У име Владе Републике Србије, Државна делегација Републике Србије је у периоду од 26. до 29. октобра 2024. године, предвођена делегацијом Министарства ра рад, запошљавање, борачка и социјална питања одала је пошту цивилима и војницима у логору Велики Међер и на војном гробљу Копчани, у Петржалки код Братиславе.
У саставу државне делегације била је делегација Министарства одбране и Војске Србије и кадети Војне академије, делегација и студенти Криминалистичко-полицијског универзитета, представници борачких и удружења за неговање традиција ослободилачких ратова Србије.
Делегацију удружења „Ветерани војнообавештајне службе Србије“ чинили су Градимир Јовановић, капетан бојног брода у пензији и Љубинко Ђинђић, пуковник у пензији.
Прва комеморативна свечаност одржана је у Петржалку на гробљу Копчани, месту где се налази српски меморијал из Првог светског рата.
На војном гробљу Копчани је сахрањено 51 лице са подручја бивше Југославије страдало у периоду између 1916. и 1918. године. Ту су сахрањени војници девет народности. Недалеко одатле налазила војна болница и они који су ту преминули, без обзира на то да ли су били војници Аустроугарске, или за њих непријатељских снага, сахрањени су на том гробљу. Након комеморативне свечаности делегација је извршила обилазак бункера и логора, који се налази у непосредној близини гробља.
Централна комеморативна свечаност одржана је на гробљу у Великом Међеру, бивши логор у којем је умрло 5135 Срба. Поред наше Државне делегације комеморативној свечаност присуствовали су градоначелник и представници Великог Међера, као и удружења Срба у Словачкој.
Логор у Великом Међеру је основан на голој ледини ограђеној бодљикавом жицом Обезбеђење логора је користило 15 метара високе стражарнице и рефлекторе за ноћно осматрање. Првих неколико месеци ратни заробљеници су живели на отвореном у влази и блату без топле одеће и обуће, уз лошу исхрану и груб однос стражара. Крајем октобра су заробљеници почели са изградњом приземних барака које су завршене по великом снегу који је пао већ почетком новембра. У 36 типских барака било је предвиђено да се смести 6000-12000 људи.
Велики број логораша није ни дочекао усељење у бараке већ су умрли и сахрањени на логорском гробљу. Лоша услови и лоша колективна хигијена су убрзо узроковали појаву заразних болести, дизентерије, трбушног и пегавог тифуса као и туберколозе. Сви логорски лекари одговорни за здравствено стање логораша су убрзо под разним изговорима напустили своје дужности, а три лекара логораша (др. Драгомировић, др. Мартиновић и др. Зарубица) су преузели бригу о здравственом стању логораша. Три лекара на више хиљада изморених и болесних људи су били недовољни да сузбију епидемије које су свакодневно односиле људске животе. Од децембра 1914 до маја 1915 су логораши масовно умирали, а дневни број умрлих достизао је и број од 80 људи. Преживели логораши су децембра 1915 пресељени у неке од других логора, а на њихово место су доведени нови заробљеници и интернирани цивили из Србије.
Услови за живот у логору су били очајни, а логораши у оскудној одећи и обући стално изложени глади и лошим поступцима стражара. Упућивани су на тешке послове у каменоломе, руднике, фабрике, сечу шума и пољопривредна имања. Осим ових радова често су их слали на Тиролски фронт да у опасним условима копају ровове и раде друге тешке и опасне послове, а за грешке су кажњавани смрћу. Групе за фронт су имале по 1000 људи који су били упућивани на шест месеци, од којих је половина редовно страдала. Исцрпљени и израњавани остаци ових група су интернирани у Логор Ашах на Дунаву.
Према подацима из Википедије, архива логора Велики Међер је изгорела у пожару, па је накнадно формирана нова у којој је број итернираних цивила сведен на симболичну меру. Изостављена су имена жена, деце и стараца који нису били војни обвезници, иако их је, према сведочењу преживелих, било знатно више који су умирали. Списак сахрањених на гробљу Велики Међер је саставио И. Ђурковић (2002) на основу више извора, У овом списку је евидентирано 5927 уморених Срба и 73 руска логораша, а процењује се да би овај број требало да је значајно већи, јер је обновљена логорска евиденција била непотпуна. Последњи преминули логораш Богдан Николић сахрањен је 29, октобра 1918. године. Велики логор у Великом Међеру је био повезан са низом мањих логора на територији данашње Словачке републике, у којома је такође било српских интернираца, на чијим гробљима је сахрањен већи број логораша, као што су Комарно (361 особа), Шаморин, Трнава (183 особе), Тренчин (171 особа), Илава, Жилна (84 особе), Банска Бистрица итд.
Парастос на оба гробља одржао је војни свештеник, који је био у саставу војне делегације.