Стеван Витковић (?-1753), бригадир Српског хусарског пука,
(рус: Стеван Витковић)

Ступио у Српски хусарски пук 1723. као поручник. Учесник је Персијског похода 1722. и ратова против Турака 1735. Унапређен у бригадира. Умро је 1753.
Носилац је руских одликовања за храброст.
Фотографија: Нема доступне слике.

53. Георгије Петрович Подгоричанин, (?-1795), гроф-кавалер, генерал-мајор,
(рус: Георгије Петрович Подгоричанин)

Школовао се у кадетским корпусима. Ступио у службу као капетан. Учесник је руско-турских ратова. Додао племићку титулу брату Јегору Филиповичу Петровичу. Унапређен у генерал-мајора и грофа. Умро је 1795. Носилац је Орденa Светог Ђорђа и грофовске титуле.
Фотографија: Нема доступне слике.

54. Александар Пишчевић, (1764-1805), мајор; наставио мемоаре,
(рус: Александар Пишчевић)

Син генерала Симеона Пишчевића. Школовао се у руским школама. Ступио као поручник. Учесник је Наполеонских ратова. Наставио очеве мемоаре у књизи „Мој живот“.
Умро је у Санкт Петербургу 1805. Носилац је Орденa Свете Ане.
За српску историју је значајан због мемоара Мој живот. У њима о свом поријеклу пише:
Породица Пишчевић је племићка, српске националности. Она потиче из Далмације, из провинције Паштровића. То доказују многи породични документи који су ми остали после очеве смрти… Тада је Русија намеравала да предузме нешто са Србима који живе на обалама Дунава и Јадранског мора.
Фотографија: Портрет породице Пишчевић (породични портрет). military-history.fandom.com

55. Алексеј Васиљевич Војејков, (1778-1825), генерал-мајор, шеф војне обавештајне службе (рус: Алексе́й Васи́льевич Вое́йков)

Рођен 9. децембра 1778. године у племићкој породици; син пензионисаног артиљеријског капетана. У гарду је уписан 1793. године. Исте године је почео да студира на интернату Московског универзитета, који је завршио са почастима 19. маја 1796. године.
Војеиков је служио активну војну службу од 1797. године у чину заставника у Јарославском мускетарском пуку. Служио је на позицијама ађутаната. Учествовао је у Швајцарској кампањи руске војске (1799), где је био ординатор Александра Суворова. Током Руско-турског рата 1806-1812, служио је 1806. године у чину капетана у Дњепарској армији, која је окупирала Молдавију. Учествовао је у рату Четврте коалиције.
Током Руско-шведског рата 1808-1809. године, био је ађутант генерала Барклеја де Толија, са којим се веома зближио; по његовом налогу преговарао је са Швеђанима. 22. септембра 1809. године, као потпуковник Лајф-гренадирског пука, премештен је са одликовањем у исти чин у Лајф-гардијски Преображенски пук, остајући на својој претходној позицији.
Истакао се приликом преласка Кваркенског залива зими 1809. Именовање Михаила Богдановича Барклеја де Толија за министра рата 18. јануара 1810. отворило је нове хоризонте у Војеикововој војној каријери. 1. јануара 1810. добио је чин пуковника, а 29. септембра 1810. постављен је за ађутанта цара Александра I, а затим и за директора Специјалне канцеларије министра рата (заправо, шефа војне обавештајне службе).
Године 1811. допринео је именовању Михаила Кутузова за врховног команданта Дунавске армије. У марту 1811. А. В. Војеиков је, поред функција које је обављао, именован за уредника комисије за израду војних прописа и Законика.
Томе је олакшао Војеиковљев улазак у круг сарадника Михаила Сперанског преко његовог друга Михаила Магнитског. Након Сперанског изгнанства, по наређењу цара Александра I, разрешен је министарске дужности и 19. марта 1812. године добио је ново именовање за команданта 3. бригаде 27. пешадијске дивизије, у чијем су саставу били 49. и 50. јегерски пук.
Учествовао је у Отаџбинском рату 1812. године и Рату Шесте коалиције, где је рањен у десну руку (према другим изворима, био је контузиран и рањен у ногу) код села Кајзерсвалде. Након што је дао оставку са униформом, 17. јуна 1815. године, Војеиков се са породицом настанио у тамбовском имању Ољшанка у Борисоглебском округу (сада село Красноје Знамја (раније Стараја Ољшанка) у Уваровском округу).
Умро је 22. јуна (4. јула) 1825. године у селу Расказово код Тамбова и сахрањен је у Трегулјајевском Предтечевском манастиру. Воеиковљево име је уклесано на мермерној плочи у интернату
Московског универзитета где је студирао.
Војеиков је био љубитељ и познавалац књижевности, барем од студентских дана. Његови преводи са немачког језика сентименталне приче „Ема“ (1794) и одломка „Родитељски благослов“ (1798) објављени су у часопису „Пријатно и корисно“.
У поезији је радио како у традицијама класицистичке оде – „Осећања након читања новообјављених дела руског лирског певача“ (посвећена Державину, објављена у „Ипокрени“ 1799. године, део 4), тако и у жанру сентиментализма „Јесен“ (објављена у часопису „Пријатно и корисно“, 1797, део 16).
Примери Војеиковљеве љубавне лирике су песме „Сликару“ („Пријатно и корисно“, 1797, део 16), „Рат и мир“ („Хипокрен“, 1800, део 5). Оне су славенизоване по стилу и испуњене митолошким сликама. У песми „Свјатослав“ („Хипокрен“, 1800, део 6) Војеиков је одао почаст бојним сценама.

19. Михаил Николајевић Шевић, (1805-1870), генерал-лајтнант, (рус: Михаил Николаевич Шевич)

После курса на Харковском универзитету био је награђен златном медаљом, након чега је ступио у редове јункера у Астрахански кирасирски  пук, где је исте године произведен у чин коњичког потпоручника. После две године у чину поручника прекомандован је у Лајбгардијски Драгонски пук, наредне године у чину корнета премештен у Хусарски пук. У чин коњичког капетана приузведен је 1834.г. а у чин пуковника 1837.

Током турске кампање учествовао је у опсади Варне, а током Пољске кампање 1831. г. будући старији ађутант  штаба Гардијског резервног коњичког корпуса учествовао је у бици код Остроленке и у јуришу на Варшаву, када је и одликован Орденом св. Владимира IV степена са лентом, да би наредне године био унапређен у чин потпуковника и постављен на дужност дежурног штабског официра штаба 2 резервног коњичког корпуса на којој је био до 1840. г. када је добио трајни отказ.

Међутим, већ 1844. г. је у чину пуковника поново примљен у Вознесенски улански коњички пук, да би после неколико месеци био постављен за командира Одеског коњичког пука. С тим пуком је учествовао у Угарској кампањи 1849. када се истакао многим делима и биткама. Овај пут је добио Орден Светог Ђорђа IV  степена са златном сабљом са натписом „за храброст“, У чин генерал-мајора произведен је 1851. г. У Лајб-гардијском Уланском пуку остао је до 1857. г. када је пребачен у резервну коњицу и отпуштен из службе. За красносељског команданта наименован је 1867. г и недуго потом унапређен у генерал-лајтнанта. Током путовања и разгледања железничке трасе  између Харкова и Вороњежа разболео се и окончао у Лугањској болници.

20. Николај Николајевич Депрерадовић, (1802-1884), генерал-мајор, (рус: Николай Николаевич Депрерадович)                          

Рођен у породици генерала Николаја Ивановича. Васпитан у Пажевском корпусу одакле је као Корнет послат у Кавалегардијски пук. Прекомандован је у Нижњегородски драгонски пук где је учествовао у руско-персијском рату, где је 1827. г. постао поручник и за учешће у бици код Сават-Булага добио Орден Свете Ане IV степена. Прекомандован је 1828. г. у Санктпетербуршки улански пук, а већ 1829. г. у Лајб-гардијски улански пук. Тајни надзор, који је уведен над њим после учешћа у раду ћелија Јужног и Северног друштва, укинит му је 1831.г. Чин пуковника је добио 1836. г. након чега је 1842. г. постао заповедник Стародубовског кирасирског пука. Отпуштен је из службе као генерал-мајор 1846. године. Умро је у Штутгарту и сахрањен у Дрездену.

21. Иван Васиљевич Вујић, (1813-1884), генерал-мајор, (рус: Иван Васильевич Вуйич)         

Рођен је 1813. г. у дворјанској породици, од оца Василија Атанасијевича Вујича који је био пуковник руске војске и ветеран руско-турских ратова Завршио је Николајевску кавалеријску школу и са чином корнета 1831. г. ступио у коњички (лајбгвардијски) пук. 1833. г. положио је испит на Николајевској Генералштабној академији и након курса ступио 1835. г. у Гардијски Генералштаб где је стекао чин поручника. Током 1838. г. служио је на Кавказу, где се упознао са Михаилом Љермонтовим. У Николајевску генералштабну академију примљен је 1843. г. као ванредни професор тактике.

У чин пуковника унапређен је 1847., а  1849. постављен је за главног интенданта Гардијске пешадије и наставио са службом на Академији, где је 3. марта постао професор. На тој функцији остаје до 1850. када је именован за главног интенданта Гардијског пешадијског корпуса. 

Године 1850. у Санкт Петербуру објавио је књигу из ратне теорије Мали рат (рус. Малая война). Унапређен је у чин генерал-мајора 1855. г. и постављен је за министра рата и генерал-интенданта Главног штаба.

Због породичних проблема напустио је службу 1857. г. Умро је 14. јуна 1884. у Санкт Петербургу где је и сахрањен. Одликован је Орденом св. Станислава III степена, Орденом Свете Ане II степена и Орденом св. Владимира IV степена.

22. Василиј Иванович Шпадијер, (1815-1890), артиљеријски генерал, (рус: Василий Иванович Шпадиер)

Отац му је био Црногорски војвода који се населио у Русију. Са 17 година ступио је у Дворјански пук одакле је 1834. г.  прекомандован у лаку  8. батерију 18. артиљеријске бригаде. Три године касније добио је чин потпоручника, а 1841. г. и чин поручника. Мађарску кампању завршио је 1849. г. као штабс-капетан и 1850. г. произведен у чин капетана.

   У току Кримског рат са војском на Дунаву где се истакао у бици унапређен у потпуковника и постаје командант лаке  2.батерије 16.артиљеријске бригаде, где је остао док дејства нису пренета са Дунава на Крим где је прешао са батеријом За заслуге о одбрани Севастопоља одликован је Орденом св. Владимира IV степена са лентом, за учешће у бици код Црне речице одликован је Орденом Свете Ане II степена са мачевима. За двадесет година беспрекорне служне 1856. г. је одликован Орденом Светог Ђорђа IV  степена.

Пуковник је постао 1862. г. а наредне године је постављен за командира 27.артиљеријске бригаде, којом је командовао 14 година. Произведен је у чин генерал-мајора 1870. г. и убрзо добио Орден св. Станислава I степена.

Почетком 1877.  г. постављен је за помоћника начелника артиљерије Варшавског војног округа, али је после два месеца прекомандован за начелника артиљерије Другог армијског корпуса, где је одликован Орденом св. Владимира I степена. Шпадијер је 1880. г. произведен у чин генерал-лајтнанта и две године касније постављен за начелника артиљерије 6. армијског корпуса. Наредне године је постављен за начелника артиљерије Варшавског војног округа где је био 5 година. Одликован је Орденом Белог орла и Орденом Александра Невског. Произведен је у чин генерала-артиљерије 1888. г. и ушао у резервни састав армијске артиљерије. Умро је у Виљну 1890. године.

23. Фјодор Михајлович Депрерадовић, (? -1884), генерал-мајор, (рус: Федор Михалович Депрерадович)

У чину корнета упућен је из Лајб-гардијског пука у Михајловску артиљеријску академију из које је враћен у лајб-гардијски стрељачки батаљон. Од 1960-1865. г. није био у служби, а вратио се на место начелника Александровске стражарске команде, а врло брзо и на дужност ађутанта  команданта јединица Источносибирског војног округа, па се преселио на острво Сахалин.

1876. г. као добровољац одлази у Србију да ратује са Турцима где се истакао у многим биткама. Почетком руско-турског рата постављен је за  командира Прве бригаде  Бугарске милиције. Допринео је одбрани Шипке и том приликом одликован Орденом св. Владимира IV степена са мачевима и лентом и златним оружјем са натписом „за храброст“.

По завршетку рата унапређен је у генерал-мајора и постављен за начелника  Владивостошког гарнизона, а затим и за начелника 2. источносибирске стрељачке бригаде. Написао је књигу Из успомена о Рудско-тирском рату 1877-1878.г. која је преведена на Бугарски. Умро је 1884. у селу Никољскоје.

24. Платон Вукотић,  (1829-око 1885), генерал-мајор, (рус: Платон Петрович Вукотич)              

Током 1842. г. произведен је у чин гардемарна Црноморске флоте, где је службовао на неколико бродова, а потом и у Балтичкој  флоти и финском заливу, где је добио чин поручника. Десет година касније 1852. г. преведен је у маринску пешадију у чину капетана, да би 1856.г. добио чин мајора. Током овог периода обављао је неколико дужности. Током шездесетих година службовао је у Невском каналу, где је 1863. г. унапређен у чин потпуковника, а 1879. г. у чин пуковника и одређен у резервну флоту.

Чин генерал-мајора добио је 1878. г. а недуго затим је иступио из службе и преведен у резерву.

25. Григорије Александрович Милорадовић, (1834-1905), генерал-лајтнант, (рус: граф Григорий Александрович Милорадович)

Син државног саветника Александра Григоријевића Милорадовића рођен је у Чернигову. Основно образовање је имао у приватним пансионима, а потом је 1853. г. ступио у Пажевски корпус, након чега је 1857. г. постављен у Лавалегардијски пук као корнет. Поручник је постао 1859. г. а 1861. г. постављен је за интенданта пука.

   У пуку је руководио школом писмености и библиотеком. Штабс-капетан је постао 1962. г. када је постао мировни посредник Алешнанског среза, где је већ 1863. г. награђен почасним одликовањем за заслуге у ослобађању сељака. Две године по повратку у Кавалегардијски пук 1865. г. унапређен је у чин капетана и постављен за старијег ађутанта  дежурног генерала Главног штаба.

Одликован је Орденом Свете Ане III степена 1866. г. а наредне године унапређен у чин пуковника и обављао је неколико дужности. У Кијевски  војни округ за официра за посебне задатке постављен је 1870. г. а наредне године постао је флигел-ађутант. Од 1873. г. указом цара Алксандра II дозвољено му је да носи титулу грофа.

Током Руско-турског рата 1877-1878. г. био је члан цареве свите у активној војсци. Био је распоређен код начелника Западне армије и за заслуге у бици код Плевне награђен је златним мачем са натписом „за храброст“ и унапређен у чин генерал-мајора.

Крајем 1878. г. локални одбор Черниговске губерније изабрао га је за  почасног мировног судију, а 1881. г. постао је члан Министарства унутрашњих послова. Од 1890-1896. г.  биран је за предводника племства Черниговске губерније.

Произведен је у чин генерал-лајтнанта 1898. г. и постављен за члана Савета  министара пољопривредне и државне имовине. Григорије Милорадовић, објавио је 1873. књигу Историја дворјанског (племићког) и грофовског рода Милорадовића.

Он је посетио и даривао манастир Житомислић, задужбину Милорадовића 1883. г. и поставио плочу на јужном зиду припрате. У архиви Милорадовића чува се аутограм који је добио од архимандрита Серафима Петровића. Постао је сенатор 1904, а умро већ 1905. године

26. Живојин Миловановић, (1839-1914), генерал-мајор, (рус: Живоин Евгений Савич Милованович)               

О Живојину има мало прецизних података, осим указа о унапређењима у којима стоји да је 1863, постао подофицир, 1864. потпоручник, 1865. поручник, 1866. штабс-капетан 1872. капетан, 1877.  мајор 1881. потпуковник, а 1889. пуковник. Података о датуму стицања чина генерал-мајора нема. За ревносну службу и вештину командовања више пута је одликован, а прво одликовање му је било од црногосрког краља Николе, који му је 1869. доделио Орден књаза Данила IV степена. Потом су следили  6 највиших Руских ордена и Орден Таковског крста II степена и Орден књаза Николе II степена. Обављао је дужности од командирачете, команданта батаљона, и команданта Белебевског резервног батаљона, (1889-1893) а затим команданта 152.пешадијског Владикавкаског пука (1897-1898).

27. Михаил Фјодорович Мирковић, (1836-1891), генерал-лајтнант, (рус. Михаил Фёдорович Миркович)

Рођен је 1836. године у српској племићкој породици на родном имању у Тулској губернији као син гродњенског, минског и бјалисточког генерал-губернатора, генерала пешадије Федора Јаковљевича Мирковича. Образовање је стекао у пажеском корпусу у Санкт Петербургу. Мирковићев академски успех у науци приметио је претпостављени који је саветовао Мирковића да након дипломирања уђе у Николајевску генералштабну академију. Пашки корпус завршио је 1854. г. са чином корнета у лајб-гардијском коњичком пуку.

Био 1854. део састава трупа додељених за одбрану обале Балтичког мора од Балтичке блокаде Чарлса Џона Напијеа и од могућег искрцавања комбинованих англо-француских снага. У мају 1857. г. упућен је у штаб Издвојеног гардијског корпуса ради припреме за упис у Генералштабну академију које је успешно положио.

На Мирковичево време проведено на академији подсећа угравирана плоча са именима најуспешнијих ученика. Током боравка на академији унапређен је у поручника, а убрзо потом и у капетана. Капетан Миркович је дипломирао на Академији 1860. године. Следеће године је уврштен у официрски кор Генералштаба под руководством начелника Главног штаба. Од 1861. г. био је виши ађутант 2. пешадијског корпуса на Криму, а од 1862. г. постављен је за штабног официра за посебне задатке начелника штаба 1. армије.

Недуго потом добио је место специјалних задатака у Војном штабу трупа које ће ускоро бити премештене у Краљевину Пољску. Датум његовог почетка поклопио се са јануарским устанком. Штаб у коме је он служио пребачен је да подржи руске трупе.

У току априла и маја 1864. године Миркович је као виши штабни ађутант учествовао и у борбеним дејствима против пољских устаника, за шта је одликован Орденом Свете Ане III степена, а 1863. године унапређен је у пуковника. Следеће године одликован је Орденом Светог Станислава II степена.

Миркович је 1864. г. постављен за службеника посебних задатака VII класе код начелника Генералштаба у Санкт Петербургу. Јануара 1867. г. именован је за начелника штаба 5. пешадијске дивизије, на тој функцији је био до 1869. г. Затим је именован за команданта 14. олонечког пешадијског пука, команду коју је држао наредних седам година. А у јануару 1876. г. командовао је Волињским пуком са којим је кренуо у европску Турску.

Унапређен је у генерал-мајора 1877. г. За то време био је добитник више награда и одликовања (ордени Свете Ане II степена 1870.; Светог Владимира IV степена 1872. и Светог Владимира III степена 1874. Миркович је 1877. учествовао у опсади Плевне и истакао се у заузимању Волинске узвишења Након пада Плевена, лајбгарда Волинског пука је пребачена на ратишта на Балкану.

Приликом напада на турски положај у бици код Ташкесена, задобио је две ране, једну у потиљак и другу у десно раме, док је предводио офанзиву 2. бригаде 3. гардијске пешадије. У нападу на утврђени редут људи под његовим вођством успели су да потпуно истисну непријатеља. Убрзо су му ране брзо зарасле и крајем фебруара 1878. г. Мирковић се вратио у пук. 1878. године када је и одликован орденом Златно оружје „За храброст“, а 1878. г. Орденом Светог Георгиј IV степена. Исте године (1878) одликован је Орденом Светог Станислава I степена.

Миркович је уписан у пратњу Његовог Величанства 1879. Од 1881. г. био је начелник штаба Виљне војне области, а од 1881. г. унапређен у генерал-потпуковника, и пребачен је у Генералштаб. Био је и члан Војно-научног одбора и Мобилизационог одбора. На овом положају одликован је орденима Свете Ане I степена (1882), Светог Владимира II степена (1885) и орденом Белог орла (1889).

Умро је у ноћи 24. марта 1891. године у Санкт Петербургу, а сахрањен је на Новодевичјем гробљу. Имао је 55 година.

28. Дејан Ивановић Суботић,  (1852–1920), генерал-потпуковник, (рус. Деан Иванович Субботич)

Рођен је у Бечу 7. маја 1852. године. Син је Јована Суботића, истакнутог српског адвоката, песника и политичара. Стекао је гимназијско образовање у Аустрији, а већ 1867. године ступио је у руску службу. По окончању двогодишњег школовања у Константиновској артиљеријској школи добио је чин повереника и прекомандован у гарду. Године 1870. промовисан је у прапоршика. Од 1871. до 1874. године налазио се на усавршавању у Николајевској генералштабној академији. Потом је упућен у артиљеријску бригаду Кавкаске гренадирске дивизије великог кнеза Михаила Николајевича.

Суботић је у чин поручника унапређен 13. априла 1875. године. Следеће године одлази у зараћену Србију, у штаб Тимочко-моравске војске под командом генерала Михаила Черњајева. Према руским изворима, учествовао је у више битака са Турцима, да би 5. фебруара 1877. године био унапређен у чин капетана.

У рано пролеће 1877. године, Суботић је прекомандован у Кијевски војни округ. Затим у септембру 1885. године постаје начелник штаба 15. педшадијске дивизије у Одеси, а од 6. марта 1889. до 11. јануара 1893. године поново се налази на дужности у Кавкаској гренадирској дивизији у Тифлису.

У марту 1894. године, Суботић је унапређен у чин генерал-мајора. Одмах је послат на Далеки исток. Године 1897. и 1898. налази се на дужности војног губернатора Приморске области. Унапређен је 12. августа 1900. године у чин генерал-потпуковника.

Годину дана пре Суботићевог последњег унапређења, у Кини је избио Боксерски устанак. Незадовољни страним утицајима у Кини, побуњеници су започели серију напада на странце. У Пекингу и другим градовима на најсвирепији начин страдао је велики број странаца и покрштених Кинеза. Значајан део железничке инфраструктуре, коју је Русија изградила, био је разорено или оштећено, а било је и одређених људских губитака. За разлику од осталих делова Кине, боксери су у Манџурији нападали искључиво Русе.

У то време, Суботић је ангажован у Манџурији, ради одбране руског источног приморја од немира узрокованих Боксерским устанком и пацификације Манџурије. Учествовао је у „Кинеском походу” као помоћник команданта подручја Квантунг и командује Јужно-манџурским одредом. Суботић је командовао у Мукденској операцији, након чега је тај град вратио под руску контролу, а наставио је са доста успеха да предводи руске трупе.

Након „Кинеског похода”, Суботић је до 1902. године службовао у Туркестану, где је командовао 2. туркестанским армијским корпусом и био начелник Закаспијске области. Током 1902. и 1903. године био је генерални губернатор Приамурске области, командант Приамурског војног округа и указни атаман тамошњих козачких трупа. У исто време, 1903. године, постаје члан Војног савета Министарства војске.

Две године касније, командовао је Туркестанским војним округом, налазио се на месту генералног губернатора Туркестана. Године 1906. био је приморан да поднесе оставку у војној служби због оптужби да је присталица либерализма. Суботић је 1918. постао почасни конзул Краљевине Србије на Јалти. Преминуо је у Загребу 1920. године, убрзо након што је дошао као српски имигрант из совјетске Русије.

Отац му је Јован Суботић, познати српски доктор филозофије, адвокат, песник и политичар. Његова мајка је Савка Полит Десанчић, која је била добротвор и једна од првих феминисткиња на територији Војводине, а ујак политичар, новинар, књижевник Михаило Полит-Десанчић. Имао је шесторо браће и сестара: Жарка, Виду, Верицу, Војислава, Бранислава и Озрена. Жарко и Вида, умрли су као деца. Брат му је др Војислав Суботић, који је био водећи српски хирург с краја 19. – почетка 20. века, и један од оснивача Медицинског факултета у Београду.

Његова супруга Олимпија Ивановна (Бережникова) истицала се добротворним радом, помагала је становништву у ком је њен муж службовао.

Носилац је Ордена Светог Владимира (1894), Ордена Светог Георгија (1900) и Ордена Таковског крста (1906).

29. Алексеј Платонович Штерић, (1852-19??), генерал-мајор, (рус: Алексей Платонович Штерич)

Завршио је Петровску полтавску гимназију, Михаиловско училиште и Михајловску артиљеријску академију. У војној служби је од 1869, а 1871. г. је добио чин поручника, а наредне године и штабс-капетана. Распоређен је на дужност помоћника ађутанта Кијевске окружне артиљеријске управе 1875. г. а одмах потом је добио и чин капетана. Када је 1878. г. унапређен у потпуковника, именован је ађутантом, а одмах потом и начелником одељења залиха ватреног оружја и лабораторије окружног Московског артиљеријског слкадишта. Током тог периода добио је чин пуковника.

Био је и председник економског комитета Михаиловского-шостенског барутног завода до 1890. године, након чега је био начелник Кавкаског барутног завода до 1904, када је добио чин генерал-мајора. Након тога је био у 33.артиљеријској бригади.

Одликован је 1896. Орденом Свете Ане II степена, 1902. Орденом св. Владимира III степена и 1906. Орденом св. Станислава I степена.

30. Јован Поповић Липовац, (1856-1919), генерал инфантерије, (рус: Иван Юрьевич Попович Липовац)                               

Рођен је у племену Грађани у породици Ђура-Ђорђа Поповића, свештеника у Старој Црној Гори. Основну школу и гимназију завршио је у Котору и Београду Истакао се у познавању историје, књижевности и страних језика. Добро је владао немачким, француским, енглеским, италијанским и руским језиком.

   На Московски универзитет је стигао 1872. али је на трећој години напустио студије како би се вратио у домовину и учествовао у Невесињској пушци, где је био до 1877.г. Формиравши своју чету са њом се истакао у многим борбама и стекао репутацију јунака, добио одликовања Србије и Црне Горе, између осталог и Медаљу за храброст Милош Обилић.

Када се 1877. вратио у Русију ступио је у Санктпетербуршки локални батаљон одакле је прекомандован на Кавказ, где је положио екстерни официрски испиту Тифлијској пешадијској школи. У чину потупеј-јункера учествовао је у многим биткама. У руско-турском рату са добровољцима  се први пробио на Авлијарски вис зашта је добио Орден Светог Ђорђа IV  степена, да би наредне године направио нови подвиг током којег је заробио 8 оруђа и 32 сандука муниције и све војнике који су се тамо налазили за шта је добио Орден Светог Ђорђа I  степена.

После успешног напада на Ерзуром добио је чин заставника гарде и распоређен и Лајб-гардијски  гренадирски пук. Од цара Александра је добио велика имања и наследну племићку титулу и чин потпоручника. Са генералом Ломакином учествовао је  у ахал-текинској експедицији и поново потврдио изузетну храброст, први у нападу и задњи у повлачењу увек са песмом на уснама („Ах вы сени, мои сени“). За тај јуриш је одликован Орденом св. Владимира IV степена с мачевима и лентом. По повратку из борби одмах уписује Николајевску инжињеријску школу али и њу мора напустити ради устанка против Аустрије у Босни и Херцеговини, где је пао у руке проаустријских власти у Србији, али је побегао из Ужичке тврђаве, зашта је награђен турским Орденом Османа II степена, а аустијска влада га је у одсуству осудила на смрт.

Потом је у Црној Гори био инструктор и лични ађутант Кнеза Николе Петровића Његоша, где је добио чин бригадног генерала. У Русију се поново вратио од 1893., али је 1903. поново позван у борбу у чину пуковника гарде за команданта батаљона., а потом и начелника штаба Лајб-гардијског гренадирског пука. У руско-јапанском рату му је предложено да прихвати један пук, али је то одбио и остао на располагању команданту јединица Манџиријске армије „ради извршавања задатака од посебне важности и поверења“.

Брзо је посато командант 22. источносибирског пука. Током Вафанкоуске  операције од генерал барона Стакелберга добио је борбени задатак који је успешно обавио и у ком је рањен у главу али је остао у борби све до краја операције, спасао артиљерију и омогућио осталима да се успешно извуку. Ангажован је и на обезбеђењу повлачења артиљерије код Гајчжоуа и Кангуалина, када је бајонетима кренуо на Јапанце. Имао је огромне жртве, али је задатак извршен и одликован је Орденом Светог Ђорђа IV  степена.

У Бици на реци Шахе одређен је да одсудно брани „брдо са светилиштем“, које је он десет дана успешно бранио од 20 000 Јапанаца. Изгубио је 472 војника од 640 колико је имао и напустио је брдо тек по наредби команде. „Одбрана брда са светилиштем ће остати заувек пример у историји као једна од најуспешнијих одбрана“ рекао је генерал Куропаткин. У Манџурији и данас има брдо са називом Брдо Липовца.

За време Мукденских битака командовао је одредом са којим је бранио Сјујатенску долину и тада је добио  Орден Светог Ђорђа IV  степена, Орден Свете Ане II степена са мачевима и Ордена св. Владимира III степена са мачевима. Постављен је за команданта пука, али је убрзо био у оставци због болести и добијао пензију, али није добио виши чин што га је увредило. Током Првог Балканског рата је у саставу црногосрке војске учествовао је у опсади тврђаве Скутари када је четири пута рањен. Током великог рата био је  у саставу групе генерала Каледина на Ужгородском правацу, када је добио чин генерал-мајора и постављен за командира Друге бригаде 48. пешадијске дивизије и одликован Орденом Свете Ане I степена са мачевима и Орденом св. Владимира II степена са мачевима.

У бици код Дукљинског превоја бива поново рањен и одликован Орденом св. Станислава I степена са мачевима. Због рањавања распоређен је у резерву при штабу Минског војног округа као генерал-лајтнант. Након фебруарске револуције 1917. био је министар војни, а потом је био учесник устанка у Бердјану у априлу 1918. где је као организатор одреда за борбу против бољшевика ухапсио девет Совјета.

Као човек од ауторитета учествовао је у преговорима локалних власти  са одредом пуковника Дроздовског и допринео снабдевању одреда намирницама. Учесник је Белог покрета а 1919. је емигрирао из Севастопоља у Париз, где је исте године и умро. На свечаној војној сахрани присустовали су и чланови породице краља Николе I Петровића и представници Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, изасланик председника Клемансоа и многи француски и руски официри.

На једном мјесту се каже „Интересантно је виђети Липовца у униформи руског генерала, чије груди тада представљају јуначку изложбу са 33 ордена“. Толико ратних одликовања тешко да је могао имати иједан његов савременик и изгледало је невјероватно да је имао чак и 4 ордена Ђорђијевског крста и то су истицали као „једини случај у Русији“.

31. Дмитриј Леонидович Хорват,  (1858-1937), генерал-потпуковник, (рус. Дми́трий Леони́дович Хорва́т)

Рођен је у Кременчугу, Кременчушки округ, Полтавска губернија 1859. године у породици наследних племића Херсонске губерније. Отац му је био магистратски судија Леонид Николајевич Хорват, праунук генерала Јована Хорвата, који је основао Нову Србију. Његова мајка је била бароница Марија Пилар фон Пилхау, једна од ћерки генерала Карла Пилара фон Пилхауа и праунука фелдмаршала Михаила Кутузова.

Године 1875. ушао је у Николајевску инжињеријску школу, коју је завршио 1878. године у првој категорији и у чину потпоручника, и распоређен је у „Саперски батаљон спасиоца”. Учествовао је у Руско-турском рату 1877–78, служећи од маја до септембра 1878. у селу Стефано, редовно одлазећи на службена путовања у инжињерски део да однесе барут, електричне кочије и другу опрему у град Рушчук и другим градовима.

Октобра 1881. положио је пријемне испите и уписао се у млађи разред Николајевске инжењерске академије, одакле је две године касније избачен због „домаћих прилика“. Враћао се у свој батаљон и радио као предавач у тиму за обуку у батаљону.

У марту 1885. Хорват је унапређен у поручника, а у јуну је распоређен на изградњу Транскаспијске војне железнице, након што је постављен на положај службеника на посебним задацима код генерала Михаила Аненкова, начелника за изградњу путева. Транс-Каспијска војна железница је позната по томе што је постала прва железница на свету, изграђена у растреситом пешчаном подручју. Њена изградња је првобитно била намењена за стратешке потребе војног ресора Руске империје, али је 1899. године препуштена цивилном Министарству железница.

Полагање горњег устројства пруге извршила су два железничка батаљона. Како је изграђен пут и отворене станице, све послове у служби рада железнице, као што је поправка колосека, обављали су и припадници ових батаљона: официри, подофицири и редови. Хорват је, као референт за посебне задатке управника изградње, морао да обавља послове предрадника, путујућег предрадника, па чак и инжењера локомотиве да би у најкраћем року завршио и извео рад железничког колосека.

Због свог природног талента и изузетних сервисних квалитета, брзо се преселио у службу, заузео низ радних места. Године 1889, када је изграђена железничка пруга до града Самарканда, постављен је за шефа оперативне даљине Самаркандске деонице Транскаспијске војне железнице а априла 1889. унапређен је у чин штаб-капетана, а 1894. године унапређен је у капетана.

Године 1895. распоређен је у Усуријски крај, за изградњу усуријске железнице, као начелник 1. усурског батаљона. У мају 1898. унапређен у пуковника. Септембра 1896. именован је за шефа железнице Јужног Усурија, остављајући своју претходну функцију. У априлу 1899. постао је вршилац дужности шефа Транскаспијске железнице. Новембра 1902. добио је понуду да преузме место управника тадашње „Кинеске источне железнице” (КИЖ). Године 1903. постао је шеф грађевинарства, затим је до 1918. унапређен у управника ЦЕР-а. Радио је под министром финансија као шеф одељења задуженог за КИЖ.

Године 1904. унапређен је у чин генерал-мајора, а стаж је добио 1906. за одликовање. децембра 1911. унапређен је у чин генерал-потпуковника. После Фебруарске револуције 1917. Хорват је постао комесар привремене владе за КИЖ.

После Октобарске револуције 1917. КИЖ је још увек био у пуном реду, а живот је генерално био стабилан. Људи су веровали да док је Хорват ту, сви ће бити заштићени од недаћа. Подручје око КИП-а постало је познато као „Срећна, благословена Хорватија“. Међутим, због колапса централне власти у Русији ова област је била ефективно независна, препуштена сама себи.

Генерал Хорват није дуго пристајао на опште убеђивање да на себе преузме тежак терет вршења ауторитета врховне власти, али је јула 1918. попустио, проглашавајући се привременим владаром до повратка руског националног суверенитета. Вршилац дужности управника КИЖ-а од 28. априла 1918. до 5. новембра 1920. године био је бивши шеф службе за вучу путева, инжењер Василиј Лачинов. На овом високом месту остао је до септембра 1918. године, када је, после дугих и тешких преговора, признао Привремену сибирску владу. Пренео је своја суверена овлашћења на Привремену владу, дајући оставку на место привременог владара и оставши као високи комесар за Далеки исток. 

Одрекнувши се титуле Привременог врховног владара, постао је врховни комесар на Далеком истоку, уз потчињеност свих трупа и војних флотила које се налазе у региону. Задржао је власт након што је у граду Уфи формирана Привремена сверуска влада, а након што је власт прешла на врховног владара, адмирала Александра Колчака.

Дана 31. августа 1919. године, именовањем генерала Розанова за начелника Амурске области, генерал Хорват се вратио из Владивостока у Харбин. Тамо је остао на челу администрације огромне територије железничке линије отуђења све док се није појавио Карахански манифест, у којем је бољшевичка влада препустила руска права над КИЖ-ом Кини.

Након што је Карахански манифест дат Кини, Хорват се повлачи са железнице и 1920. одлази у Пекинг, где се бави политичким и друштвеним активностима. Од 1921. до 1924. служио је као саветник Друштва кинеске источне железнице у Пекингу, а од 1924. био је председник Одељења Руског свевојног савеза у Кини. Ту је остао до своје смрти, као званично признати поглавар руске емиграције на Далеком истоку. Неуморно је радио на заштити права емиграната и уређивао њихово благостање.

Сахрањен је крај једног од зидова цркве Свих Светих мученика у Пекиншкој духовној мисији.

32. Георгиј Иванович Шевић, (1871-1959), генерал-мајор, (рус: Георгий Иванович Шевич)

Штевичи су познати у историји Руског царства још од времена Петра Великог. Њихови потомци су помогли руским војскама у време Пруског похода. У својству србских досељеника на југ Русије, они су образовали прве делове јусарске коњице, са породицама Штерича, Хорвата и Депрерадовича.

   Из Пажевске коморе произведен је у чин корнета Лајб-гардијског хусарског пука. Поручник је постао 1897, а 1901. штабски коњички капетан. Командир 6.ескадрона и пуковник постао је 1907, а 1911 и командри Финског драгонског пука.

Премештањем на дужност командира Лајб-гардијског хусарског пука добио је и чин генерал-мајора. У свиту Његовог величанства уврштен је 1915. и командовао је у гардијском пуку, а 1916. је био на располагању великом кнезу Николају Николајевичу, царевом намеснику на Кавказу.

Као изузетан дан у историји руске коњице води се 30. август 1914. када је гардијски пук под командом Шевича  силовитим наступањем задржао непријатеља, потиснуо га  до доласка главних снага, а затим је са њима прешао у напад.

И у Великом рату  Шевич је био успешан у биткама код Ширвинта, Пирачета, Задарчети, код Вјуленена, и Пиклена, Стулена, Јакобсдорфа, Каушенка, Краклина и Петунена. Генерал Шевић комнадовао је бригадом у време козловско-рударске операције и операције на левој и десној обали реке западни Бут.

Носилац је Ордена Светог Владимира IV степена с мачевима и лентом, Ордена Светог Владимира III степена са мачевима, Ордена Светог Станислава I степена са мачевима. Био је последњи председник Друштва Лајб-гардијског хусарског пука Његовог величанства у иностранству.

33. Андрија Бакић,  (1878-1922), генерал-потпуковник, (рус. Андре́й Степа́нович Бакич)

Рођен 1878. године у Црној Гори у Андријевици. Основну школу је завршио у Андријевици, а шест разреда гимназије је завршио на Трећој београдској гимназији. Због оптужби за умешаност у Ивањдански атентат (атентат на краља Милана Обреновића), Андрија Бакић бежи у Русију.

   Андрија је 1900. ступио у Замостски 60. пешадијски пук. Касније 1902. године је дипломирао на кадетској школи у Одеси. Пребачен је на далеки исток, где је службовао у 8. источносибирском стрељачком пуку. Учествовао је у Руско-јапанском рату 1905. године. Од 1906. године до 1910. године, је напредовао од чина поручника до чина капетана.

У Владивостоку 1909. године, добија сина Михаила Бакића, који ће касније постати угледни архитекта и инжењер. Због лошег здравственог стања 1913. године, даје оставку и почиње да ради као трговац, при Руско-монголској трговинској организацији са седиштем у Монголији.

По почетку Првог светског рата, Андрија подноси захтев за повратак у службу, и мобилисан је у народну војску, да би убрзо био постављен у 56. Сибирски стрељачки пук. На почетку рата, показао је велике војне способности, што се огледа у његовим победама над надмоћнијом немачком војском. За јунаштво показано током немачког гасног напада, 1915. године награђен је Орденом светог Ђорђа IV степена. Адрија је током 1915. године награђен још и Орденом свете Ане III степена, Орденом светог Станислава, и Орденом светог Владимира IV степена. За заслуге у борби против Немаца код Гомбина у Пољској, награђен је Георгијевским оружјем.

У априлу 1916. године је пребачен у 63. Сибирски пук на северном фронту, да би био рањен већ у децембру исте године. У јануару 1917. године је постављен за команданта 55. Сибирског пука, али је после Фебруарске револуције је смењен са свог положаја.

У пролеће 1918. године Андрија је био начелник гарнизона града Самаре, а истовремено и члан тајне белоармејске официрске организације. Пошто је Самара потпала под власт привремене белогардејске владе Александра Колчака, Андрија се придружује белогардејцима и постаје начелник Народне армије Сизренског региона, а јула 1918. постаје командант 2. пешадијске дивизије Народне армије Сизренског региона. Истовремено је и командовао и Народном армијом Бузулусквог региона.

Од фебруара 1919. до јануара 1920. био је командант Оренбурског војног корпуса. У априлу 1919. године, унапређен је у чин генерал-мајора, и примљен је у Оренбуршке козаке.

Генерал Александар Иљич Дутов о Андрији Бакићу написао следеће: „Одважан и јако храбар. Међу својим војницима и командантима је врло популаран, и ужива велико поштовање. Добар је руководилац и вођа. Увек је дисциплинован, строг и чврст у својим захтевима. Чврстих је убеђења. Поступа храбро у борби и одважан је у задацима. Врло је начитан. Током битке је апсолутно сталожен, и паметно управља својим трупама.“

При крају грађанског рата 1920. године, Андрија је унапређен у чин генерал-потпуковника. Ускоро почиње са повлачењем његове војске, тако да су се ускоро нашли на само неколико километара од кинеске границе. Андрија се са преосталом војском која је тада бројала свега 10.000 људи, повлачи у кинеску покрајину Синкјанг, где су били под надзором кинеских власти. Том приликом су морали да предају већину наоружања, тако да је остало само оружје које је било довољно за одбрану.

Пошто је било очигледно да ће црвена армија победити у рату, власти Синкјанга су дале дозволу бољшевичкој влади да уништи Бакићеву војску на кинеској територији. Андрија се уз велике губитке повлачи према Монголији, где осваја Алтајску област, коју припаја Монголији, а монголска влада Андрију Бакића проглашава каном. У Монголији је планирао повратак у Совјетску Русију. Заробљен је од стране „Монголске црвене армије“ (војске монголских комуниста), и предан је бољшевичкој влади, која га је крајем маја 1922. године, осудила на смрт стрељањем.

34. Данило Срдић,  (1896-1937), генерал-мајор, (рус. Данило Сердич)

Рођен у личком селу Врховине 1896. године. Где се и школовао и основној и две године железничке школе, прије него што је отишао у Русију гдје га је затекао Први светски рат и гдје је похађао војну школу. Године 1916. је упућен у 1. српску добровољачку дивизију, која је послата у Добруџу, где је преполовљена и враћена у Русију.

   Срдић је тада одликован Гвозденим крстом. Већ за вријеме Фебруарске револуције се прикључио револуционарним гибањима и постао члан Револуционарног војничког комитета. Одатле је послан у Петроград гдје је ухапшен од стране Привремене владе. Међутим, другови су га успјели ослободити из затвора те је у новембру 1917. судјеловао у знаменитом јуришу на Зимски дворац. 1917. године постао је члано РКП (б). Члан Југословенске комунистичке групе при РКП (б) постао је децембра 1918. Био је члан Централног комитета комунистичке партије Белорусије од 1935-1937.

Срдић је потом основао 1. совјетско-српски револуционарни одред, од кога је настао батаљон, који је дејствовао у Украјини против Немаца. Одред је нарастао до пука. После расформирања тог пука Срдић је именован за командира коњичке бригаде 1. коњичке армије 1920. Био је одлучан и поносан, па је током примене казнених мера команданта Црвених козака Буђонија, који је редом бичевао командире јединица, Срдић извадио пиштољ и рекао му: “ако сам крив убиј ме! Али ако ме дотакнеш бичем – убићу ја тебе!“ Буђони га је заобишао.

У време Перекопско-чонгарске операције Срдићева бригада се истакла приликом јуриша на тврђаву, када је одликован Орденом Црвене заставе. Овим орденом је други пут одликован 1930. После грађанског рата обављао је дужности команданта бригаде, дивизије и корпуса.  У Белоруском бојном округу, где је имао чин генерал-мајора. У борбама испољио војне способности и постао истакнути совјетски командант. Познат је као Црвени командант.

На састанку 1936. са Стаљином Стаљин је био задивљен два метра високим Срдићем и питао га је на чијој би територији ратовао ако дође до рата, а он му је одговорио: „на непријатељској! Непријатељева нога не сме да ступи на совјетско тло!“ Повукао се из војне службе јуна 1937, али то није било битно за НКВД који га је јула 1937. ухапсио, осудио  као „непријатеља народа” и истог дана стрељао. Рехабилитован је 1957. када је Буђони одржао чувени говор о Срдићевим људским и војним способностима. Данас једна улица у Минску носи његово име.

35. Јосиф Иванович Хорват, (1750-1814/1815), генерал лајтнант, (рус: Иосиф Иванивич Хорват)

Потиче из србске породице Хорват. Син је Ивана Самојловића Хорвата, оснивача насеља Нове Србије. Још као мали уписан је у Србски корпус 1754. године са чином официра. До 1764. године, успео је да напредује у служби. Након што се оженио сестром царичиног миљеника Платона Зубова, његова каријера је поново кренула узлазном путањм. Унапређен је у пуковника, бугарског пука, затим у генерал-мајора и генерал-потпуковника.

У мају 1792. године именован је за губернатора Вороњешког намесништва. Од јула 1794. је губернатор Јекатеринославског намесништва. Одликован је Орденом Светог Александра Невског и Свете Ане.

Након што је Павле I дошао на власт и Зубовци пали, Хорват је у децембру 1796. године оптужен за злоупотребе, смењен са функције, позван у Санкт Петербург и изведен пред Сенат. Посебно је био оптужен за превару са житом. Истрага се одуговлачила дуго а исход је непознат. Али Хорват више није био у владиној служби.

Од 1800. године па надаље, живео је на свом имању, Спаском-Головчину, у Хотмижском округу Курске губерније, где се и данас налази изванредан архитектонски споменик који је саградио – округла зграда непознате намене.

       36. Андреј Милорадович, (1727-1796), генерал-потпуковник, (рус. Андре́й Степа́нович Милора́дович) 

Андреј Милорадович је рођен 1727. године у селу Позники у Чорнухима (које је постало столетни град Лубенског пука Хетманије). Милорадовићи су пореклом из православне српске породице из Хума, у данашњој Босни и Херцеговини, који су се уздигли у положај истакнутог босанског османског племства Херцеговачког санџака.

   Руски огранак породице Милорадович основан је 1715. године, када је Михаил Милорадович (први), један од тројице браће које је Петар Велики регрутовао да подстичу на побуну против Турака четири године раније, побегао из Херцеговине у Русију и ступио у Петрову службу као пуковник. Био је командант Хадијачког пука. Пред крај Петрове владавине био је утамничен у вези са случајем издаје Павла Полуботока, али је Петровом смрћу поштеђен даље несреће. Његов унук Андреј је служио тридесет година у руској војсци, а касније је прешао у цивилну управу као губернатор Малорусије и черниговске губерније. 

   По завршетку Кијевске богословске академије ступио је у војну службу у Малорусију, а 1747. године добио је звање заставника, 1749. године унапређен је у поручника заштитне чете. Седмогодишњи рат са Пруском од 1756. до 1762. године дао је Милорадовићу прилику да покаже своју храброст и стекне неколико чинова на пољу части, посебно у биткама код Кеја, Кунерсдорфа и опсаде Колберга.

   Године 1771. током руско-турског рата бригадир Милорадович, борећи се под командом Петра Румјанцева, истакао се већ у првом походу. Румјанцевових 1800 пешадијских војника и 300 козака прешли су Дунав и поразили турску силу од 7.000 код Мацина у области Добруџе у Румунији. Румјанцев је у свом извештају царици Катарини II написао следеће о бици:

„… Генерал-мајор Милорадович се најпре лаким акцијама које су служиле да скрене пажњу на себе извукао на површину непријатеља код града Мацина, а 21., прешавши са својим корпусом на другу обалу, напао је непријатеља у њихов логор у Мацину, протерао их, заузео град и значајан број оружја.“

   За овај подвиг Милорадович је одликован Орденом Свете Ане I степена, а царица Катарина II је то чак у својим писмима назначила Волтеру са којим се често дописивала.

Александар Суворов, Семјон Петрович Озеров (1725-1807) и Милорадович су се истакли као јунаци битке код Козлуџа 1773. године, где је пораз Турака био потпун. Као награду за своје храбре акције у рату 1771-1774, Милорадович је 10. јула 1775. добио Орден Светог Ђорђа III степена (бр. 44). Поред тога, дато му је село Воронки у центесималу Городишченског Лубенског пука. Године 1779. Милорадович је унапређен у генерал-потпуковника и убрзо је постављен за гувернера новоосноване Черниговске губерније, којом је владао више од петнаест година, али је губернаторство постојало релативно кратко и замењено је оснивањем Мале Русије. Године 1786. одликован је Орденом Светог Владимира 2. степена и Орденом Светог Александра Невског.

Упокојио се 2. маја 1796. године у Чернигову, а сахрањен је у Јелецком Успенском манастиру.  Племићка породица Милорадовић уписана је у племство Руског царства.