- Иван Михаилович Подгоричанин, (1710-1779), генерал потпуковник, (рус: Граф Иван Михайлович Подгоричани)
Потиче из Србске породице из Подгорице, 1759 године је ступио у руску службу као пуковник. Био је командир Молдавског хусраског пука током Седмогодишњег рата када је због изузетне храбрости и сналажљивости више пута командовао нападима лаке коњице по непријатељевој позадинизбог чега је произведен у чин бригадира.
1765 г. Постављен је за команданта Ахтирског хусарског пука и за успех у раду 1766. г. добио је чин генерал-мајора. 1768. г. је послат у Пољску да подржи пољског краља ради заштите некатоличког становништва. За ова дејства га је пољски краљ одликовао Орденом Светог Станислава. Признато му је звање грофа 1769.г. а 1770.г. је командовао са три пука у бици са Турцима, које је првог дана разбио и отео им заставу, а наредног дана када су Турци довели значајно појачање уз велику храброст руског команданта пешадије Потемкина и невероватно смелим јуришом Подгоричанинове коњице поново су натерали Турке на бежанију. Током неколико важних битака са својим храбрим хусарима изводио је смеле и пресудне нападе на непријатељску кољицу, транспорте и поздину, али је и постављан на важна места да одбије нападе Татара.
Због болести је тражио отпуст из службе и краљица му је усвојила молбу и унапредила га у чин генерал-потпуковника.
Умро је 1779. у месту Слободско у Украјини. И његов синовац капетан и гроф Георгиј Петрович Подгоричани био је изузетно храбар и сналажљив па је због одличног вођења јединица брзо напредовао до чина генерал-мајора.
2. Максим Фјодорович Зорић, (1719-1775), генерал-лајтнант, (рус: Максим Федорович Зорич)
Служио је у хусарском пуку Депрерадович у Славеносрбији још од 1753. г. Учествовао је у Седмогодишњем рату, где је показао више пута изузетну храброст и сналажљивост, за шта је унапређен у чин бригадира, а 1765. је постављен за командира Изјумског хусарског пука у формирању. Током руско-турског рата 1768-1774. пук је скренуо пажњу на себе и на колегијуму је оцењен као најбољи. Чин генерал-мајора добио је 1771.г. а исте године је после битке код Кафе одликован Орденом Светог Ђорђа III степена.
Како није имао наследнике усвојио је синовца Семјона Неранчића, коме је дао презиме и припремио га за војну службу. Исти је врло брзо постао миљеник царице Катарине II.
3. Јован Георгијевич Шевић, (1699-1764?), генерал-поручник (рус: Иван Георгиевич Шевич-старший)
Рођен је у српској племићкој породици која је у првој половини 16. века емигрирала из окупиране Србије на територије српских деспота у Мађарској. Шевићев деда звао се Радослав, а отац Георгије (Ђурка) Шевић, који је био оберкапетан у Српској милицији на Поморишкој војној граници (код Арада). Георгије је наследио Јована Текелију у првој половини 18. века. Његов син је у то време био оберкапетан Чанада.
У служби Аустрије стигао је Јован Шевић до чина потпуковника у Војној крајини, вршио дужност заповедника Поморишке границе. Незадовољан третманом у Аустрији, 1750. године је први од виших официра напустио војску, добио тешком муком након проблема са царском влашћу и судом, одобрење и иселио се као цивил у Русију. Оснивач је Славеносербије. Јован је прво служио у Аустријској војсци у саставу Србске милиције у Војној крајини, где је стекао чин потпуковника. За време Марије Терезије, због прогањања, 1750. г. са мноштвом сународника се преселио у Русију. Шевић је био на челу групе од 3.000 Срба који су се населили у долини реке Северски Доњец. Руси уместо имена Јован, користе облик Иван. 1752. г. су у Москви положили заклетву, а 1753. г. их је Јелисавета Петровна званично примила у војну службу. Додељена им је земља на десној обали реке Северни Доњецк између река Лугањ и Бахмут, која се од тада зове Славеносрбија.
Иван је био смештен у Бахмуту , који је био главни стан пукова које су фомирали Јован Шевић и Рајко Прерадовић. Јован је у руску војску примљен као потпуковник, а 1752. г. је добио чин генерал-мајора. Постављен је за начелника Слевеносрбије 1759.г. Довео је затим истомишљенике Србе, бивше граничаре; међу њима неколико млађих официра (укључујући и младог Симеона Пишчевића), потоњег руског мајора и књижевника. Населио је добијену слабо настањену област од Бахмута до Луганска, названу Славеносрбија. Чим је добио указ од руског Сената 24. октобра 1752. Године, добио је чин генерал-мајора руске војске. Десет година касније, 12. августа 1764. године, пред пензионисање стиче чин генерала лајтанта.
Имао је Јован 1754. године два сина у руској војсци: подпуковника Јована (Ивана) и премијер-мајора Петра. Крајем 18. и почетком 19. века многи Шевићеви потомци постали су успешни официри у руској армији. Шевићев син Петар био је поручник у Моришкој бригади пре миграције у Русију. Тамо је стигао до чина потпуковника. Други Шевићев син, Јован (Иван), био је пуковник, а син Георгије је био генерал. Георгијев син Иван Шевић постао је руски генерал-потпуковник. Учествовао је у свим ратовима Русије крајем 18. и почетком 19. века. Награђен је 1812. године за заслуге у Бородинској бици током Наполеонове инвазије на Русију. Нарочито се истакао као командант гардијских хусара у бици код Лајпцига 1813. против Француза. Од тада му се губи сваки траг; наводно су га убили војници из непосредног окружења.
Писац Милош Црњански је описао миграцију у Русију 1752. године у роману Сеобе. Територија некадашње Славеносрбије данас је у саставу украјинске Луганске и Доњецке области. Симеонов син Александар Пишчевић у својим мемоарима детељно описује та насељавања и разлоге сукоба Хорвата и Шевића, око првенства.
Напустио је војну службу 1764. г. задржавши своја имања. Година смрти није позната.
4. Петар Поповић Текелија, (1720-1792), генерал-аншаф, (рус: Пётр Абрамович Текели)
Рођен је у Араду од оца Ранка Текелије и деде Јована Поповића. Предводио је са 21. годином арадску компанију у сукобима за наслеђе аустроугарског престола. Вратио се у Арад после седам година овенчан славом, али му је отац преузео команду над комапанијом у миру, те Петар одлази у Русију где га примају у војну службу у чину поручника у саставу Србског хусарског пука. Више пута је, као „поузданик руског цара“, долазио у завичај да врбује и друге младиће за војну службу у Русији, те су му аустроугарске власти ускратиле гостопримство. Као капетан је учествовао у руско-турском рату од 1757. године у коме је постигао великике успехе али је и био рањен у бици код Колиме. После овог рата је за заслуге добио чин потпуковника. У руско-пруском рату је командовао „летећим одредом“ и за заслуге добио чин пуковника. Истакао се и у Седмогодишњем рату после којега је добио команду над Србским хусарским пуком са којим је командовао током интервенције у Пољској 1767. где је „за разборито командовање“ унапређен у чин бригадира. Нижу се борбе код Хотина, у Фокшану у Молдавији и Браили на Дунаву, па Рјабаја Могиле све до Когула када добија Орден Свете Ане I степена и чин генерал-мајора. На крају ратова 1774. г. добија и чин генерал-пуковника, добија Орден Светог Георгија и бива постављен за команданта Новоросијског краја. У Запорошкој Сечи се истакао у решавању проблема са козацима, где је захваљујући свом богатом војнодипломатском искуству мирним путем решио проблем и утро пут организованој државној колонизацији и успостављању царске власти у том простору.
За ова заслуге церица Катарина II му је доделила Орден Светог Александра Невског. Убрзо је унапређен за генерал-ашнафа и постављен за команданта посебне армије од 18000 војника, чији је задатак био да штити државне границе на обалама Црног мора.
У новом руско-турском рату усред битке пао је са коња и тешко се повредио и тиме се завршило његово војевање. Умро је у Новомиргороду 1792.г. остајући познат као велики војсковођа, велики пријатељ свим Србима коју су долазили у Русију, али и велики доброчинитељ црквеним властима у Араду, и околини.
5. Петар Степанович Милорадовић, (1723-1799), генерал-мајор, (рус: Пётр Степанович Милорадович)
Рођен је 1723 године у селу Позњаки у Полтавској области, као један од седам синова Степана Михајловича Милорадовича и унук гађацког пуковника Запорошке војске Михајла Иљича Милорадовича. Школовао се на Кијевској пуковској академији. Са петнаест година је учествовао у у бици код Очакова а потом ступа у Србски хусарки пук. Био је две године на духовној акаденији у време митрополита Рафаила. Поред осталих наука учио је јеврејски, грчки и немачки језик. Службу је почео као војни канцелариста, а потом и у Генералном војном суду, где се истакао трудом, залагањем и добронамерношћу. 1762 постаје дворски послужитељ, а одмах потом га је император Петар III поставио за пуковника Черниговског пука и добио села која му по чину припадају. У чину пуковника учествовао је у турско-руском рату са 6000 козака којима је командовао.1769. г. је учествовао у бици код Бендери тврђаве где је показао изузетну храброст. 1770. г. је учествовао у многобројним акцијама заштите транспорта који су превозили артиљеријску муницију Наредбом кнеза Долгорукова Черниговски пук је 1771. г. био припојен хусарима као појачање. Генерал-маршал Разумовски и генерал-ашаф Догоруков Кримски веома су хвалили Милорадовича те је 1773.г. постављен за бригадира. Десет година касније 1783. године постављен је за генерал-мајора и у том чину је напустио службу 1786. г.
Остао је запамћен јер је помагао школство, бавио се изградњом утврђења, склоништа, али и по помогању у реконструкцији цркве и прикупљању књига. Иза њега је остала библиотека са значајним насловима, великим делом од духовних дела Кијевско-печерске лавре. Умро је 1799.г.
6. Андреј Степанович Милорадовић, (1727-1796), генерал пуковник, (рус: Андрей Степанович Милорадович)
Рођен је у Кијевској губернији 1727. г. као син Степана Михајловича Милорадовича у којој је било много деце. Васпитан је према свим нормама тадашњег украјинског племства: најпре је завршио Кијевску духовну академију, затим је постао официр најелитније гардијске јединице царских гренадира, којој је императорка Јелизавета Петровна посебно била наклоњена.
1747.г. добио је звање помоћника бунчужника, 1749. добио је чин поручника и лајб-гардијског гренадира.Током Седмогодишњег рата са Пруском добио је неколико чинова због показане храбрости и домишљатости, тако да је 1771. г. на почетку рата са Турцима већ био бригадир.
| Портрет Андреја Милорадовића. Извор: В. Л. Модзалевски, Малоруски родослов |
Његово „ватрено крштење“ био је Руско-пруски рат 1757-1762, где се млади малоруски официр истакао у тријумфалним биткама код Палцига и Колберга, као и код Кунерсдорфа, када је савезничка војска до ногу потукла Прусе, а сам краљ Фридрих једва извукао живу главу. Милорадовић је тада унапређен у чин премијер-мајора, а у рату је учествовао до коначне победе.
И после рата је Андреј Степановић наставио службу у Украјини. Чинови су се низали, а у међувремену се и оженио. Са непуних 45 година Милорадовић је доспео до чина генерал-мајора и одмах је послат у Руско-турски рат, који је избио три године раније и већ успео да се у виду устанака разбукти по читавом Балкану.
Овенчао се славом 1771. г. када је са 1800 пешадинаца и 300 козака прешао Дунав и и разбио турски корпус од 7000 бораца и освојио Мачински логор. Заплењено је много топова и војне имовине. Само од бајонета је погинуло 450 Турака, а у руском табору је било 7 погинулих и 25 рањених. Врховни командант Румјанцев известио је писмом императорку Катарину Велику о Милорадовићевом подвигу, а ова није заборавила да помене храброг генерала српског порекла у својој преписци са Волтером и за тај успех одликовала га је Орденом Свете Ане I степена. Три недеље раније Милорадовић је добио сина, тако да је овом победом на неки начин прославио његово рођење.
Милорадовић се поново истакао 1774, када је под Суворовљевом командом узео учешће у стратешким биткама код Козлуџе и Шумле (и то заједно са српским хусарима). Ту се и спријатељио са великим војсковођом Александром Суворовом. За ове подвиге је 1775. г. добио Орден Светог Ђорђа III степена и село Вороњки у Лубенском округу. Орден Светог Владимира II степена добио је 1786. а Светог Александра Невског 1789.г.
Императорка је 1779. именовала Милорадовића, тада већ генерал-поручника, за губернатора Малорусије, која је касније преименована у Черниговско намесништво. Андреј Степановић је управљао повереним му крајем пуних 17 година, све до своје смрти 1796 у Чернигову.
Медаља за победу у бици код Кунерсдорфа (1. август 1759),
у којој се прославио Андреј Милорадовић.
Из доба његовог намесниковања истраживачи мемоара наводе следећи случај. Свемоћни кнез Потемкин Тауријски једном је пролазио кроз Чернигов и, наравно, одсео је у намесниковој кући. У његову част је приређен ручак на коме су присуствовали сви угледни људи Чернигова. За време ручка Потемкин стаде приповедати о својим изванредним ратним походима и победама, и никоме није падало на памет да му противречи. Никоме осим генерала Милорадовића. „Ваше победе су заиста изванредне и сјајне, али и ми смо побеђивали када смо ратовали, само што смо више штедели људе“, рече он Потемкину. Моћни кнез је био царичина десна рука и није очекивао толику дрскост. Он скочи, удари руком по столу, разби тањир, изађе напоље и убрзо затим напусти Чернигов. Сви су чекали да виде шта ће се догодити са дрским Милорадовићем, али ништа се није догодило, инцидент се на томе и завршио.
Карактеристичан је био и Милорадовићев однос према своме сину Михаилу, будућем сјајном генералу и хероју Отаџбинског рата 1812. Отац се заузимао за сина код императорке, и чак се одрекао високог ордена светог Александра Невског само да би млађи Милорадовић био примљен у гарду. Син му је примљен у царски гардијски Измаиловски пук, коме је Катарина Велика била највише наклоњена, а старијем Милорадовићу ускоро је уручен још један александријски орден.
Још један случај може послужити као занимљив пример односа између двојице Милорадовића, оца и сина. Син је био велики расипник, због чега се отац стално љутио. Једном младић дође да посети родитеље у Чернигов, носећи већ еполете гардијског капетана. Старији Милорадовић љубазно дочека сина пред људима, а затим га одведе у свој кабинет и испребија га на мртво име, оградивши се успут да не бије капетана царичине гарде, него свог разузданог сина.
Тај син ће касније покорити Алпе, ослободиће Букурешт од Турака, потућиће Наполеонове маршале где год их стигне и остаће у лепом сећању народа као губернатор Кијева и Петербурга, чиме ће потврдити славу свога прадеде Михаила, јунака Црногорског устанка и Персијског похода, и свога оца Андреја који је блистао храброшћу на бојном пољу, у биткама против Немаца и Турака. Занимљиво је да је пре укидања Черниговског пука последњи његов пуковник био Петар Степановић Милорадовић, генералов рођени брат, који је такође награђен за ратне заслуге.
Потомци Михаила Илића Милорадовића, српског агента Петра Великог, нису били ништа мање славни од свог великог претка. Његов рођени унук Андреј Степановић Милорадовић мајсторски је тукао Прусе и Турке, за шта му је Катарина Велика поверила управљање Украјином.
7. Симеон Пишчевић, (1731–1798), генерал-мајор, (рус: Семен Степанович Пишчевич)
Рођен је 1731. г у Шиду у племићкој породици. Школовао се у Шиду, Бечу, Сегедину и Осијеку. Са 17 година је добио чин поручника у Сремском хусарском пуку у коме је као добровољац учествовао у рату Аустроугарске са француском. Генерал Шевић му је 1749. г. дао чин капетана и позвао га да пође с њим у Русију, али је царску дозволу за улазак у Русију добио тек 1752. г. Служио је у дворској служби, а потом у Црногорској комисији где је имао задатак да доводи избеглице из Црне Горе. Унапређен је у чин мајора. Потом је служио у бугарском хусарском пуку у Новој Србији, а 1763. је премештен као виши мајор у Србски Хусарски пук у Смолемск. Као потпуковник је био у Харковском козачком пуку, а 1776. године био је у Кијеву у Жицком пуку, одакле је послат у Пољску у поверљиву мисију.
У осмогодишњем руско-турском рату добио је чин пуковника. Због храброг држања и извојеваних победа одликован је Орденом Светог Георгија и унапређен у чин генерал-мајора и добио је неколико села у Украјини, где је живео после пензионисања.
Поред војевања Симеон се бавио и књижевним радом. У књизи Књига о нацији Србској изнео је положај србског народа у Аустрији и Угарској и потоњој сеоби у Русију. Написао је и Мемоаре које је руски историчар и књижевник Нил Попов штампао на Руском, а послужили су Црњанском као инспирација за Сеобе.
Умро је 1797. г. Остао је упамћен по свом образовању и углађеном понашању и по својим напорима у оснивању србских насеља Славеносрбије и Нове Србије. Помогао је у реорганизацији руске коњице.
8. Јован Штерић. (1734-1787), генерал-мајор, (рус: Иван Христифорович Штерич)
Рођен је 1734. г. као унук Димитрија који се са сином Христифором због турских злочина 1711. г. из Далмације доселио у Угарску. Племићка породица Штерић води порекло са Мораве. Јован се 1750. г. преселио у Русију и ступио у војну службу код Јекатерине II. Службовао је од чина вахмистра у коњичком пуку, где је именован за пуковског ађутанта. Учествовао је у Седмогодишњем рату после чега је добио чин капетана, а потом и секунд-мајора.Током формирања Бахмутског хураског пука 1770. г. био је у заграничној команди после чега је произведен у премијер-мајора. Учествовао је у походима на Крим 1773. г, а потом је био члан Оренбургске експедиције у току гушења Пугачовљеве буне 1774. г, после чега је током 1775. г. успешно радио на комплетирању Бахмутског хусарског пука. Радио је и на формирању Лајб-хусарског пука 1776. г. са којим је предводио поход у Кубанској степи, а 1777. је заузео значајну Темрјоцкују тврђаву, чиме је обезбедио мир на Криму, за шта је добио чин пуковника.
У више наврата је ратовао са Черкезима, где је у једној бици 1779. г. тешко рањен метком у врат. После тога је службовао у Бахмутском пуку у Таврическој области. Умро је 1787. г. у чину генерал-мајора
9. Марко Ивелић, (1740-1825), генерал-лајтнант, (рус: Граф Марк Константинович Ивелич, Ивелич I)
Рођен је 1740. г у Рисну у грофовској породици Ивелића, досељеној из Херцеговине. Подаци о детињству су оскудни, а 1770. г. се појављује у флоти грофа Орлова током Прве Архипелашке експедиције, када је примљен у руску флоту са задацима да ради на дизања Црногораца и Херцеговаца против Турака. Тим поводом је послат 1788. г. да формира 12 батаљона и да са њима самостално дејствује против Турака. Пошто је задатак успешно обавио и нанео Турцима велике поразе одликован је 1791. г. Орденом Светог Георгија IV степена.
За команданта Ширванског пука именован је 1793. г. у чину пуковника, а 1797. г. је у чину генерал-мајора постављен за заповедника Томског мушкетирског пука. Заповедник Наватинског мушкетирског пука постао је 1798.г. а 1799.г. је добио чин генерал-лајтнанта, после чега је пензионисан.
После битке код Аустерлица, када су Венеција и Далмација биле уступљене Француској Ивелић је враћен у службу и поново је успешно подигао црногорце и Херцеговце. Учествовао је 1812. године у дипломатској мисији склапања мира Турака и Срба, зашта је одликован Орденом Светог Владимира II степена. Од 1814 је сенатор и награђен је Орденом Свете Ане I степена. Умро је 1825 г.
10. Симеон Гавриловић Зорић-Неранџић, (1745-1799), генерал-лајтнант, (рус: Семён Гаврилович Зорич-Наранджич)
Рођен је 1745. г. као Симео Неранчић. Преселио се у Русију са породицом брата од ујака премијер-мајора Максима Зорића, који је издејствовао да промени презиме у Зорић. Одмах је примљен у војну службу и већ 1760. г. је као коњички наредник хусарског пука учествовао у Седмогодишњем рату, где је неколико пута рањен хладним оружјем, а био је и у заробљеништву. Због исказане храбрости после рата је унапређен у чин поручника.
У Пољској је током 1764. г. обавио неколико важних војноадминистративних задатака након чега је добио чин коњичког капетана. У Првом турском рату, као самостални командир истурене војске, се истакао енергичношћу, брзином, сналажљивошћу и личном храброшћу и допринео победамо у пресудним операцијама па су 1769. г. разбили татарску руљу у Басарабији, а 1770. г. прешли су Прут и разбили значајне турске снаге и два пута спречили Турке да пређу Прут. Током тих борби био је два пута рањен и заробљен и провео је четири године у затвору у Цариграду. После размене заробљеника био је у Штоколму и вратио се са Орденом Светог Георгија IV степена. Кнез Потемкин га је узео за ађутанта 1777. г. и наименовао га за командира Лајб-хусарског пука у чину потпуковника, када се о њему почело говорити и на двору и у иностранству. Царица катарина га је унапредила у флигел-ађутанта пуковника команданта Лајб-хусарског ескадрона. За неколико месеци постављен је за комаданта Кавалергардијског корпуса као генерал-мајор, шеф Ахтирског хусарског пука. Носилац је Ордена мача, пољског Ордена Белог орла и Станислава и Малтешког крста. Добио је велика имања и знатне суме новца. Сва ова унапређења и поклони довели су га у ситуацију да пожели да се одвоји од Потемкина и да му постане супарник. После вртоглавог напредовања 1778. г. удаљен је са двора па се населио у Шклову, где је живео бурним и бучним животом, али није заборавио царицу и у њено име је основао Шкловско отмено училиште, које је касније пренето у Москву и постало Први Московски кадетски корпус. Због мешања у послове других официра и непримереног односа царица га је укорила, али је и даље чувала свог миљеника и долазила код њега у Шкловски замак. У том замку обишао га је и цар Јосиф II.
Током ових забава много се и картало, тако да је чак и Пушкин у својој Пиковој дами говорио о Зоричу као знаменитом коцкару. Пошто му је рођени брат Давид Неранџић довео грофове Марка и Ханибала Занович у Шклову су се појавиле фалсификоване новчанице, зашта су Зановичи ухапшени а Зорич иако је доказано да није учествовао изгубио је милост царице, која је наредила да буде под надзором полиције. Отпуштен је из војне службе 1784. г. у коју је враћен тек доласком императора Павла 1796. г. који га је произвео у заповедника Изјумског хусарског пука, а наредне године је произведен у генерал-лајтнанта. Нажалост током службе проневерио је новац за плате официрима, и злоупотребио је ниже официре и државне коње, па је 1797. г. отпуштен из службе. Пошто није прихватио смену ухапшен је и противн њега је покренута детаљна истрага која је показала да је имао и других преступа.
Недуго после предаје дужности умро је 1799.г. окружен многобројном родбином којој је пружао уточиште и мноштвом џабалебароша. Краљица га је окарактерисала „имао је две душе-волео је добро, а чинио је лоше. Био је храбар у односу на непријатеља, али је лично био кукавица“.
11. Георгије (Ђорђе) Ивановић Шевић, (1746-1805), генерал каваљерије, (рус: Георгий Иванович Шевич)
Рођен је 1746 као син начелника Славеносрбије генерал-поручника Јована Георгијевича Шевича старијег. У војну службу је ступио 1763. г. а већ 1763. г. је произведен у чин капетана Бахмутског хусарског пука. Од 1770. г. је секунд-мајор, а од 1775. г. потпуковник Украјинског хусарског пука. Током 1782. г. је добио чин бригадира, а 1784. г. именован је за команданта Смоленског драгонског пука, да би 1786. г. био произведен у чин генерал-мајора, после чега обавља дужност у Херсону. Током 1794. г. је под командом Суворова учествовао у борбама у Пољској против Тадеуша Кошћушког где је одликован Орденом Светог Георгија III степена и унапређен у чин генерал-поручника. Током владавине императора Павла I преименован је у генерал-лајтнанта 1796. г. је именован за команданта Сумског хусарског пука, У генерара каваљерије унапређен је 1798.г. а годину дана касније је пензионисан са правом ношења униформе. Носилац је Ордена Светог Георгија IV степена, Ордена Светог Александра Невског . Умро је 1805. године.
12. Леонтиј Иванович Депрерадович Први, (1766-1844), генерал-мајор, (рус: Леонтий Иванович Депрерадович 1-й)
Ступио је у службу у Бахмутском хусарком пуку. Служио је у Волошком, Украјинском и Смоленском пуку где је добио чин пуковника, а потом и у Астраханском гренадирском пуку. У ратовима против Турака (1768-1792) и Пољака (1783,1784 и 1794 .г.)показао јеизузетну храброст и награђен је златним Очаковским и Прашким крстом и чиновима секунд-мајора и премијер-мајора. Одликован је Орденом Светог Ђорђа IV степена.
Током напада на Праг 1794. био је рањен, а 1799. г. произведен у чин генерал-мајора и постављен за заповедника Лајб-гардијског семјоновског пука. Са кнезом Александром Павловичем учествовао је у побуни против Цара Павла. Наставио је успешно командовање па је после борби са Французима код Аустерлица добио Орден Светог Ђорђа III степена. Каријеру је неславно завршио пошто је у Фридландској бици 1807. г. наводно због једне Францускиње закаснио у бој. Умро је 1844.
13. Јован Теодоровић Јанковић од Миријева, (1778-1811) генерал-мајор, (рус: Иван Фёдорович Янкович де-Миријево)
Породица Јанковић се селила из Миријева код Београда у Сремске Карловце и даље, а Јован је рођен у Темишвару. Имао је одлично образовање и 1795.г. завршивши пажевски корпус добио је чин поручника у елитном Коногвердејском пуку. За ађутанта генерала Муравјева постављен је 1797. г. где брзо напредује 1798. г. у чин капетана а већ наредне године у чин пуковника да би 1800. г. био постављен за команданта пука.
Због интрига пада у немилост цара, али врло брзо се све разјашњава и бива враћен за команданта и 1803. г. унапређен у чин генерал-мајора. У походима против Наполеона показао се као храбар и веома способан командант, а нарочито у бици код Аустерлица за шта је одликован Орденом Светог Ђорђа IV степена. Од 1808. г. у саставу армије Буксгевдена је у више наврата ратовао против Швеђана. Вративши се у свој пук унапређен је у чин генерал-потпуковника и именован за команданта лаке гардијске коњичкње дивизије, али се врло брзо разболео на путу ка Санкт Петербургу од чега је умро као носилац 7 највиших Ордена Руске империје.
14. Гроф Иван Константиновић Ивелић, (?-1810), генерал-мајор, (рус: Граф Иван Константинович Ивелич 3-й)
Родио се у Рисну, а у руско војску ступио 1777.г. Учествовао је у другом Руско-турском рату, после чега је 1799. г. унапређен у чин пуковника команданта 18. јегерског пука. Од 1800. до 1804. г. командује 6. јегерским пуком у чину генерал-мајора. За команданта Владикавказа и Владикавкаског харнизона постављен је 1805. г. да би 1810. г. предао ту дужност генерал-мајору Ивану Петровичу Дељпоцу, ради лечења од рана.
15. Фјодор Јаковљевич Мирковић, (1789-1866), генерал-инфантерије, (рус: Фёдор Яковлевич Миркович)
Потиче из племићке породице из Санкт Петербурга. По завршетку Пажевског корпуса добија чин поручника. И 1809. г. ступа у Лајб-гардијски пук са којим је учествовао у Отаџбинском рату а због заслуга у Бородинској бици, у којој је био и рањен, бива одликован Орденом св. Владимира IV степена са лентом. По повратку са лечења 1813. са пуком прелази Рајну и учествује у биткама, а код Фер-Шампенуаза добија златну сабљу „за храброст“. Наставља борбе све до Париза, да би 1819. г. добио чин пуковника. На почетку рата са Турцима 1828. г. бива постављен за официра за посебне задатке при опуномоћеном председнику Дивана кнежевина Молдавије и Валахије и те године бива произведен у чин генерал-мајора и постаје вицепредседник тих дивана (влада).
За рад на тој дужности одликован је Орденом св. Владимира III степена, две године касније и Орденом Свете Ане I степена и Ордена св. Владимира II степена. Орден Светог Ђорђа IV степена добио је 1833. г. за исте послове. Заповедник Другог Московског кадетског корпуса постао је 1840. г.и добио чин генерал-потпуковника.
Био је потом и виленски војни губернатор, и генерал губернатор гродњенски, мински и белостолсли, где је одликован Орденом Белог орла, златном табакером и Орденом Александра Невског, а од Пруског краља добио је Орден црвеног орла I степена.
Од 1850. г. је био члан савета и инспектор Војних школа, потом сенатор, да би 1852. г. био произведен и чин генерала-инфантерије. За 50 година службе одликован је Орденом св. Владимира I степена и добио је велика имања. Био је члан комитета за рањенике од 1863. г. и официр Лајбгардисјког коњичког пука 1864.г. Умро је 1866. године у Санкт Петербургу.
16. Александар Јаковљевић Мирковић, (1792-1888), генерал-мајор, (рус: Александр Яковлевич Миркович)
Син државног саветника Јакова Степановича завршио је Пажевски корпус где је његово име урезано у мермерну таблу као једног од најбољих ученика. Као седамнаестогодишњак је постао поручник и распоређен у Лајб-гардијски коњички пук са којим је учествовао у Отаџбинском рату 1812-1814.
У бици код Фер-Шампенуаза је у брилијатном нападу извојевао победу, али му је том приликом убијен коњ. Када је Царски двор прешао у Москву 1817. г. Миркович прелази у Московски гардијски одред и присуствовао је полагању камена темељца за Храм Христа Спаситеља.
Током 1820. г. је постављен за старијег ађутанта у штабу Гардијског корпуса који је убрзо пребачен у Западну покрајину око Виљнуса. Због изузетних заслуга Миркович је био послат као командант Гардијског корпуса Императору који је путовао из Санкт Петербурга у Виљнус.
Због болести очију морао је да напусти службу. У оставци је провео 20 година, а онда се 1843. г. вратио код санктпетербуршког генерал-губернатора Кавељина, који му је био друг из пука, уз кога је остао када се овај разболео и пазио га и о томе извештавао цара лично. Отпуштен је из службе 1854. као генерал-мајор.
Заслужан је за проналажење заставе Азовског пука. Сакупљао је материјале и писао књиге и бавио се добротворним радом. Умро је у 96. години живота.
17. Иван Адамович, (1752-1813), генерал-мајор, (рус. Иван Степанович Адамович)
Адамович је потицао из старе племићке породице са седиштем у области српске банатске војне крајине (данас део Србије и Румуније), где је његов отац Степан Адамович, тада официр аустријске војске 1752. године, емигрирао са породицом у царску Русију. Након што је дипломирао на Кадетском корпусу у Санкт Петербургу, придружио се царској руској армији као млад војник од каријере.
Иван Адамович је био потпуковник Преображенског пука пре него што је унапређен у чин генерал-мајора и постављен за шефа Павловског гренадирског пука 14. фебруара 1789. Одликован је руским орденом Свете Ане 10. новембра 1796. Две године касније, 26. августа 1798., отишао је у своју прву пензију, али се неколико година касније вратио у активну слижбу.
Дана 8. јануара 1807, током рата Четврте коалиције, одликован је „Златним оружјем за храброст“. Дана 13. маја 1809. издат је патент за чин генерал-мајора Ивану Адамовичу који су потписали Александар I и гроф Алексеј Аракчејев за Адамовичеву важну улогу у рату Пете коалиције. Три године касније, по други пут се пензионисао, али се 5. септембра 1812. поново вратио у војску, придруживши се својим саборцима у Бородинској бици.
У јесен 1812. фелдмаршал Михаил Кутузов је одлучио да створи одговарајућу резерву од Народног ополченија или народне милиције. У октобру је послао Ивана Адамовича у Арзрамас да организује резервне формације у оквиру овог програма. Ово је учињено, 1813. године Адамович је именован да служи као командант једне од четири бригаде које су чиниле резервну армију до 20.000 људи која је подржавала главне руске снаге док су прелазиле реку Њемен. Коначно, 16. децембра 1813. се дефинитивно пензионисао.
Добитник је Ордена Свете Ане, 2. степенa (10. новембар 1796.) и Златно оружје „За храброст“, (8. јануар 1807.)
18. Анто Гвозденовић, (1854-1935), генерал-лајтнант, (рус: Анте Гвозденович)
Из његове породице из Вучјег дола потекло је неколико официра и учених људи. Основно образовање је стекао у приватној школи. Један је од ученика прве генерације Цетињске богословије где је завршио трећи разред, након чега је са стипендијом кнеза Николе I, отишао медицину у Русију. Као добар студент на Московском универзитету стекао је симпатије професора Боткина и учествовао на конгресима у Паризу и Лондону.
Говорио је Руски, енглески, немачки и италијански. Када је пукла Невесињска пушка вратио се у Црну Гору где га је кнез Никола одредио за пратиоца и преводиоца америчком диломати Вилијаму Стилману дописнику лондонског Тајмса.
По завршетку медицине поново се враћа на бојно поље у саставу руског одреда под командом генерала Гурка од 1877 до 1878. Ту је добио високе руске награде и одликовања руског црвеног крста. 1879. послат је у Војномедицинску управу Кавкаског војног округа, а наредне године у штаб генерала Скобељева, који је руководио чувеном ахал-текинском операцијом, где се истакао храброшћу и ратном вештином.
Када је у критичном моменту операције на тврђаву Геок-Тепе погинуо његов командант батаљона Гвозденовић је преузео команду и батаљон је успешно освојио тврђаву, зашта је добио чин мајора и скупоцени панцирни оклоп од Скобељева. У руско-јапанском рату 1904-1905. био је шеф санитарног одреда, а касније је прешао у Главни штаб врховног команданта генерала Куропатина. Често је био на првој линији где је показивао изузетну храброст и сналажљивост због чега је добио чин генерал-лајтнанта. Познат је и по писању неколико књига, а преводио је Столманове чланке.