Отац, супруг, пријатељ, официр – увек строг али правичан
Пуковник Данило Вукић рођен је 03.05.1931.год у Добрском селу, општина Цетиње, Црна Гора од оца Стева П. Вукића и мајке Марице у сиромашној породици а богатој по деци јер их је било седморо а Данило је био шесто дете. Данилов отац Стево је био ратни војни инвалид, јер је био учесник у балканском рату и у бици на Тарабошу изгубио је ногу па је носио протезу. Он је желео да Данило буде свештеник, али је Данило волео војску и желео је да буде официр у чему се и остварио.
Радио је и учио, завршио је највише војне школе као што су Виша војна акадфемија у Београду и генералштабна академија „Ворошилов“ у Москви. Изузетно је волео свој позив те га је часно и професионално обављао, био омиљен предпостављени, врстан педагог, брижан старешина који је волео људе и није правио разлику међу њима.
Као Љубинкин супруг, Славичин и Соњин тата, био звезда водиља у породици, брижан, нежан, пожртвован, поносан. Био је перфекциониста али у позитивном смислу, волео је ред и рад, али и опуштање и уживање. Поред своје уже и шире породице и поред свог позива, нарочито је волео своју кућу на Белведеру, своје Цетиње где је одлазио на одмор када год је могао.
Био је цењен и уважаван и у свом комшилуку, волела су га и деца из зграде и старије комшије подједнако. Водио је рачуна о друштвеној имовини, па је као председник кућног савета често организивао чишћење тј уређење простора око зграде на коме су узели учешћа скоро сви станари зграде и старо и младо. Умео је са људима, да их мотивише а и да их мири ако су били у свађи. Свађу није подносио ни у породици, ни међу пријатељима нити комшијама.
Као сваки добар човек имао је пуно пријатеља на које је оставио неизбрисив траг,међу њима је и новинар Милошевић са којим се дружио и радио док је био војни изасланик у Прагу.Ово су његова сећања: Пуковника Данила Вукића упознао сам у Прагу, када је у главни град тадашње Чехоловачке дошао као југословенски војни изасланик. Ја сам се тамо већ налазио као стално акредитовани дописник новинске агенције Тањуг.
Становали смо у истој улици, зграда до зграде. Породично смо се дружили све време заједничког боравка у Прагу, а то дружења наставили касније и у Београду, где су нам се станови налазили такође веома близу.
Током тог вишедеценијског познавања и дружења, добро сам упознао покојног Вукића па могу одговорно да тврдим да је то био изузетан човек, искрен друг и пријатељ, велики професионалац и познавалац свога посла, одан својој земљи и бескрајно привржен својој породици.
Пуковник Данило Вукић био је пример искреног човека и друга који је увек био спреман да помогне, да пружи савет, али истовремено да чује и прихвати туђе мишљење. Није се заносио високим војним чином, није се хвалио признањима и наградама, није себе сматрао вишим, вреднијим и паметнијим од других, иако је то био у поређењу са многим саговорницима.
Често ми је причао о свом детињству, о оскудицама и тешкоћама многочлане породице у свом родном месту у околини Цетиња. И управо те тешкоће, челичили су његов карактер, оформљавале његов поглед на људе и свет, утицале на његову скромност и благост у опхођењу са људима. Отуда је имао толико пријатеља и разумевања за људе који су се нашли у животним тешкоћама.
Био је изузетно привржен породици- супрузи и својим двема ћеркама. Није било дана да ћерке телефоном није позивао из Прага у Београд, да чује како су, да им да неки савет, упозори на опасности. Био је прави ,, Патер фамилије “ – ослонац целе породице, њихова нада и узданица. Оставио их је да за њим тугују и вечно га се сећају. А другове и пријатеље да га се сећају у најлепшој успомени.
Пуковник Драган Радулац, коме је пуковник Вукић Данило био претпостављени старешина истиче: Данило је био оличење часног, поштеног и надасве осећајног човека а посебно се истицао својим заштитничим односом према колегама са којима је радио преузимајући сву одговорност за оно што је у клективу урађено добро или лоше. Тражио је много јер је и сам давао много, био је осетљив на писану реч која „иде из куће“, морало је бити речено потпуно јасно и кратко – нико, као он, није могао да тако много каже са мало речи, зато је наше „писаније од Кулина Бана“ „касапио“ до непрепознатљивости. Никада му ништа није било тешко, а истицао се марљивошћу, предузимљивошћу и иницијативом, као и својим ставовима које је бранио у свим приликама без обзира да ли се то предпостављенима свиђало или не.
Био је људина у сваком погледу.
И била је велика част, задовољство и привилегија имати такву личност поред себе.
Од њега се имало шта научити.