Под насловом
Човек за корак испред НАТО-а, у магазину Одбрана објављен је интервју са генерал-потпуковником Јованом Милановићем.
Обавештајне службе владају политичким и економским системима мање развијених земаља, усмеравају унутрашњу и спољну политику, дестабилизију државе, владају умним процесима човека. Значајно је рећи да, ипак, свим тим технолошким достигнућима управља човек. А човек је рањив. Ко „напипа” тачку његове рањивости, имаће обавештајни успех.
Под насловим „Загонетна личност Јован Милановић” париски Монд (5. 11. 1998) објавио је „потеру” за министром саветником у Мисији СРЈ при ЕУ. Француска штампа открила је да се под тим именом крије потпуковник КОС, који је некада у Алжиру, заједно са Русима, формирао њихову тајну службу против Француске. Преузета је и информација из босанске и хрватске штампе да је то „пуковник који је три године био десна рука генерала Ратка Младића”. Ни једно, ни друго, ни треће… Био је већ унапређен у чин генерал-мајора.
Ко је, заправо, Јован Милановић?
Рођен је у селу Тмава код Куршумлије. У историјату куршумлијске економске школе рангиран је под бројем један, као ученик са најуспешнијом каријером свих генерација. Потом је завршио Војну академију КоВ, Командно-штабну академију КоВ и Школу националне одбране. Његов дипломски рад „Радикална агресија на СФРЈ којој претходи специјални рат и оружана побуна на Косову и Метохији” архивиран је у библиотеци Центра високих војних школа као наставна литература. У ЈНА и ВЈ обављао је веома значајне дужности: начелник одељења за ратне доктрине, војни изасланик у Алжиру и Тунису, уграђени обавештајни официр (министар саветник) у Бриселу за праћење активности и припреме НАТО-а за агресију на СРЈ, заменик начелника Војнообовештајне службе (током агресије НАТО-а и касније). Пензионисан је са дужности помоћника министра одбране за међународну војну сарадњу и политику одбране. Ванредно је унапређен у чин поручника и генерал-потпуковника. Почасни је генерал-лајтнант ОС Украјине.
Биографија му је објављена у лексикону „Srpski WHO is WHO” (Ко је ко у Србији), као личност која је постигла изузетне резултате у професији. Након евакуације из Брисела, белгијски МИП прогласио га је „Personna non gratta”. У специјалном додатку „Вечерњих новости” од 7. јула 2014. уврштен је међу 20 најпознатијих српских шпијуна (актери великих светских афера).
Дан сећања у Србији обележава се као значајна вертикала нашег народа у дугој историји борбе за слободу. Као и много пута раније, војска и народ супротставили су се вишеструко надмоћнијој сили. Које су основне карактеристике агресије НАТО-а и шта бисте издвојили као драгоцено искуство?
– Агресија НАТО-a против СР Југославије 1999. године представља злочин против мира и човечности. Она је извршена кршењем Повеље УН, Завршног документа ОЕБС-а и без одобрења Савета безбедности. Извршена је супротно чл. 5 Вашингтонског документа о формирању НАТО-а. То је била агресија „демократских” земаља, које су погазиле најважније демократске и цивилизацијске вредности универзалне принципе, право, уставне институције, истину, хуманост и морал. Агресија је имала вишедимензионалне карактеристике, које до тада војна наука, историја ратовања и геополитика нису познавале. Била је то коалициона агресија 19 земаља чланица НАТО-а са три континента против једне мале земље.
По методологији одређивања димензија светског рата, био је то почетак новог глобалног, цивилизацијског сукоба, који је почео разбијањем СФРЈ, оружаном агресијом на СРЈ, а потом насилним променама граница, друштвеног система на афроазијском простору. Према примењеној ратној техници, била је то агресија у којој су проверавана најсавременија војнотехнолошка достигнућа.
Због примене оружја за масовно уништење, осиромашеног уранијума и других убојних средстава која имају токсично дејство, агресија је имала и карактер нуклеарно-хемијског и еколошког рата. Специфична димензија агресије била је снажно психолошко-пропагандно деловање пре, током и после агресије, која траје и данас. На основу кључних постулата доктринарних докумената о одбрани, наша земља водила је одбрамбени и ослободилачки рат, а са аспекта масовности учесника у одбрани, био је то општенародни рат.
Непосредни циљеви агресије НАТО-а били су промена легитимне власти у Србији (СРЈ), промена политичког и економског система, увођење неолибералне економије и територијална и уставна декомпозиција Србије насилним издвајањем Косова и Метохије и формирањем самосталне, независне државе. И то само у првој фази.
Глобални циљеви агресије били су: успостављање америчког војног присуства на Балкану као дела војне експанзије на Исток, претварање НАТО-а из дефанзивног у офанзивни и из регионалног у глобални савез, ревизија система међународног права, легализација, наметања модела унутрашњег уређења, очување америчке доминације у Европи и војно заокруживање Русије, стицање права НАТО-a за употребу силе без сагласности Савета безбедности УН.
Агресија није завршена до данас. На нивоу је статуса „контролисане кризе”, по размерама на степену „ниског интензитета” глобалних димензија, у измењеним геополитичким околностима.
Што се тиче „драгоценог искуства”, хтео бих да задржим исконску веру у себи, која током трагичних фаза дуге историје никада није напуштала српски народ. Дакле, хоћу да кажем: можемо опстати само као неподељен народ. Целокупна наша историја запамћена је поделама и међусобним сукобима. Ни до данас нисмо извукли искуства и поуке из историје 20. века из оба светска рата и агресије НАТО-а, коју сам дефинисао као ружну фазу трећег светског рата. Почињене су историјске грешке од стварања Краљевине Југославије до данашњег дана. Они који се баве геополитичким и историјским анализама нека се запитају шта сам хтео да кажем. И на крају, моје питање: Да ли наши погледи досежу врх српске вертикале?
Били сте учесник у догађајима који су претходили агресији НАТО-а. Када сте имали прве информације да ће НАТО напасти СРЈ?
– Крајем маја 1998. године, у Лисабону, у Португалији, одржан је Самит НАТО-а. Дневни ред: „Угроженост мира на Балкану репресалије српских безбедносних снага против албанског становништва на Косову и Метохији”. Нужност „хуманитарне интервенције НАТО-а”.
Тим поводом, неколико дана пре Самита позвао сам португалског дипломату високог ранга у један српски ресторан. Први пут смо се видели. Поставио сам му отворено питање у вези са дневним редом Самита. Претходно сам проучио његову биографију. Имао је кључну улогу у припреми Самита. Знао је све. И садржај унапред припремљене одлуке. Рекао сам му да сам га позвао да се упознам са „првим српским агресором”. Недипломатски, до краја. И почео сам да га „пропитујем”, а власник ресторана га је малтретирао шљивовицом, понављајући „кућа части”. Био је гладан, рекао је да је доручковао пахуљице. Ракија је добро „легла” на пахуљице. Одбијао је да ми било шта каже о послу који ради. Из других извора знао сам доста детаља, али не и одлуку. Одједном, узнемирен, рекао ми је: „Видим да сте професионалац у политици и дипломатији, поштујем Вас. Али зашто радите за тог диктатора Милошевића?”. Узвратио сам му: „Али, Милошевић није диктатор, он није рођен нити живео у диктатури. Ви сте имали 18 година када је Салазар сишао са власти. Постали сте пунолетан и интелектуално формиран у тој диктатури”. Нагло је променио расположење и рекао: „Да, биће донета одлука о припремама за војну интервенцију НАТО-а на вашу земљу”. Након тога, написао сам први телеграм са насловом „Припрема НАТО-а за агресију на СРЈ”. Од тада, па до 27. октобра 1998, када је НАТО одустао од агресије у тој години, сви моји телеграми били су под тим насловом. Било их је око 300, са више стотина страница.
Захваљујући Вашим обавештајним активностима наша земља дошла је у посед тајних докумената НАТО-а у којима су наведени циљеви предвиђени за бомбардовање. Како је до тога дошло? Зашто је НАТО променио време почетка напада за пролеће (март) 1999. године?
– Од доласка у Брисел, јануара 1995. године, до лисабонског Самита НАТО-а (25. маја 1998), развио сам снажну, респективну и поуздану обавештајну мрежу. Имао сам обавештајно „упориште” у свим структурама НАТО-а, војним и цивилним, војном крилу Западноевропске уније, Европској унији, органима Партнерства за мир и међу бројним дипломатама акредитованим у Белгији. О свим активностима у НАТО-у које су се тицале припрема за одлуку о агресији, имао сам правовремене информације.
Наш војни и државни врх правовремено је имао све податке релевантне за безбедносну угроженост земље. Врх НАТО-а, током августа 1998, био је на годишњем одмору. Припреме за агресију обављали су Политички комитет директора и Команда НАТО-а у Монсу. Та структура није имала право одлучивања, па се чекао повратак чланова Комитета НАТО-а (амбасадори и генерали, први на лествици војне хијерархије).
Закључно са 29. септембром, државни и војни врх СРЈ имао је податке о учесницима агресије и потенцијалним циљевима. Знало се и о тачном датуму доношења одлуке о почетку агресије. Био је то 12. октобар. Недостајали су ми документовани подаци. У покушају да на више „адреса” дођем до докумената, „зауставио” сам се на француском официру Пјеру Анри Бинелу, шефу кабинета француског генерала Вироа, члана Војног комитета НАТО-а.
Са мајором Бинелом претходно сам имао више контаката. Био је вољан да сарађује без било каквих личних интереса. На моје тражење планова о агресији, није се много премишљао. Уз констатацију да је то веома опасно, брзо ми је одговорио: „Имаћеш”. Био је то 1. октобар. Донео ми их је у стан следеће вечери. НАТО је покушао да верификује важније откривене позиције циљева – положаја наших јединица и утврдио да их (циљева) више нема на претходним позицијама. План је предвиђао удар по 25 најважнијих циљева, па ултиматум за капитулацију и прихватање одлука из Рамбујеа. Ако СРЈ одбије ултиматум, НАТО ће активирати фазу „апокалипсе” – уништавање свега постојећег.
Пошто циљева више није било на ранијим позицијама, а временске прилике су се усложавале, НАТО је донео одлуку о одлагању агресије и отпочео преговоре са властима у Београду.
Војнички речено, СРЈ и наша војска нису доживели стратегијско изненађење. Сталним померањем циљева на нове положаје, започето у јесен 1998. године и интензивније настављено током агресије 1999. године, промовисана је ненаписана „стратегија војске у покрету”.
Мајор Бинел је откривен, после тога му је суђено и извесно време провео је у затвору. Шта је допринело да буде откривен, јер је познато да се успех обавештајаца огледа у томе да од извора добије информације, а да овај не буде откривен?
– Да, веома брзо је признао и рекао да је то учинио из пркоса према НАТО-у, САД и председнику Шираку. Сматрали су га вансеријским официром, са највишим степеном моралности и хуманизма. У трагању за „кртицом” у НАТО-у откривен је француски официр који је штампао тајни документ, а радио је у дирекцији где је планирана „гусарска операција” („Милосрдни анђео”). Наравно, план је одштампан по налогу мајора Бинела, а за „потребе” француског генерала. Мајор Бинел био је веома способан обавештајни официр, са великим искуством у разним операцијама по свету. Радио је и у штабу генерала Шварцкофа, у Ираку. Шест месеци је био у Команди УМПРОФОР-а у БиХ.
Његово противљење агресији НАТО-а, то јест свест да ће тим чином бити изазвана „нова хуманитарна катастрофа” – страдање и Срба, а не само Албанаца, да ће САД и НАТО уништити једну земљу у Европи која је била историјски савезник у два светска рата, превазилазило је психолошку димензију хуманости, војничке части и достојанства.
Био би неопростив грах ако не бих рекао да су десетине других лица са којима сам одржавао далеко фреквентније контакте, једнако заслужни колико и мајор Бинел. Наравно, они никада неће бити откривени.
После неколико година поново сте се срели са Бинелом. О чему сте тада разговарали?
– Мајор Бинел је прва српска жртва као последица агресије НАТО-а на СРЈ. Због националне издаје била му је запрећена казна од 14 година. Провео је 10 месеци у истражном затвору, уз примену страшне тортуре, нарочито „ноћних сеанси”. Након тога осуђен је на пет година, од којих је у затвору провео три. Интересантно је рећи да су га током суђења бранили француски официри и генерали. Оправдавали су дело које је учинио.
Срели смо се у Београду, након издржане казне, на промоцији његове књиге „Злочини НАТО-а”, коју је написао у затвору и која је једно време била забрањена. На промоцији у Клубу књижевника, Француска 7, мада су уредно позвани, нико из структура власти (2003. године) није присуствовао. Такође, нико од званичника Бинела није примио на разговор, а спавао је у стану једног нашег новинара. Упркос томе, на промоцији је изрекао кључну, историјску реченицу: „Не кајем се, опет бих то исто учинио”.
У току два дана његовог боравка провели смо неко време заједно. „Компетентни органи” били су веома заинтересовани за наше дружење. Ревносно су спроводили налоге америчког амбасадора Виљема Монтгомерија.
Био је то сусрет два ратна друга. Од дана његовог хапшења и током издржавања казне осећам грех према његовој породици која је разбијена. Прошле године Бинел је отишао у пензију, радећи као геометар. Разговор смо водили о свему, само не о ономе што смо радили у Бриселу. Свака прича морала би се завршити ноћним сусретом у мом бриселском стану 2. октобра 2003, када смо обојица случајно остали живи. То је била ноћ довољна за три живота… Иначе, све моје ноћи после тога су стресне…
Куда, по Вама, плови савремени свет. Има ли наде да у годинама које долазе уместо ратова превлада мирољубиво решавање конфликата?
– Ризикујем да у ограниченом времену пружим једноставан и задовољавајући одговор. Али, ево неколико констатација, са којима се, можда, геополитичари неће сложити. Деведесетих смо имали хладни рат, или једнакополарни свет, заснован, пре свега, на нуклеарној равнотежи. Потом на лажима САД, уједињењем Немачке и распадом СССР-а, настао је сурогат од европске и светске безбедности и сарадње. Последица тога је униполарни свет, како смо означавали супремацију САД и НАТО, остварену геостратегијском, политичком, економском хегемонијом…
Они који су се легитимно борили против фашизма, данас подржавају рађање нових фашистичких идеја. Своју борбу против тероризма у свету реализују такође терористичким методама према државама које их ничим не угрожавају. Не видим да ће у годинама које долазе превладати мирољубиво решавање конфликата, јер конфликте изазивају државе које настоје да мењају глобалну слику света.
Тероризам све више узима маха, а данак који узима та светска пошаст све је већи. Шта још треба предузети да се тај вид угрожавања слобода људи елиминише или сведе на минимум?
– Прерасподелом богатства које је опљачкано треба на управљање оставити ресурсе онима којима припадају. Али, то је утопија. Био сам сведок „терористичког менаџмента” у Алжиру, којим су управљале Француска и САД, једна против друге, у сукобу интереса за огромне ресурсе пустињске нафте и гаса. Провео сам тамо четири године, волим Алжир и не бих више о томе. Срећом „пролеће” им још није дошло.
Обавештајне службе делују мимо очију јавности. Методе прикупљања података су све савршеније, технолошки напредније. Како се заштити од свевидећих служби?
– Обавештајне службе не делују мимо очију јавности. Све што је на земљи, под земљом, у мору и под морем, у космосу свих димензија ‒ видљиво је. Најсофистициранија технологија је у рукама обавештајних служби. Да није тако, не би била могућа трка у наоружању и епохалном развоју ИТ технологија. Наравно, то је привилегија великих, високоразвијених земаља са монополом у њиховом развоју.
Обавештајне службе владају политичким и економским системима мање развијених земаља, усмеравају унутрашњу и спољну политику, дестабилизију државе, владају умним процесима човека. Значајно је рећи да, ипак, свим тим технолошким достигнућима управља човек. А човек је рањив. Ко „напипа” тачку његове рањивости, имаће обавештајни успех.
Наша војнообавештајна служба слови као једна од успешнијих. У којој мери се резултати војнообавештајне службе темеље на делима претходника?
– Обавештајна операција вођена у Бриселу, према анализи париског недељника LEVЕNЕMЕNТ DU ЈЕUDI (19–25. новембара 1998), означена је трећа по значају од Другог светског рата. У емисији „Сведочење” лондонског „Би-Би-Сија” (2000. године) тадашњи командант НАТО-а амерички генерал Весли Кларк изјавио је да српска војна обавештајна служба спада у десет најбољих обавештајних служби.
На страни 458. у својим мемоарима „Модерно ратовање” Весли Кларк каже: „Ефекат изненађења је био угрожен рано и често, од предаје Србима плана кампање октобра 1998. године… Могућни удари на многе осетљиве мете у много су наврата откривени”…
Нови Трампов саветник за безбедност генерал Херберт Мекмастер, у својој анализи у објављеној књизи „Пукотине у темељу” (агресија НАТО-а на Р. Српску и СР Југославију), каже „да је НАТО кампања доживела неуспех јер су Срби знали сваки наш корак унапред”. А потом „због српских шпијуна у штабу НАТО-а у Јадран смо бацили хиљаде опасних бомби”.
Даље, Мекмастер каже „способност Срба да дођу до озбиљних обавештајних података о савезничким операцијама, упркос технолошкој инфериорности, доводи у питање способност информацијске супериорности чак и против непријатеља с тек основним способностима”. Генерал Мекмастер закључује своју анализу да је „југословенска Влада имала своје шпијуне у самом НАТО-у”.
Наравно да их је имала. Свакако, дела претходника инспиративна су за сваког српског обавештајца. Зато препоручујем сталну историјску поставку развоја војне обавештајне службе, смештену у згради Кнеза Милоша 33. У том амбијенту кадетима војних школа, ђацима и студентима треба држати часове из патриотизма.
Ко су Вам били узори из редова успешних обавештајаца?
– Од средњошколских дана имао сам наклоност према друштвеним наукама. Међутим, у војничкој каријери вођен сам сходно одлукама претпостављених. И у војну дипломатију, као војни изасланик у Алжиру и Тунису ушао сам на основу одлуке претпостављених и моје сагласности. Била је то класична војнодипломатска дужност, са тежиштем на развоју војноекономских односа.
Рад у Бриселу имао је карактер класичног обавештајног рада. У мом случају, био сам дипломата на камуфлажној функцији Министарства иностраних послова. Био сам сâм, без сарадника, са минималним контактима са особљем у Амбасади и Мисији СРЈ при ЕУ, без претходно створених оперативних позиција. Стицајем околности од некога сам добио на читање књигу „Зорге”, руског аутора М. Колесникова. Било је то у време када сам био млад официр. Случајно или не, прелиставао сам је понеки пут, у слободном времену. Понео сам је са собом у Брисел. Првих месец дана, док сам изучавао структуру НАТО-а, јер сам на дужност отишао без припреме, читао сам о Зоргеу и Бранку Вукелићу.
Они су имали задатак да правовремено открију датум напада Сила осовине на СССР. Стаљин им није веровао. Њихова мрежа откривена је током рата у Јапану. Бранко Вукелић умро је у затвору у великим мукама, а Рихард Зорге је обешен.
Они су ми били и остали узори.
Веома гледана телевизијска серија „Мој отац са села” снимана је по мотивима из Ваше биографије. Како је дошло до тога? Шта се из серије може издвојити као главна порука?
– Телевизијска серија „Мој рођак са села” садржи део моје биографије, у лику пуковника Вранића, од откривања мајора Бинела и у вези са тим моје евакуације из Брисела. И завршава се са периодом и догађајима његовог, односно мојег вишеструког пензионисања. Јавности је непознато да сам три пута пензионисан, враћан у службу, унапређиван, уздизан на више положаје, ометан и спречаван да, сходно интелектуалним способностима и стеченом искуству, наставим да радим, углавном на местима где сам био тражен.
Све остало није у вези са мојим приватним ни професионалним животом. Аутора серије упознао сам тек након емитовања првих четрнаест епизода. Није ми познато који су људи из војнообавештајне службе били консултанти.
Опседнут сам Вранићевим монологом о Косовском боју и српским јунацима. Младим официрима поручујем да је упамте и о томе размишљају (ТВ серија „Мој рођак са села”, 27. епизода).
Звонимир Пешић