Интервју генерала Милановића у магазину Одбрана

Под насловом

Чо­век за ко­рак ис­пред НА­ТО-а, у магазину Одбрана објављен је интервју са генерал-потпуковником Јованом Милановићем.

Оба­ве­штај­не слу­жбе вла­да­ју по­ли­тич­ким и еко­ном­ским си­сте­ми­ма ма­ње раз­ви­је­них зе­ма­ља, усме­ра­ва­ју уну­тра­шњу и спољ­ну по­ли­ти­ку, де­ста­би­ли­зи­ју др­жа­ве, вла­да­ју ум­ним про­це­си­ма чо­ве­ка. Зна­чај­но је ре­ћи да, ипак, свим тим тех­но­ло­шким до­стиг­ну­ћи­ма упра­вља чо­век. А чо­век је ра­њив. Ко „на­пи­па” тач­ку ње­го­ве ра­њи­во­сти, има­ће оба­ве­штај­ни успех.

Под на­сло­вим „За­го­нет­на лич­ност Јо­ван Ми­ла­но­вић” па­ри­ски Монд (5. 11. 1998) об­ја­вио је „по­те­ру” за ми­ни­стром са­вет­ни­ком у Ми­си­ји СРЈ при ЕУ. Фран­цу­ска штам­па от­кри­ла је да се под тим име­ном кри­је пот­пу­ков­ник КОС, ко­ји је не­ка­да у Ал­жи­ру, за­јед­но са Ру­си­ма, фор­ми­рао њи­хо­ву тај­ну слу­жбу про­тив Фран­цу­ске. Пре­у­зе­та је и ин­фор­ма­ци­ја из бо­сан­ске и хр­ват­ске штам­пе да је то „пу­ков­ник ко­ји је три го­ди­не био де­сна ру­ка ге­не­ра­ла Рат­ка Мла­ди­ћа”. Ни јед­но, ни дру­го, ни тре­ће… Био је већ уна­пре­ђен у чин ге­не­рал-ма­јо­ра.

Ко је, за­пра­во, Јо­ван Ми­ла­но­вић?

Ро­ђен је у се­лу Тма­ва код Кур­шу­мли­је. У исто­ри­ја­ту кур­шу­млиј­ске еко­ном­ске шко­ле ран­ги­ран је под бро­јем је­дан, као уче­ник са нај­у­спе­шни­јом ка­ри­је­ром свих ге­не­ра­ци­ја. По­том је за­вр­шио Вој­ну ака­де­ми­ју КоВ, Ко­манд­но-штаб­ну ака­де­ми­ју КоВ и Шко­лу на­ци­о­нал­не од­бра­не. Ње­гов ди­плом­ски рад „Ра­ди­кал­на агре­си­ја на СФРЈ ко­јој прет­хо­ди спе­ци­јал­ни рат и ору­жа­на по­бу­на на Ко­со­ву и Ме­то­хи­ји” ар­хи­ви­ран је у би­бли­о­те­ци Цен­тра ви­со­ких вој­них шко­ла као на­став­на ли­те­ра­ту­ра. У ЈНА и ВЈ оба­вљао је ве­о­ма зна­чај­не ду­жно­сти: на­чел­ник оде­ље­ња за рат­не док­три­не, вој­ни иза­сла­ник у Ал­жи­ру и Ту­ни­су, угра­ђе­ни оба­ве­штај­ни офи­цир (ми­ни­стар са­вет­ник) у Бри­се­лу за пра­ће­ње ак­тив­но­сти и при­пре­ме НА­ТО-а за агре­си­ју на СРЈ, за­ме­ник на­чел­ни­ка Вој­но­о­бо­ве­штај­не слу­жбе (то­ком агре­си­је НА­ТО-а и ка­сни­је). Пен­зи­о­ни­сан је са ду­жно­сти по­моћ­ни­ка ми­ни­стра од­бра­не за ме­ђу­на­род­ну вој­ну са­рад­њу и по­ли­ти­ку од­бра­не. Ван­ред­но је уна­пре­ђен у чин по­руч­ни­ка и ге­не­рал-пот­пу­ков­ни­ка. По­ча­сни је ге­не­рал-лајт­нант ОС Укра­ји­не.

Би­о­гра­фи­ја му је об­ја­вље­на у лек­си­ко­ну „Srp­ski WHO is WHO” (Ко је ко у Ср­би­ји), као лич­ност ко­ја је по­сти­гла из­у­зет­не ре­зул­та­те у про­фе­си­ји. На­кон ева­ку­а­ци­је из Бри­се­ла, бел­гиј­ски МИП про­гла­сио га је „Per­son­na non grat­ta”. У спе­ци­јал­ном до­дат­ку „Ве­чер­њих но­во­сти” од 7. ју­ла 2014. увр­штен је ме­ђу 20 нај­по­зна­ти­јих срп­ских шпи­ју­на (ак­те­ри ве­ли­ких свет­ских афе­ра).

 Дан се­ћа­ња у Ср­би­ји обе­ле­жа­ва се као зна­чај­на вер­ти­ка­ла на­шег на­ро­да у ду­гој исто­ри­ји бор­бе за сло­бо­ду. Као и мно­го пу­та ра­ни­је, вој­ска и на­род су­прот­ста­ви­ли су се ви­ше­стру­ко над­моћ­ни­јој си­ли. Ко­је су основ­не ка­рак­те­ри­сти­ке агре­си­је НА­ТО-а и шта би­сте из­дво­ји­ли као дра­го­це­но ис­ку­ство?

– Агре­си­ја НА­ТО-a про­тив СР Ју­го­сла­ви­је 1999. го­ди­не пред­ста­вља зло­чин про­тив ми­ра и чо­веч­но­сти. Она је из­вр­ше­на кр­ше­њем По­ве­ље УН, За­вр­шног до­ку­мен­та ОЕБС-а и без одо­бре­ња Са­ве­та без­бед­но­сти. Из­вр­ше­на је су­прот­но чл. 5 Ва­шинг­тон­ског до­ку­мен­та о фор­ми­ра­њу НА­ТО-а. То је би­ла агре­си­ја „де­мо­крат­ских” зе­ма­ља, ко­је су по­га­зи­ле нај­ва­жни­је де­мо­крат­ске и ци­ви­ли­за­циј­ске вред­но­сти уни­вер­зал­не прин­ци­пе, пра­во, устав­не ин­сти­ту­ци­је, исти­ну, ху­ма­ност и мо­рал. Агре­си­ја је има­ла ви­ше­ди­мен­зи­о­нал­не ка­рак­те­ри­сти­ке, ко­је до та­да вој­на на­у­ка, исто­ри­ја ра­то­ва­ња и ге­о­по­ли­ти­ка ни­су по­зна­ва­ле. Би­ла је то ко­а­ли­ци­о­на агре­си­ја 19 зе­ма­ља чла­ни­ца НА­ТО-а са три кон­ти­нен­та про­тив јед­не ма­ле зе­мље.

По ме­то­до­ло­ги­ји од­ре­ђи­ва­ња ди­мен­зи­ја свет­ског ра­та, био је то по­че­так но­вог гло­бал­ног, ци­ви­ли­за­циј­ског су­ко­ба, ко­ји је по­чео раз­би­ја­њем СФРЈ, ору­жа­ном агре­си­јом на СРЈ, а по­том на­сил­ним про­ме­на­ма гра­ни­ца, дру­штве­ног си­сте­ма на афро­а­зиј­ском про­сто­ру. Пре­ма при­ме­ње­ној рат­ној тех­ни­ци, би­ла је то агре­си­ја у ко­јој су про­ве­ра­ва­на нај­са­вре­ме­ни­ја вој­но­тех­но­ло­шка до­стиг­ну­ћа.

Због при­ме­не оруж­ја за ма­сов­но уни­ште­ње, оси­ро­ма­ше­ног ура­ни­ју­ма и дру­гих убој­них сред­ста­ва ко­ја има­ју ток­сич­но деј­ство, агре­си­ја је има­ла и ка­рак­тер ну­кле­ар­но-хе­миј­ског и еко­ло­шког ра­та. Спе­ци­фич­на ди­мен­зи­ја агре­си­је би­ла је сна­жно пси­хо­ло­шко-про­па­ганд­но де­ло­ва­ње пре, то­ком и по­сле агре­си­је, ко­ја тра­је и да­нас. На осно­ву кључ­них по­сту­ла­та док­три­нар­них до­ку­ме­на­та о од­бра­ни, на­ша зе­мља во­ди­ла је од­брам­бе­ни и осло­бо­ди­лач­ки рат, а са аспек­та ма­сов­но­сти уче­сни­ка у од­бра­ни, био је то оп­ште­на­род­ни рат.

Не­по­сред­ни ци­ље­ви агре­си­је НА­ТО-а би­ли су про­ме­на ле­ги­тим­не вла­сти у Ср­би­ји (СРЈ), про­ме­на по­ли­тич­ког и еко­ном­ског си­сте­ма, уво­ђе­ње нео­ли­бе­рал­не еко­но­ми­је и те­ри­то­ри­јал­на и устав­на де­ком­по­зи­ци­ја Ср­би­је на­сил­ним из­два­ја­њем Ко­со­ва и Ме­то­хи­је и фор­ми­ра­њем са­мо­стал­не, не­за­ви­сне др­жа­ве. И то са­мо у пр­вој фа­зи.

Гло­бал­ни ци­ље­ви агре­си­је би­ли су: ус­по­ста­вља­ње аме­рич­ког вој­ног при­су­ства на Бал­ка­ну као де­ла вој­не екс­пан­зи­је на Ис­ток, пре­тва­ра­ње НА­ТО-а из де­фан­зив­ног у офан­зив­ни и из ре­ги­о­нал­ног у гло­бал­ни са­вез, ре­ви­зи­ја си­сте­ма ме­ђу­на­род­ног пра­ва, ле­га­ли­за­ци­ја, на­ме­та­ња мо­де­ла уну­тра­шњег уре­ђе­ња, очу­ва­ње аме­рич­ке до­ми­на­ци­је у Евро­пи и вој­но за­о­кру­жи­ва­ње Ру­си­је, сти­ца­ње пра­ва НА­ТО-a за упо­тре­бу си­ле без са­гла­сно­сти Са­ве­та без­бед­но­сти УН.

Агре­си­ја ни­је за­вр­ше­на до да­нас. На ни­воу је ста­ту­са „кон­тро­ли­са­не кри­зе”, по раз­ме­ра­ма на сте­пе­ну „ни­ског ин­тен­зи­те­та” гло­бал­них ди­мен­зи­ја, у из­ме­ње­ним ге­о­по­ли­тич­ким окол­но­сти­ма.

Што се ти­че „дра­го­це­ног ис­ку­ства”, хтео бих да за­др­жим искон­ску ве­ру у се­би, ко­ја то­ком тра­гич­них фа­за ду­ге исто­ри­је ни­ка­да ни­је на­пу­шта­ла срп­ски на­род. Да­кле, хо­ћу да ка­жем: мо­же­мо оп­ста­ти са­мо као не­по­де­љен на­род. Це­ло­куп­на на­ша исто­ри­ја за­пам­ће­на је по­де­ла­ма и ме­ђу­соб­ним су­ко­би­ма. Ни до да­нас ни­смо из­ву­кли ис­ку­ства и по­у­ке из исто­ри­је 20. ве­ка из оба свет­ска ра­та и агре­си­је НА­ТО-а, ко­ју сам де­фи­ни­сао као ру­жну фа­зу тре­ћег свет­ског ра­та. По­чи­ње­не су исто­риј­ске гре­шке од ства­ра­ња Кра­ље­ви­не Ју­го­сла­ви­је до да­на­шњег да­на. Они ко­ји се ба­ве ге­о­по­ли­тич­ким и исто­риј­ским ана­ли­за­ма не­ка се за­пи­та­ју шта сам хтео да ка­жем. И на кра­ју, мо­је пи­та­ње: Да ли на­ши по­гле­ди до­се­жу врх срп­ске вер­ти­ка­ле?

Би­ли сте уче­сник у до­га­ђа­ји­ма ко­ји су прет­хо­ди­ли агре­си­ји НА­ТО-а. Ка­да сте има­ли пр­ве ин­фор­ма­ци­је да ће НА­ТО на­па­сти СРЈ?

– Кра­јем ма­ја 1998. го­ди­не, у Ли­са­бо­ну, у Пор­ту­га­ли­ји, одр­жан је Са­мит НА­ТО-а. Днев­ни ред: „Угро­же­ност ми­ра на Бал­ка­ну ре­пре­са­ли­је срп­ских без­бед­но­сних сна­га про­тив ал­бан­ског ста­нов­ни­штва на Ко­со­ву и Ме­то­хи­ји”. Ну­жност „ху­ма­ни­тар­не ин­тер­вен­ци­је НА­ТО-а”.

Тим по­во­дом, не­ко­ли­ко да­на пре Са­ми­та по­звао сам пор­ту­гал­ског ди­пло­ма­ту ви­со­ког ран­га у је­дан срп­ски ре­сто­ран. Пр­ви пут смо се ви­де­ли. По­ста­вио сам му отво­ре­но пи­та­ње у ве­зи са днев­ним ре­дом Са­ми­та. Прет­ход­но сам про­у­чио ње­го­ву би­о­гра­фи­ју. Имао је кључ­ну уло­гу у при­пре­ми Са­ми­та. Знао је све. И са­др­жај уна­пред при­пре­мље­не од­лу­ке. Ре­као сам му да сам га по­звао да се упо­знам са „пр­вим срп­ским агре­со­ром”. Не­ди­пло­мат­ски, до кра­ја. И по­чео сам да га „про­пи­ту­јем”, а вла­сник ре­сто­ра­на га је мал­тре­ти­рао шљи­во­ви­цом, по­на­вља­ју­ћи „ку­ћа ча­сти”. Био је гла­дан, ре­као је да је до­руч­ко­вао па­ху­љи­це. Ра­ки­ја је до­бро „ле­гла” на па­ху­љи­це. Од­би­јао је да ми би­ло шта ка­же о по­слу ко­ји ра­ди. Из дру­гих из­во­ра знао сам до­ста де­та­ља, али не и од­лу­ку. Од­јед­ном, уз­не­ми­рен, ре­као ми је: „Ви­дим да сте про­фе­си­о­на­лац у по­ли­ти­ци и ди­пло­ма­ти­ји, по­шту­јем Вас. Али за­што ра­ди­те за тог дик­та­то­ра Ми­ло­ше­ви­ћа?”. Уз­вра­тио сам му: „Али, Ми­ло­ше­вић ни­је дик­та­тор, он ни­је ро­ђен ни­ти жи­вео у дик­та­ту­ри. Ви сте има­ли 18 го­ди­на ка­да је Са­ла­зар си­шао са вла­сти. По­ста­ли сте пу­но­ле­тан и ин­те­лек­ту­ал­но фор­ми­ран у тој дик­та­ту­ри”. На­гло је про­ме­нио рас­по­ло­же­ње и ре­као: „Да, би­ће до­не­та од­лу­ка о при­пре­ма­ма за вој­ну ин­тер­вен­ци­ју НА­ТО-а на ва­шу зе­мљу”. На­кон то­га, на­пи­сао сам пр­ви те­ле­грам са на­сло­вом „При­пре­ма НА­ТО-а за агре­си­ју на СРЈ”. Од та­да, па до 27. ок­то­бра 1998, ка­да је НА­ТО од­у­стао од агре­си­је у тој го­ди­ни, сви мо­ји те­ле­гра­ми би­ли су под тим на­сло­вом. Би­ло их је око 300, са ви­ше сто­ти­на стра­ни­ца.

За­хва­љу­ју­ћи Ва­шим оба­ве­штај­ним ак­тив­но­сти­ма на­ша зе­мља до­шла је у по­сед тај­них до­ку­ме­на­та НА­ТО-а у ко­ји­ма су на­ве­де­ни ци­ље­ви пред­ви­ђе­ни за бом­бар­до­ва­ње. Ка­ко је до то­га до­шло? За­што је НА­ТО про­ме­нио вре­ме по­чет­ка на­па­да за про­ле­ће (март) 1999. го­ди­не?

 – Од до­ла­ска у Бри­сел, ја­ну­а­ра 1995. го­ди­не, до ли­са­бон­ског Са­ми­та НА­ТО-а (25. ма­ја 1998), раз­вио сам сна­жну, ре­спек­тив­ну и по­у­зда­ну оба­ве­штај­ну мре­жу. Имао сам оба­ве­штај­но „упо­ри­ште” у свим струк­ту­ра­ма НА­ТО-а, вој­ним и ци­вил­ним, вој­ном кри­лу За­пад­но­е­вроп­ске уни­је, Европ­ској уни­ји, ор­га­ни­ма Парт­нер­ства за мир и ме­ђу број­ним ди­пло­ма­та­ма акре­ди­то­ва­ним у Бел­ги­ји. О свим ак­тив­но­сти­ма у НА­ТО-у ко­је су се ти­ца­ле при­пре­ма за од­лу­ку о агре­си­ји, имао сам пра­во­вре­ме­не ин­фор­ма­ци­је.

Наш вој­ни и др­жав­ни врх пра­во­вре­ме­но је имао све по­дат­ке ре­ле­вант­не за без­бед­но­сну угро­же­ност зе­мље. Врх НА­ТО-а, то­ком ав­гу­ста 1998, био је на го­ди­шњем од­мо­ру. При­пре­ме за агре­си­ју оба­вља­ли су По­ли­тич­ки ко­ми­тет ди­рек­то­ра и Ко­ман­да НА­ТО-а у Мон­су. Та струк­ту­ра ни­је има­ла пра­во од­лу­чи­ва­ња, па се че­као по­вра­так чла­но­ва Ко­ми­те­та НА­ТО-а (ам­ба­са­до­ри и ге­не­ра­ли, пр­ви на ле­стви­ци вој­не хи­је­рар­хи­је).

За­кључ­но са 29. сеп­тем­бром, др­жав­ни и вој­ни врх СРЈ имао је по­дат­ке о уче­сни­ци­ма агре­си­је и по­тен­ци­јал­ним ци­ље­ви­ма. Зна­ло се и о тач­ном да­ту­му до­но­ше­ња од­лу­ке о по­чет­ку агре­си­је. Био је то 12. ок­то­бар. Не­до­ста­ја­ли су ми до­ку­мен­то­ва­ни по­да­ци. У по­ку­ша­ју да на ви­ше „адре­са” до­ђем до до­ку­ме­на­та, „за­у­ста­вио” сам се на фран­цу­ском офи­ци­ру Пје­ру Ан­ри Би­не­лу, ше­фу ка­би­не­та фран­цу­ског ге­не­ра­ла Ви­роа, чла­на Вој­ног ко­ми­те­та НА­ТО-а.

Са ма­јо­ром Би­не­лом прет­ход­но сам имао ви­ше кон­та­ка­та. Био је во­љан да са­ра­ђу­је без би­ло ка­квих лич­них ин­те­ре­са. На мо­је тра­же­ње пла­но­ва о агре­си­ји, ни­је се мно­го пре­ми­шљао. Уз кон­ста­та­ци­ју да је то ве­о­ма опа­сно, бр­зо ми је од­го­во­рио: „Има­ћеш”. Био је то 1. ок­то­бар. До­нео ми их је у стан сле­де­ће ве­че­ри. НА­ТО је по­ку­шао да ве­ри­фи­ку­је ва­жни­је от­кри­ве­не по­зи­ци­је ци­ље­ва – по­ло­жа­ја на­ших је­ди­ни­ца и утвр­дио да их (ци­ље­ва) ви­ше не­ма на прет­ход­ним по­зи­ци­ја­ма. План је пред­ви­ђао удар по 25 нај­ва­жни­јих ци­ље­ва, па ул­ти­ма­тум за ка­пи­ту­ла­ци­ју и при­хва­та­ње од­лу­ка из Рам­бу­јеа. Ако СРЈ од­би­је ул­ти­ма­тум, НА­ТО ће ак­ти­ви­ра­ти фа­зу „апо­ка­лип­се” – уни­шта­ва­ње све­га по­сто­је­ћег.

По­што ци­ље­ва ви­ше ни­је би­ло на ра­ни­јим по­зи­ци­ја­ма, а вре­мен­ске при­ли­ке су се усло­жа­ва­ле, НА­ТО је до­нео од­лу­ку о од­ла­га­њу агре­си­је и от­по­чео пре­го­во­ре са вла­сти­ма у Бе­о­гра­ду.

Вој­нич­ки ре­че­но, СРЈ и на­ша вој­ска ни­су до­жи­ве­ли стра­те­гиј­ско из­не­на­ђе­ње. Стал­ним по­ме­ра­њем ци­ље­ва на но­ве по­ло­жа­је, за­по­че­то у је­сен 1998. го­ди­не и ин­тен­зив­ни­је на­ста­вље­но то­ком агре­си­је 1999. го­ди­не, про­мо­ви­са­на је не­на­пи­са­на „стра­те­ги­ја вој­ске у по­кре­ту”.

Ма­јор Би­нел је от­кри­вен, по­сле то­га му је су­ђе­но и из­ве­сно вре­ме про­вео је у за­тво­ру. Шта је до­при­не­ло да бу­де от­кри­вен, јер је по­зна­то да се успех оба­ве­шта­ја­ца огле­да у то­ме да од из­во­ра до­би­је ин­фор­ма­ци­је, а да овај не бу­де от­кри­вен?

 – Да, ве­о­ма бр­зо је при­знао и ре­као да је то учи­нио из пр­ко­са пре­ма НА­ТО-у, САД и пред­сед­ни­ку Ши­ра­ку. Сма­тра­ли су га ван­се­риј­ским офи­ци­ром, са нај­ви­шим сте­пе­ном мо­рал­но­сти и ху­ма­ни­зма. У тра­га­њу за „кр­ти­цом” у НА­ТО-у от­кри­вен је фран­цу­ски офи­цир ко­ји је штам­пао тај­ни до­ку­мент, а ра­дио је у ди­рек­ци­ји где је пла­ни­ра­на „гу­сар­ска опе­ра­ци­ја” („Ми­ло­срд­ни ан­ђео”). На­рав­но, план је од­штам­пан по на­ло­гу ма­јо­ра Би­не­ла, а за „по­тре­бе” фран­цу­ског ге­не­ра­ла. Ма­јор Би­нел био је ве­о­ма спо­со­бан оба­ве­штај­ни офи­цир, са ве­ли­ким ис­ку­ством у ра­зним опе­ра­ци­ја­ма по све­ту. Ра­дио је и у шта­бу ге­не­ра­ла Шварц­ко­фа, у Ира­ку. Шест ме­се­ци је био у Ко­ман­ди УМ­ПРО­ФОР-а у БиХ.

Ње­го­во про­ти­вље­ње агре­си­ји НА­ТО-а, то јест свест да ће тим чи­ном би­ти иза­зва­на „но­ва ху­ма­ни­тар­на ка­та­стро­фа” – стра­да­ње и Ср­ба, а не са­мо Ал­ба­на­ца, да ће САД и НА­ТО уни­шти­ти јед­ну зе­мљу у Евро­пи ко­ја је би­ла исто­риј­ски са­ве­зник у два свет­ска ра­та, пре­ва­зи­ла­зи­ло је пси­хо­ло­шку ди­мен­зи­ју ху­ма­но­сти, вој­нич­ке ча­сти и до­сто­јан­ства.

Био би нео­пр­о­стив грах ако не бих ре­као да су де­се­ти­не дру­гих ли­ца са ко­ји­ма сам одр­жа­вао да­ле­ко фре­квент­ни­је кон­так­те, јед­на­ко за­слу­жни ко­ли­ко и ма­јор Би­нел. На­рав­но, они ни­ка­да не­ће би­ти от­кри­ве­ни.

По­сле не­ко­ли­ко го­ди­на по­но­во сте се сре­ли са Би­не­лом. О че­му сте та­да раз­го­ва­ра­ли?

 – Ма­јор Би­нел је пр­ва срп­ска жр­тва као по­сле­ди­ца агре­си­је НА­ТО-а на СРЈ. Због на­ци­о­нал­не из­да­је би­ла му је за­пре­ће­на ка­зна од 14 го­ди­на. Про­вео је 10 ме­се­ци у ис­тра­жном за­тво­ру, уз при­ме­ну стра­шне тор­ту­ре, на­ро­чи­то „ноћ­них се­ан­си”. На­кон то­га осу­ђен је на пет го­ди­на, од ко­јих је у за­тво­ру про­вео три. Ин­те­ре­сант­но је ре­ћи да су га то­ком су­ђе­ња бра­ни­ли фран­цу­ски офи­ци­ри и ге­не­ра­ли. Оправ­да­ва­ли су де­ло ко­је је учи­нио.

Сре­ли смо се у Бе­о­гра­ду, на­кон из­др­жа­не ка­зне, на про­мо­ци­ји ње­го­ве књи­ге „Зло­чи­ни НА­ТО-а”, ко­ју је на­пи­сао у за­тво­ру и ко­ја је јед­но вре­ме би­ла за­бра­ње­на. На про­мо­ци­ји у Клу­бу књи­жев­ни­ка, Фран­цу­ска 7, ма­да су уред­но по­зва­ни, ни­ко из струк­ту­ра вла­сти (2003. го­ди­не) ни­је при­су­ство­вао. Та­ко­ђе, ни­ко од зва­нич­ни­ка Би­не­ла ни­је при­мио на раз­го­вор, а спа­вао је у ста­ну јед­ног на­шег но­ви­на­ра. Упр­кос то­ме, на про­мо­ци­ји је из­ре­као кључ­ну, исто­риј­ску ре­че­ни­цу: „Не ка­јем се, опет бих то исто учи­нио”.

У то­ку два да­на ње­го­вог бо­рав­ка про­ве­ли смо не­ко вре­ме за­јед­но. „Ком­пе­тент­ни ор­га­ни” би­ли су ве­о­ма за­ин­те­ре­со­ва­ни за на­ше дру­же­ње. Рев­но­сно су спро­во­ди­ли на­ло­ге аме­рич­ког ам­ба­са­до­ра Ви­ље­ма Монт­го­ме­ри­ја.

Био је то су­срет два рат­на дру­га. Од да­на ње­го­вог хап­ше­ња и то­ком из­др­жа­ва­ња ка­зне осе­ћам грех пре­ма ње­го­вој по­ро­ди­ци ко­ја је раз­би­је­на. Про­шле го­ди­не Би­нел је оти­шао у пен­зи­ју, ра­де­ћи као ге­о­ме­тар. Раз­го­вор смо во­ди­ли о све­му, са­мо не о оно­ме што смо ра­ди­ли у Бри­се­лу. Сва­ка при­ча мо­ра­ла би се за­вр­ши­ти ноћ­ним су­сре­том у мом бри­сел­ском ста­ну 2. ок­то­бра 2003, ка­да смо обо­ји­ца слу­чај­но оста­ли жи­ви. То је би­ла ноћ до­вољ­на за три жи­во­та… Ина­че, све мо­је но­ћи по­сле то­га су стре­сне…

Ку­да, по Ва­ма, пло­ви са­вре­ме­ни свет. Има ли на­де да у го­ди­на­ма ко­је до­ла­зе уме­сто ра­то­ва пре­вла­да ми­ро­љу­би­во ре­ша­ва­ње кон­фли­ка­та?

 – Ри­зи­ку­јем да у огра­ни­че­ном вре­ме­ну пру­жим јед­но­ста­ван и за­до­во­ља­ва­ју­ћи од­го­вор. Али, ево не­ко­ли­ко кон­ста­та­ци­ја, са ко­ји­ма се, мо­жда, ге­о­по­ли­ти­ча­ри не­ће сло­жи­ти. Де­ве­де­се­тих смо има­ли хлад­ни рат, или јед­на­ко­по­лар­ни свет, за­сно­ван, пре све­га, на ну­кле­ар­ној рав­но­те­жи. По­том на ла­жи­ма САД, ује­ди­ње­њем Не­мач­ке и рас­па­дом СССР-а, на­стао је су­ро­гат од европ­ске и свет­ске без­бед­но­сти и са­рад­ње. По­сле­ди­ца то­га је уни­по­лар­ни свет, ка­ко смо озна­ча­ва­ли су­пре­ма­ци­ју САД и НА­ТО, оства­ре­ну ге­о­стра­те­гиј­ском, по­ли­тич­ком, еко­ном­ском хе­ге­мо­ни­јом…

Они ко­ји су се ле­ги­тим­но бо­ри­ли про­тив фа­ши­зма, да­нас по­др­жа­ва­ју ра­ђа­ње но­вих фа­ши­стич­ких иде­ја. Сво­ју бор­бу про­тив те­ро­ри­зма у све­ту ре­а­ли­зу­ју та­ко­ђе те­ро­ри­стич­ким ме­то­да­ма пре­ма др­жа­ва­ма ко­је их ни­чим не угро­жа­ва­ју. Не ви­дим да ће у го­ди­на­ма ко­је до­ла­зе пре­вла­да­ти ми­ро­љу­би­во ре­ша­ва­ње кон­фли­ка­та, јер кон­флик­те иза­зи­ва­ју др­жа­ве ко­је на­сто­је да ме­ња­ју гло­бал­ну сли­ку све­та.

Те­ро­ри­зам све ви­ше узи­ма ма­ха, а да­нак ко­ји узи­ма та свет­ска по­шаст све је ве­ћи. Шта још тре­ба пред­у­зе­ти да се тај вид угро­жа­ва­ња сло­бо­да љу­ди ели­ми­ни­ше или све­де на ми­ни­мум?

 – Пре­ра­спо­де­лом бо­гат­ства ко­је је опљач­ка­но тре­ба на упра­вља­ње оста­ви­ти ре­сур­се они­ма ко­ји­ма при­па­да­ју. Али, то је уто­пи­ја. Био сам све­док „те­ро­ри­стич­ког ме­наџ­мен­та” у Ал­жи­ру, ко­јим су упра­вља­ле Фран­цу­ска и САД, јед­на про­тив дру­ге, у су­ко­бу ин­те­ре­са за огром­не ре­сур­се пу­стињ­ске наф­те и га­са. Про­вео сам та­мо че­ти­ри го­ди­не, во­лим Ал­жир и не бих ви­ше о то­ме. Сре­ћом „про­ле­ће” им још ни­је до­шло.

Оба­ве­штај­не слу­жбе де­лу­ју ми­мо очи­ју јав­но­сти. Ме­то­де при­ку­пља­ња по­да­та­ка су све са­вр­ше­ни­је, тех­но­ло­шки на­пред­ни­је. Ка­ко се за­шти­ти од све­ви­де­ћих слу­жби?

– Оба­ве­штај­не слу­жбе не де­лу­ју ми­мо очи­ју јав­но­сти. Све што је на зе­мљи, под зе­мљом, у мо­ру и под мо­рем, у ко­смо­су свих ди­мен­зи­ја ‒ ви­дљи­во је. Нај­со­фи­сти­ци­ра­ни­ја тех­но­ло­ги­ја је у ру­ка­ма оба­ве­штај­них слу­жби. Да ни­је та­ко, не би би­ла мо­гу­ћа тр­ка у на­о­ру­жа­њу и епо­хал­ном раз­во­ју ИТ тех­но­ло­ги­ја. На­рав­но, то је при­ви­ле­ги­ја ве­ли­ких, ви­со­ко­ра­зви­је­них зе­ма­ља са мо­но­по­лом у њи­хо­вом раз­во­ју.

Оба­ве­штај­не слу­жбе вла­да­ју по­ли­тич­ким и еко­ном­ским си­сте­ми­ма ма­ње раз­ви­је­них зе­ма­ља, усме­ра­ва­ју уну­тра­шњу и спољ­ну по­ли­ти­ку, де­ста­би­ли­зи­ју др­жа­ве, вла­да­ју ум­ним про­це­си­ма чо­ве­ка. Зна­чај­но је ре­ћи да, ипак, свим тим тех­но­ло­шким до­стиг­ну­ћи­ма упра­вља чо­век. А чо­век је ра­њив. Ко „на­пи­па” тач­ку ње­го­ве ра­њи­во­сти, има­ће оба­ве­штај­ни успех.

На­ша вој­но­о­ба­ве­штај­на слу­жба сло­ви као јед­на од успе­шни­јих. У ко­јој ме­ри се ре­зул­та­ти вој­но­о­ба­ве­штај­не слу­жбе те­ме­ље на де­ли­ма прет­ход­ни­ка?

 – Оба­ве­штај­на опе­ра­ци­ја во­ђе­на у Бри­се­лу, пре­ма ана­ли­зи па­ри­ског не­дељ­ни­ка LEVЕNЕMЕNТ DU ЈЕUDI (19–25. но­вем­ба­ра 1998), озна­че­на је тре­ћа по зна­ча­ју од Дру­гог свет­ског ра­та. У еми­си­ји „Све­до­че­ње” лон­дон­ског „Би-Би-Си­ја” (2000. го­ди­не) та­да­шњи ко­ман­дант НА­ТО-а аме­рич­ки ге­не­рал Ве­сли Кларк из­ја­вио је да срп­ска вој­на оба­ве­штај­на слу­жба спа­да у де­сет нај­бо­љих оба­ве­штај­них слу­жби.

На стра­ни 458. у сво­јим ме­мо­а­ри­ма „Мо­дер­но ра­то­ва­ње” Ве­сли Кларк ка­же: „Ефе­кат из­не­на­ђе­ња је био угро­жен ра­но и че­сто, од пре­да­је Ср­би­ма пла­на кам­па­ње ок­то­бра 1998. го­ди­не… Мо­гућ­ни уда­ри на мно­ге осе­тљи­ве ме­те у мно­го су на­вра­та от­кри­ве­ни”…

Но­ви Трам­пов са­вет­ник за без­бед­ност ге­не­рал Хер­берт Мек­ма­стер, у сво­јој ана­ли­зи у об­ја­вље­ној књи­зи „Пу­ко­ти­не у те­ме­љу” (агре­си­ја НА­ТО-а на Р. Срп­ску и СР Ју­го­сла­ви­ју), ка­же „да је НА­ТО кам­па­ња до­жи­ве­ла не­у­спех јер су Ср­би зна­ли сва­ки наш ко­рак уна­пред”. А по­том „због срп­ских шпи­ју­на у шта­бу НА­ТО-а у Ја­дран смо ба­ци­ли хи­ља­де опа­сних бом­би”.

Да­ље, Мек­ма­стер ка­же „спо­соб­ност Ср­ба да до­ђу до озбиљ­них оба­ве­штај­них по­да­та­ка о са­ве­знич­ким опе­ра­ци­ја­ма, упр­кос тех­но­ло­шкој ин­фе­ри­ор­но­сти, до­во­ди у пи­та­ње спо­соб­ност ин­фор­ма­циј­ске су­пер­и­ор­но­сти чак и про­тив не­при­ја­те­ља с тек основ­ним спо­соб­но­сти­ма”. Ге­не­рал Мек­ма­стер за­кљу­чу­је сво­ју ана­ли­зу да је „ју­го­сло­вен­ска Вла­да има­ла сво­је шпи­ју­не у са­мом НА­ТО-у”.

На­рав­но да их је има­ла. Сва­ка­ко, де­ла прет­ход­ни­ка ин­спи­ра­тив­на су за сва­ког срп­ског оба­ве­штај­ца. За­то пре­по­ру­чу­јем стал­ну исто­риј­ску по­став­ку раз­во­ја вој­не оба­ве­штај­не слу­жбе, сме­ште­ну у згра­ди Кне­за Ми­ло­ша 33. У том ам­би­јен­ту ка­де­ти­ма вој­них шко­ла, ђа­ци­ма и сту­ден­ти­ма тре­ба др­жа­ти ча­со­ве из па­три­о­ти­зма.

            Ко су Вам би­ли узо­ри из ре­до­ва успе­шних оба­ве­шта­ја­ца?

 – Од сред­њо­школ­ских да­на имао сам на­кло­ност пре­ма дру­штве­ним на­у­ка­ма. Ме­ђу­тим, у вој­нич­кој ка­ри­је­ри во­ђен сам сход­но од­лу­ка­ма прет­по­ста­вље­них. И у вој­ну ди­пло­ма­ти­ју, као вој­ни иза­сла­ник у Ал­жи­ру и Ту­ни­су ушао сам на осно­ву од­лу­ке прет­по­ста­вље­них и мо­је са­гла­сно­сти. Би­ла је то кла­сич­на вој­но­ди­пло­мат­ска ду­жност, са те­жи­штем на раз­во­ју вој­но­е­ко­ном­ских од­но­са.

Рад у Бри­се­лу имао је ка­рак­тер кла­сич­ног оба­ве­штај­ног ра­да. У мом слу­ча­ју, био сам ди­пло­ма­та на ка­му­фла­жној функ­ци­ји Ми­ни­стар­ства ино­стра­них по­сло­ва. Био сам сâм, без са­рад­ни­ка, са ми­ни­мал­ним кон­так­ти­ма са осо­бљем у Ам­ба­са­ди и Ми­си­ји СРЈ при ЕУ, без прет­ход­но ство­ре­них опе­ра­тив­них по­зи­ци­ја. Сти­ца­јем окол­но­сти од не­ко­га сам до­био на чи­та­ње књи­гу „Зор­ге”, ру­ског ау­то­ра М. Ко­ле­сни­ко­ва. Би­ло је то у вре­ме ка­да сам био млад офи­цир. Слу­чај­но или не, пре­ли­ста­вао сам је по­не­ки пут, у сло­бод­ном вре­ме­ну. По­нео сам је са со­бом у Бри­сел. Пр­вих ме­сец да­на, док сам из­у­ча­вао струк­ту­ру НА­ТО-а, јер сам на ду­жност оти­шао без при­пре­ме, чи­тао сам о Зор­геу и Бран­ку Ву­ке­ли­ћу.

Они су има­ли за­да­так да пра­во­вре­ме­но от­кри­ју да­тум на­па­да Си­ла осо­ви­не на СССР. Ста­љин им ни­је ве­ро­вао. Њи­хо­ва мре­жа от­кри­ве­на је то­ком ра­та у Ја­па­ну. Бран­ко Ву­ке­лић умро је у за­тво­ру у ве­ли­ким му­ка­ма, а Ри­хард Зор­ге је обе­шен.

Они су ми би­ли и оста­ли узо­ри.

Ве­о­ма гле­да­на те­ле­ви­зиј­ска се­ри­ја „Мој отац са се­ла” сни­ма­на је по мо­ти­ви­ма из Ва­ше би­о­гра­фи­је. Ка­ко је до­шло до то­га? Шта се из се­ри­је мо­же из­дво­ји­ти као глав­на по­ру­ка?

 – Те­ле­ви­зиј­ска се­ри­ја „Мој ро­ђак са се­ла” са­др­жи део мо­је би­о­гра­фи­је, у ли­ку пу­ков­ни­ка Вра­ни­ћа, од от­кри­ва­ња ма­јо­ра Би­не­ла и у ве­зи са тим мо­је ева­ку­а­ци­је из Бри­се­ла. И за­вр­ша­ва се са пе­ри­о­дом и до­га­ђа­ји­ма ње­го­вог, од­но­сно мо­јег ви­ше­стру­ког пен­зи­о­ни­са­ња. Јав­но­сти је не­по­зна­то да сам три пу­та пен­зи­о­ни­сан, вра­ћан у слу­жбу, уна­пре­ђи­ван, уз­ди­зан на ви­ше по­ло­жа­је, оме­тан и спре­ча­ван да, сход­но ин­те­лек­ту­ал­ним спо­соб­но­сти­ма и сте­че­ном ис­ку­ству, на­ста­вим да ра­дим, углав­ном на ме­сти­ма где сам био тра­жен.

Све оста­ло ни­је у ве­зи са мо­јим при­ват­ним ни про­фе­си­о­нал­ним жи­во­том. Ау­то­ра се­ри­је упо­знао сам тек на­кон еми­то­ва­ња пр­вих че­тр­на­ест епи­зо­да. Ни­је ми по­зна­то ко­ји су љу­ди из вој­но­о­ба­ве­штај­не слу­жбе би­ли кон­сул­тан­ти.

Оп­сед­нут сам Вра­ни­ће­вим мо­но­ло­гом о Ко­сов­ском бо­ју и срп­ским ју­на­ци­ма. Мла­дим офи­ци­ри­ма по­ру­чу­јем да је упам­те и о то­ме раз­ми­шља­ју (ТВ се­ри­ја „Мој ро­ђак са се­ла”, 27. епи­зо­да).

Зво­ни­мир Пе­шић