Отац, супруг, брат, пилот, обавештајац, шахиста, спортиста и одан и поуздан пријатељ.
Отац, супруг, брат, пилот, обавештајац, шахиста, спортиста. Све је то био Раде. Његова супруга Јелка, син Огњен и кћерка Ведрана и сви његови пријатељи и колеге, сигурно ће га памтити као брижног супруга и оца и оданог и поузданог пријатеља.
Рођен је 15. септембра 1958. године у Новој Градишки, од оца Обрада и мајке Душанке.
Основну школу похађао је у Окучанима од 1965. до 1973. године. Свој дечачки сан да се вине у плаве висине почео је да се остварује те 1973. године, када је уписао Ваздухопловну војну гимназију у Мостару. Гимназију је завршио 1977. године, а свој дуг пут до пилотског позива наставио је те године, када је уписао Ваздухопловну војну академију у Задру. Своје прве официрске звездице окачио је 31.07.1981. године, када је Академију завршио као пети у рангу и добио звање потпоручник авијације-пилот. Трагајући за новим сазнањима и уз жељу да напредује у свом позиву, после ригорозних здравствених прегледа, крајем 1981. године упућен је на преобуку на суперсоничну авијацију на авиону МиГ-21 на аеродрому Батајница. По завршетку преобуке, у фебруару 1982. године са неколицином својих класића, распоређен је у 352. извиђачку авијацијску ескадрилу на аеродрому Жељава код Бихаћа. У тој јединици почиње право сазревање Радета, као пилота. За десет година службе на том аеродрому, где је делио добро и зло са својим колегама, учио је од старијих и помагао млађим колегама. Жеља за сталним усавршавањем у авијацији, остварила се када је 1989. године завршио Курс командира авијацијских одељења у Задру и Пули. Грађански рат на простору бивше СФРЈ 1991. године затекао га је на аеродрому Жељава, на дужности командира авијацијског одељења. Био је веома забринут за судбину својих родитеља и родитеља своје супруге који су живели у Окучанима. Тај период је веома тешко поднео.
Одлуком претпостављене команде, маја 1992. године, ескадрила је извршила пребазирање на аеродром Батајница. Тада Раде прима дужност заменика командира, а недуго потом и дужност командира 352. извиђачке авијацијске ескадриле.
По потреби службе упућује се 1994. године на школовање у Генералштабну школу РВ и ПВО, коју завршава 1996. године. После школовања враћа се у 352. извиђачку авијацијску ескадрилу и врши дужност команданта, све до њеног расформирања 1997. године. Исте године прима дужност команданта 353. извиђачке авијацијске ескадриле на аеродрому Лађевци код Краљева.
Мучка агресија НАТО га затиче у Лађевцима, где је умешним командовањем успео да сачува људство и технику.
После агресије НАТО 2000. године враћа се у гарнизон Београд. Упућен је на Генералштабно усавршавање, које завршава као први у рангу 2001. године. Исте године постављен је на дужност помоћника за извиђачку авијацију у Команди РВ и ПВО у Земуну. Курс енглеског језика у Великој Британији завршава 2002. године. Свој рад у обавештајним органима наставља у Одељењу за обавештајне послове Команде РВ и ПВО, све до 2005. године, када је постављен на дужност начелника Одељења за анализе и процене Војнообавештајне агенције и крајем 2005. године на дужност заступника директора Војнообавештајне агенције.
Дужност начелника Управе за обавештајно-извиђачке послове у Генералштабу Војске Србије прима 2006., коју обавља до 2009. године.
У чин бригадног генерала унапређен је 9. маја 2008. године, у којем је и пензионисан 1. октобра 2009. године.
У летачкој каријери летео је на авионима: Злин, УТВА-66, УТВА-75, Галеб (Г-2), Миг-21 и Орао (ИЈ-22).
Звање инструктора летења добио је 1998. године и носилац је златног летачког знака од 2002. године.
Одликован је Медаљом за војничке врлине током школовања 1979., Орденом за војне заслуге са сребреним мачевима 1985. и Орденом за заслуге у одбрани и безбедности II степена 1999. године.
Скупштина општине Мионица 2002. године доделила му је златну плакету Војвода Живојин Мишић.
Изненада је преминуо 8. јуна, а сахрањен 10. јуна 2014. на гробљу Орловача у Београду.