Преминуо је наш колега, пријатељ и саборац Слободан Савичић
У име Оца и Сина и Светога Духа!
Ваше Преосвештенство, часни оци, драга и вољена Весна, драги Милоше и Александре, чланови породице Савичић, поштовани пријатељи и сви овде у молитви окупљени – ХРИСТОС ВАСКРСЕ!
Данас је велики и светли дан Оданија Пасхе, тј. завршетка празновања највећег и најсветлијег Празника над празницима – Васкрсења из мртвих Спаситеља нашег Господа Исуса Христа. Такође, ово је и дан навечерја, тј. почетка још једног величанственог и за све људе спасоносног Празника – Вазнесења Господњег, када се Васкрсли Господ вазнео на небеса у свој сили Својој и свој слави Својој, е да би исто тако – како смо га видели да узлази на небо, поново угледали да долази к нама.
Чекајући тај непролазни дан Другог и славног Христовог доласка као и час Страшног суда, када ће се свачија дела или недела испитати и у тренутку огњем проверити, окуписмо се данас – драга браћо и сестре, да се овде на земљи, последњи пут поздравимо и опростимо са овим слободоумним, мудрим и храбрим човеком, увек пуним мира, радости и љубави.
Слободан Савичић никада и никога око себе није остављао равнодушним, али, још важније – никада и никога није остављао у свом проблему, у својој самоћи, својој бризи, тузи… Увек је и свима био све најбоље што се пожелети може, сем непријатељима. Њима је вазда био и остао непобедиви супарник. Његово житије у највећој мери знате, све од најранијих дана детињства – строго родитељско васпитање и поштење стечено и сачувано, никада укаљано. Образ неупрљан је сачувао, мужевно се суочавајући, сучељавајући и супротстављајући свим видљивим и невидљивим непријатељима и искушењима.
Немам намеру да ређам све његове заслуге, успехе и учињена добра дела, јер би ми времена недостало или би ми гласа нестало. Желим, пак, као неко ко је у његову душу завирио и као неко ко је у његовом срцу имао нарочито место – и то не само због његове сестре од стрица, тј. моје супруге Снежане, већ и због изузетног личног односа – да вам за тренутак скренем пажњу на непоновљиве проведене тренутке са њим, којих се сви ви појединачно сећате. Карактерне црте његове ванредне личности, лепота његовог духовног лика, за све нас су у свему били примери истинског и врлинског човека. Да је то заиста тако, сигуран сам да свако од вас у овом трену и даље осећа ону неверицу – да ли је заиста могуће да је Слоба од нас отишао, и да се ми нисмо окупили на његов позив, већ нас је сабрала тужна вест о његовом уснућу? Напротив, верујем да свима нама, и сада и увек, пред очима сија његово мило насмејано лице и у ушима одзвања његов пријатан громки смех.
Слободан, како му и његово поносно име сведочи, био је слободан од свих овоземаљских стега и ослобођен оптерећености личним интересима. Искључиво је бринуо за друге. За своје ближње, вољене, за своју Отаџбину, за Србију… Никога није превиђао нити занемаривао. Можда се – ако смем рећи, најмање о себи старао. Никада се није плашио ни драмио, нити говорио гласно; напротив, увек и у свему, одмерено, мудро – зборио би тихо а јасно. Искуство и знање код овог моћног војника, нису били плод само љуте дисциплине овоземаљских војних система, већ пре и изнад свега, свест да не постоји виши чин нити достојанственије звање, него примити позив и бити прибројан непобедивој Христовој војсци – Армији светитеља, мученика, исповедника, праведника… Којем воду, чети, батаљону, пуку, дивизији или корпусу су анђели доделили нашег Слободана, за сада нам остаје непознато; оно што нам је познато и јасно јесте да Велики Војсковођа – Који је дошао да баци огањ на земљу, увек за најважније задатке бира најхрабрије, најмудрије и најспремније војнике, било да је у питању очекивано време, неочекивано невреме, час ситан или битан, страшан… Војник је, дакле, добар војник само ако је увек спреман за команду, покрет и дејство. Очигледно, Христови војници и не могу бити другачији и зато данас, Њему испраћамо једног таквог.
Свима нама, у себичној логици наших лобања, изгледа да је брат Слободан отишао од нас прерано. То нам, пре свега, говори наша искрена и љубећа жеља да поново чујемо и доживимо његов мио глас; његове речи опточене топлим осмехом; његове мисли извезене животним искуством; савете испуњене хришћанском надом; његов загрљај загрејан јуначком снагом; његов ведар поглед смирен вером.
Шта год да додам, поново остаје ужасна празнина и туга због одласка оваког човека, мужа, оца, брата, друга… Истовремено, срце ми је пуно радости што сам оваквог шурака и јунака икада срео и имао тако блиског и благонаклоног. Тражећи праву меру између тишине у мојој души и тога да због бола ништа не изустим, до жеље да вам о њему говорим још дуго – молим вас да издржимо овај страшан час у молитви и трпљењу, храбро, без страха – управо онако како би Слоба то волео и како би желео од нас.
Својим служењем савесно је и без компромиса осветлао образ свом роду и, сигуран сам, да је већ одавно убројан међу најистакнутије и најзаслужније људе који су бранили ову земљу, ма колико пута она мењала своје име. Нас никада није издао, изневерио или напустио. Господ Исус Христос нас је и речима и својим примером научио да не постоји већа жртва од те да неко живот свој положи за ближњег, што је Слободан вазда и непрекидно чинио, јер за њега није постојало „радно време“ патриотизма – стављајући себе у прилике и неприлике, згоде и незгоде које су бројни непријатељи могли небројено пута искористити да му дођу главе.
Гледано очима ове туге – њега није преварио спољашњи, ни видљиви нити невидљиви непријатељ. Није га оборио ни притајени, унутрашњи, у заседи наталожени стрес и брига за добро своје вољене породице и свих људи о којима је он бринуо. Тихо је уснуо наш Слободан, примивши у сну позив од Господа и Цара Славе. Завршавајући тако овоземаљску мисију и савесно служење, он заслужује само похвале и награде. Највећа награда коју сада можемо да му посветимо јесте наша љубав и молитва, које ће се и даље уздизати на Небо пред Престо Господа над војскама. Он, Свемилостиви и Свемоћни, нека прими ово наше скромно мољење за покој његове племените душе. Господ наш Исус Христос Који се вазнео да би својим ученицима низпослао Духа Светог, Духа Утешитеља, нека и у наша срца излије Божанску благодат, утеху и мир због наглог одласка нашег вољеног Слободана на нову дужност коју му је сâм Господ Бог наменио.
Остајемо му вечно благодарни за његову несебичну љубав, његов топли осмех, његову крепку руку и милостиво срце. Приликом сваког сусрета са њим, наша срца су играла од искрене радости, а данас, у овом трену, срца прескачу због нашег растанка.
Слободане!
Знај да се поносимо тиме што си нам вазда био и достојан муж, брижан отац, искрен брат, веран пријатељ и незамењив друг. Иако делује да тугујемо, и чини ти се да плачемо, честитамо ти небеско унапређење и надамо се да ћемо исти позив у Христову војску и ми примити у право време.
Бог да те помилује и прими у Рајско насеље. Вјечнаја памјат.
ђакон Александар Секулић