- Ана Глинска Јакшић, (1473-после 1553), србска принцеза, бака по мајци руског цара, (рус. Анна Глинская Якшич)
Била је ћерка српског војводе Стефана Јакшића (†1489) и његове супруге Милице. Ана је била удата за кнеза Василија Лавовича Глинског (†1515), брата моћног кнеза Михаила Лавовича Глинског (†1534).
Ана и Василије у браку су имали децу, кнезове Јурија Васиљевича Глинског (†1547), Ивана Васиљевича Глинског (†1550), Михаила Васиљевича Глинског (†1559) и принцезу Јелену Глинску (†1538). Анина и Василијева ћерка Јелена Глинска удала се за великог кнеза Русије Василија III (†1533).
Ана је преко ћерке била бака и васпитачица цара Ивана Васиљевича- Грозног (†1584). После смрти ћерке Јелене Глинске 1537. године остала је најближи рођак младог великог кнеза а касније цара Ивана Грозног.
За време регентства њене ћерке Јелене Глинске од 1533. до 1538. године, Ана је имала утицај на послове руске државе.
После смрти њене ћерке, Ана и њени синови, ујаци младог цара Ивана, уклоњени су из утицаја.
Када је њен унук Иван IV проглашен пунолетним и регентство укинуто, Ана и њени синови су се вратили у наклоност, обезбеђујући утицај на њега током његове ране владавине. Активно су учествовали у крунисању Ивана (1547).
Повукла се у Тројичну лавру Светог Сергија, где је положила постриг и замонашила се под именом Анисија. Умрла је у истом манастиру 1553. године.
2. Софија (Зоја) Палеолог, (1450-1503), србска принцеза, бака по оцу цара Русије, (рус: Софья Зоя Палеолог)
Рођена је, као Зоја, у Мореји (Пелопонез) 1450. или 1451. Од оца Томе Палeолога и мајке Катарине.
Била је друга супруга московског великог кнеза Ивана III Рјуриковича (1462-1505) и византијска принцеза из династије Палеолога, ћерка морејског деспота Томе (1428—1460) и братичина последњег византијског цара, Константина XI Палеолога Драгаша (1449-1453).
Мајка великог кнеза Василија III Рјуриковича, бака цара Ивана IV Грозног Рјуриковича.
Током јуна 1472. године, она се у Риму верила са московским великим кнезом Иваном III. Папа Сикст IV (1471-1484) и кардинал Висарион су се надали да ће овим браком успети да остваре снажан утицај у Русији и уведу католицизам, али до тога није дошло.
Свечано венчање је обављено 12. 11. 1472. године у Москви, а непосредно пре њега, Зоја је прешла у православље и узела име Софија. Током владавине свог супруга, била је велики покровитељ уметности, што је довело до ширења италијанских и византијских утицаја у Русији.
Умрла је у Москви 7. априла 1503. године, две године пре смрти свог мужа (умро 27. октобра 1505. године).
Сахрањена је у масивном белокаменом саркофагу у гробници Вазнесенске цркве у Кремљу поред гроба велике кнегиње Марије Борисовне, прве жене великог кнеза Ивана III. На поклопцу саркофага оштрим инструментом је изгребана реч „Софија“.
У Тројицко-Сергијевом манастиру се налази свилени покров, сашивен Софијиним рукама 1498. године; Њено име је извезено на велу, а себе назива не великом кнегињом московском, већ „Цариградском принцезом“. Очигледно је високо ценила своју бившу титулу ако је се сећа и после 26 година брака.
3. Петар I Карађорђевић, (1844-1921), србски краљ, почасни заповедник пука у Русији, (рус: Пётр I Карагеоргиевич)
Био је краљ Србије, од 1903. до 1918. и краљ Срба, Хрвата и Словенаца од 1918. до 1921. године.
Током 1897, кнежевић Петар одлази у Русију, и бива примљен код цара Николе II. Три године касније покушао је да се споразуме са краљем Александром Обреновићем о признавању кнежевске титуле и повраћају одузете имовине, али без успеха. Кнежевић Петар је још више појачао своју политичку активност за повратак у Србију. Године 1901, настојао је да ступи у ближе односе са Аустроугарском, нудећи јој свој политички програм.
После доласка Карађорђевића на престо у Србији почело је нагло приближавање Русији.
Ћерка краља, Јелена Карађорђевић удала се у Петрограду за кнеза Јована Константиновича Романова, праунука руског цара Николаја I.
Цар Николај I Романов поставио га је 1911. за почасног поглавара 14. пешадијског Олоњецког пука, који се нарочито истакао током садејства са Карађорђевим трупама 1910. године.
Када је уписан у списак официра пука Краљ Петар је добио и Орден Светог Андреја Првозваног.
Кљаљ Петар је свог сина кнежевића Александра уписао (1898-1903) у руску правну школу Правоведеније, а 1905, сада већ краљевић Александар примљен је у Петрограду у Пажевски корпус, а пре доласка у школу лично га је примио цар Николај II. У Пажевском корпусу је био до 1909. када се вратио у Београд
Оженио се 1883. године црногорском принцезом Зорком, најстаријом кћерком црногорског књаза Николе. Венчање Петра и Зорке обављено је у Цетињском манастиру уз чинодејствовање митрополита Висаријона Љубише.
Венчани кум је, преко посредника грофа Орлов Денисова, био руски цар, док је други кум тј. стари сват био војвода Миљан Вуковић.
Након смрти оца Александра 1885. године, Петар је постао глава династије Карађорђевић, око чега је водио омањи спор са својим братанцем Алексом.
После Мајског преврата и убиства краљице Драге и краља Александра Обреновића 1903, изабран је за краља Србије. Као краљ залагао се за уставно уређење земље и био је познат по својој либералној политици.
Стварањем Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца 1. децембра 1918. постао је краљ Срба, Хрвата и Словенаца, што је остао до своје смрти 16. августа 1921.
Поред деде Карађорђа једини је владар из династије који је и рођен и умро на територији Србије.
4. Арсеније Арсен Карађорђевић,(1859-1938), србски принц, руски генерал-лајтнант,(рус: Арсений Арсен Караджорджевич)
Карађорђев унук и син кнеза Александра Карађорђевића и кнегиње Персиде (рођене Ненадовић), рођени брат краља Петра I. рођен у Букурешту, школовао се у Паризу у чувеном лцеју Луј ле Гран и 1883. је ступио у легију странаца у коју је седам година касније ступио и његов брат Петар Карађорђевић.
Од 1883. до 1885. године служио је као официр француске војне експедиције у Тонкину (Вијетнам). Током борби био је рањаван, али је показао изванредну храброст о којој је писала тадашња француска штампа. Након потписивања примирја са Кинезима 1885. се враћа у Европу и већ наредне године ступа у руску војну службу.
У Петрограду је добио високо војничко образовање, на Константинској официрској академији. Академију је заврио са чином коњичког потпоручника 1887. године после чега је служио у Руској војсци. Наредне годне ступа у Каваљергардијски пук Њеног величанства императорке Марије Фјодоровне где је од 1891-1897 служио са бароном Карл Густав Емилом Манерхајмом, касније чувеним финским фелдмаршалом.
Добио је чин поручника 1901, а штабс-капетана 1903. Јавио се као добровољац у руско-јапански рат 1904. и одмах добио чин јесауа-козачког штабс капетана и распоређен у аргунски козачки пук. Козаци су први ступили у борбу са Јапанцима углавном у Манџурији у Кини. Највећа и одсудна битка је одржана 1905. код Мукленда где су козаци после 17 дана успели да продру у позадину непријатеља. За овај успех Арсен је Навишим указом унапређен у војсковог старешину (потпуковника), а већ 1906. у чин пуковника. За храброст и способност у овој бици је награђен златном сабљом са дијамантима и натписом „за храброст“. Наредне године Арсен је учествовао у гушењу побуне Читинске републике где су побуњеници имали око 4000 људи, али су Арсенове јединице брзо и успешно угушиле побуну за шта је награђен сребрним знаком који је носио на шапци.
Након мајског преврата враћа се у Србију са сином Павлом. Краљ Петар I га је 1909. уврстио у „Породични правилник српског краљевског дома“. У мају 1911. приступа организацији „Црна рука„. Као генерал Србске војске командовао је у 1. и 2. Балканскм рату где је показао изузетну храброст и способност. Његови саборци су надуго причали о његовом чудесном јунаштву код Куманова, на Брегалници и Битољу, а посебно током гоњења Џавид пашиних одреда кроз Албанију. Због ове популарности краљ Петра I је затражио да му се нареди да оде из Србије. Разочаран одлази у Русију где поново учествује у борбама и то као генерал Царске гарде. Пошто се 1915. директно сукобио са начелником штаба 2. коњичке дивизије пуковником Владимиром Николајевичем Гатовским пуковник је ражалован у војника, а генерал Арсен је убрзо пребачен у резервни састав Петроградског пука. Гатовски је због заслуга врло брзо напредовао и већ 1917. био унапређен у чин генерал-мајора.
После револуције Гатовски је променио страну и пришао бољшевицима, који су одмах ухапсили кнеза Арсена. Нико од царских официра и кнезова није се усудио да се заузме за њега осим генерала Манерхајма. Захваљујући њему и притисцима из иностранства Арсен је пуштен из затвора након чега напушта Русију и настањује се у Паризу
Последњи пут борави у Београду након атентата на краља Александра. Био је учесник девет ратова и имао је четрнаест двобоја. Од свих официра у српској историји имао је највећи број одликовања (5 домаћих и 8 страних, и 3 медаље и споменице)
Након смрти 1938. у Паризу, његов син Павле Карађорђевић, тада први намесник, уз највише државне почасти сахранио га је у крипти цркве Св. Ђорђа на Опленцу.
5. Ђорђе Карађорђевић, (1887-1972), србски принц, руски потпуковник, (рус: Героргий Караджоржевич)
(Цетиње, 27. август/8. септембар 1887–Београд, 17. октобар 1972) био је србски принц. Треће је дете и први син краља Петра I и Зорке, кћери црногорског краља Николе I. Био је престолонаследник Краљевине Србије од 1903. до 1909. године, када се одрекао права на престо у корист млађег брата Александра.
Са братом Александром ишао у војну школу у царској Русији, где су дошли до Кадетског корпуса цара Александра II. Од својих другова кадета је скривао своје владарско порекло, тј. да му је деда црногорски књаз Никола чије су две ћерке, Ђорђеве тетке, биле удате у Русији за чланове царске породице.
Такође му је и стриц Арсен у то време служио у руској војсци, док је пре смрти 1888. ту служио и његов други стриц Ђорђе.
Његово школовање овде прекинуо је Мајски преврат 1903. године, када су у Србији убијени краљ Александар Обреновић и његова жена краљица Драга.
Одлучено је да нови краљ буде кнез Петар Карађорђевић, који је тада живео у Женеви. Од 1903. Ђорђе је имао титулу престолонаследника, као најстарији краљев син.
Имао је запажену улогу у протестима у Србији током Анексионе кризе, када је одржао два ватрена говора током два велика митинга.
Био је и члан српске делегације која је током кризе отишла у званичну дипломатску посету руском цару Николају II у Санкт Петербург.
6. Јелена Карађорђевић, (1884-1962), србска принцеза, супруга руског кнеза Ивана, (рус: Елена Караджоржевич)
Рођена на Цетињу, Јелена је била ћерка краља Србије Петра I и принцезе Зорке, најстарије ћерке краља Црне Горе Николе I, и најстарија сестра престолонаследника Ђорђа и Александра Карађорђевић.
После ране смрти њене мајке Зорке одрасла је већином код њених тетака Анастасије и Милице.
Ишла је у интернат манастира Смолни. Постала је добра пријатељица велике кнегиње Олге, најстарије ћерке цара Николаја II.
При једној посети њене тетке Јелене Петровић, супруге италијанског краља Виктора Емануела III, упознала је Ивана Константиновича, за ког се верила и удала 1911. године.
Јелена је студирала медицину на универзитету у Санкт Петербургу, све док није родила њено прво дете, сина Всеволда Ивановича. Годину дана касније, 1915, родила је ћерку Јекатарину Ивановну.
Поред млађег брата Ђорђа је једини члан династије Карађорђевић којој одлуком Председништва президијума народне скупштине ФНРЈ није одузето држављанство, ни конфискована имовина.
У фебруару 1917. године формирана је у Русији привремена влада под кнезом Григорија Лавова. Цар Николај II дао је оставку, затим су бољшевици преузели власт након Октобарске револуције.
Јеленин супруг, велики кнез Иван, прогнан је од бољшевика прво у Киров, затим у Јекатеринбург и најзад у Алапајевск.
Јелена је пратила свог супруга, који је заједно са Јелисаветом Фјодоровном, Константином Константиновичем и Игором Константиновичем убијен од стране бољшевика. Њихова тела бачена су у један рудник и тек неколико месеци касније сахрањена су на једном православном гробљу у Пекингу (гробље је уништено касније у доба кинеске културне револуције).
7. Милица Петровић Његош- Николајевна, (1866-1951, србска принцеза, супруга руског великог кнеза Петра Николајевича, (рус: Милица Петрович Негош Николаевна)
Рођена на Цетињу, 26. јул 1866, умрла у Александрији, 5. септембар 1951 била је ћерка црногорског краља Николе I Петровића (1841-1921) и краљице Милене (1847-1923).
Удала се 26. јула 1889. (по старом календару) за великог кнеза Петра Николајевича (1864-1931), унука руског цара Николаја I.
Велика Војвоткиња Милица детаљно је била упућена у Источне студије, знајући персијски језик, дубоко познајући стару персијску књижевност, али и бавећи се преводима филозофских и религијских текстова Персије, Индије и Кине.
Додатно се бавила и проучавањем теолошких питања Православне Цркве. То су били разлози због којих се царица Александра радовала дружењу са две сестре, са којима је могла дискутовати о религијским и филозофским темама.
8. Никола I Петровић Његош, (1840-1921), краљ Црне Горе, почасни генерал-федмаршал у руској војсци, (рус: Никола I Петрович Његоши),
Рођен је у Његушима, 7. октобар 1841 умро на Антибима, 2. март 1921) био је књаз Црне Горе од 1860. до 1910. и краљ од 1910. до 1918. из династије Петровић Његош.
У руској војсци имао је следећи развој.
Именован је 1889. за почасног шефа 15. стрељачког пука царске руске војске.
Са двојицом синова присуствовао је крунисању Императора Николаја II.
Његов најмлађи син Петар уписан је у списак официра 15. стрељачког пука царске руске војске 1908. године.
Средином 1910. Кнез Никола проглашен је за краља, а Црна Гора за краљевину. Тим поводом руски император Николај II произвео га је у највиши чин у руској армији генерал-федмаршала, а Маршалску палицу и ручно царево писмо му је том приликом уручио велики кнез Николај Николајевич Млађи у официрској униформи. Поред овога Краљ Никола је носилац и Ордена Александра Невског и Ордена Светог Ђорђа III степена
Краљ Никола I је умро изолован у емиграцији, а сахрањен је у цркви Христа Спаситеља у Санрему у Италији. Његови посмртни остаци и остаци његове супруге краљице Милене су 1989, уз највише државне почасти, пренесени и сахрањени на Цетињу, у Дворској цркви на Ћипуру.
Књаз Никола је присуствовао крунисању руског цара Александара III у Москви 1883.
Највећа му је брига била војска, коју је, помоћу Русије, подигао наоружањем и обуком на висину савремених задатака и потреба и организовао је по руском узору.
9. Павле Карађорђевић (1893–1976), србски кнез, син руске кнегиње Ауроре Павловне, (рус: Павле Караджоржевич)
Био је члан династије Карађорђевић и дефакто шеф државе као кнез-намесник Краљевине Југославије после убиства краља Александра I Карађорђевића 1934. до 27. марта 1941. године.
Једини син кнеза Арсена Карађорђевића, рођеног брата краља Петра I.
Рођен је у Санкт Петербургу, 15/27. априла 1893. године као син кнеза Арсена и кнегиње Ауроре Павловне Демидов од Сан Доната.
Његови родитељи су 1895. године раскинули брачну везу и кнез Павле је од 1896. године живео у домаћинству свог стрица, кнеза Петра Карађорђевића у Женеви.
Кнегиња Аурора је преминула 1904. године.
Са осам година, уписали су га у школу госпођице Брехбул (Brechbuhl), коју су похађали његови рођаци кнегиња Јелена, кнежеви Ђорђе и Александар.
Године 1903, његов стриц Петар, проглашен је за краља Србије.