1. Иван Михаилович Подгоричанин, (1710-1779), генерал потпуковник, (рус: Граф Иван Михайлович Подгоричани)

    Потиче из Србске породице из Подгорице, 1759 године је ступио у руску службу као пуковник. Био је командир Молдавског хусраског пука током Седмогодишњег рата када је због изузетне храбрости и сналажљивости више пута командовао нападима лаке коњице по непријатељевој позадинизбог чега је произведен у чин бригадира.

   1765 г. Постављен је за команданта Ахтирског хусарског пука и за успех у раду 1766. г. добио је чин генерал-мајора. 1768. г. је послат у Пољску да подржи пољског краља ради заштите некатоличког становништва. За ова дејства га је пољски краљ одликовао Орденом Светог Станислава. Признато му је звање грофа 1769.г. а 1770.г. је командовао са три пука у бици са Турцима, које је првог дана разбио и отео им заставу, а наредног дана када су Турци довели значајно појачање уз велику храброст руског команданта пешадије Потемкина и невероватно смелим јуришом Подгоричанинове коњице поново су натерали Турке на бежанију. Током неколико важних битака са својим храбрим хусарима изводио је смеле и пресудне нападе на непријатељску кољицу, транспорте и поздину, али је и постављан на важна места да одбије нападе Татара.

Због болести је тражио отпуст из службе и краљица му је усвојила молбу и унапредила га у чин генерал-потпуковника.

Умро је 1779. у месту Слободско у Украјини. И његов синовац капетан и гроф Георгиј Петрович Подгоричани био је изузетно храбар и сналажљив  па је због одличног вођења јединица брзо напредовао до чина генерал-мајора.

2. Максим Фјодорович Зорић, (1719-1775), генерал-лајтнант, (рус: Максим Федорович Зорич)

Служио је у хусарском пуку Депрерадович у Славеносрбији још од 1753. г. Учествовао је у Седмогодишњем рату, где је показао више пута изузетну храброст и сналажљивост, за шта је унапређен у чин бригадира, а 1765. је постављен за командира Изјумског хусарског пука у формирању. Током руско-турског рата 1768-1774. пук је скренуо пажњу на себе и на колегијуму је оцењен као најбољи. Чин генерал-мајора добио је 1771.г. а исте године је после битке код Кафе одликован Орденом Светог Ђорђа III степена.

Како није имао наследнике усвојио је синовца Семјона Неранчића, коме је дао презиме и припремио га за војну службу. Исти је врло брзо постао миљеник царице Катарине II.

3. Јован Георгијевич Шевић, (1699-1764?), генерал-поручник (рус: Иван Георгиевич Шевич-старший)

Рођен је у српској племићкој породици која је у првој половини 16. века емигрирала из окупиране Србије на територије српских деспота у Мађарској. Шевићев деда звао се Радослав, а отац Георгије (Ђурка) Шевић, који је био оберкапетан у Српској милицији на Поморишкој војној граници (код Арада). Георгије је наследио Јована Текелију у првој половини 18. века. Његов син је у то време био оберкапетан Чанада.

У служби Аустрије стигао је Јован Шевић до чина потпуковника у Војној крајини, вршио дужност заповедника Поморишке границе. Незадовољан третманом у Аустрији, 1750. године је први од виших официра напустио војску, добио тешком муком након проблема са царском влашћу и судом, одобрење и иселио се као цивил у Русију. Оснивач је Славеносербије. Јован је прво служио у Аустријској војсци у саставу Србске милиције у Војној крајини, где је стекао чин потпуковника. За време Марије Терезије, због прогањања, 1750. г. са мноштвом сународника се преселио у Русију. Шевић је био на челу групе од 3.000 Срба који су се населили у долини реке Северски Доњец. Руси уместо имена Јован, користе облик Иван. 1752. г. су у Москви положили заклетву, а 1753. г. их је Јелисавета Петровна званично примила у војну службу. Додељена им је земља на десној обали реке Северни Доњецк између река Лугањ и Бахмут, која се од тада зове Славеносрбија.

   Иван је био смештен у Бахмуту , који је био главни стан пукова које су фомирали Јован Шевић и Рајко Прерадовић. Јован је у руску војску примљен као потпуковник, а 1752. г. је добио чин генерал-мајора. Постављен је за начелника Слевеносрбије 1759.г. Довео је затим истомишљенике Србе, бивше граничаре; међу њима неколико млађих официра (укључујући и младог Симеона Пишчевића), потоњег руског мајора и књижевника. Населио је добијену слабо настањену област од Бахмута до Луганска, названу Славеносрбија. Чим је добио указ од руског Сената 24. октобра 1752. Године, добио је чин генерал-мајора руске војске. Десет година касније, 12. августа 1764. године, пред пензионисање стиче чин генерала лајтанта.

Имао је Јован 1754. године два сина у руској војсци: подпуковника Јована (Ивана) и премијер-мајора Петра. Крајем 18. и почетком 19. века многи Шевићеви потомци постали су успешни официри у руској армији. Шевићев син Петар био је поручник у Моришкој бригади пре миграције у Русију. Тамо је стигао до чина потпуковника. Други Шевићев син, Јован (Иван), био је пуковник, а син Георгије је био генерал. Георгијев син Иван Шевић постао је руски генерал-потпуковник. Учествовао је у свим ратовима Русије крајем 18. и почетком 19. века. Награђен је 1812. године за заслуге у Бородинској бици током Наполеонове инвазије на Русију. Нарочито се истакао као командант гардијских хусара у бици код Лајпцига 1813. против Француза. Од тада му се губи сваки траг; наводно су га убили војници из непосредног окружења.

Писац Милош Црњански је описао миграцију у Русију 1752. године у роману Сеобе. Територија некадашње Славеносрбије данас је у саставу украјинске Луганске и Доњецке области. Симеонов син Александар Пишчевић у својим мемоарима детељно описује та насељавања и разлоге сукоба Хорвата и Шевића, око првенства.

Напустио је војну службу 1764. г. задржавши своја имања. Година смрти није позната.

4. Петар Поповић Текелија, (1720-1792),  генерал-аншаф, (рус: Пётр Абрамович Текели)

Рођен је у Араду од оца Ранка Текелије и деде Јована Поповића. Предводио је са 21. годином арадску компанију у сукобима за наслеђе аустроугарског престола. Вратио се у Арад после седам година овенчан славом, али му је отац преузео команду над комапанијом у миру, те Петар одлази у Русију где га примају у војну службу у чину поручника у саставу Србског хусарског пука. Више пута је, као „поузданик руског цара“, долазио у завичај да врбује и друге младиће за војну службу у Русији, те су му аустроугарске власти ускратиле гостопримство. Као капетан је учествовао у руско-турском рату од 1757. године у коме је постигао великике успехе али је и био рањен у бици код Колиме. После овог рата је за заслуге добио чин потпуковника. У руско-пруском рату је командовао „летећим одредом“ и за заслуге добио чин пуковника. Истакао се и у Седмогодишњем рату после којега је добио команду над Србским хусарским пуком са којим је командовао током интервенције у Пољској 1767. где је „за разборито командовање“ унапређен у чин бригадира. Нижу се борбе код Хотина, у Фокшану у Молдавији и Браили на Дунаву, па Рјабаја Могиле све до Когула када добија Орден Свете Ане I степена и чин генерал-мајора. На крају ратова 1774. г. добија и чин генерал-пуковника, добија Орден Светог Георгија и бива постављен за команданта Новоросијског краја. У Запорошкој Сечи се истакао у решавању проблема са козацима, где је захваљујући свом богатом војнодипломатском искуству мирним путем решио проблем и утро пут организованој државној колонизацији  и успостављању царске власти у том простору.

За ова заслуге церица Катарина II му је доделила Орден Светог Александра Невског. Убрзо је унапређен за генерал-ашнафа и постављен за команданта посебне армије од 18000 војника, чији је задатак био да штити државне границе на обалама Црног мора.

У новом руско-турском рату усред битке пао је са коња и тешко се повредио и тиме се завршило његово војевање. Умро је у Новомиргороду 1792.г. остајући познат као велики војсковођа, велики пријатељ свим Србима коју су долазили у Русију, али и велики доброчинитељ црквеним властима у Араду, и околини.        

5. Петар Степанович Милорадовић, (1723-1799), генерал-мајор, (рус: Пётр Степанович Милорадович)      

Рођен је 1723 године у селу Позњаки у Полтавској области, као један од седам синова Степана Михајловича Милорадовича и унук гађацког пуковника Запорошке војске Михајла Иљича Милорадовича. Школовао се на Кијевској пуковској академији. Са петнаест година је учествовао у у бици код Очакова  а потом ступа у Србски хусарки пук. Био је две године на духовној акаденији у време митрополита Рафаила. Поред осталих наука учио је јеврејски, грчки и немачки језик. Службу је почео као војни канцелариста, а потом и у Генералном војном суду, где се истакао трудом, залагањем и добронамерношћу. 1762 постаје дворски послужитељ, а одмах потом га је император Петар III поставио за пуковника Черниговског пука и добио села која му по чину припадају. У чину пуковника учествовао је у турско-руском рату са 6000 козака којима је командовао.1769. г. је учествовао у бици код Бендери тврђаве где је показао изузетну храброст. 1770. г. је учествовао у многобројним акцијама заштите транспорта који су превозили артиљеријску муницију Наредбом кнеза Долгорукова Черниговски пук је 1771. г. био припојен хусарима као појачање. Генерал-маршал Разумовски и генерал-ашаф Догоруков Кримски веома су хвалили Милорадовича те је 1773.г. постављен за бригадира. Десет година касније 1783. године постављен је за генерал-мајора и у том чину је напустио службу 1786. г.

Остао је запамћен јер је помагао школство, бавио се изградњом утврђења, склоништа, али и по помогању у реконструкцији цркве и прикупљању књига. Иза њега је остала библиотека са значајним насловима, великим делом од духовних дела Кијевско-печерске лавре. Умро је 1799.г.

6. Андреј Степанович Милорадовић, (1727-1796), генерал пуковник, (рус: Андрей Степанович Милорадович)

Рођен је у Кијевској губернији 1727. г. као син Степана Михајловича Милорадовича у којој је било много деце. Васпитан је према свим нормама тадашњег украјинског племства: најпре је завршио Кијевску духовну академију, затим је постао официр најелитније гардијске јединице царских гренадира, којој је императорка Јелизавета Петровна посебно била наклоњена.

1747.г. добио је звање помоћника бунчужника, 1749. добио је чин поручника и лајб-гардијског гренадира.Током Седмогодишњег рата са Пруском добио је неколико чинова због показане храбрости и домишљатости, тако да је 1771. г. на почетку рата са Турцима већ био бригадир.

Портрет Андреја Милорадовића. Извор: В. Л. Модзалевски, Малоруски родослов

    Његово „ватрено крштење“ био је Руско-пруски рат 1757-1762, где се млади малоруски официр истакао у тријумфалним биткама код Палцига и Колберга, као и код Кунерсдорфа, када је савезничка војска до ногу потукла Прусе, а сам краљ Фридрих једва извукао живу главу. Милорадовић је тада унапређен у чин премијер-мајора, а у рату је учествовао до коначне победе.

И после рата је Андреј Степановић наставио службу у Украјини. Чинови су се низали, а у међувремену се и оженио. Са непуних 45 година Милорадовић је доспео до чина генерал-мајора и одмах је послат у Руско-турски рат, који је избио три године раније и већ успео да се у виду устанака разбукти по читавом Балкану.

Овенчао се славом 1771. г. када је са 1800 пешадинаца и 300 козака прешао Дунав и и разбио турски корпус од 7000 бораца и освојио Мачински логор. Заплењено је много топова и војне имовине. Само од бајонета је погинуло 450 Турака, а у руском табору је било 7 погинулих и 25 рањених. Врховни командант Румјанцев известио је писмом императорку Катарину Велику о Милорадовићевом подвигу, а ова није заборавила да помене храброг генерала српског порекла у својој преписци са Волтером и за тај успех одликовала га је Орденом Свете Ане I степена. Три недеље раније Милорадовић је добио сина, тако да је овом победом на неки начин прославио његово рођење.

Милорадовић се поново истакао 1774, када је под Суворовљевом командом узео учешће у стратешким биткама код Козлуџе и Шумле (и то заједно са српским хусарима). Ту се и спријатељио са великим војсковођом Александром Суворовом. За ове подвиге је 1775. г. добио Орден Светог Ђорђа III степена и село Вороњки у Лубенском округу. Орден Светог Владимира II степена добио је 1786. а Светог Александра Невског  1789.г.

Императорка је 1779. именовала Милорадовића, тада већ генерал-поручника, за губернатора Малорусије, која је касније преименована у Черниговско намесништво. Андреј Степановић је управљао повереним му крајем пуних 17 година, све до своје смрти 1796 у Чернигову.

Медаља за победу у бици код Кунерсдорфа (1. август 1759),

у којој се прославио Андреј Милорадовић.

Из доба његовог намесниковања истраживачи мемоара наводе следећи случај. Свемоћни кнез Потемкин Тауријски једном је пролазио кроз Чернигов и, наравно, одсео је у намесниковој кући. У његову част је приређен ручак на коме су присуствовали сви угледни људи Чернигова. За време ручка Потемкин стаде приповедати о својим изванредним ратним походима и победама, и никоме није падало на памет да му противречи. Никоме осим генерала Милорадовића. „Ваше победе су заиста изванредне и сјајне, али и ми смо побеђивали када смо ратовали, само што смо више штедели људе“, рече он Потемкину. Моћни кнез је био царичина десна рука и није очекивао толику дрскост. Он скочи, удари руком по столу, разби тањир, изађе напоље и убрзо затим напусти Чернигов. Сви су чекали да виде шта ће се догодити са дрским Милорадовићем, али ништа се није догодило, инцидент се на томе и завршио.

Карактеристичан је био и Милорадовићев однос према своме сину Михаилу, будућем сјајном генералу и хероју Отаџбинског рата 1812. Отац се заузимао за сина код императорке, и чак се одрекао високог ордена светог Александра Невског само да би млађи Милорадовић био примљен у гарду. Син му је примљен у царски гардијски Измаиловски пук, коме је Катарина Велика била највише наклоњена, а старијем Милорадовићу ускоро је уручен још један александријски орден.

Још један случај може послужити као занимљив пример односа између двојице Милорадовића, оца и сина. Син је био велики расипник, због чега се отац стално љутио. Једном младић дође да посети родитеље у Чернигов, носећи већ еполете гардијског капетана. Старији Милорадовић љубазно дочека сина пред људима, а затим га одведе у свој кабинет и испребија га на мртво име, оградивши се успут да не бије капетана царичине гарде, него свог разузданог сина.

Тај син ће касније покорити Алпе, ослободиће Букурешт од Турака, потућиће Наполеонове маршале где год их стигне и остаће у лепом сећању народа као губернатор Кијева и Петербурга, чиме ће потврдити славу свога прадеде Михаила, јунака Црногорског устанка и Персијског похода, и свога оца Андреја који је блистао храброшћу на бојном пољу, у биткама против Немаца и Турака. Занимљиво је да је пре укидања Черниговског пука последњи његов пуковник био Петар Степановић Милорадовић, генералов рођени брат, који је такође награђен за ратне заслуге.

Потомци Михаила Илића Милорадовића, српског агента Петра Великог, нису били ништа мање славни од свог великог претка. Његов рођени унук Андреј Степановић Милорадовић мајсторски је тукао Прусе и Турке, за шта му је Катарина Велика поверила управљање Украјином.

7. Симеон Пишчевић, (1731–1798), генерал-мајор, (рус: Семен Степанович Пишчевич)

Рођен је 1731. г у Шиду у племићкој породици. Школовао се у Шиду, Бечу, Сегедину и Осијеку. Са 17 година је добио чин поручника у Сремском хусарском пуку у коме је као добровољац учествовао у рату Аустроугарске са француском. Генерал Шевић му је 1749. г. дао чин капетана и позвао га да пође с њим у Русију, али је царску дозволу за улазак у Русију добио тек 1752. г. Служио је у дворској служби, а потом у Црногорској комисији где је имао задатак да доводи избеглице из Црне Горе. Унапређен је у чин мајора. Потом је служио у бугарском хусарском пуку у Новој Србији, а 1763. је премештен као виши мајор у Србски Хусарски пук у Смолемск. Као потпуковник је био у Харковском козачком пуку, а 1776. године био је у Кијеву у Жицком пуку, одакле је послат у Пољску у поверљиву мисију.

У осмогодишњем руско-турском рату добио је чин пуковника. Због храброг држања и извојеваних победа одликован је Орденом Светог Георгија и унапређен у чин генерал-мајора и добио је неколико села у Украјини, где је живео после пензионисања.

Поред војевања Симеон се бавио и књижевним радом. У књизи Књига о нацији Србској изнео је положај србског народа у Аустрији и Угарској и потоњој сеоби у Русију. Написао је и Мемоаре које је руски историчар и књижевник Нил Попов штампао на Руском, а послужили су Црњанском као инспирација за Сеобе.

Умро је 1797. г.  Остао је упамћен по свом образовању и углађеном понашању и по својим напорима у оснивању србских насеља Славеносрбије и Нове Србије. Помогао је у реорганизацији руске коњице.

8. Јован Штерић. (1734-1787), генерал-мајор, (рус: Иван Христифорович Штерич)         

Рођен је 1734. г. као унук Димитрија који се са сином Христифором због турских злочина 1711. г. из Далмације доселио у Угарску. Племићка породица Штерић води порекло са Мораве. Јован се 1750. г. преселио у Русију и ступио у војну службу код Јекатерине II. Службовао је од чина вахмистра у коњичком пуку, где је именован за пуковског ађутанта. Учествовао је у Седмогодишњем рату после чега је добио чин капетана, а потом и секунд-мајора.Током формирања Бахмутског хураског пука 1770. г. био је у заграничној команди после чега је произведен у премијер-мајора. Учествовао је у походима на Крим 1773. г, а потом је био члан Оренбургске експедиције у току гушења Пугачовљеве буне 1774. г, после чега је током 1775. г. успешно радио на комплетирању Бахмутског хусарског пука. Радио је и на формирању Лајб-хусарског пука 1776. г. са којим је предводио поход у Кубанској степи, а 1777. је заузео значајну Темрјоцкују тврђаву, чиме је обезбедио мир на Криму, за шта је добио чин пуковника.

У више наврата је ратовао са Черкезима, где је у једној бици 1779. г. тешко рањен метком у врат. После тога је службовао у Бахмутском пуку у Таврическој области. Умро је 1787. г. у чину генерал-мајора

9. Марко Ивелић, (1740-1825), генерал-лајтнант, (рус: Граф Марк Константинович Ивелич, Ивелич I)

Рођен је 1740. г  у Рисну у грофовској породици Ивелића, досељеној из Херцеговине. Подаци о детињству су оскудни, а 1770. г.  се појављује у флоти грофа Орлова током Прве Архипелашке експедиције, када је примљен у руску флоту са задацима да ради на дизања Црногораца и Херцеговаца против Турака. Тим поводом је послат 1788. г. да формира 12 батаљона и да са њима самостално дејствује против Турака. Пошто је задатак успешно обавио и нанео Турцима велике поразе одликован је 1791. г. Орденом Светог Георгија IV степена.

За команданта Ширванског пука именован је 1793. г. у чину пуковника, а 1797. г. је у чину генерал-мајора постављен за заповедника Томског мушкетирског пука. Заповедник Наватинског мушкетирског пука постао је 1798.г. а 1799.г. је добио чин генерал-лајтнанта, после чега је пензионисан.

После битке код Аустерлица, када су Венеција и Далмација биле уступљене Француској Ивелић је враћен у службу и поново је успешно подигао црногорце и Херцеговце. Учествовао је 1812. године у дипломатској мисији склапања мира Турака и Срба, зашта је одликован Орденом Светог Владимира II степена. Од 1814 је сенатор и награђен је Орденом Свете Ане I степена. Умро је 1825 г.           

10. Симеон Гавриловић Зорић-Неранџић, (1745-1799), генерал-лајтнант, (рус: Семён Гаврилович Зорич-Наранджич)

Рођен је 1745. г. као Симео Неранчић. Преселио се у Русију са породицом брата од ујака премијер-мајора Максима Зорића, који је издејствовао да промени презиме у Зорић. Одмах је примљен у војну службу и већ 1760. г. је као коњички наредник хусарског пука учествовао у Седмогодишњем рату, где је неколико пута рањен хладним оружјем, а био је и у заробљеништву. Због исказане храбрости после рата је унапређен у чин поручника.

   У Пољској је током 1764. г. обавио неколико важних војноадминистративних задатака након чега је добио чин коњичког капетана. У Првом турском рату, као самостални командир истурене војске, се истакао енергичношћу, брзином, сналажљивошћу и личном храброшћу и допринео победамо у пресудним операцијама па су 1769. г. разбили татарску руљу у Басарабији, а 1770. г. прешли су Прут и разбили значајне турске снаге и два пута спречили Турке да пређу Прут. Током тих борби био је два пута рањен и заробљен и провео је четири године у затвору у Цариграду. После размене заробљеника био је у Штоколму и вратио се са Орденом Светог Георгија IV степена. Кнез Потемкин га је узео за ађутанта 1777. г. и наименовао га за командира Лајб-хусарског пука у чину потпуковника, када се о њему почело говорити и на двору и у иностранству. Царица катарина га је унапредила у флигел-ађутанта пуковника команданта Лајб-хусарског ескадрона. За неколико месеци постављен је за комаданта Кавалергардијског корпуса као генерал-мајор, шеф Ахтирског хусарског пука. Носилац је Ордена мача, пољског Ордена Белог орла и Станислава и Малтешког крста. Добио је велика имања и знатне суме новца. Сва ова унапређења и поклони довели су га у ситуацију да пожели да се одвоји од Потемкина и да му постане супарник. После вртоглавог напредовања 1778. г.  удаљен је са двора па се населио у Шклову, где је живео бурним и бучним животом, али није заборавио царицу  и у њено име је основао Шкловско отмено училиште, које је касније пренето у Москву и постало Први Московски кадетски корпус. Због мешања у послове других официра и непримереног односа царица га је укорила, али је и даље чувала свог миљеника и долазила код њега у Шкловски замак. У том замку обишао га је и цар Јосиф II.

Током ових забава много се и картало, тако да је чак и Пушкин у својој Пиковој дами  говорио о Зоричу као знаменитом коцкару. Пошто му је рођени брат Давид Неранџић довео грофове Марка и Ханибала Занович у Шклову су се појавиле фалсификоване новчанице, зашта су Зановичи ухапшени а Зорич иако је доказано да није учествовао изгубио је милост царице, која је наредила да буде под надзором полиције. Отпуштен је из војне службе 1784. г. у коју је враћен тек доласком императора Павла 1796. г. који га је произвео у заповедника Изјумског хусарског пука, а наредне године је произведен у генерал-лајтнанта. Нажалост током службе проневерио је новац за плате официрима, и злоупотребио је ниже официре и државне коње, па је 1797. г. отпуштен из службе. Пошто није прихватио смену ухапшен је и противн њега је покренута детаљна истрага која је показала да је имао и других преступа.

Недуго после предаје дужности умро је 1799.г.  окружен многобројном родбином којој је пружао уточиште  и мноштвом џабалебароша. Краљица га је окарактерисала „имао је две душе-волео је добро, а чинио је лоше. Био је храбар у односу на непријатеља, али је лично био кукавица“.                              

11. Георгије (Ђорђе) Ивановић Шевић, (1746-1805), генерал каваљерије, (рус: Георгий Иванович Шевич)

Рођен је 1746 као син начелника Славеносрбије генерал-поручника Јована Георгијевича Шевича старијег. У војну службу је ступио 1763. г. а већ 1763. г. је произведен у чин капетана Бахмутског хусарског пука. Од 1770. г. је секунд-мајор, а од 1775. г. потпуковник Украјинског хусарског пука. Током 1782. г. је добио чин бригадира, а 1784. г. именован је за команданта Смоленског драгонског пука, да би 1786. г. био произведен у чин генерал-мајора, после чега обавља дужност у Херсону. Током 1794. г. је под командом Суворова  учествовао у борбама у Пољској против Тадеуша Кошћушког где је одликован Орденом Светог Георгија III степена и унапређен у чин генерал-поручника. Током владавине императора Павла I преименован је у генерал-лајтнанта 1796. г. је именован за команданта Сумског хусарског пука, У генерара каваљерије унапређен је 1798.г. а годину дана касније је пензионисан са правом ношења униформе. Носилац је Ордена Светог Георгија IV степена, Ордена Светог Александра Невског . Умро је 1805. године.

12. Леонтиј Иванович Депрерадович Први, (1766-1844), генерал-мајор,   (рус: Леонтий Иванович Депрерадович 1-й)

Ступио је у службу у Бахмутском хусарком пуку. Служио је у Волошком, Украјинском и Смоленском пуку где је добио чин пуковника, а потом и у Астраханском гренадирском пуку. У ратовима против Турака (1768-1792) и Пољака (1783,1784 и 1794 .г.)показао јеизузетну храброст  и награђен је златним Очаковским и Прашким крстом и чиновима секунд-мајора и премијер-мајора. Одликован је Орденом Светог Ђорђа IV степена.

Током напада на Праг 1794. био је рањен, а 1799. г. произведен у чин генерал-мајора и постављен за заповедника Лајб-гардијског семјоновског пука. Са кнезом Александром Павловичем учествовао је у побуни против Цара Павла. Наставио је успешно командовање па је после борби са Французима код Аустерлица добио Орден Светог Ђорђа III степена. Каријеру је неславно завршио пошто је у Фридландској бици 1807. г. наводно због једне Францускиње закаснио у бој. Умро је 1844.

13. Јован Теодоровић Јанковић од Миријева, (1778-1811) генерал-мајор, (рус: Иван Фёдорович Янкович де-Миријево)

Породица Јанковић се селила из Миријева код Београда у Сремске Карловце и даље, а Јован је рођен у Темишвару.  Имао је одлично образовање и 1795.г. завршивши пажевски корпус добио је чин поручника у елитном Коногвердејском пуку.  За ађутанта генерала Муравјева постављен је 1797. г. где брзо напредује 1798. г. у чин капетана а већ наредне године у чин пуковника да би 1800. г. био постављен за команданта пука.

   Због интрига пада у немилост цара, али врло брзо се све разјашњава и бива враћен за команданта и 1803. г. унапређен у чин генерал-мајора. У походима против Наполеона показао се као храбар и веома способан командант, а нарочито у бици код Аустерлица за шта је одликован Орденом Светог Ђорђа IV  степена. Од 1808. г. у саставу армије Буксгевдена је у више наврата ратовао против Швеђана. Вративши се у свој пук унапређен је у чин генерал-потпуковника и именован за команданта лаке гардијске коњичкње дивизије, али се врло брзо разболео на путу ка Санкт Петербургу од чега је умро као носилац 7 највиших Ордена Руске империје.     

14. Гроф Иван Константиновић Ивелић, (?-1810), генерал-мајор, (рус: Граф Иван Константинович Ивелич 3-й)                                          

Родио се у Рисну, а у руско војску ступио 1777.г. Учествовао је у другом Руско-турском рату, после чега је 1799. г. унапређен у чин пуковника команданта 18. јегерског пука. Од 1800. до 1804. г. командује 6. јегерским пуком у чину генерал-мајора. За команданта Владикавказа и Владикавкаског харнизона постављен је 1805. г. да би 1810. г. предао ту дужност генерал-мајору Ивану Петровичу Дељпоцу, ради лечења од рана.

15. Фјодор Јаковљевич Мирковић, (1789-1866), генерал-инфантерије, (рус: Фёдор Яковлевич Миркович)

Потиче из племићке породице из Санкт Петербурга. По завршетку Пажевског корпуса добија чин поручника. И 1809. г. ступа у Лајб-гардијски пук са којим је учествовао у Отаџбинском рату а због заслуга у Бородинској бици, у којој је био и рањен, бива одликован Орденом св. Владимира IV степена са лентом. По повратку са лечења 1813. са пуком прелази Рајну  и учествује у биткама, а код Фер-Шампенуаза добија златну сабљу „за храброст“. Наставља борбе све до Париза, да би 1819. г. добио чин пуковника. На почетку рата са Турцима 1828. г. бива постављен за официра за посебне задатке при опуномоћеном председнику Дивана кнежевина Молдавије и Валахије и те године бива произведен у чин генерал-мајора и постаје вицепредседник тих дивана (влада).

За рад на тој дужности одликован је Орденом св. Владимира III степена, две године касније и Орденом Свете Ане I степена и Ордена св. Владимира II степена. Орден Светог Ђорђа IV  степена добио је 1833. г. за исте послове. Заповедник Другог Московског кадетског корпуса постао је 1840. г.и добио чин генерал-потпуковника.

Био је потом и виленски војни губернатор, и генерал губернатор гродњенски, мински и белостолсли, где је одликован Орденом Белог орла, златном табакером и Орденом Александра Невског, а од Пруског краља добио је Орден црвеног орла I степена.

Од 1850. г. је био члан савета и инспектор Војних школа, потом сенатор, да би 1852. г. био произведен и чин генерала-инфантерије. За 50 година службе одликован је Орденом св. Владимира I степена и добио је велика имања. Био је члан комитета за рањенике од 1863. г. и официр Лајбгардисјког коњичког пука 1864.г. Умро је 1866. године у Санкт Петербургу.

16. Александар Јаковљевић Мирковић, (1792-1888), генерал-мајор, (рус: Александр Яковлевич Миркович)

Син државног саветника Јакова Степановича завршио је Пажевски корпус где је његово име урезано у мермерну таблу као једног од најбољих ученика. Као седамнаестогодишњак је постао поручник и распоређен у Лајб-гардијски коњички пук са којим је учествовао у Отаџбинском рату 1812-1814.

   У бици код Фер-Шампенуаза је у брилијатном нападу извојевао победу, али му је том приликом убијен коњ. Када је Царски двор прешао у Москву 1817. г. Миркович прелази у Московски гардијски одред и присуствовао је полагању камена темељца за Храм Христа Спаситеља.

Током 1820. г. је постављен за старијег ађутанта у штабу Гардијског корпуса који је убрзо пребачен у Западну покрајину око Виљнуса. Због изузетних заслуга Миркович је био послат као командант Гардијског корпуса Императору који је путовао из Санкт Петербурга у Виљнус.

Због болести очију морао је да напусти службу. У оставци је провео 20 година, а онда се 1843. г. вратио код санктпетербуршког генерал-губернатора Кавељина, који му је био друг из пука, уз кога је остао када се овај разболео и пазио га и о томе извештавао цара лично. Отпуштен је из службе 1854. као генерал-мајор.

Заслужан је за проналажење заставе Азовског пука. Сакупљао је материјале и писао књиге и бавио се добротворним радом. Умро је у 96. години живота.

17. Иван Адамович, (1752-1813), генерал-мајор, (рус. Иван Степанович Адамович)  

Адамович је потицао из старе племићке породице са седиштем у области српске банатске војне крајине (данас део Србије и Румуније), где је његов отац Степан Адамович, тада официр аустријске војске 1752. године, емигрирао са породицом у царску Русију. Након што је дипломирао на Кадетском корпусу у Санкт Петербургу, придружио се царској руској армији као млад војник од каријере.

Иван Адамович је био потпуковник Преображенског пука пре него што је унапређен у чин генерал-мајора и постављен за шефа Павловског гренадирског пука 14. фебруара 1789. Одликован је руским орденом Свете Ане 10. новембра 1796. Две године касније, 26. августа 1798., отишао је у своју прву пензију, али се неколико година касније вратио у активну слижбу.

Дана 8. јануара 1807, током рата Четврте коалиције, одликован је „Златним оружјем за храброст“. Дана 13. маја 1809. издат је патент за чин генерал-мајора Ивану Адамовичу који су потписали Александар I и гроф Алексеј Аракчејев за Адамовичеву важну улогу у рату Пете коалиције. Три године касније, по други пут се пензионисао, али се 5. септембра 1812. поново вратио у војску, придруживши се својим саборцима у Бородинској бици.

У јесен 1812. фелдмаршал Михаил Кутузов је одлучио да створи одговарајућу резерву од Народног ополченија или народне милиције. У октобру је послао Ивана Адамовича у Арзрамас да организује резервне формације у оквиру овог програма. Ово је учињено, 1813. године Адамович је именован да служи као командант једне од четири бригаде које су чиниле резервну армију до 20.000 људи која је подржавала главне руске снаге док су прелазиле реку Њемен. Коначно, 16. децембра 1813. се дефинитивно пензионисао.

Добитник је Ордена Свете Ане, 2. степенa (10. новембар 1796.) и Златно оружје „За храброст“, (8. јануар 1807.)

18. Анто Гвозденовић, (1854-1935), генерал-лајтнант, (рус: Анте Гвозденович)                                                                         

Из његове породице из Вучјег дола потекло је неколико официра и учених људи. Основно образовање је стекао у приватној школи. Један је од ученика прве генерације Цетињске богословије где је завршио трећи разред, након чега је са стипендијом кнеза Николе I, отишао медицину у Русију. Као добар студент на Московском универзитету стекао је симпатије професора Боткина и учествовао на конгресима у Паризу и Лондону.

   Говорио  је Руски, енглески, немачки и италијански. Када је пукла Невесињска пушка вратио се у Црну Гору где га је кнез Никола одредио за пратиоца и преводиоца америчком диломати Вилијаму Стилману дописнику лондонског Тајмса.

По завршетку медицине поново се враћа на бојно поље у саставу руског одреда под командом генерала Гурка од 1877 до 1878. Ту је добио високе руске награде и одликовања руског црвеног крста. 1879. послат је у Војномедицинску управу Кавкаског војног округа, а наредне године у штаб генерала Скобељева, који је руководио чувеном ахал-текинском операцијом, где се истакао храброшћу и ратном вештином.

Када је у критичном моменту операције на тврђаву Геок-Тепе погинуо његов командант батаљона Гвозденовић је преузео команду и батаљон је успешно освојио тврђаву, зашта је добио чин мајора и скупоцени панцирни оклоп од Скобељева. У руско-јапанском рату 1904-1905. био је шеф санитарног одреда, а касније је прешао у Главни штаб врховног команданта генерала Куропатина. Често је био на првој линији где је показивао изузетну храброст и сналажљивост због чега је добио чин генерал-лајтнанта. Познат је и по писању неколико књига, а преводио је Столманове чланке.

1. Мустафа Голубић, (1889–1941), генерал НКВД, херој СССР-а, српски и југословенски, герилац (четник),  револуционар, обавештајац, (рус. Мустафа Голубич)

Мустафа Голубић је рођен у Столу, граду у југозападној Херцеговини. Датум његовог рођења варира у зависности од извора. По неким подацима, рођен је 24. октобра 1889. године. Други извори као датум рођења наводе 24. јануар 1891. године. Његов отац Мухамед био је занатлија, а мајка Нура је била домаћица. Родитељи су му били муслиманске вероисповести, док се сам Мустафа изјашњавао као Србин.

   Голубић је основно образовање завршио у родном мјесту, а ради средњег образовања се преселио у Сарајево. У Београд се преселио 1908, где је студирао право на Београдском универзитету. Поједини Голубићеви школски другови и савременици су касније причали да га је у младости регрутовала Охрана, руска тајна полиција. Историчар Владимир Дедијер је касније консултовао записе Хуверовог института у покушају да провери ове тврдње, али безуспешно. Голубић се придружио Младој Босни, мултиетничкој омладинској организацији, која се залагала за престанак аустроугарске окупације Босне и Херцеговине и њено уједињење са Србијом или заједничком јужнословенском државом. Организација је међу члановима претежно имала Србе, али и Муслимане и Хрвате. 

   По избијању Првог балканског рата 1912, Голубић се придружио добровољачком четничком одреду мајора Војислава Танкосића. Током обуке Танкосић је наредио Голубићу и осталим добровољцима да скоче у Саву са жељезничког моста, „само да видим да ли ћете испунити све моје наредбе”.

По завршетку рата, Голубић се одселио у француски град Тулуз, где је наставио студије. Тамо се 14. јануара 1914. састао са члановима Младе Босне, Владимиром Гаћиновићем и Мухамедом Мехмедбашићем, ради планирања атентата на аустроугарског гувернера Босне и Херцеговине Оскара Поћорека, али завера није успела. Након атентата на аустроугарског пријестолонасљедника и надвојводу Франца Фердинанда, 28. јуна 1914. којег је извршио младобосанац Гаврило Принцип, Голубић се вратио у Србију, где поново ступио у Танкосићеве четнике. Убрзо је прекомандован у босански батаљон Ужичке војске, који је био под заповедништвом генерала Илије Гојковића, а начелник Штаба био је Драгутин Димитријевић Апис, уједно и начелник српске војне обавештајна службе.

Голубић је стигао са писмом препоруке које је потписао академик Јевто Дедијер. Почетком 1915. године, Голубић је отпутовао у Русију, у мисију окупљања добровољаца за Српску војску. У Србију се вратио у септембру исте године, непосредно пре заједничке инвазије Аустроугарске, Њемачке и Бугарске на земљу, која је приморала Српску војску и већи део цивилног становништва на повлачење преко Албаније до грчког острва Крф.

Након повлачења, Голубић је пришао Димитријевићу са идејом да преко Швајцарске  илегално уђе у Њемачку и изврши атентат на њемачког цара Вилхелма II. Димитријевић је очигледно одобрио план, аГолубић је потом отпутовао у Француску, где је ухапшен и притворен у Тулону. У међувремену, Димитријевића је ухапсила српска војна полиција. Оба хапшења су практично окончала заверу против Вилхелма II. Голубић је касније депортован на Крф на захтев српских власти. Од њега је затражено да сведочи против Димитријевића, који је био оптужен за заверу против престонаследника Александра.

Упркос мучењу којем је био изложен, Голубић је одбио да говори. Димитријевић је стрељан после монтираног процеса у Солуну, у јуну 1917, а Голубић је пуштен на слободу, после чега је напустио Крф и преко Италије отишао у Француску, гдје је живео до краја рата.

   По повратку у Србију, која се у међувремену ујединила са осталим јужнословенским земљама на западном Балкану у Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца, Голубић је одмах ухапшен и затворен у манастиру Раковица. Убрзо након тога, прогнан је у Столац и стављен под стални полицијски надзор. Пошто је оптужен за претње смрћу престолонаследнику Александру, Голубић је крајем 1920. напустио земљу и преселио се у Беч.

   Након тога је преживео покушај атентата, а када су му аустријске власти укинуле визу за привремени боравак, преселио се у Праг. Следеће године се илегално вратио у Аустрију и поново доселио у Беч. Убрзо по повратку, придружио се Комунистичкој партији Југославије (КПЈ).

Између 1923. И 1927. писао је за бечку публикацију La Fédération balkanique под псеудонимом Никола Ненадовић. Публикација је била непосредно подређена совјетским обавештајним службама. За то време, сарађивао је са високим совјетским агентима, Лабудом Кусовцем и Павлом Бастајићем. Голубић је у једном од својих чланака за La Fédération balkanique тврдио да је Димитријевић организовао и финансирао атентат на Франца Фердинанда уз знање и одобрење руског дипломате Николаја Хартвига, руског војног аташеа Виктора Артамонова, српског политичара и премијера Николе Пашића и престолонаследника Александра. Описујући те тврдње као неутемељене, Дедијер закључује да је Голубић то изрекао „у духу освете” према Александру, који га је протерао из земље.

Голубић се 1927. преселио у Москву, где је ступио у Обједињену државну политичку управу (рус. Объединённое государственное политическое управление, ОГПУ), која је касније преименована у Народни комесаријат унутрашњих послова (рус. Народный комиссариат внутренних дел, НКВД). Поред других Југословена, као што су Влајко Беговић и Мирко Марковић, Голубић је играо кључну улогу у тајним настојањима Совјетског Савеза ка покретању „светске револуције”. У том својству учествовао је у небројеним атентатима на политичке противнике Совјетског Савеза у иностранству.

Задаци су га одвели у Француску, Шпанију, Кину, Јапан и Сјеверну Америку. Голубић је на крају стекао чин пуковника НКВД. Тајна природа Голубићевог дјеловања довела га је до тога да је међу међуратним југословенским комунистима стекао готово легендарну репутацију. Његови подвизи постали су тема бројних прича, чију је аутентичност тешко, ако не и немогуће, утврдити. 

Голубић је био један од ретких Југословена који су живели у Совјетском Савезу и преживели Велику чистку. Од око 900 југословенских комуниста који су живели у земљи од 1936. до 1937, најмање 800 је ухапшено, а само четрдесет је преживело гулаге.

У међуратном периоду, Голубићев нећак Мехо био је активни комунистички агитатор у Југославији. Голубић је у Југославију илегално ушао 1940. године. Тако је постао један од главних совјетских агената у земљи. Голубић је затим ступио у контакт са Драгишом Васићем и Младеном Жујовићем, који ће заједно са Стеваном Мољевићем постати главни савјетници Драгољуба Михаиловића, вође Југословенске војске у отаџбини.

Голубићево вријеме у Југославији обележили су чести сукоби са КПЈ. Према Миловану Ђиласу, Голубић је био непријатељски настројен према Централном комитету КПЈ, тврдећи да је „састављен од троцкиста”. Ђилас је, заједно са Александром Ранковићем, сумњичио и самог Голубића да је троцкиста и бојао се да у Москви шири дезинформације о делатности ЦК. Према Ђиласу, Ранковић и он су били спремни да убију Голубића, али им је Јосип Броз Тито, генерални секретар КПЈ, рекао да одустану, који је Голубића идентификовао као агента на „специјалном задатку” и наредио да га оставе на миру.

Експлозија у Смедеревској тврђави 5. јуна 1941. разнела је немачко складиште муниције и саму тврђаву, неколико стотина становника је погинуло, а већи дио града је остао у рушевинама. Спекулише се да су експлозију можда изазвали комунистички саботери са челу са Голубићем.

Било како било, два дана после диверзије у Мустафин београдски стан проваљује Гестапо и хапси га под лажним идентитетом, као Луку Ђерића. Спекулише се такође да је окупатору потказан управо од стране својих партијских другова из окружења Јосипа Броза, који није крио страх да је Голубић у Југославију упућен да преузме руководсто над КПЈ.

   Ако је неко људско биће доживело муке окованог Прометеја, онда је то Мустафа Голубић у Гестапоовом затвору. После 52 дана бруталног мучења, током кога није признао ни како се зове, однет је у шаторском крилу у данашњи Пионирски парк, посађен на столицу и стрељан. Након ослобођења Београда, агентима СМЕРШ-а пошло је за руком да открију његов гроб. Тело је ексхумирано, а аутопсијом је утврђено да су му све кости биле поломљене.

Посмртни остаци Хероја СССР-а и великог српског партиоте Мустафе Голубића пренети су у Москву, где су сахрањени са највећим војним почастима.   

Према појединим подацима, као датум стрељана наводи се 29. јул 1941. године.

Послије Голубићеве смрти, југословенски партизани су именовали чету по њему; чету су првенствено чинили борци из редова Муслимана. Након рата, једна улица у Сарајеву је добила назив по њему.

Средином осамдесетих година, југословенски и босанскохерцеговачки драматург Сеад Трхуљ написао је позоришну представу о Голубићевом животу. Током Рата у Босни и Херцеговини, Сарајевску улицу која је добила име по Голубићу, градске власти су преименовале због Голубићевих политичких ставова, која су доживљавани као просрпски.

2. Алекса Дундић (1893/6-1920), херој грађанског рата и легенда у Русији, (рус: Олеко Дундич)

Можда је најпознатији Србин, који је страдао за младу совјетску Русију и једини на листи који није стекао генералски чин. С обзиром на популарност међу бољшевицима, те блискости са легендама револуције маршалима Семјоном Буђонијем и Климентом Ворошиловим, нема сумње да би и Дундић, да је доживео крај грађанског рата, стигао до генералског чина.

   Најспорнији моменти Дундићевог живота су његово детињство, место рођења, национална припадност, па чак и његово право име. Не постоје поуздани подаци ни о години његовог рођења – различити документи указују на период између 1893. и 1896. Била је спорна и његова национална припадност, јер једни су тврдили да је био Србин, а други да је био Хрват. Ипак, име Алекса је грчког порекла и чешће се среће у Србији. Поред тога, скоро сви документи и чланци о Дундићу који су за његовог живота настали у Совјетској Русији помињу га као Србина. Помињу се и различита места његовог рођења: села Подравно и Мркаљ у источном делу Босне и Крушевац у Србији. Међутим, ни у том делу Босне ни у Крушевцу још увек нису пронађени трагови Алексе Дундића или потомака његових рођака.

Због тога су вероватније тврдње да је Дундић био Србин из Далмације. У прилог овој претпоставци иде и чињеница да је реч „дундо“ далматинског порекла, и значи „стриц, ујак, теча“.

У Дундићевој биографији, објављеној још 1919. у совјетском листу „Вороњешка комуна“, говори се о Дундићевом далматинском пореклу и помиње се његово родно село Грабовац близу града Имотски. Према совјетском историчару Владимиру Зелењину, који се бавио истраживањем улоге југословенских добровољаца у револуционарном покрету и Руском грађанском рату, ова биографија има најмање противречности.

О његовом животу до Октобарске револуције мало се зна. Према верзији „Вороњешке комуне“, дванаестогодишњи Алекса Дундић се 1908. преселио у САД код свог „дунда“, прекоокеанског емигранта. Затим је живео у Аргентини и Бразилу, где је радио као гонич стоке и јашући на коњу чувао огромна стада (овај податак је вероватно истинит, с обзиром да је Дундић био познат као вешт јахач). После тога се вратио у родни крај.

Почетком Првог светског рата пријављује се као добровољац у српску војску. Када је српска армија била потиснута ка албанским планинама, Дундића су заједно са другим војницима превезли у Француску, а затим пребацили у Русију, где је он наставио да се бори против аустроугарске војске, овог пута на страни Русије. 

У бици код Луцка (1916) је рањен, заробљен и пребачен у болницу на аустријској територији, где се упознаје са једним руским заробљеником, који му прича о револуцији у Русији. Прожет револуционарним идејама Дундић 1918. бежи у Украјину, која је тада била под немачком окупацијом, и стаје на чело партизанског одреда код Бахмута (данас је то град Артјомовск у Доњецкој Области на истоку Украјине).

Сачуван је записник у коме се име Алексе Дундића везује за територију Совјетске Русије у Царицину (данашњем Волгограду). Записник одражава и његов конфликт са другим комунистима из иностранства који су формирали пешадијски одред. Дундић је одбио да предводи ту јединицу и агитовао је да сви ступе у коњички одред.

Почетком Првог светског рата бива мобилисан у Аустроугарску војску, где убрзо стиче подофицирски чин и постаје првак у мачевању у конкуренцији подофицира. У борбама око украјинског града Луцк, бива заробљен од стране Армије Царске Русије.

Заробљеним аустроугарским војницима и официрима из реда јужнословенских народа, Руси су нудили избор да приступе Српској добровољачкој дивизији. Дундић је то са одушевљењем прихватио, за разлику од рецимо Јосипа Броза који је ту могућност одбио и одлучио да остане у заробљеништву.

Након Фебруарске револуције у Русији, Дундић се придружује бољшевицима и учествује у многим важним биткама у војсци црвених. Прослављен у СССР-у, овај српски добровољац из Првог светског рата и легендарни „црвени коњаник“ погинуо је покушавајући да покрене Светску револуцију пред сам крај грађанског рата, у окршају са Пољацима код града Ровно у Западној Украјини.

Много је мање нејасноћа у Дундићевој биографији почев од лета 1918, када се он у Украјини придружује јединицама црвеноармејског командира Рудолфа Сиверса и пребацује на Царицински фронт, где се бори на страни бољшевика против белогардејаца, који су под командом генерала Краснова у то време нападали град. О овом периоду Дундићевог живота доста се говори у мемоарима Семјона Буђонија, легендарног совјетског војсковође из Руског грађанског и Великог отаџбинског рата.

Дундић је у Царицину добио наређење да формира Први интернационални батаљон. Од јесени 1918. борио се у коњичкој бригади командира Крјучковског. Управо тада почиње легендарни успон „црвеног коњаника“ Алексе Дундића: борио се 1919. најпре у коњичкој дивизији, а потом и у чувеној Првој коњичкој армији Семјона Буђонија.

Дундић се прославио у читавој Совјетској Русији управо као коњаник Црвене армије. Према сећањима савременика, он се одликовао невероватном храброшћу у биткама, због чега је добио Орден Црвене заставе, прво совјетско одликовање за ратне заслуге. На пример, у листу „Вороњешка комуна“ је 1919. објављен чланак „Црвени Дундић“, где се наводе Буђонијеве речи: „То је он, наш црвени Дундић, извршио дрзак упад у Вороњеж са четворицом другова, и то неколико дана пре него што су га ‘бели’ напустили. Петорица ‘неустрашивих’ су се пробили на Проспект Револуције и дигли такву панику као да је у град упао читав пук.“ Затим се описује како се Дундић борио против 50 белогардејаца: „Око педесет људи је опколило неустрашивог јунака и сукобило се са њим. Он је у левој руци држао сабљу, у десној револвер, а коња је усмеравао ногама. Сабљом је секао противнике ‘до седла’, из револвера их је без грешке погађао у чело и срце, и за кратко време је побио двадесет четворицу, а остали су се у паници разбежали.“

Тако се у Русији писало о Дундићу још за његовог живота. И то нису уметнички есеји, него документарни извештаји сарадника вороњешких новина.

Дундић је убијен у јулу 1920. код украјинског града Ровно у бици између Прве коњичке армије и пољских јединица (Совјетска Русија и Пољска су 1919-21. водиле рат у коме су Пољаци покушавали да прошире своје границе на рачун украјинских и белоруских територија, а ново руководство Совјетске Русије тежило да у Пољској успостави совјетску власт и да одатле започне Светску револуцију). Буђони је лично био сведок Дундићеве погибије. У својим мемоарима записао је: „Нисам могао да поверујем да смо изгубили нашег Дундића, који је презирао смрт, страсно волео живот и често говорио да ће сигурно дочекати потпуну победу руског пролетеријата и ослобођење српског народа од јарма националне и стране буржоазије“. Дундић је сахрањен у Ровну. На његовом гробу у централном градском парку постављена је биста.

Сећање на Алексу Дундића сачувало се много година после његове погибије. Довољан је податак да је већ 1920. о њему снимљен филм. Други, познатији филм о Дундићу снимљен је 1958. То је један од првих филмова снимљених у совјетско-југословенској копродукцији. У њему су се, додуше, одразили неки нетачни подаци о Дундићу (нпр. служба у Српском добровољачком корпусу), али је циљ филма био да се прикаже храброст главног јунака, што је и постигнуто са великим успехом.

Дундићево јунаштво помиње се и у совјетској белетристици, на пример у причама Исака Бабеља о Првој коњичкој армији и у трилогији Алексеја Толстоја (даљег рођака Лава Толстоја) „Ход по мукама“. У Совјетском Савезу су снимани филмови о Дундићу, писани позоришни комади и издаване поштанске марке са његовим ликом. Он је помињан и у совјетским уџбеницима историје.

   У многим градовима Русије (Москва, Санкт Петербург, Вороњеж, Таганрог, Липецк, Новосибирск, Новокузњецк, Брјанск) и данас постоје улице које носе његово име.

   Појединци су оспоравали српско порекло Дундића, наводећи да је он био Хрват. Међутим познати писац Исак Бабељ, у свом делу „Црвена Коњица“ Дундића описује као „Србина, храбријег од свих“. У сећањима његовог ратног команданта маршала Буђонија, Дундић је такође окарактерисан као Србин, као и у делу совјетског писца Владимира Богомолова из 1975.

3. Иван Афанасјевич Вујић, (1785-1821) пуковник, (рус: Иван Афанасьевич Вуич)                    

Потиче из породице досељене у Бахмутски округ, Новоросијске губерније. У војсци је од 1799 као унтер-официр да би убрзо постао подзаставник, заставника и корнет. Борио се код Аустерлица, а потом и против Француза у Источној Пруској. За изузетну храброст у бици код Фридланда награђен је златном сабљом са потписом цара Александра. Чин поручника добио је 1807. а штабс-капетана 1810.

   У Отаџбинском рату учествовао је у многим биткама укључујући и Слоленск и Бординску битку. У тим борбама је два пута рањен. У бици код Чернишње показао је изузетну храброст и потом одликован Орденом св. Владимира IV степена. У бици код Красног са својим ескадроном је пробио непријатељеву формацију и одликован Орденом Свете Ане II степена.

У нападу изван граница учествовао је у неколико битака а за учешће у бици код Кулма је одликован пруским одликовањем Гвозденог крста и дијамантским украсима уз Орден Свете Ане II степена, после чега је добио чин капетана. Учествовао је и у бици код Лајпцига, а у бици код Бутелштада је рањен после чега је одликован Орденом св. Владимира III степена. У наставку борби преко Рајне у неколико битака се показао одлично а у борби код села Сомпуи је отео 20 артиљеријских оруђа и заробио 400 људи. У тој борби поново је рањен, али наставља борбе и код Фер-Шампенуаза непријатељу уз присуство цара Александра наноси тежак пораз и заробљава 60 оруђа и заробљава велики број људи, зашта добија Орден Светог Ђорђа IV  степена, баварски Орден Светог Максимилијана и пруски орден Pour le Merite.

Завршио је учешће у рату заузимањем Париза 1814. да би 1819. у чину пуковника био отпуштен из службе, а умро је 1921. године.

4. Василиј Афанасјевич Вујић, (1777-1836), пуковник (рус:Василий Афанасьевич Вуич)                

Потомак породица које су се из Потисја доселиле у Новоросијску губернију. Са 11 година 1788. ступио је у Јелисаветградски коњички пук. За две године је био ађутант у Тавричко коњичкојегерском пуку, а 1896. је пребачен у Сумски хусарски пук где је 1798 добио чун поручника. Био је у рату са Турцима 1791. и у рату са Швајцарцима 1799. у корпусу Римског –Корсакова. 1800. бива ухапшен због самовољног преласка границе, али је наредне године ослобођен. Потом је 1805. учествовао у борбама у Аустрији у бици код Аустерлица.

   Током 1806. борио се у Пруској против Француза, када је био рањен сабљом испод колена, али је наставио борбу и однео победу. Одликован је Орденом Светог Ђорђа IV  степена и пруским Орденом Pour le Merite. Због рана је 1811. г. напустио службу и посветио се породици. Племство Новоросијске губерније изабрало га је за начелника губернијске народне милиције, а потом и за славјаносербског предводника племства.

Враћен је у службу 1827.г. у жандармеријски пук и постављен за начелника одељења најпре Харковске и Курске област, а потом и Јекатеринославске, Херсонске и Тавричке губерније. Цар Николај га је 1828.г. на почетку рата са Турцима послао и Измаил у главни штаб где је обављао дужност заповедника Императорског конвоја („мој чувар“).

Према Највишој наредби 1831. г. је послат у активну војску против пољских побуњеникаи као члан конвоја великог кнеза Михаила Павловича који је командовао посебним гардијским корпусом учествовао у дејствима тог корпуса све до заузимања Варшаве. За то је добио Ордена св. Владимира III степена.

Због болести је 1834.г. отпуштен из службе, а 1836.г је умро. Поред наведених имао је и Орден Свете Ане II степена и пољско одликовање за ратне заслуге Virtuti Militari III степена.

5. Андреј Маркович Макревич, (1674-1747), пуковник и главни благајник запорошке војске (рус: Андрей Маркович Маркевич)

Знаменити Србин који је био храбар и неустрашив у борбама, и способан и виспрен у обезбеђивању логистике и довољно поштен да постане главни благајник запорошке војске.

6. Иван Константиновић Бошњак, (1717 – 1791), пуковник, (рус: Иван Константинович Бошняк)

Пореклом је из Ваљевске Колубаре и Подгорине. Са петнаест година ступа у војску и борбама против Швеђана врло брзо напредује. Године 1773. бива постављен за команданта Саратова, где се 1774. г. појавила војска Пугачова. и после низа издаја својих сабораца морао је да написти Саратов, али је пре тога већ био послао у Астрахањ документацију и градску касу. Упутио се у Царицин, где је Пугачов поново покушао да га нападне али се Бошњак успешно одбранио, зашта га је Катарина I наградила додатним селима и поново је постао командант Саратова све до 1788. када је напустио службу.

Сахрањен је уз највише војне почасти, а у евиденцији је стајало да је говорио руски, грчки, влашки и турски и „из артиметике зна да рачуна“. Савременици су га се сећали као поштеног човека верног отаџбини и носио је надимак „пречасни бркови“, а Пушкин га је назвао „храбри Бошњак“.  

1. Марко Ивановић Војновић, (1750-1807), адмирал, Оснивач црноморске флоте (рус: Марко Иванович Войнович)

Српски род Војиновића у средњем веку је основао Војин, ужички кнез, војвода и један од најугледнијих велможа српског краља Стефана Дечанског. Војин је имао три сина, али једино најмлађи, Војислав, имао је потомство. Тако је много година касније, 1750, у Херцег Новом на свет дошао и будући адмирал.

   Војнович је у руску службу ступио као двадесетогодишњак, када је 1770. допутовао у Санкт Петербург. У то време се на територији савремене јужне Украјине, Молдавије, на Црном и Средоземном мору водио руско-турски рат (1768-74). Руској морнарици је био потребан већи број професионалних помораца. Управо у то време се за пловидбу у Средоземно море припремала руска ескадра под командом адмирала Спиридова. У њеном саставу био је и нови брод „Свети Георгије Победоносац“ са 66 топова, на којем се као члан посаде нашао и српски мичман (старо звање руске морнарице, у то време у рангу поручника армије) Марк Војнович.

Већ годину касније 1771. командовао је бродом са 12 топова Ауза у тзв. Првој архипелашкој експедицији. Војнович је био тако успешан заповедник да је, како бележи пререволуционарни историчар Александар Соколов, привукао пажњу не само својих непосредних надређених, него и саме Катарине Велике. Он је у једној поморској бици за кратко време заробио 20-ак турских бродова са товарима хране, дувана и артиљеријске муниције. Војнович је зато убрзо био унапређен у чин лајтнанта и поверена му је команда над фрегатом „Слава“ са 16 топова, са којом је Војнович однео велики број победа. Између осталог, освојио је тврђаву Митилена на острву Лезбос.

Крај румелијских обала 1772. г. запалио је десет турских бродова и три заробио, зашта је одликован Орденом Светог Георгија IV степена. Ескадра адмирала Спиридова, у којој је био и Марк Војнович, 1773. је кренула ка обалама данашње Сирије и Либана, где је избио устанак против Турака. Војнович је учествовао у опсади Бејрута, који су Турци након тога напустили и предали га Друзима (религијско-етничка заједница у Сирији), после чега је произведен и чин капетан-лајтнанта.

Неколико година касније, пошто се вратио са Средоземног мора на Балтик, доживео је изузетну почаст: именован је за заповедника личног брода Катарине Велике „Срећа“ (рус. „Счастье“), на којем је пловио до 1780. Исте године је постављен за заповедника Каспијске флотиле и према наредби руског генерал-фелдмаршала кнеза Потемкина започео је оснивање руске колоније на персијској обали Каспијског језера (на територији коју су још у време Петра Великог Персијанци уступили Русији, али коју до тада никада није запосела руска војска). Циљ колоније је било развијање трговинских веза са Индијом. На месту где су се руски морнари искрцали основано је трговинско насеље, које је опстало све до 1921, када су га бољшевици предали Персијанцима, не желећи да наставе политику коју је Руска Империја водила у овом региону.

Током тих похода заробио га је Ага Мухамед-хан Кадар. После ослобађања унапређен је у чин капетана I класе. 1783. г. прекомандован је у Црноморску флоту где је командовао првим ратним бродом изгарђеним у Херсони.

Живот Марка Војновича ипак су највише обележили и прославили догађаји из 1783. Императорка Катарина је тада потписала указ којим је основана Црноморска флота, након чега је започела изградња бродова у граду Херсону. Марк Војнович је именован за команданта херсонске луке и поверена му изградња брода „Слава Катарине“. Све ове обавезе извршио је са успехом. Од 1786. био је на челу севастопољске ескадре Од 1786.г. командује Севастопољском ескадром, након чега је 1787. г. произведен у чин контраадмирала након чега је учествовао у руско-турском рату до 1791. г.

Војнович је још једном показао своје способности као поморски заповедник, тако што је код острва Фидониси поразио турску ескадру. Војнович је био успешан у командовању ескадром од 36 пловила, када се сукобио са 47 турских пловила. У тој борби је његов брод са 66 топова победио два турска брода са 80 топова, што је резултирало поразом Турака. Било је то „ватрено крштење“ севастопољске ескадре, окоснице Црноморске флоте. Његовим успесима дивила се и Катарина Велика, која је у писму Потемкину написала: „Успех севастопољске флоте ме је веома обрадовао. Готово је невероватно да смо са тако малом снагом уз Божју помоћ поразили моћно турско наоружање! Шта мислиш, како да обрадујем Војновича?“ Војнович је „обрадован“ Орденом св. Георгија III реда.

Године 1789. је успео да обједини ескадре на Црном мору и јединствену флотилу упркос дејствима Турака.

Међутим, Војнович је 1790. Потемкиновом одлуком смењен са позиције команданта Црноморске флоте (на његово место је дошао чувени руски поморски заповедник Фјодор Ушаков) и поново именован за команданта Каспијске флотиле. Војнович није могао да поднесе такво „понижење“ и одлучио је да напусти службу у морнарици (1791.г.). Пет година је провео у Трсту на обали Јадранског мора да би 1796. примио позив на највишем нивоу да се врати у Русију, где га је нови император Павел I срдачно дочекао. Наредне године Марк Војнович је постао члан Црноморске адмиралитетске управе и унапређен је у вицеадмирала, а 1801. у адмирала. Исте године је именован за првог директора Црноморске поморске школе и последње године живота посветио је образовању младих помораца. Из службе се повукао 1805. и две године касније преминуо у Витебску (у данашњој Белорусији).

Носилац је и  Ордена Светог Георгија IV степена, Орденом Светог Георгија III реда, Ордена Свете Ане, и Ордена Светог Јована Јерусалимског.

Умро је у Витебску 1807. године.

Прича о Марку Војновичу овде се не завршава. Совјетски и руски писац Владимир Војнович је данас његов најпознатији живи потомак. Владимир Војнович се прославио још 1960-их песмом „14 минута пре старта“, која је постала омиљена међу совјетским космонаутима и коју је цитирао сам Никита Хрушчов на једном од сусрета са њима. Међутим, најпознатије његово дело је роман „Живот и прикљученија војника Ивана Чонкина“, у којем исмева совјетску армију и совјетску стварност уопште. Као дисиденту, одузето му је совјетско држављанство, после чега је дуго живео у Немачкој. Држављанство је поново добио 1990, након чега се вратио у СССР.

2. Матија Змајевич, (1680-1735), адмирал флоте,  (рус: Матвей Христофорович Змаевич)

Потиче из чувене племићке породице Змајевића из Пераста у Которском заливу, који су били познати и на Балкану, као и у Русији. Са осамнаест година је постао капетан брода у саставу венецијанске флоте, али је због умешаности у убиство Вицка Бујовића побегао у Дубровник, а врло брзо и у Константинопољ, где је неко време био у затвору.

Руски амбасадор га је увео у руску службу 1710. године и 1712. године је стигао у Санкт Петербург као искусни морепловац распоређен је у галерну флоту и добио чин капетана I класе. Због његових способности Петар Велики је 1716. г. послао Млетачкој влади писмо са молбом да му се укине прогонство и да му се врати имовина. Служећи у Балтичкој флоти истакао се у поморским биткама против шведске флоте за време Северног рата. У бици код Хангута командовао је десним крилом руске флоте.

Произведен је у чин контраадмирала, а врло брзо и у чин вицеадмирала. Дао је значајан допринос и у областима бродоградње и инжењерства. Током 1721 г. управљао је изградњом пристаништа за галије у Санкт Петербургу и био члан адмиралитета.

Наредбом Петра I послат је у Вороњеж где му је задатак био да припреми бродове за предстојећи рат са Турском, али и да надгледа расчишћавање корита реке Вороњеж. 1725. г. одликован је тек успостављеним Орденом Александра Невског и постављен за команданта галерне флоте и главног заповедника Петербуршке луке, где је 1727. г. произведен у чин адмирала. 

После смрти Петра I, оптужен је за проневеру и деградиран у чин вицеадмирала, а потом послат у Астрахањ ради изградње галија на Дону и припрема за нови руско-турски рат. Требало је да постане командант те флоте, али је умро мало пре почетка ратних дејстава.           

3. Јован Војновић, (?-1791), контраадмирал, (рус: гроф Иван Василевич Войнович)  

Рођен је у Херцег Новом у србској племићкој породици која се у Боку доселила из Херцеговине и са собом су довели око сто породица. Огранци те породице су се иселили у  Одесу. У једној од тих породица Василија Војновића родио се и Јован који је од самог почетка службовања био укључен у поход и хапшење самозваног Шћепана Малог у Црној Гори, а потом и самозване кнегиње Тараканове. Након тога је и на Лезбосу учествовао у провери још једне самозванке.

Битка код Калиакре 1791

Приликом напада на тврђаву Митилена на Лезбосу 1771.г. Јован је предводио напад Албанаца и Словена и на заузету зграду турског адмиралитета је поставио руску заставу. Као секунд-мајор Јован је 1772. са фрегате Свети Николај преузео десант на тврђаву Кастел-Росо на Кипру. Исте године је учествовао и у бици код Патраса. У ескадри Кожухова је 1773. г. учествовао у блокади и заузимању Бејрута.

Замењивао је команданта руске флоте у Архипелагу током његовог одсуства у Ливорну. Био је генерални конзул Русије на Јонским острвима, Трсту и Далмацији од 1779 до 1788. г.

4. Петар Вукотић, (1793-1862), вицеадмирал,          (рус: Петр Маркович Вукотич)    

Рођен је у Грбљу 1793. године, после Кримског рата (1853-1856). Петар је завршио Кримски поморски кадетски корпус 1813. и произведен у гардемарина. Од 1816. г. је навигациони официр Црноморске флоте, а лајтнант  од 1821. а капетан-лајтнант од 1828. г.    

Учесник је турко руског рата 1828. и 1829. г. а потом је унапређен у капетана 2 ранга 1837. г. и капетана 1 ранга  од 1839. г. Учесник је похода на Кавказ од 1840. до 1841 г. а од 1849. г. је капетан је Севастопољске луке, одакле је 1852 прешао у 4. дивизију, а 1854. г. при главном команданту Црноморске флоте. Од 1855. г. је при главном команданту Кронштадске луке,  а од 1856. г. начелник је Црноморских флотних екипажа да би 1860. прешео у састав резервне флоте.   

Обављао је дужност војног гувернатора Севастопоља (1857-1858). „Грађани Севастопоља обратили су се 12. септембра 1857. године војном гувернатору Севастопоља Вукотићу да дозволи градњу цркве у Морској улици. Молби је наравно удовољено“…

                                 

Сидриште у Севастопољу 1852

Одликован је Орденом Свете Ане II степена са мачевима, Орденом Свете Ане III степена, Орденом Светог Ђорђа IV  степена, Орденом св. Владимира III степена и Орденом св. Станислава I степена.

Умро је 1862. године.

5. Марко Мартиновић, поморац и наставник (1663–1716) (рус: Марко Мартинович)

Марко није био официр али је имао значајну улогу у развоју руске морнарице. Био је српски поморац, математичар и песник из Боке которске. Отворио је у Перасту једну од првих признатих поморских школа на свету.

Марко Мартиновић подучава кадете, 1711

Млетачки сенат му 1698. поверава поморску обуку 17 руских племића, кнежева и бојара које је Петар I Велики послао да се оспособе за поморске официре. На располагање му је стављен један школски брод, како би стечена знања могли и практично да примене.  После курса одржаног у својој приватној наутичкој школи у Перасту 1697. године Марко Мартиновић је руске питомце повео на школско путовање по Јадрану, до луке Бари и назад.

Написао је расправу о градњи бродова и посветио је свом ученику, кнезу Дмитрију Галицину (Дмитрий Галицын). Рукопис је вероватно сада у Санкт Петербургу.

У песми је описао ослобађање Херцег-Новог 1687. од стране хришћанске флоте у којој је било и 16 бродова из Пераста.

6. Николај Дмитријевич Дабич,  (1857-1908), вицеадмирал, (рус. Николай Дмитриевич Дабич)

Рођен у Херсону 23. априла 1857. Његов брат је био Александар Димитријевич Дабич (1855 – 1880), који је био морнарички поручник.

Породица Дабић је имала неколико официра у руској војсци, међу којима је најистакнутији вицеадмирал Николај Дмитријевич Дабић. Николајев прадеда био је водник Захарије Дабић, који се у фебруару 1754. помиње да је живео у новооснованој руској губернији Славеносрбији, под командантима Рајком Депрерадовићем и Јованом Шевичем.

Николај је са 12 година ступио у руску царску ратну морнарицу. Школовао се на престижној Поморској академији Н. Г. Кузњецова у Санкт Петербургу, а 1877. је унапређен у мичмена. Старији поручник постао је 1882. У јануару 1891. командовао је Зорком. Унапређен је у капетана 2. класе 1893. Командовао је руским монитором „Адмирал Спиридов”, од 1895. и надаље, крстарицама „Африка”, од 1898. и даље, крстарицом „Јарослав 2” (бивша „Европа”), од 1900. и даље, и крстарицом „Громобоја”, од 1902. до 1906. на Далеком истоку. Унапређен је у капетана 1. класе 1901. године. Учествовао је у Руско-јапанском рату као командант оклопне руске крстарице Громобој (Громовник). У борби са Јапанцима 1904. тешко је рањен и добио је награду за храброст. Због храбрости коју су сви на броду исказали у борби, највећа похвала од свих припадала је капетану крстарице Громобој, Дабићу што је дао пример док је рањен под жестоким гранатирањем надмоћних јапанских снага, поново је одликован медаљом за храброст. Дабић је унапређен у чин контраадмирала  1907. У чин вицеадмирала унапређен је следеће године (20. октобра 1908.). На лични захтев стављен је на списак за пензију, због рана задобијених у руско-јапанском рату.

Носилац је неколико одликовања: Орден Светог Ђорђа IV степена, Орден Светог Владимира III степена,  Орден Светог Владимира IV степена, Орден Свете Ане I степена, Орден Свете Ане II степена, Орден Светог Станислава I степена, Орден Светог Станислава II степена и пруског Ордена Црвеног орла III степена.

Пензионисан је 1908. године.

1. Теодор Јанковић Миријевски, (1741-1814), књижевник, просветитељ, учитељ, (рус: Фёдор Иванович Янкович де Мириево)

Рођен је у српској породици 11. септембра 1741. године у насељу Миријево, које му је касније постало део презимена. Његова породица припадала је граничарској властели у служби Хабзбуршке монархије. Школовао се у Бечу, где је студирао право, филозофију и друштвене науке. Тамо се упознао са најсавременијим европским педагошким методама, које ће касније примењивати у пракси приликом рада у Русији.Након студија. служио је као официр у аустријској војсци, али се касније вратио у просвету.

За време владавине императорке Катарине Велике у Русији је започело доба такозваног просвећеног апсолутизма. Катаринине просветитељске идеје биле су усредсређене на васпитавање „нове врсте људи“, која би постала социјална база за европски тип развоја земље. За постизање тог циља императорка је морала пре свега да створи систем ширег народног образовања.

Ради формирања новог образовног система у Русију је био позван Теодор  Јанковић. Он је преко двадесет година радио на унапређивању руског народног образовања и бриљантно спровео дубоку, изузетно обимну и свестрану реформу. Управо то његово искуство је било пресудно за Катарину Велику када је одлучила да реформише руски образовни систем по угледу на аустријски. Руску императорку је са новим системом упознао цар Јосиф II. Он јој је и препоручио Јанковича као човека који добро зна руски језик и који се већ бавио реформом школа, укључујући и школе које су похађали Словени.

За заслуге у реализацији реформе образовања царица Марија Терезија је Јанковичу 1774. уз презиме додала „де Миријево“: (Миријево је тада било село поред Београда које је по наследству припадало породици Јанковић).

Јанкович де Миријево је сам бирао и обучавао прве учитеље за народне школе. Он је тестирао младе људе који су желели да се посвете учитељском звању, упознавао их са школским методима и постављао их на одговарајуће радно место у зависности од њихових индивидуалних способности.

Средином 1774. године  објавио је у Бечу своје прво значајно дело „Руководство учителям первых четырех классов народных училищ“ („Приручник за наставнике прва четири разреда народних школа“). Овај уџбеник, настао по узору на радове Јохана Игнаца Фелбигера, постао је касније основа за руске школске приручнике. Од 1774. и наредних неколико година активно је учествовао у организовању школа и просветној реформи у Сремским Карловцима и Банату.

Још пре свог доласка у Русију Јанкович де Миријево је успео да се афирмише као врхунски реформатор образовања. По завршетку правног факултета на Бечком универзитету ступио је у службу као секретар код Темишварског православног епископа Вићентија Јовановића Видака, да би 1773. у истом том Темишварском Банату Јанкович де Миријево био постављен за првог учитеља и директора народних школа. Радећи као директор народних школа које су похађали многи Срби он је успео да усклади нови аустријски систем школовања са традицијом словенског становништва.

Срединком 1782. године га је, по препоруци његовог рођака србског царског саветника у Русији С. И. Моравинова, позвала царица Катарина II Велика да предводи реформу народног образовања. Јанковић је постао главни идејни творац и организатор просветне реформе. На основу свог искуства, адаптирао је аустријски модел за руске услове. Његовим заслугом донет је „Устав народным училищам в Российской империи“. Овај акт је установио двогодишња мала народна училишта (основне школе) у сваком окружном граду и четворогодишња главна народна училишта (више разреде, нешто слично гимназији) у сваком губернијском граду.

Аутор је или уредник преко 20 уџбеника (за граматику, аритметику, историју, географију, физику итд.), који су штампани огромним тиражама и деценијама коришћени у руским школама. Његов „Буквар“ и „Руководство по аритметике“ били су нарочито значајни.

Под његовим надзором и уз његово непосредно учешће издато је преко 10 школских уџбеника, међу којима су били „Буквар“, „Обрасци и упутство за лепо писање“ и „Светска историја“. Те књиге су постале основа за нови фонд уџбеничке литературе, који је припремљен специјално за руске школске установе.

Јанкович де Миријево је 1785. саставио упутство за руководства приватних пансионата и школа. Једна од тачака упутства садржала је у то време врло слободоумну дозволу да се заједно васпитавају деца мушког и женског пола. И поред тога што су власници обавезивани да за дечаке и девојчице обезбеде засебне просторије, ипак је реформаторов предлог изгледао сувише либералан и ускоро је био уклоњен из упутства.

Услед реформаторске делатности српског педагога у Русији је отворено преко 200 нових школских установа.

Императорка Катарина Велика је 1791. поклонила Јанковичу село у Могиљовској Губернији и исте године га је уврстила у руско племство. За време императора Павла I, Катарининог наследника, Јанкович је добио пензију у висини од тада огромних 2000 рубаља, а додељена су му и имања у закуп у Гродњенској Губернији.

2. Глигорије Трлајић, (1766-1811), књижевник, филозоф, правник, (рус: Глиглорий/Григорий Трлаич)

Рођен је у српској породици из Бачке. Школовање започео у Сегедину, а завршио у Будимпешти, док је у Бечу дипломирао филизовију и право.

У Бечу упознаје руског изасланика, по позиву којег ће 1796. отпутовати у Русију. До тада, радио је у Бечу као његов секретар при царевом посланству у Аустрији. По доласку у Русију, био је примљен као радо виђен гост. Живео је у Москви и Петрограду, где је радио као универзитетски професор опште историје и статистике, као и предмете правних дисциплина. Почетком 1811. године одлази да предаје на универзитет у Харкову, међутим, у септембру исте године је преминуо.

3. Димитрије Максимовић Књажевић,(1788-1844), књижевник, филолог, академик, (рус: Дмитрий Максимович Княжевич)

Рођен је 1788. године у Санкт-Петербургу у породици српских досељеника који су у Русију дошли из турцима окупиране Лике. Његов живот и стваралаштво представљају уникатну везу између српске и руске културе у првој половини 19. века.

Књажевић је добио одлично образовање, завршивши Прву казанску мушку гимназију. Добивши образовање, бива послан у Немачку у дужности чиновника и за потребе руског двора. Године 1820 враћа се у Русију и бива постављен у министарство финансија. Касније добија нову функцију и сели се у Одесу, где је постао професор на тадашњем Ришељевсквом лицеју, претечи Одеског националног универзитета.

На одеској катедри за словенску филологију, Књажевић је предавао српску књижевност и историју, постао је први професор српског порекла који је системски изучавао и предавао српску културу у руским високошколским установама.

Књажевић је одржавао активне везе са српским књижевницима свога времена и допринео популаризацији српске културе у руским интелектуалним круговима.

Преминуо је 1844. године у Одеси, оставивши иза себе значајан, иако недовољно истражен, допринос српско-руским културним везама.

4. Владимир Иванович Пичета, (1878-1947), историчар, филолог, академик, први ректор Белоруског државног универзитета, (белорус: Уладзімір Іванавіч Пічэта)

Рођен је у Полтави, од оца Ивана Христофоровича, Србина родом из Мостара, али је цео свој академски и стваралачки рад повезао са Белорусијом.

Пичета је завршио историјски факултет на Московском унизитету 1901. године, специјализујући се за историју источних Словена. Његови рани радови бавили су се историјом Велике кнежевине Литваније. После Октобарске револуције, 1921. године, постао је први ректор новооснованог Белоруског државног универзитета у Минску, где је одиграо кључну улогу у успостављању академских традиција и развијању високог образовања у Белорусији.

Током 1930-их, као и многи други интелектуалци, био је жртва Стаљинових чистки. Ухапшен је 1930. године и оптужен за „национални демократизам“, након чега је провео неколико година у гулагу. Међутим, 1937. године је рехабилитован и вратио се научном раду.

Пичета је објавио преко 500 научних радова из историје Белорусије, Литваније и Пољске. Његова најзначајнија дела укључују студије о аграрној реформи Сигизмунда Августа и историји белоруске културе.

Преминуо је 1947. године у Москви, оставивши иза себе трајно наслеђе као оснивач белоруске историографске школе и пионир модерне белоруске академске традиције.

5. Атанасије Стојковић, (1773-1832), књижевник, физичар, (рус: Афанасий Иванович Стойкович)

Рођен је око 1773. године у Руми, у тадашњој Хабзбуршкој монархији, а преминуо је 1832. у Петербургу.

Његов животни пут водио је од школовања у средњошколским установама у Карловцима и Темишвару, преко студија физике и математике на универзитетима у Будимпешти, све до коначног одласка у Русију 1804. године. У Русији је његова каријера нагло напредовала: прво је предавао на Харковском универзитету, где је касније постао и ректор.

Стојиковић се прославио као пионир у области физике, посебно бавећи се проучавањем електрицитета и громобрана. Његово капитално дело, „Фисика“ (три тома, објављена 1809-1813), написано на руском језику, дуги низ година је било основни универзитетски уџбеник и значајно допринело ширењу научних сазнања у царству.

Иако је живео и радио далеко од домовине, Стојковић није заборавио своје српско порекло. Бавио се и књижевним радом, преводио са руског на српски.

Атанасије Стојиковић остаје запамћен као једна од најутицајнијих фигура српске дијаспоре свог времена, који је својим научним радом стекао међународни углед и својим књижевним делом одао почаст сопственом идентитету.

6. Теодор Филиповић, (1778-1807), књижевник, просветитељ, реформатор, (рус: Теодор Филипович)

Рођен је 1778. године у Руми, а преминуо је млад 1807. године у Београду.

Филиповић је студирао право и филозофију у Будимпешти, где је био под утицајем европских просветитељских идеја. Након студија, сели се у Русију, где је радио као професор у Харковском универзитету. (у Русији је радио и под псеудонимом Божидар Грујовић) Почетком 1805. године, као блиски сарадник и пријатељ Доситеја Обрадовића, активно се укључио у културни и просветни препород српског народа, те се враћа у Србију.

Његов најзначајнији допринос је израда Криминалног законика 1807. године за Карађорђеву Србију, прве модерне правне кодификације у српској историји, у којој је увео многе европске правне норме и концепте европског казненог права. Овај документ је представљао темељ модерне српске правне државе.

Филиповић је такође објавио и књижевна дела, укључујући „Слово похвално Карађорђу“ (1804) и „Писма о мирењу“ (1802), кроз која је ширио просветитељске и либералне идеје. Преминуо је изненада од трбушног тифуса 1807. године, остајући упамћен као један од најутицајнијих интелектуалаца првог српског устанка и симбол модернизације српског друштва.

7. Огњеслав Костовић, (1851-1916), проналазач, истраживач, поморски официр (рус: Огнеслав Степанович Костович) Српска легенда руског ваздухопловства

Један од најсмелијих пионира руске и светске аеро-наутике и конструктор бензинског мотора са унутрашњим сагоревањем био је Србин Огњеслав (Игнатиј) Костовић. Иако није доживео да види своје планове до краја спроведене у дело, Костовићеве идеје су у СССР-у и много деценија после његове смрти биле чуване као најстрожа тајна…

Рођен је у Аустроугарској монархији, на подручју данашње Хрватске (по неким изворима у Славонији, по другим у Задру), од оца Србина и мајке Чехиње. Основно и техничко образовање стекао је у Будимпешти и Бечу.

Неко време је провео као капетан пароброда за вучу шлепова по Дунаву. Када је 1877. почео руско-турски рат, добио је налог од угарских власти да одвуче пароброд „Ада“ Дунавом до позиција руске војске и да се врати у Пешту. Костовић је скоро у потпуности извршио добијени задатак, осим што се у Пешту није вратио. Под његовом командом пароброд „Ада“ је превозио јединице руске војске преко Дунава и Костовић је добио звање капетана руске флоте. Њему се приписују речи: „Ја сам Словен, и за мајку свих Словена, Русију, спреман сам да положим свој живот!“. То је одговорио када је представник руске војске тражио од њега да остане као капетан пароброда „Ада“.

За време рата је био рањен, али је и у болници наставио да ради на свом првом пројекту. Конструисао је „чамац-рибу“ за 8 особа који би под водом могао да проведе око 20 сати. У октобру 1878. обратио се руском императору Александру II са молбом да постане руски поданик и убрзо након тога се преселио у Русију. 

Већину свог одраслог живота и каријере провео је у Русији (у Санкт-Петербургу и Одеси), где је радио на разним техничким пројектима. Његов пројекат „чамца-рибе“ (у суштини, прототип подморнице) био је размотрен на састанку научног одељења Поморског техничког комитета у новембру 1878, али је доживео критику, пре свега јер није имао довољно снажан мотор који би чамац покретао неопходном брзином. То је подстакло Костовића да почне озбиљно да проучава моторе који су у то време постојали. Догодило се да је једном присуствовао предавању великог руског хемичара Дмитрија Мендељејева о пројектовању стратосферског балона са херметички затвореном кабином и дирижабла са балонима испуњеним компресованим ваздухом. Од тог тренутка Костовић се са жаром посветио идеји летења. И већ 1879. на састанку „Првог руског друштва ваздухопловаца“ Костовић је представио свој пројекат дирижабла„Россия“ (понекад називан и „Летећи брод“),. Овај дирижабл, који никада није завршен у пуној величини због недостатка финансија, имао је револуционарне карактеристике за своје време. Да би покретао огромни дирижабл, Костовић је конструисао први на свету лаки бензински мотор са унутрашњим сагоревањем, (осмоцилиндрични мотор са супротним клиповим). Мотор је био изузетно напредан и лаган, најближи конкурент је био бензински мотор немачке фирме “Дајмлер” који је имао 2 коњске снаге, док је Костовићев модел исте тежине имао 80 коњских снага. У то време такви мотори још нису постојали.

Осим лаког мотора, сматра се првим проналазачем на свету који изумео елктрични стартер за мотор унутрашњег сагоревања и први је поднео захтев за патентну заштиту свог изума. 

У свом пројекту Костовић је први пут применио не само идеју електричног паљења, него и конструкцију са супротним кретањем клипова у опозитно постављеним цилиндрима. Није наодмет да кажемо да се тих година бензин углавном користио као средство у домаћинству, за уклањање масних флека са одеће. Костовићеву замисао подржало је „Друштво ваздухопловаца“ и основало „Удружење за изградњу ваздухоплова ‘Русија’“. Сакупљена су приватна улагања у износу од 200 хиљада рубаља, а Министарство војске је за изградњу дирижабла издвојило 35 хиљада рубаља (ради поређења: годишња зарада радника у Русији је 1879. износила 189 рубаља). Изградња дирижабла је започета 1882. у Санкт Петербургу. Мотор који је за њега израђен две године касније развијао је снагу од 80 коњских снага. Планирано је да чврсти елементи конструкције буду израђени од „арборита“ (шперплоча натопљена посебном врстом смоле), материјала који је направио сам Костовић. Треба напоменути да је 30 година касније Игор Сикорски сличан материјал користио при изради својих чувених авиона типа „Иља Муромец“. 

Дирижабл је 1888. био већ скоро завршен, али су за његово коначно склапање недостајала средства. Костовић се још једном обратио Министарству војске за помоћ, понудивши да војска од удружења откупи још незавршени дирижабл. Али, његов предлог је одбијен због пратећих додатних трошкова. Председник Комисије за ваздухопловство генерал-лајтнант Михаил Боресков је у свом извештају скренуо пажњу инжењер-генералу Константину Звереву да ће „само тестирање ове незавршене конструкције коштати преко пола милиона рубаља“. И, што је најважније, ефикасност примене оваквих ваздухоплова у војне сврхе доведена је у питање.

Тако је Костовићев пројекат доживео неуспех. Међутим, први дирижабл са унутрашњим сагоревањем на свету полетео је само десет година касније у Немачкој. У совјетско време биле су се појавиле гласине о томе како су Немци на неки начин сазнали за детаље Костовићевог мотора, али оне нису поткрепљене никаквим конкретним доказима. Ипак, треба истаћи да је тих година у државним и научним круговима у Русији било много Немаца и да су главни делови за Костовићев мотор били израђени у Немачкој.

Међутим, ни после неуспеха који је доживео са дирижаблом „Русија“ Костовић није клонуо духом и остао је да живи у Русији. Још 1880-их у близини Санкт Петербурга отворио је фабрику „Арборит“, која је производила његову вишеслојну шперплочу. У Санкт Петербургу се и оженио и родиле су му се три ћерке. Ни у Русији није заборавио српске обичаје и сваке године је славио славу (светог Николу). У госте му је на славу долазио и Дмитриј Мендељејев.

Огњеслав је и даље покушавао да реализује своје идеје. Између осталог, радио је на конструкцијама неколико авиона и 1911. добио „Привилегију“, тј. искључиво право, на два пројекта авиона: копнени триплан (трокрилни авион) и аерохидроплан.

За конструкцију обеју авиона карактеристични су пропелери које покреће мотор и које је конструктор желео да искористи и за кретање по води и за „лебдење“ у вазуху. Труп аерохидроплана имао је облик чамца, што је за 1911. такође представљало новину. Аерохидроплан је био направљен од Костовићевог арборита. Костовић га је по линији газа опремио посебним водоотпорним крилцима за одржавање стабилности на води (данас их називају „шкрге“), који су били сасвим нов изум. Изградња није завршена, вероватно јер је недостајао мотор. После 1912. овај авион се у документима не спомиње. На свом хидроаероплану, тј. двоседном двокрилцу са два пловка, Костовић је радио и периоду 1913-14. Авион је завршен, али није проверен у пракси. Најзад, 1916. Костовић је градио „моноплан-амфибију“, двоседни једнокрилац. И овај авион је остао незавршен, јер је исте године Огњеслав преминуо у Санкт Петербургу, где је и сахрањен.

Иако то на први поглед може изгледати другачије, Костовићеви неуспеси не значе да војска царске Русије није имала слуха за његове идеје. На његове идеје била су издвојена веома велика финансијска средства, а прекидање рада на пројектима било је условљено многим факторима: ратом, непланираним увећавањем трошковима, могућим губљењем поверења у Костовића од стране војног врха и ко зна чиме све још.

Било како било, стицајем околности ниједан од изума Огњеслава Костовића за његовог живота није био завршен и примењен у пракси. Али, управо је он конструисао један од првих бензинских мотора велике снаге, који је био посебно намењен за дирижабле. И, без обзира на то што му није пошло за руком да у царској Русији оствари пројекат свог ваздухоплова, Костовићев мотор се још од 1880, као посебно вредан изум, чувао као тајна. Статус поверљивости са његовог пројекта није скинут ни након успостављања совјетске власти. Конструкција мотора је јавности постала доступна тек 1947! Већ и ова чињеница говори о томе какав се значај придавао Костовићевим изумима у Русији и СССР-у. Многе од његових идеја реализоване су током деценија које су уследиле. У сваком случају, може се рећи да је Огњеслав Костовић дао непроцењив допринос пројектовању авиона, како у Русији, тако и на светском нивоу.

8. Милош Марић, (1885-1944), лекар, доктор наука, (рус: Милош Милошевич Марич)

Марић је српског порекла и рођени брат Милеве Марић, супруге Алберта Ајнштајна. Рођен 1885. године у Руми. Средњу школу је започео у Загребу, а завршио у Новом Саду. Почетком 1902. године одлази да студира медицину у Румунију. По завршетку студија, 1910. године добија позив у аустроугарску војску, и као медицински радник, почиње са службом у болници 6. пешадијског пука мађарске војске.

Почетком Првог светског рата, бива мобилисан и послат у Источну Галицију. Тамо дезертира из мађарске војске и предаје се руској војсци. Након времена проведеног у заробљеништву, исте године ступа на службу у царску војску. Током рата, радио је као лекар у Лефортовској војној болници. Касније, иако је био у статусу заробљеника, по препоруци руских колега, уписује катедру хистологије на Медицинском факултету Московског универзитета.

Након постдипломских студија, 1917. године постаје доцент, а недуго после тога, постаје начелник катедре хистологије Дњепропетровског медицинског универзитета. Након заштите своје дисертације, 1930. године постаје декан Саратовског медицинског универзитета.

9. Сергеј Обрадовић,  (1892-1925), новинар и писац, (рус: Сергей Александрович Обрадович)

Родио се у Москви, у породици српских занатлија. Као младић, интересовао се за поезију и прозу, прву збирку стихова објавио је 1907. године.

Почетком Првог светског рата бива мобилисан и послат на фронт. Током рата, открива нове жанре, и пише нову поезију у духу социјализма и пролетерске борбе. Почетком 1918. године, враћа се у Москву, где добија посао новинског уредника. Од 1922. до 1927. године, био је главни и одговорни уредник за књижевно одељење познатих московских новина “Правда”.

Од 1931. године напушта функцију и почиње самостално да се бави књижевношћу. Посебна страст су му били књижевни преводи на руски језик. Многа дела неприметних аутора из Украјине, Естоније и других совјетских република би кануле у историју да их он није превео и адаптирао на руски језик и за руског читаоца.

10. Јевгениј Вучетић, (1908-1974),  вајар, уметник, академик, (рус: Евгений Викторович Вучетич)

Рођен је 15. (28) децембра 1908. у Јекатеринослављу (од 1928. Дњепропетровск) на југу Руске Империје. Његов отац, официр Виктор Вучетич, био је пореклом Србин, а мајка Ана је имала француско порекло. Није познато како је Виктор Вучетич, као белогардејац, после Руског грађанског рата избегао прогон и казнене мере, и како му је пошло за руком да са породицом не емигрира из Русије. У сваком случају, породица Вучетич се ускоро после Октобарске револуције сели у Ростов на Дону.

Јевгениј је од детињства испољавао интересовање за скулптуру. Са великим заносом је од пластелина правио фигурице различитих животиња. Уписао је Ростовску уметничку школу, а затим Лењинградски универзитет ликовних уметности. Студирао је у Лењинграду и Кијеву. У Ростову на Дону Вучетич се брзо обрео у центру уметничких збивања. Постао је председник локалног савеза уметника, учествовао у украшавању нових градских здања декоративним скулптурама и сарађивао са познатим архитектама.

Сели се у Москву 1935. и тамо ради у различитим уметничким организацијама, а почиње да учествује и у изложбама и конкурсима за пројектовање споменика.

Радећи као коаутор са архитектама Вучетич је постао један од твораца стила „Стаљиновог ампира“. Тај стил је сјединио елементе барока, ампира Наполеоновог периода, позног класицизма и стила арт-деко. Био је то спој помпезности, раскоши и монументалности. Вучетич учествује у изградњи чувеног хотела „Москва“ и библиотеке „В.И. Лењин“ (највеће руске библиотеке). 

Вучетич је учествовао као добровољац у Великом отаџбинском рату и напредовао до чина потпуковника, али је 1943. био рањен и враћен у Москву. Многи елементи његових споменика засновани су на цртежима направљеним на самом фронту.

Најпознатији је по креирању споменика и скулптура колосалних размера, који славе победу и жртву Совјетског Савеза у Великом отаџбинском рату. Његово најпознатије дело је гигантски споменик «Родина-мать зовёт!», централни део меморијалног комплекса на Мамајевом кургану у Волгограду (бившем Стаљинграду) на месту Стаљинградске битке са мачем дугим 33 метра. Ово је једна од највећих статуа на свету. Остала значајна дела укључују споменик «Војнику-ослободиоцу» у Трептов парку у Берлину и споменик «Заједничка борба народа Европе против фашизма»у берлинском Тиргартену и „Ратник-ослободилац“, кога је скулптор подигао у Берлину. То је бронзана фигура совјетског војника који у једној руци држи спуштени мач, а у другој немачку девојчицу коју је спасао. Уметнику је као прототип послужио совјетски војник Николај Масалов који је спасао живот немачкој девојчици за време ослобађања Берлина у априлу 1945.

Ова дела сведоче о посебној врсти генијалности совјетског вајара, србског порекла, Јевгенија Вучетича.

У многим делима је развијао тему подвига совјетског народа у Великом отаџбинском рату. Његови радови су херојски симболи који истовремено одражавају и грандиозну монументалност и скривена лична осећања. Поред читаве галерије бисти хероја и војних старешина Великог отаџбинског рата, Вучетич ради и на стварању бисти В.И. Лењина, Ј.В. Стаљина и других живих и историјских личности из политичког живота.

Један од његових најпознатијих радова из те групе је споменик „Гвоздени Феликс“ на Лубјанском тргу испред седишта некадашњег КГБ-а, подигнут у част раног совјетског руководиоца Феликса Дзержинског. Овај споменик је после августовског пуча 1991. по одлуци Московског савета скинут са постоља и пренет у Парк уметности „Музеон“.

За изванредне заслуге у области совјетске ликовне уметности Указом Президијума Врховног Совјета РСФСР од 24. фебруара 1951. Вучетичу је додељено почасно звање народног уметника РСФСР, док је за учешће у рату награђен орденом Отаџбинског рата другог реда.

Вучетич је био народни уметник СССР, лауреат Лењинове награде и више Стаљинових награда. Његови споменици, иако у карактеристичном стилу свог времена, остају моћни симболи жртве и победе и важни историјски ориентири.

11. Владимир Војновић, (1932-2018), писац, (рус: Владимир Николаевич Войнович)

Рођен у совјетском Таџикистану, живот му је обликовала служба у совјетској армији и рад на маргинама друштва пре него што је, захваљујући свом првом делу, сатиричном роману „Живот и необичне авантуре војника Ивана Чонкина“, постаопознат у круговима совјетске опозиције и руске емиграције у Европи и шире.

Његово оштро сатирично перо усмерено против совјетског система изазвало је незадовољство власти, што је резултирало његовим прогоном, искључењем из Савеза књижевника СССР-а и на крају бива присиљен да напусти Совјетски Савез 1980. године. Преселио се у Немачку, где је одмах добио посао на радију ”Слободна Европа”. Касније се сели у САД, али се након распада СССР-а враћа у Русију.

Војнович је остао упорни критичар власти и у постсовјетско доба, што се огледа и у његовим каснијим делима. Последњу деценију живота, провео је као чести гост на опозиционим медијима, давао бројне интервјуе за редакцију “Ехо Москве” и јавно се декларисао као велики непријатељ идеја и личности Владимира Путина. У историји савремене Русије, оставио је траг не само као мајстор сатире, већ и као непоколебљиви борац за слободу говора и људска права, по чему је остао упамћен у руској књижевности 20. века.

12. Платон Симоновић,  (1795-1866), професор и реформатор, (рус: Платон Симонович)  

Рођен је 1795 године у Сремској Каменици. Образовање је стекао у Бечу, али у Русију се упутио са својом породицом након Руско-турског рата 1788-1789. године. Симоновићи су били угледна српска породица из Никшића, те након почетка опсаде града, по позиву руског цара, они се селе у Русију. Добијају земљу на југу Русије, те недалеко од Одесе стварају “Сербскоје село” које постоји и дан данас у Одеској области. Након што је стекао образовање, добија посао професора француског језика у Ришељевском лицеју, и заједно сас предавањима, ради у библиотеци лицеја.

Након устанка враћа се у Србију, где постаје државни чиновник и улази у Правитељствујушћи совјет сербски. У периоду уставобранитеља, почиње реформа образовања у Србији, чији је непосредни учесник и креатор био Симоновић. Радио је као главни инспектор школа у Кнежевини Србији до повратка Милоша Обреновића, који га због политичких разлога отпушта из државне управе.

13. Милош Биковић, (1988- ), србски и руски глумац (рус: Милош Бикович)

Рођен је у Београду, где је завршио факултет драмских уметности и глумио у великом броју србских филмова, серија и драма.

Од 2014. године снима у Русији (Сунчани удар) са Нiкитом Михалковим, а потом снима већи број филмова и серија у Русији.

Од 2023. године члан је Европске филмске академије.

Славеносрбија или Славосрбија (рус: Славяносербия ) била је административна област у Руској Империји која је постојала од 1753. до 1764. године на десној обали реке Доњец (између ушћа река Бахмут и Лугањ.

Најзаслужнији за формирање друге српске насељеничке области у Русији били су супарници генерала Јована Хорвата, аустријски потпуковник Јован Шевић и пуковник хусарски Рајко Прерадовић.

Септембра 1752. године дотадашњи потпуковник аустријске војске Јован Шевић са дозволом аустријске власти са својом групом Срба исељеника је стигао у Русију. Кијев је било главно колонизационо пријемно место за добијање војног распореда и колонизационог права. У први мах њих су у Кијеву упутили код генерала Хорвата у Нову Србију, пошто је са њим био у лошим односима Шевић је то одбио. Своје људе је задржао у Кијеву, отпутовао је у Москву да тражи дозволу да се он посебно насели на некој другој земљи.

Томе се енергично супротстављао Хорват тражећи да царска власт истраје у првобитној одлуци те да се новопридошли населе код њега у Нову Србију.

Крајем фебруара и почетком марта 1753. године Сенат је одлучио после разматрања, да се Шевићева група ипак насели на другом простору. Ова група врши насељавање на простору између река Бахмут и Лугањ. У указима царице Јелисавете Петровне од 29. марта и 1. априла 1753. године писало је: „Шевича и Прерадовича с выходящими с ними определенных наций народами селить от конца линии и поселения ландмилиции с донецкой стороны,то есть от Бахмутова до Лугани в назначенных от линии укрепленных редутами местах, а именно, от того Бахмута через вершину речки Санжаровка и к вершинам рек Миуса и Белой. А от оных по назначенной в ландкарте красной линии и до Лугани, не выпуская их по сю сторону Донца, где донских казаков (земля) до Бахмута простирается“.

Овим актом је формално основана Славеносрбија. То је била аутономна административно-територијална јединица која није била у саставу неке руске провинције или губерније. Била је директно потчињена само Војном колегијуму и Сенату Русије. За даље организовање насељавање, регрутацију и одржавање хусарских пукова Војни колегијум је 1753. године основао Славено-српску комисију која се налазила се у граду Бахмуту. У овом месту је било седиште поглавара Славеносербије (у почетку Р. Депрерадовића а потом И. Шевића).

Планирано је да се ту настани 3.000-5.000 војника, по угледу на Нову Србију. Прерадовић и Шевић су постали руски генерал-мајори. Да би истакао своје племићко достојанство које је добио од аустријског двора, Прерадовић је своме презимену додао француски префикс „де”. Као резултат тога настала је нова верзија презимена – Депрерадовић. Ова два генерала формирали су и два хусарска пука под својим именом, и два „пикинерна” пука у које су примани и насељеници других националности (али увек православни). Ти пукови чинили су заједно Славјаносербски војни корпус. Пукови су били подељени на роте (чете,односно шанчеве) које су имале своје штабове.

Генерал Прерадовић је отишао у Бахмут, а Шевић у Лугањ. Прерадовић је добио свој простор на западу, а Шевић на истоку додељене територије, на југу су биле редути – пољско (земљано) утврђење, најчешће облика трапеза или правоугаоника, са тзв. гркљаном (улаз) на најмање изложеној страни, намењено за дејство ватром у све стране) и локације будућих већих утврђења како је и приказано на карти Славеносрбије из августа 1754. године.

Прерадовић је осим Бахмута добио три “слободе” и 65 хутора а Шевићу је припало више од 50 хутора. (Хутор је тип је руралног насељеног места који обично чини једно или мањи број сеоских домаћинстава-код нас би се превело као салаш).

Основне обавезе досељених граничара Слевеносербије биле су не само заштита граница већ и развој пољопривреде на земљи која никада није била пре тога обрађивана а била је позната као „Дивље поље“(Дикое поле). Прве године насељавања је било посебно тешко о чему у својим мемоарима пише каснији генерал-мајор С.С.Пишчевић. Они који су били у шумовитијем делу храну су проналазили у шуми али они који су насељени у степи имали су великих проблема да се исхране.

Чести су били и случајеви напада кримских Татара, Ногаја и других номада и разбојника. Граничари су одмах коришћени у руској војсци за нека друга ратишта. Два ескадрона хусара из Славеносербије под командом премијер-мајора Георгија Депрерадовича, сина Рајка Депрерадовича, учествовала су у Седмогодишњем рату (1756- 63), где су показали велику храброст и показали се као одлични војници. Ескадриле пукова Шевића и Депрерадовића, заједно са осталим руским трупама дале су свој допринос у заузимању Берлина и Кенигсберга, учествовајући у свим већим биткама овога рата. Такође су коришћени у гушењу устанка Јемељана Пугачева (Емельяна Пугачёва) 1773-75.године.

У духовном погледу област је из почетка била под влашћу кијевског митрополита да би од 3. октобра 1756. године била преведена је под надлежног белгоградског архијереја. Срби су одмах по доласку градили православне цркве по селима где су били настањени. Тако је никла Успенска црква у Суходолу, Св. Архистратига Михаила у Макаровом Јару, храм Пресвете Богородице у Веселој гори, Св. апостола Петра и Павла у Петровенки и многи други. У „Слободи” Александровки били су дворови Лазе Текелије и Константина Јузбаше који су ту подигли и Вознесенску цркву. Већ до 1760.године на простору ове војне области подигнут је 31 православни храм.

Док су им очеви боравили у Москви на договорима 1753. године са руском влашћу, на терену су радили припреме за организовање ових пукова синови, официри Георгије Прерадовић и Петар Шевић. Сваки је формирао по десет роти (шанчева) са малом посадом које ће постати клице будућих села. Имена рота, шанаца, села давао је Сенат, на предлог командира рота. Нека српска насеља су добила назив по оснивачу – официру команданту или његовом детету. Тако се јављају и називи: Вујић је основао Вуичнивку (после Змајевка), Перић – Перичивку (после Сокољники), Депрерадовић – Депрерадовку, Исак Мијаковић – Исааковку, Тошковић – Тошковку, Иван Штерић – Ивановку. Насеља у којима су насељени Срби граничари углавном нису носила српске називе, попут оних у Новој Србији.

Прерадовићев хусарски пук

Генерал Рајко Депрерадовић и његови синови су оснивали роте. Синови су били врло млади: мајор Георгије (28), Алексеј капетан тек пунолетан (18), док је Иван у чину поручника – дете са 12 година. Чак 14 дечака су служили као хусари у том пуку. Свака рота је основала свој шанац. Постојало је укупно 10 роти (чета) са шанчевима. Пук је био са седиштем у шанцу Серебрјанки, у првој роти. Код другог пописа је (25.маја 1755) записано да пук има 199 хусара, од којих су 92 официра и подофицира а осталих 107 редовних војника хусара. Под том командом се налазило укупно 408 особа. Са годину дана 1754-1755. повећао се број људи за 203.

Командант тог пука био је током целог његовог постојања (1853- 1864) генерал мајор Рајко Депрерадовић. У штабу су били поред Срба и Руси. Од Срба се помињу: мајори Георгије Прерадовић и Никола Селаковић, мајор Аврам Рашковић. Мајор Рашковић је 1754. године био господар своје “хуторе” Рубежни Колодез од 48 кметова, где је имао млин. Сејао је тада по 5 десетина овса и јечма, те 80 десетина пшенице и 50 ражи. Држао је затим 50 коња, 150 грла говеда и 50 свиња. Свештеници у пуку су били од 1757. године поп Андреј Павловић и јеромонах Афаназије Грабовчанин. Пуковски лекар је од 1757. године Иван Грабе. Од укупно 199 војних лица пописаних 1757. године, Срба је било само 72.

Шевићев хусарски пук

Шевићев пук се налазио источно од Прерадовићевог пука. Са севера и североистока њена територија је била ограничена реком Северский Донец. На истоку се граничио са земљом донских козака. Пук је био са седиштем у шанцу Красниј Јар, у првој роти. На почетку ту је било седам роти, па је број повећан. Ратни састав је чинило касније 10 рота.

Године 1757. ту је по другом извештају записано 278 хусара, од којих су 164 редовна војника хусара. Укупно је под том командом било 631 особа. Командант је био цело време (1753-1864) генерал лајтант Јован Шевић.

У штабу су били следећи официри Срби: потпуковник Иван Шевић (син), мајори Петар Шевић и Димитрије Перић, мајори Ђорђе Филиповић и Симеон Пишчевић, ађутант Петар Рунић. Свештеници су били 1757. године поп Михаил Вани и поп Михаил Грубановић. Пуковски лекар је тада Иван Шрејберг, а подлекар Иван Петров. Од 272 војна лица из 1758. године, на Србе је отпадало 151; дакле више него код Де Прерадовића.

Ипак све у свему чете српских хусара због различитих околности су остале малобројне. Де Прерадовићев пук 1757. године има тек 425 људи (са све женама и децом), а Шевић нешто више (631). У просеку по четама то је било испод 28 хусара по роти.

Проблем је представљало и све отежаније регрутовање међу српским граничарима у аустријским Војним крајинама јер су се аустријске власти својски трудиле да их омету али уз велику пажњу да се не поремете аустријско-руски, у то време, добри односи.

Промена руске политике у даљем периоду учинила је да су Нова Сербија и Славеносрбија као граничарска подручја постојале тек нешто више од деценије.

Манифестом царице Катарине Друге 1762. године и Указом руске владе 1764. године укинуте су Нова Сербија и Славјаносербија и укључене у састав нових губернија. Разлог се нашао у томе што су, продирањем Русије према југу, према Азовском и Црном мору, српска граничарска подручја постала излишна јер су остајала дубоко у руском залеђу.

Српским граничарима догодило се поново да престане потреба за њима као граничарима као што се две деценије раније догодило са граничарским подручјем у Хабзбуршком царству.

Шевићев и Прерадовићев српски пук из Славјаносербије је 1764. године бројао само 1.262 граничара. Царске власти су тада оба спојила у јединствени, Бахмутски хусарски пук са седиштем штаба у Бахмуту. Царским указом од 22. марта 1764 .године Славјаносербија је са утврђеном „Украјинском линијом” названа Екатаринска провинција новоросијске губерније. Иста српска војничка територија је 1775. године додата Азовској губернији.

         Сада је сва земља је била подељена и она се сада по први пут озбиљно обрађивала. Официри су добијали свој део који се звао „ранговой дачей“. Други део је додељиван обичним хусарима који су сами обрађивали а остатак су биле ливаде и пашњаци за општу употребу. Виши официри су имали своја газдинстав са млиновима (воденице и ветрењаче) где су запошљавали радну снагу са стране а сад су ту била и велика стада стоке.

           Након укидања српских пукова никло је на десетине нових села, којима су управљали и господарили Срби официри. Тако се јављају места Веселое, Александровка или Јузбошевка, са Вознесенском црквом из 1784 и Раевка посед бригадира Константина Н. Јузбаше. Затим су ту Ивановка, Штеровка, Петровка и Николаевка – наследника генерал мајора Штерића. Следе, Павловка мајора Миоковича, Васиљевка капетана Сабова, Родаковка капетана Родакова, Терњи капетана Шевића, Суходол секунд мајора Рашковића, Новоселовка подпуковника Де Прерадовича, Филатовка или Фугаровка капетана Фугарова, Череваневка и Голубовка подпуковника Голуба, Филиповка (Слобода код села Кримски Брод) секунд-мајора Филиповића, Устиновка потпоручика Тошковича, Вуиковка или Мантуловка, са црквом Св. Николе из 1780.године, капетана Вујића и многа друга.

         Ускоро је престала потреба да се роте одржавају. Хусари су у документима вођени као војни насељеници али су временом преведени у ранг државних сељака (положение казенных крестьян). Економски просперитет је повукао и почетак плаћања пореза. Постојале су и погодности за сељаке на овом простору јер су имали обавезу рада само 1-2 дана у недељи на поседу властелина док је у остатку Русије то било 3-4 дана.

         Пензионисани официри постају земљопоседници. Један део хусара и официра одлазе да служе у руској војсци. Неки који су се обогатили одлазе у европске градове. Један део њих се у 19.веку враћају у домовину (Србију) да ратују за њено ослобођење од Турака а један део одлази након Октобарске револуције у избеглиштво (добрим делом у Југославију).

         Срби који су се одселили у Русију педесетих година 18. века постојали су и век касније, у време припрема за обележавање стогодишњице доласка Срба из завичаја у украјинске степе. О томе драгоцене податке даје писмо официра у пензији Павла Арсенијевића из Јелисаветграда упућено патријарху Рајачићу 1852. године. У њему Арсенијевић помиње потомке знаменитих Срба који су живели на бившем подручју Нове Сербије и Славјаносербије. Тако се помињу: Хорвати, Шевићи, Прерадовићи, Стратимировићи, Кнежевићи, Вујићи, Петковићи, Аврамови, Радивојевићи, Дуке, Степанови, Живковићи, Хаџићи и други. Сем реченог, Арсенијевић даје драгоцене податке и о насељима, упркос чињеници да у већини њих у то време готово да није становника који су се изјашљавали као Срби.

         Прослава за обележавање стогодишњице сеоба је припремана у Славјаносербску у Јекатеринославској губернији. Планирало се да се у овом насељу подигне споменик Јелисавети Петровној, за чије су се владавине Срби овамо населили. Одсечени од сопствене етничке матице, у православној и словенској средини, Срби су се убрзо утопили у локално становништво. Тако је век и по после досељавања у ово подручју Украјине остало само око хиљаду оних који су сачували свест о своме српском пореклу .

         Као једини преостали Србин у некадашњој Славјаносербији, помиње се 1837. године стогодишњак, поручник Милутинов.

Јован Шевић, (1699–1764 или касније), генерал-поручник, (рус:Шевич Иван Егорович (старший)

Био је потпуковник у војсци Светог римског царства и генерал-поручик Руског царства; оснивач области Славеносербије. Рођен је у српској племићкој породици која је у првој половини 16. века емигрирала из Србије на територије српских деспота у Угарској. Шевићев деда звао се Радослав а отац Георгије, познатији као Ђурка Шевић. Отац је био оберкапетан у Српској милицији на Поморишкој војној граници (код Арада) а Јован је у то време био оберкапетан Чанада. У служби Аустрије стигао је Јован Шевић до чина потпуковника. У Војној крајини је вршио дужност заповедника Поморишке границе.

Незадовољан третманом у Аустрији 1750. године је први од Срба, виших официра, напустио војску и добивши одобрење аустријских власти иселио у Русију. Како је био у личном сукобу са Јованом Хорватом није се населио са својим људима на простору Нове Србије него се населио на добијену нову и слабо настањену област од Бахмута до Луганска, која је добила назив Славеносрбија. Од руске власти добио је чин генерал-мајора руске војске.

Десет година касније, августа 1764. године, пред пензионисање стиче чин генерала-поручика. Датум његове смрти је непознат. Јован је имао синове у руској војсци:  Петар је био поручник у Моришкој војној крајини пре миграције у Русију. У Русији је напредовао до чина потпуковника. Други Шевићев син, Јован (Иван) био је пуковник, а син Георгије је постао генерал. Георгијев син Иван Шевић постао је руски генерал-потпуковник. Учествовао је у свим ратовима Русије крајем 18. и почетком 19. века. Награђен је 1812. године за заслуге у Бородинској бици током Наполеонове инвазије на Русију. Нарочито се истакао као командант гардијских хусара у бици код Лајпцига 1813. против Француза. Шевићева ћерка била је удата за официра Стевана Петровића, који се из Подгорице такође преселио у Славеносрбију.

Рајко Прерадовић, (1698-1764), генерал (Родион – Райко – Степанович Депрерадович)

Потиче из српске племићке породице Прерадовић која је 12. марта 1722. године добила у Пешти угарско племство од аустријског владара Карла VI. Породица је користила племићки предикат „де“ па се јављају као Де Прерадовић или Депрерадович (руски).

Породица Прерадовић живи у Будиму и спада међу најугледније српске породице у српском делу града-Табану. Веома је активан у српској заједници и велики борац за заштиту српских привилегија у Аустријској царевини.

Рајко се као потпуковник 1745. године помиње као командант који је у оквиру аустријских трупа, одвео својих 896. коњаника (хусара) Славонаца у Баварску где је буктео рат.

Учествовао је и маја-јуна 1747. године на српским црквено- народним договорима у Сремским Карловцима где је разматран царски рескрипт из 1746. године о дугу бивше „Илирске регименте“. Прерадовић је учествовао и 1748. године као посланик на Црквено-народном сабору у Карловцима.

Рајко Прерадовић је осумњичен да незаконито врбује Србе граничаре у корист руске државе. Ззбог тога био ухапшен 1751.године у Бечу и држан извесно време у притвору. Када се дочепао слободе уз помоћ руског дипломате, добија пасош и одлази за Русију 19. јуна 1752. године са својом групом исељеника, њих 40 из Славоније и Срема.

Прерадовић је по доласку у Русију одбијао да буде под командом Јована Хорвата или Јована Шевића, јер је тврдио да је био „старији од обојице по служби” у Аустрији. Тражио је посебну привилегију на своје име и другу насеобину. Руски Сенат му је одобрио да има сопствени хусарски пук у истој насељеничкој области са Шевићем у области Славеносрбија.

Прерадовић је у Русији постао указом од 23. маја 1753. године генерал – мајор а високе војне чинове тог ранга добијали су у Русији и његови потомци. Синови Иван и Георгије су били генерал мајори, син Алексеј бригадир (рођ. 1737). Унук Николај Иванович Депрерадович (1767-1843) генерал од коњице. Други унук Леонтије Иванович Депрерадович (1766-1844) генерал мајор. Од сродника Де Прерадовића помињу се још даљи потомци: праунуци Михаил Николајевич Депрерадович генерал мајор, Николај Николајевич Депрерадович генерал мајор те чукун-унук Федор Михаилович Депрерадовић генерал мајор.

Депрерадовићев хусарски пук је званично основан 15. новембра 1753. године. Команда тог пука се до 1764. године налазила у првој роти, званој Серебрјански шанац или Серебрјанка. Од поменуте године створен је јединствени пук од 18 рота. За време Седмогодишњег рата Рајко је послао два ескадрона из састава свог хусарског пука, којима је на ратишту командовао његов син, мајор Георгије. Цело време постојања пука Рајко Прерадовић је био његов командант.

У Серебрјанки се скрасио 1760. године и водио је бригу о потребама Преображенског месног храма. Генерал Рајко Депрерадович је сахрањен 1764. године у православној Преображенској цркви тог шанца Серебјанка. Од њега је у тој цркви остала икона, коју је донео из своје постојбине.

Петар Аврамович Текелија, (1720—1792), генерал ашнаф, (рус: Текели, Пётр Абрамович)

Познат и као Петар Попович Текелија  Рођен је у Араду, на Петровдан, на просторима тадашње Војне Крајине (Хабзбуршка монархија). Био је син арадског оберкапетана Ранка Текелије и Алојзије – Алке, кћерке Мојсеја Рашковића.

По опису од стране једног хроничара био је Петар висок и леп човек, са танким дугим брковима, притом одлучног наступа и одважног држања. Учествује у аустријској војсци у Рату за аустријско наслеђе (1741—1748), а затим је добио чин капетана. Заменио је, иако врло млад, свог болесног оца као командант капетаније.

По повратка из рата 1748. године у Араду се посвађао са оцем (јер му није хтео препустити чету) и одлази у Русију.

Прешавши у руско поданство направио је изузетну каријеру, кренувши од капетанског чина. Повео је са собом, тада дечака, полубрата Лазара Текелију који се уз њега показао добрим руским официром. Лазар је био 1773. године рањен у рату са Турцима у Влашкој. Потпуковник Лазар је касније ослепео од тог рањавања и живео је на свом поседу у селу Александровки, где је и сахрањен 1813. године. Тамошњу Вознесенску цркву градиле су породице Текелија и Јузбаша.У борби са пруским драгонима Петар је тешко рањен када му је противник расцепио сабљом главу средином лобање до изнад обрва. Лекари су му гвозденим обручем стегли главу, а он се јуначки држао док страшна рана није зарасла.

За успешно командовање у Седмогодишњем рату (1756-1763) у бици код Колина и у Руско-турском рату (1768-1774) при заузимању Браиле и опсади тврђаве Брендери, добио је 1770. године команду над Новом Србијом и чин генерал–мајора (генерал-майора) а царица Катарина II му је тада доделила Орден Св. Ђорђа са крстом док је за заслуге код Браиле, добио је Орден Св. Ане I класе. Као генерал-поручик (од 1774) Петар Текелија је 4. јула 1775. године вештим војничким маневром (без проливене крви) уништио  табор запорошких козака, похапсио је њихове старешине и послао их у Петерсбург.

У његовом корпусу блиски сарадник је тада био Србин, пуковник Максим Чорба. За тај успех добио је од царице Катарине II велико имање Пребитовка у Витебској губернији, са још 25 малих села. Искористио је тада наклоност руске царице да 1775. године измоли избављење генерала Јована Хорвата из прогонства у Вологди. Текелији је припао и Орден Александра Невског са звездом. У Руско – турском рату (1787-1791) сад са чином генерал-аншефа као командант велике војске на фронту од Црног до Каспијског мора која је потукла Турке и обезбедила руске границе.

Одликован је највишим руским одликовањима, поред наведених и ордена Светог Владимира. Након тешке повреде настале падом са коња (1788) Текелија је почео слабити. До 1790. године успешно је обавио ратну мисију у Азији, против Турака и кавкаских Татара. Затражио је пензионисање и трајно се вратио у Нову Србију. Умро је након пензионисања у Новомиргороду, на свом имању 1792. године. Сахрањен је у тамошњој саборној цркви Св. Николе, чијој је изградњи знатно допринео. Тај храм је срушен 1930. године, али је његов споменик сачуван и пренет у градски музеј у Кировграду.

Суворов је једном дао своје мишљење о Текелији : „Интересен и характерен отзыв о Текелији фельдмаршала Суворова.“ Помню, помню, — говорил как-то знаменитый полководец, — сего любезного моего сослуживца, усача-гусара и рубаку-наездника, гордившегося сходством с Петром Великим, с портретом которого и умер. Его вздумал один миролюбивый предводитель уклонять по каким-то политическим видам от нападения, но он, сказав ему: “Политыка, политыка, а рубатыся треба” — бросился на неприятеля, разбил его и, возвратясь к миролюбивому китайцу, произнес: “А що твоя папира?” — Я бы (т. е. Суворов) воевал с Текелли без бумаги: он с саблею, а я со штыком”.

Писац Милош Црњански је описао миграцију у Русију 1752. године у роману Сеобе. Симеонов син Александар Пишчевић у својим мемоарима детаљно описује та насељавања и разлоге сукоба Хорвата и Шевића, око првенства. Територија некадашње Славеносрбије данас је у саставу украјинске Луганске и Доњецке области.

Дефинитивним укидањем аустријских војних крајина 1751. године изазване су сеобе Срба у Руско царство, које су започеле исте те године у већим и мањим групама и које су трајале до краја 60-тих година тога века. Главнину исељеника у почетку су чинили Срби из Потиске и Поморишке војне границе. Неколико година касније почели су се исељавати, у мањем броју, и Срби из Црне Горе, Босне, Херцеговине, Далмације, Славоније и делова Србије под турском влашћу. Због знатних размера које је попримила овај процес називан је и „Велика сеоба Срба у Русију“.  

Процес је почео још када је Патар Велики током посете Бечу сагледао квалитете хусара – лаке коњице која је једина била у стању да се супростави  турској тактици. У жељи да обезбеди јужне границе од татарских упада, 1707. године је наложио Апостолу Китичу да по узору на угарске (србске) хусаре, од плаћеника Срба, Мађара, и Влаха прикупи 300 добрих и искусних људи и формира тзв Влашку хорутву.

Сеоба Срба из укинутих Моришке и Потиске крајине у Русију, под вођством пуковника Хорвата (1751) и Шевића и Прерадовића (1752) и оснивање србских насеља у Русији – Нове Србије и Славеносрбије, догодили су се у време велике спољнополитичке  кризе у којој се Хабзбуршка монархија  налазила од Ахенског мира (1748) до почетка Седмогодишњег рата, али и због константног незадовољства Мађара којима привилегована Србска милиција која је била под јурисдикцијом Бечког двора, док локалне власти нису имале никакву јурисдикцију.

Увређени догађајима у Аустријској царевини и развојачењем војних крајина Срби су одлучили да потраже заштиту од истоверујуће и словенске царске Русије. Исте 1751. године њихови представници, још увек аустријски официри, пуковници граничари Иван Хорват и Иван Шевић, као и пуковник славонског хусарског пука Рајко Прерадовић, срдачно су примљени од руског посланика у Бечу, главног коморника грофа М.П. Бестужев-Рјумина.

Уз његову велику помоћ и велико залагање, царица Јелисавета I Петровна је брзо и благонаклоно реаговала и одлучила да услиши њихове молбе за службу у руској војсци, а њих и њихове породице прими у своје поданство. Шта више царица Јелисавета одмах шаље и емисаре, припаднике Српског хусарског пука основаног још 1727. године међу српске граничаре ради популаризацији те идеје.

Сам поступак руске дипломатије привлачења српских граничара у руску службу био је последица не само жеље да их заштите од аустријске самовоље, већ и објективна потреба да се у борби против Кримског каната искористе искусни војници на југозападним границама Руског царства.

Наиме, у међувремену у тој борби са ратницима ислама исцрпљене су скоро све унутрашње војне резерве Русије, пре свега људске, које су биле неопходне за јачање јужних граница и економски развој доњецких степа. Сада је насељавање ове територије од стране Срба, ватрених непријатеља османлија, духовно јаких и спремних за оружану борбу против Турака и номада, било од великог значаја за царску Русију.

Простор на коме су насељени Срби граничари била је територија данашње Кировоградске области у Украјини. Област је добила име Нова Србија или Новосербија (Новая Сербия или Новосербия) од руске царице Јелисавете (Елизавета I Петро́вна) (1741-1762) на простору дужине преко 200 км на овом равничарско-плодном степском земљишту, између река Сињухе, притоке Јужног Буга на западу и Дњепра на истоку.

Читав простор тада један Србин савременик описује да је до маја клима била пријатна да би од јуна настало жарко лето које би, да није кишног периода, све спржило. Зиме су биле ретко хладне, сем неколико дана када су страдавале домаће животиње. У пролеће све је било покривено травом, а цвеће које се ту налазило стварало је утисак маштовито и богато ишараног тепиха. Међутим, почетком лета пејзаж је подсећао на Арабију. Степа је била изузетно плодна, а „чернозем“ је дозвољавао да житарице дају богат плод.

Нову Србију пресецало је неколико река, између Дњепра и Буга. Највеће међу њима биле су Ингул и Ингулец. Први досељеници из Аустријског царства углавном су били пореклом са територија данашње Војводине али и румунског Баната, мађарске Бачке као и делова војних крајина са територије данашње Хрватске. У почетку се исељавање одвојало уз допуштење аустријског двора јер се једино само на такав начин онај који одлази могао вратити назад у Аустрију али касније када је наум српских граничара био да се трајно населе на новој територији та сагласност од аустријских власти није ни тражена. Административни центар је био град Новомиргород. Област је имала аутономни статус и била је директно подчињена Сенату и Војном колегијуму.

По одобреном плану ту су могли да се насељавају само православни Срби док је домаће становништво (у том моменту малобројно) морало да се одсели јужније. Имена насеља је потврђивала лично руска царица.

Најзаслужнији за ово досељавање Срба, првенствено војника граничара и њихових породица, је сигурно пуковник аустријске војске Јован Хорват от Куртича. Овај Србин, искусни ратни ветеран и школовани официр, незадовољан веома лошим положајем српских војника граничара у Хабзбуршкој монархији одлучио је, мада је у почетку и сам био против тога, да потражи нову домовину где би српски граничари били више уважени и награђени за свој посао.

Отпочео је, тајно, сарадњу са руским послаником у Бечу грофом Михаилом Бестужевим и убрзо добио јула 1751. године пасош за одлазак у Русију. Убрзо потом Јован је довео у Кијев 10. октобра 1751. године прву групу српских насељеника.

Са њим je дошло првих 218 колониста (77 војника са 82 чланова породица и 59 слугу) који су претходно пред пут у Русију положили своје славне заставе граничарске (17 војних барјака укинуте Поморишке границе Аустријске царевине) у арадски храм Светих апостола Петра и Павла. Са собом су повели 159 коња.

Област Нова Србија утемељена је 1752. године на основу плана који је Хорват изложио руској царици. Одлука о оснивању и устројству ове области изнета је у „Повељи” (Грамата) од 11. јануара 1752. године издатој од стране Правитељствујушћег сената Русије.

По Хорватовом предлогу област Нове Србије је уређена према устројству аустријске Војне границе. По овој Грамати Јован постаје руски генерал-лајтант, дата му је дозвола за стварање Нове Србије а он постаје командант Новосербског војног корпуса. Срби граничари су чинили пешадију (стрелци) и коњицу (хусари) и били су носиоци одбране тог степског подручја пре свега од Татара са Крима али су учествовали по потреби у свим ратовима Русије (из Нове Србије децембра 1757. године у Седмогодишњи рат послата су 1.023 војника).

Становницима Нове Србије који су били подређени Војном колегијуму било је дозвољено да се баве „слободном“ трговином (укључујући спољну трговину на Криму, Молдавији и Пољској) и занатством.

Формирана су два српска пука – хусарски и пешачки. Српским Хусарским пуком командовао је генерал Јован Хорват са командним местом у Новомиргородском шанцу (роти) каснијем граду Новомиргороду, на ушћу Гептурке у Велику Вису, који постаје центар целе области Нове Србије.

Основна јединица је рота (чета) односно шанац која је административна, војна и територијална целина. Српским Пандурским (пешачким) пуком је командовао Јованов брат Михајло Хорват који је добио чин потпуковника са командним местом у првој Криловској роти (шанцу) где ускоро почиње изградња тврђаве Св. Јелисавете потоњег Јелисавтграда на реци Ингули (Кировград а од 2016. град Кропивницки) која ће од 1753. до 1764. бити седиште руске команде за одбрану јужне границе.

Ова линија одбране посебно се истакла у руско-турском рату 1768-74. године када су не само зауставили налете Татара већ их је и успешно потиснула након тога.

Са пролећа 1752. године почиње се и са устројством и организацијом нове области. У споразуму са руским властима Хорват је одредио локације будућих шанчева (рота) и на свакој населио, по распореду, неколико нижих официра са мало војске. То су биле „клице” будућих рота које би се постепено допуњавале до одређеног капацитета. Насеља су била концентрисана у круг око рота. Временом су се развила већа насеља састављена од три роте а између ових насеља су постојали сигнални системи за комуникацију. Хорват и други официри Срби су тајно су одлазили у Аустрију и наставили са врбовањем нових насељеника, тежећи да испуне планиране квоте за попуну пукова. Сматра се да је на територију Српског хусарског пука на тај начин током времена насељено око 18.000, а на територију Српског пандурског пука око 12.000 људи.

Јован Хорват

Јован Хорват- от Куртић, (1713-1786),генерал мајор, (рус: Иван Самойлович Хорват)

Породица Хорват је пореклом из Старе Србије (Македонија), из места Арвати, у турској нахији – Доња Преспа источно од Преспанског језера. Деда Марко Хорват се преселио у Аустрију седамдесетих година 17. века привучен позивом цара Светог Римскског Царства Леополда I 1667. године, православном становништву Турске царевине да се насели у Аустријским земљама и да им је гарантована слобода вероисповести, слобода становања и трговине. У Аустрији је наставио да се бави трговином, а презиме је узео по називу свог родног села.

Јованов отац Самуило Хорват се определио за војнички позив. Као војвода Великоварадински добио је 1689. године од аустријског цара Леополда I племићку диплому и грб, а „за верност и полезне заслуге” и право да и он и његови наследници носе племићки предикат „от Куртич”, по поседу у околини Арада.

Самуило је почев од Бајског 1704. године учествовао у раду више црквено-народних сабора. Јован је завршио војне школе. Као мајор, предводећи пешачки пук из Поморишке границе, истакао се у Рату за аустријско наслеђе на баварском (1743) и на рајнском бојишту (1744). По повратку у Поморишје 1745. године, у чину потпуковника, распоређен је у Печку. Давао је запажене прилоге за српску цркву Светог Николе у Печки и манастире Ходош и Бездин.

Учествовао је као посланик из војничког сталежа на српском Народно-црквеном сабору у Карловцима 1748. године. Пред полазак у Русији пуковник Јован је продао своје имање Куртич и све остале поседе које је имао. Након 1763. године пао је у немилост код царице Катарине Велике, 12 година је провео у егзилу у Вологди део имовине му је одузет као и генералски чин. Након помиловања населио се на своме имању у Старом Салтову где је и умро 1786. године.

1. Сава Владиславич Рагузински, (1669-1738),  обавештајац, трговац, дипломата, тајни агент, војни саветник, државни и јавни посленик (рус: Сава Лукич Рагузинский-Владиславич, граф Рагузинский)          

Трговац, дипломата, тајни агент, војни саветник, државни и јавни посленик – све те улоге је успешно комбиновао потомак херцеговачких кнезова, гроф Сава Владиславић, или у руској верзији Сава Лукич Владиславич-Рагузински, један од најближих сарадника руског цара Петра Првог.

Рођен је у Гацком (с.Јасеник) 1664.г. од оца Луке и о детињству се мало писало и први пут се појављује у Дубровачком архиву. Симеон Кончаревић пише да је Сава 1687. живео у Дубровнику и „дружио се са највећом властелом, значи да је својим очима видио све страхоте рата … и како се Турска почела да руши.“ .

У Цариград је дошао са 23.г и развио значајне приватне послове и контакте, и успешно се бавио трговином док му тамошњи руски конзулат 1702. године није понудио да ради против Турака, заједничких непријатеља православних Срба и Руса. Владиславић Рагузински се одлично разумео у спољну и унутрашњу политику Османлијске империје и имао изузетно добре везе широм Европе, тако да је врло успешно снабдевао руске дипломате драгоценим тајним подацима.

У сарадњи са руским послаником Петром Толстојем, коме га је препоручио јерусалимски патријар Доситеј, Сава је урадио студију „Тајни опис Црног мора“ и то је кључни моменат у којем Сава  започиње не само праву дипломатску већ и обавјештајну каријеру. Када се погледа садржај и квалитет обавјештајних информација које је он прибављао, као и студије и анализе које је он сачињавао („Тајни опис Црног мора“, или касније „Тајни опис Кине“) изгледа као да је Сава знао тајне инструкције које је цар дао Толстоју. Ово, наравно, само говори о Савиној способности да уђе у срж материје којом се бавио и зато је у праву Дучић када каже да је Сава „… не само идејни креатор балканског вектора руске политике, него је био један (ако не и први) од утемељивача руске обавјештајне службе“.

У једном моменту турске власти су биле пооштриле надзор над Владиславићем, над његовим кретањем и над његовим односима са извјесним личностима, што је побудило посланика Толстоја да Саву … склони из Цариграда и упути у Русију.“ Цар је ово итекако знао те је Сава на двор примљен 1703.г. на највишем нивоу.

1708. године се преселио у Москву, где је постао царев саветник за југоисточну Европу и конкретно за његов родни Балкан. Сава Лукич је често путовао у Црну Гору и продубљивао контакте са кнежевинама Молдавијом и Влашком. За време Прутске кампање против Турака 1711. године, која се одигравала управо на молдавској територији, он се у својству консултанта „ради саветовања по тамошњим питањима“ налазио у штабу команданта руских трупа Бориса Шереметjева.

Касније је послат у Венецију и Рим да контролише младе руске племиће који су тамо похађали морнаричке и војне школе. У Ватикану је водио преговоре о развоју билатералних односа између Москве и „Свете столице“.

С обзиром да је Сава „ … с почетка направио утисак какав је само могао пожељети.“ почиње његов успон на двору и јачање везе са царем који му одмах даје „пожалевану грамату“ што је било највише што се могло да ти странцу. Називали су га церевим љубимцем, те ће Цар са њим извршати ствари од највећег државног интереса.

Руско-шведски рат (1709.) је био прилика да се способности Саве Владиславића покажу као врло значајне. Он је у то вријеме вршио, за Русе једну од најтежих дужности, био је шеф интендантуре (снабдијевања) цијеле оперативне руске војске! Кад се узме да оваква дужност није ни данас лака, није тешко замислити како је тек била тешка у оно доба када су се транспорти вршили запрегама, и кад није било још шосираних  путева. По свему се види … да је Сава Владиславић сматран човјеком изузетних организаторских способности, а видјећемо и велике моралне исправности.

Сава Владиславић у години 1710. заузима изузетан политички положај:  он постаје дворским савјетником за питања православног Истока, те семоже слободно тврдити да је био први човјек који је покренуо такозвано источно питање, које је затим два стољећа било једно од најважнијих питања европске политике. Сава је „… у православном руском Цару видео јединог Богом опредијељеног будућег ослободиоца православног Истока, Балкана и његовог Српства…“

Те исте године Сава се показао и као изузетан финансијски стручњак, када је несебичном енергијом изузетним поштењем и смелошћу својих финансијских планова успео да „ … Скуп свију државних прихода у Русији који је раније изнсио 6.000.000 рубаља, на свој начин Савас је подигао у години 1725. … на 8.500.000 рубаља. Ово је значило ништа мање него да је равнотежа државног буџета била коначно спасена.“

У Руско-турском рату који су почели Турци свесни руске исцрпљености ратом са Швеђанима и финансијслим проблемима Сава Владиславић је видео прилику да се и православни народи Балкана ослободе турског јарма, па обезбеђује да Русија подстиче и подржава њихову борбу. У то време Сава поред титуле „дворског савјетника“ добија и звање „за савјете у тамошњим пословима при војсци.“

Како је Сава био посвећен овом послу говори и то да је припремио Ратни план, а колико је план био добар говори и то  што је потом већи део тог плана и остварен. Истог дана када су Турци објавили рат Русији, Сава је лично организовао и србски устанак у Црној Гори и Херцеговини за ослобођење као вид помоћи „православном цару ослободиоцу“.

Колики је Савин утицај у то време био говори и чињеница да су у моментима када се није могло одлучити да ли да се почне нови рат са Турцима у Сенат позвали Саву Владиславића, стручњака за источна питања, који се сложио са мишљењем браће Апраксина да се не почиње рат  и тек тада се и цар сложио са том одлуком.

Склапање вечног мира са Кином – Сава је као опуномоћени амбасадор Русије добио задатак да реши питање односа са Кином и са огромним и стручним тимом 1725. године пошао је у Пекинг. Заједно са кинеским тимом су припремали уговор и цртали границе дуге 6 000 км. Пошто преговори, због непоштеног односа и лоших намера кинеске стране нису успели кинески цар одлучује да обе делегације оду на границу и да тамо заједно раде. Пошто су кинези припремили лукав и за Русију, али и за Кину лош план Сава је тајно послао кинеском Цару свој предлог уговора и изгледа границе и овај је то у потпуности прихватио и тако је потписан Кјахтски или Вечни мир. Границе које је Сава уцртао 1727.г. и данас су важеће и Кина са свим суседима до данас има граничне спорове осим са Русијом, што говори о томе да Сава није само потписао уговор о разграничењу две државе ве и пакт о пријатељству између двије државе.. Том приликом Сава је на дан Свете Тројице основао град Троицкосавск који је преименов у Кјахти на граници са царством династије Ћинг, и тај град је био главни центар руско-кинеске трговине све до друге половине 19. века. Ту је подигао и цркву посвећену Светом Сави Србском (Немањићу). Током овог боравка у Кини Сава је урадио и „Тајни извјештаји о сили и ситуацији Кинеског Царства“.  Његове препоруке из тог документа и тог времена веома се поклапају са векторима дејства Русије данас.

Гроф Сава Владиславић за заслуге у Кини добија други пут орден Александра Невског, чин тајног савјетника и читав низ поклона у виду разних имања. Добија на поклон и дворац на обали ријеке Неве, између дворца Царевог ујака грофа Апраксина и прокуратора Сената Јагушинског.

Куповина пушкиновог прадеде – Сава је у Цариграду купио роба Ибрахима, довео га у Русију и поклонио Петру Великом, који га је покрстио у православље, дао му име Абрам, средње име Петар (по њему) и презиме Ханибал (по кратагинском војсковођи), затим га ускоро ослободио и дозволио му да се ожени рускињом. Као члан руске владајуће породице Абрам Ханибал постаje и познат и цењен, а његов потомак је славни писац Александар Пушкин (коме је живот спасио генерал Михаило Милорадовић, не дозволивши да га отерају у Сибир).

Сава је покушао да у Дубровнику сагради православну цркву, коју је хтео посветити својој мајци, али дубровачки Сенат, под утицајем језуита то није дозволио, а „ …  Сава Владиславић је послије неуспјелог случаја са зидањем православне цркве у Дубровнику, раскинуо све везе дубровачком владом и напустио Дубровник заједно са породицом коју је одвео у Боку Которску“.

Дучић о Сави „Саво … је знаменитији од ма ког Херцеговца његовог времена, чак скоро и од ма којег Србина у вијеку у којем се родио: и то по својим великим дипломатским способностима, које су га истакле међу главне сараднике цара Петра Великог, а нарочито по његовом покушају да помоћу Русије и њеног великог православног цара ослободи Српство и православни Балкан од турског ропства.“

Умро је 1738. у Санкт Петербургу и сахрањен у Благовештенској цркви Александра Невског у Петрограду, тамо гдје се сахрањују цареви и њихове породице. Опелу и погребу присуствовала је Царица Ана Јовановна са породицом и свим великодостојницима тог времена..

МИХАИЛ  АНДРЕЈЕВИЋ  МИЛОРАДОВИЋ Један од најзначајнијих Срба у Русији у 19. веку

Генерал Михаил Андрејевић Милорадовић је потомак из: „ … славног рода Милорадовића који су раније из Житомислића у Херцеговини, не желећи да се одрекну своје вере, емигрирали у Русију. Скоро два века ова племићка породица је служила на бранику православног царства.“

Особитост Михаиловог порекла је и чињеница да је он праунук познатог пуковника Михаила Илијевића (Илијиног) Милорадовића који је, по препоруци грофа Саве Владиславића, постао: „ … овлашћено лице руског императора на Балкану …“, те је као такав 1711. године организовао устанак Црногораца и Херцеговаца против турског јарма.

Имајући у виду овакво порекло, није чудо што је: „ …  генерал Михаил Андрејевић Милорадовић постао један од најистакнутијих војсковођа Руске царевине, а посебно се истакао током Наполеоновог похода на Русију. Овај саборац Кутузова и јунак Бородинске битке био је омиљени ученик великог Суворова, под чијом командом је служио у ратовима против Турске и Пољске.“ Истакао се у рату у Италији и Швајцарској (1799). Од 1790-1798. године напредовао је од поручника, капетана и пуковника до чина генерал-мајора у Апшеронском мушкетирском пуку.

Увек је ишао на челу пука што је мнпго пута имало одлучујући значај на исход битке. Године 1805. постао је генерал-потпуковник и учествовао је у бици код Аустерлица под Кутузовљевом командом. Истакао се много пута у Руско-турском рату (1806 — 1812), где је био командант корпуса.

Године 1806, награђен је мачем који је био украшен дијамантима и на коме је писало „За храброст и спашавање Букурешта“.  Поново је победио Турке код Обилештија у Румунији 1807. године. После победе над Турцима 1809. код тврђаве Расеват у Бугарској, унапређен је 1810. у генерал-пуковника.

Током Наполеонове инвазије Русије био је један од најистакнутијих и најуспешнијих руских команданата. У бици код Бородина предводио је резервну милицију. Касније је командовао одступницом, која је ометала француско напредовање према Москви. Кад је Наполеон почео са повлачењем из Русије, Милорадовић је победио Французе у бици код Вјазме. После тога његов корпус је постао један од најактивнијих у прогањању Наполеонове војске из Русије, све до победоносног уласка у Париз.

У бици код Бауцена 1813, предводио је заштитницу од савезника. Приликом победе код Кулма био је у команди руско-пруског корпуса, којега је предводио и у бици код Лајпцига. Током 1814, командовао је савезничким контингентом у Холандији. Први је добио право да носи монограм цара Александра I.

            Има још једна дивна посебност о њему. Наиме, земни остаци нашег Михаила почивају неколико корака од земних остатака његовог учитеља великог Суворова у цркви Светог Александра Невског у Петрограду. Заједно су били у рату, заједно су и у смрти.

            Генерал Михаил Андрејевић Милорадовић, рођен 1771. године, био је: „ … човек широке душе, прави војсковођа који је увек делио судбину својих војника од којих се никад није одвајао. Уважавали су га и непријатељи који су испредали приче о његовој војничкој храбрости и умећу. После битке код Лајпцига, цар Александар I. доделио му је титулу грофа и право да носи царев монограм на својим еполетама, а после тријумфалног уласка у Париз, 1814. године, и почасно право да носи Георгијевски крст.

            Од 1818. године, па све до смрти (1825. г.) био је војни губернатор Санкт Петербурга кога су волели и ценили и војници и обичан народ. Спровео је антиалкохолну кампању, забранио коцкање у армији, осветлио град, изградио чувени Михаиловски дворац, зграде циркуса и многих просветних и културних институција. Спречио је прогон Пушкина, и био покровитељ позоришта, а по његовој последњој вољи цар је ослободио око 1500 људи који су му били најближи. Носилац је 18 највиших риских Ордена и награда и 8 старних Ордена Био је почасни члан Руске академије наука.“

            „Приликом устанка декабриста … који је био део масонске завере 1825. године, Милорадовић је смртно страдао покушавајући да смири побуњене официре на Сенатском тргу.

            Ова побуна декабриста била је део хибридног рата Запада против Русије који је, у крајњем исходу, довео до фебруарске револуције 1917. године и потоњег распада Руске царевине. Главни организатор преврата, по аутору, била је Велика Британија … „ 

ИВАН IV ВАСИЉЕВИЧ (ГРОЗНИ) (1533.-1584.) Највећи и први руски цар

Величанствени, највећи и први руски цар Иван IV Васиљевич (Грозни), поријеклом Србин, кључни је носилац у примјени глобалног геополитичког концепта „Москва Трећи Рим“. Овај концепт је: „… формулисан након склапања брака великог московског кнеза Ивана III (1440.- 1505.) са нећакињом посљедњег византијског цара убијеног током турског напада на Константинопољ, Софијом Палеолог (Иванова бака по оцу). Од његове лозе воде поријекло каснији руски владари, укључујући и Ивана Грозног.

Због свог изузетног значаја, Иван IV је постао „један од најоклеветанијих хероја … руске историје. … Према ријечима руског писца и етнографа … В. И. Дала, „грозни“ значи храбар, величанствен, онај који држи непријатеље у страху, а људе у послушности.“ Међутим, у пријеводу на енглески добија се потпуно изобличено и ружно значење ријечи „грозни“.

Иван IV рођен је 25.8.1533. године … као син великог кнеза Василија III и Јелене Васиљевне Глинске. Након очеве смрти, бригу о трогодишњем Ивану преузела је мајка која је умрла 1538. године … Показало се да је она била жртва завјере и да је била отрована.“

„ … Мајка Јелена Глинска била је Српкиња, која је водила директно поријекло из породице Јакшић …  Највише је утицаја на формирање личности будућег цара и суштинског родоначелника идеологије „Москва – Трећи Рим“, имала управо његова бака Ана (србска принцеза од Јакшића) која се старала о његовом образовању и васпитању. Усадила му је понос, достојанство, одлучност али и даривала светосавско духовно наслијеђе које се кристалисало кроз њене лекције о светородној лози Немањића, од Стефана Немање до Душана Силног, који је маленом Ивану постао узор, па све до цара Лазара, Косовског боја и косовског завјета. Мајка и бака су будућег цара училе православљу, приповиједајући му о Светом Сави као утемељитељу српске цркве и државе. Политичко искуство српске државе приликом стицаја аутокефалије наше цркве, али и проглашења царства и законика, представљало је тако обазац идеолозима руске националне државе. У свему томе лик и дјело Светог Саве постају образац братског савеза Руса и Срба …“

Млади владар одраста у атмосфери дворских преврата и борбе за власт између … бољарских кланова. Ова ситуација је уништавала и растакала државу … Наређења нису поштована ни извршавана, а носиоци власти …  су се понашали својевољно, осионо и нечасно. „Вертикала моћи“ је уништена … Ред у земљи било је могуће успоставити само кад би велики кнез преузео терет власти на себе, лично водећи бригу о државним пословима ……Митрополит Макарије је за ово потпуно припремио Ивана Васиљевича.

Уз велику подршку и упутства митрополита, велики кнез Иван одлучује да се ожени са 16 година и да се крунише. Женидбом он добија статус одрасле особе, а крунисањем у цара он својој власти даје суверенистички, знатно већи политички карактер, али и значајно другачији положај у дипломатским односима за Западном Европом.

Крунисање Ивана Васиљевича у цара одржано је у Саборној цркви Успења, у московском  Кремљу 1547. године, а вјенчање у фебруару (исте године).

Невјеста, лијепа и паметна Анастасија Романова је изабрана међу кћерима племићког рода из цијеле државе. Тиме су створени неопходни предуслови за успјешан почетак владавине Ивана IV. Посебно је важно то што је Црква подржавала младог цара, а он је са своје стране узимао најактивнијег учешћа у њеном раду. „Духовно јединство оснажило је јединство читаве државе.“

     Поред наведеног: „ … Утврдио је и главне карактеристике руске геополитике:

1. Обнова геополитичке зоне утицаја Златне Хорде, али са руском доминацијом (поновно уједињење старих земаља хиљадугодишње евроазијске државе – Казањ, Астрахан, Сибир);
2. Борба за излаз на море (Балтик, Бијело море);
3. Народна монархија (уједињење православља и монархије, Земаљски сабори).“

Да би превазишао стање анархије коју је створила бољарска „власт“, млади цар је морао владати „гвозденом руком“. Самовољне и непослушне бољаре он је кажњавао, а процјењује се да је: „ … казнио само неколико хиљада људи. И патио је због тога и савјест га је мучила.“  

Предање цркве, као један од најпоузданијих историјских извора има у случају цара Ивана посебан значај јер се и њиме у потпуности оповргава: „… вишевјековна антируска стратешка операција стварања негативне слике Ивана Грозног. Напорима западне пропаганде, локалних руских либерала (корисних будала и полуинтелигената), он је представљен у једну од „најстрашнијих и најкрвавијих фигура свјетске и руске историје.“ У поређењу са владарима Запада исте епохе, који су буквално утопили сопствене и сусједне замље и градове у крви, и који се упркос томе сматрају великим и мудрим … Иван Грозни био је велики хуманиста.“

Откуда толика клевета и мржња према њему? … Није чудо јер је тешко наћи особу у руској историји која је толико учинила за руски народ. Територија руске државе се скоро удвостручила …  Русији су припојени Казањ и Астрахан, цијели водени пут Волге, започело је освајање Сибира …  започет је процес обнове Сјеверног Царства од … Црног мора, Карпата и Балтичког мора на западу, до Тихог океана на истоку, Сјеверног леденог океана на сјеверу, па све до граница Кине, Индије и Персије, на југу.“

Сумарно се може рећи да је Иван Васиљевич утврдио не само главне приоритете руске спољне него и унутрашње политке. Посебно се може сматрати значајним што је успостављањем народне монархије успоставио и симфонију државе и Цркве. То много подсјећа на ону симфонију коју су Немањићи успјели да успоставе у једном периоду постојања српске државности.

Ваља посебно истаћи да се: „Млади цар од самог почетка показао као паметан и флексибилан политичар. Успио је да привуче све снаге заинтересване за … јачање руске државности …. Изабрана је Рада (која постаје) неформални орган управљања (сачињена од представника различитих друштвених слојева) са којима се проналазе политички компромиси …  Један од главних политичких корака био је сазивање Земаљског сабора … на који Цар позива представнике „свих редова“ – бољаре, црквене великодостојнике, службенике владе, дворјане, трговце. Тиме се у праксу политичког живота уводи трагање за друштвеним консензусом (вођење друштвеног дијалога, почетак изградње цивилног друштва).“

Иван IV Васиљевич је био и: „ …први руски цар који је препознат као најобразованији владар своје епохе. Имао је јединствену античку библиотеку..“

Не смије се заборавити и да је цар Иван 1550. године упутио писмо турском султану Сулејману II, позивајући га да поштује светиње Хиландара и других српских манастира … (Он је) „ … дао 1556. године монасима из манастира Хиландара просторије за подворје у центру Москве, које је постало неки вид дипломатског представништва Србије у Русији. У том простору су прикупљане књиге, црквени прибор и друга средства за јужну словенску браћу.“

Иван Грозни је преузео кориштење титула приликом издавања царских докумената од цара Душана.  

Први руски цар Иван IV Васиљевич упокојио се 1584. године, а сахрањен је у Архангелској саборној цркви московског Кремља.

Извод из анализе пуковника Горана Аћимовића

Ана Глинска Јакшић, (1473-после 1553), србска принцеза, бака по мајци руског цара (рус: Анна Глинская Якшич) 

Била је ћерка српског војводе Стефана Јакшића (†1489) и његове супруге Милице. Ана је била удата за кнеза Василија Лавовича Глинског (†1515), брата моћног кнеза Михаила Лавовича Глинског (†1534).

Ана и Василије у браку су имали децу, кнезове Јурија Васиљевича Глинског (†1547), Ивана Васиљевича Глинског (†1550), Михаила Васиљевича Глинског (†1559) и принцезу Јелену Глинску (†1538). Анина и Василијева ћерка Јелена Глинска удала се за великог кнеза Русије Василија III (†1533).

Ана је преко ћерке била бака и васпитачица цара Ивана Васиљевича- Грозног (†1584).  После смрти ћерке Јелене Глинске 1537. године остала је најближи рођак младог великог кнеза, а касније цара Ивана Грозног.

За време регентства њене ћерке Јелене Глинске од 1533. до 1538. године, Ана је имала утицај на послове руске државе.

После смрти њене ћерке, Ана и њени синови, ујаци младог цара Ивана, уклоњени су из утицаја.

Када је њен унук Иван IV проглашен пунолетним и регентство укинуто, Ана и њени синови су се вратили у наклоност, обезбеђујући утицај на њега током његове ране владавине. Активно су учествовали у крунисању Ивана (1547).

Повукла се у Тројичну лавру Светог Сергија, где је положила постриг и замонашила се под именом Анисија. Умрла је у истом манастиру 1553. године.

Софија (Зоја) Палеолог, (1450-1503), србска принцеза, бака по оцу цара Русије (рус: Софья Зоя Палеолог)

Рођена је, као Зоја, у Мореји (Пелопонез) 1450. или 1451. Од оца Томе Палeолога и мајке Катарине.

Била је друга супруга московског великог кнеза Ивана III Рјуриковича (1462-1505) и византијска принцеза из династије Палеолога, ћерка морејског деспота Томе (1428—1460) и братичина последњег византијског цара, Константина XI Палеолога Драгаша (1449-1453).

Мајка великог кнеза Василија III Рјуриковича, бака цара Ивана IV Грозног Рјуриковича.

Током јуна 1472. године, она се у Риму верила са московским великим кнезом Иваном III. Папа Сикст IV (1471-1484) и кардинал Висарион су се надали да ће овим браком успети да остваре снажан утицај у Русији и уведу католицизам, али до тога није дошло.

Свечано венчање је обављено 12. 11. 1472. године у Москви, а непосредно пре њега, Зоја је прешла у православље и узела име Софија. Током владавине свог супруга, била је велики покровитељ уметности, што је довело до ширења италијанских и византијских утицаја у Русији.

Умрла је у Москви 7. априла 1503. године, две године пре смрти свог мужа (умро 27. октобра 1505. године).

Сахрањена је у масивном белокаменом саркофагу у гробници Вазнесенске цркве у Кремљу поред гроба велике кнегиње Марије Борисовне, прве жене великог кнеза Ивана III. На поклопцу саркофага оштрим инструментом је изгребана реч „Софија“.

У Тројицко-Сергијевом манастиру се налази свилени покров, сашивен Софијиним рукама 1498. године; Њено име је извезено на велу, а себе назива не великом кнегињом московском, већ „Цариградском принцезом“. Очигледно је високо ценила своју бившу титулу ако је се сећа и после 26 година брака.