Дана 6. фебруара у трагичном догађају живот је изгубио наш колега потпуковник у резерви Бранимир Љумовић – Љумке.
Комеморација поводом смрти нашег Љумкета одржана је 09. фебруара у препуној великој сали, Привредне коморе Србије, чији је Љумке био дугогодишњи радник. На комеморацији су говорили представник привредне коморе, наша чланица и директорка БС Турса, Снежана Радовановић и пуковник у пензији Радован Милетић. Након комеморације на гробљу Лешће одаван је помен, одржана служба и сахрана на којој су говорили двоје чланова Љумкетове породице.
У наставку је говор који је Радован Милетић одржао на комеморацији.
1.
БРАНИМИР ЉУМОВИЋ – ЉУМКЕ
Бранимир Љумовић наш Љумке како смо га од миља звали, рођен је у Београду 11. јануара 1949. године. Отац је троје деце, ћерке Милене и Соње и сина Радоша. Супруга Драгица је судија.
Основну, средњу школу и правни факултет завршио је Београду. После студија извесно време, око годину дана, провео је на дужностима у органима Државне безбедности. Затим бива одабран, као припадник ЈНА за школовање у Школи резервних официра пешадије у Билећи. Школовање је завршио као трећи по рангу у класи од неколико стотина питомаца. Упоран и истрајан, наставио је да се усавршава и са одличним успехом завршава извиђачки курс у Обавештајно-безбедносном центру у Панчеву.
Био је привржен и одан породици, о деци је казивао да им треба дати љубав и омогућити школовање до стицања оних диплома које желе. Бринуо је о породици и пријатељима. Професију коју је обављао уздизао је и ван граница наше земље. Остао је веран отаџбини коју је волео,баш како се једном сликовито изразио: „ онако као што човек на селу воли и обрађује своју њиву“.
Почетком рата 1991. ангажован је у Југословенској народној армији извршавајући логистичке задатке у склопу активности регуларних јединица тадашње заједничке државе. Била је то година када је народна армија нападнута од сопственог народа. Ни тежих последица ни веће трагедије за једну државу. Љумке је често говорио да највеће зло за људе наступа када изгубе своју државу. Био је неми сведок страдања младих људи деведесетих, ти људи нису правили никакве рачунице, говорио је Љумке, они су гинули руковођени најузвишенијим људским циљевима- слобода и право на постојање, а заједничка ( југословенска ) држава њима није била ни сувишна ни туђа.
2.
Када су први ратни сукоби утихнули учествовао је у обављању задатака као резервни припадник Војно-обавештајне агенције. На том путу је беспрекорно обављао функциналне дужности на положају потпуковника. Има делања која не треба до краја открити, има суштаства која не треба упознати ни онолико колико би нам можда било дато, била су чврста правила којих се придржавао. Љумке је био власник свежине духа и бистрине ума.
Храбрио нас је те 1999.године, када се тама историје разлила на наша поља и градове, на нашу децу. Храбрио нас је да опстанемо. У право јунаштво не спада само храброст да се нападне, већ и да се издржи и истраје, знао је да нам понавља своју мантру:“ Јунака на хиљаде, а људи у хиљаде -један!“ Својом енергијом и вером у божанску правду, призвао је оне једне у хиљаде, одважне и мудре, постојане и одане, позвао је Мишу, Лазу, Белог, Малета, Слобу, Вићу, Ику и друге у одбрани слободе. Немерљива је Љумкетова љубав у оданости према породици и послу, према отаџбини, као и према другарима са којима је сунцовао.
Човек мора да говори људима и сликом, оном уметничком истицао је Љумовић. Импозантна је Љумкетова енергија исказана снагом музике и слике . Био је један од првих са наших простора који се ухватио тешког задатка у пробијању наметнутих санкција нашој држави у новембру 1999.године, да се Међународни џез фестивал организује у забрањеној од света проказаној, нашој земљи, а посвећен подизању Авалског торња. Успео си наш драги Љумке.
У уметничким делима је приказивао свет и људе које је сретао у поднебесју града на ушћу наших загрљених река. Импресије имагинарног је делио са пријатељима са којима је друговао и тиховао. Све је то уз књиге које је читао доприносило спокојству коме је тежио дубоко и трајно. Кад не би живео у том свету покрета имагинације, било би му веома тешко а живот би му био сиромашан. У сликарству је проналазио свој сликарски завичај. Слика је облик дисања говорио је Љумке, може да зри дуго, баш као вера у љубав која траје.
3.
Твоја мисија, између многих, била је под небеским сводом и просветитељска. Лепо си нас учио наш драги Љумке, да нема лепшег задатка него што је омогућити неком развитак, помоћи другу у његовој тежњи за успоном.
Године су измицале, између бојазни да ће се нешто десити и наде да можда ипак неће, у том раскораку било је мање простора него што се мисли. На том уском и горком простору ниси досањао своје снове.
После тебе остаје дуга и дубока самоћа отужна као свагдашњица коју само слутимо. Данас си драги наш Љумке ослобођен овоземаљских брига.
Ти си наш ратник, била нам је част да будемо твоји саборци, дозволи ми да те подсетим на твоје бритке мисли нама често упућиване да „ заборавимо на све добро што смо другима учинили и да заборавимо на свако зло које су нама учинили, тада достижемо мудрост“.
Видљиво је Твоје дело и оно остаје осветљено, а високе горе су за мудре, драги наш Бранимире Љумовићу !
Нека ти је вечна слава и хвала !
У Београду 9. фебруара 2018. године, Радован Милетић