Председник САД Доналд Трамп именовао је генерала америчке војске Херберта Рејмонда Мекмастера (54) за новог саветника за националну безбедност.
М. Бајић | 21. 02. 2017
Мекмастер ће на позицији саветника за националу безбедност заменити бившег генерала Мајкла Флина, кога је Трамп прошле недеље отпустио због тајних разговара са руским званичницима пре ступања на дужност. Трамп је свој избор обелоданио у Мар-а-Лагу, у свом приватном клубу у Палм Бичу у Флориди, а свог новог саветника представио је као „човека изузетног талента и изузетног искуства“.
Прва реакција медија на Трампов избор била је махом позитивна. Медији га представлајају као врхунског професионалца са запаженом каријером у војсци и великим угледом међу колегама, који је како наводи Бизнис инсајдер стекао захављујући личном херојству, одличним лидерским особинама, као и тенденцији да се супростави традиционалном начину размишљања.
Пре три године, нашао се на листи 100 најутицајнијих магазина „Тајм“ где је описан као „архитекта будуће америчке војске“. Надимак му је „The Iconoclast General“, односно генерал иконоборац, односно особа која напада или критикује устаљена мишљења и институције.
Бизнис инсајдер оцењује да је реч о „најбољем Трамповом човеку“, али због репутације човека који не пристаје на компромисе лако и јасно износи своје мишљење, нико са сигурношћу не може да каже да ли ће се и како уклопити у Белу кућу.
Нови Трампов саветник има много тога заједничког са генералом Дејвидом Петреусом, бившим директором ЦИА. Чак, Мекмастер је био један од блиских саветника током инвазије на Ирак. Мекмастер је стручњак за војну тактику, а као и Петреус има и докторат и то из историје. Докторску тезу под називом „Занемаривање дужности“ посветио је рату у Вијетнаму и одбранио на Универзитету Северна Каролина.
У једној од многобројних анализа које је објавио, Мекмастер анализирао је у учешће америчке војске и НАТО-а у сукобима на Балкану.
О рату у Босни
У анализи под насловом „Пукотине у темељу: Трансформација одбране и полазна претпоставка доминантног знања у будућем рату“, нови саветник за националу безбедност Доналда Трамп анализирао је рат у Босни девесетих и НАТО интервенцију у Југославији 1999. године.
У поглављу „Теорија испред праксе“, Мекмастер пише:
„У јулу 1995. године, ужас Сребренице, укључујући и понижавајућу предају холандских мировних снага српском ратном злочинцу Ратку Младићу, потом и убиство седам хиљада муслиманских мушкараца, коначно је преломило амерички и европски отпор да се употреби сила против босанских Срба.
За многе, Младићеви Срби су деловали као силан противник. Процене о броју копнених снага које су потребне за интервенцију у Босни биле су високе. Бруталност босанских Срба против беспомоћних цивила, међутим, маскиранали су слабост. Почетком августа, хрватске и муслиманске снаге које је САД обучавала и опремала кренуле су на босанске Србе. Коначно, у одговору на бруталан и бесмислен минобацачки напад на пијацу у Сарајеву у коме је убијено тридесет осам људи, а рањено осамдесет пет друге, ваздушне снаге НАТО-а жестоко су гађале српске снаге у Босни. Током првих двадесет четири сата НАТО бомбардовања Републике Српске, српске снаге су нападнуте са 300 удара. То је био оштар контраст са претходне две године неодлучних, неефикасних ваздушних удара које је НАТО извршио у Босни.“
О бомбардовању Југославије
У истом поглављу, Мекмастер писао је и о бомбардовању Југославије 1999. године.
У анализи Мекмастер наводи да је Македонија пружила базу, али да је ситауција била нестабилна, јер је већина тамошњег становништва са симпатијама гледала на Србе и да су у страху од Албанаца у својој земљи. Мекмастер критикује и Грчку, која је затворила „критичне линије“ (Грчка није дозволил да НАТО авиони лете преко њеног ваздушног простора), а за Француску и Италију наводи да нису били ентузијастични поводом интервенције.
Макмастер наводи да су војни планови за бомбардовање Југославије прављени од маја 1998. године до марта 1999. године, али и да је НАТО занемарио чињеницу да исход зависи и од „југословенских реакција и иницијатива које су се показале немогуће за предвидети“.
Петодневна операција прерасла је у више месечну кампању због Слободана Милошевића.
Фото: Википедиа
„Милошевић је предвидео потезе НАТО и контрирао им. Померио је трупе на границу с Косовом неколико недеља пре почетка ваздушних напада. Када је кампања почела, те снаге су избациле албанску популацију на улице, одузеле им лична документа, опљачкале имовину, спалиле њихове куће и погурали их као стоку ка македонској и албанској граници. НАТО је био изненађен и неприпремљен. Ваздушна кампања имала је нежељене последице – заправо је убрзала бруталне операције етничког чишћења које је требало да заустави“.
Мекмастер, који између осталих пише да су многе мете погођене ненамерно (као пример наводи кинеску амбасаду у Београду, болнице, конвоје и школе) пише и да су Срби знали потезе НАТО-а захваљујући шпијунима.
„Способност Срба да дођу до озбиљних обавештајних података о савезничким операцијама, упркос њихове технолошке инфериорности, доводи у питање компоненту порицања у оквиру ‘информационе супериорности’, чак и против непријатеља са веома основним способностима. Срби су евакуисали одређене мете чим су се нашле на листи мета. Вероватно је да је југословенска влада имала шпијуне у НАТО штабу. Осим тога, шпијуни стационирани испред Авиано ваздушне базе, редовно су јављали када авиони узлећу на мисије“.
Фото: ЕПА;
Мекмастер напомиње да је бомбардовање Србије пример да екстремна технолошка супериорност не води до информацијске супериорности.
Према његовом мишљењу, НАТО кампања у Југославији 1999. године доживела је неуспех.
„Мање од 5 одсто српских борбених система уништено за 78 дана бомбардовања. НАТО напори да нападне копнене трупе непријатеља нису успели. Размере неуспеха постале су очигледне тек када је рат био готов“, закључује Мекмастер.
(пребацивање на ћирилицу, курзив и болдовање Уређивачки одбор Удружења)