19. Михаил Николајевић Шевић, (1805-1870), генерал-лајтнант, (рус: Михаил Николаевич Шевич)
После курса на Харковском универзитету био је награђен златном медаљом, након чега је ступио у редове јункера у Астрахански кирасирски пук, где је исте године произведен у чин коњичког потпоручника. После две године у чину поручника прекомандован је у Лајбгардијски Драгонски пук, наредне године у чину корнета премештен у Хусарски пук. У чин коњичког капетана приузведен је 1834.г. а у чин пуковника 1837.
Током турске кампање учествовао је у опсади Варне, а током Пољске кампање 1831. г. будући старији ађутант штаба Гардијског резервног коњичког корпуса учествовао је у бици код Остроленке и у јуришу на Варшаву, када је и одликован Орденом св. Владимира IV степена са лентом, да би наредне године био унапређен у чин потпуковника и постављен на дужност дежурног штабског официра штаба 2 резервног коњичког корпуса на којој је био до 1840. г. када је добио трајни отказ.
Међутим, већ 1844. г. је у чину пуковника поново примљен у Вознесенски улански коњички пук, да би после неколико месеци био постављен за командира Одеског коњичког пука. С тим пуком је учествовао у Угарској кампањи 1849. када се истакао многим делима и биткама. Овај пут је добио Орден Светог Ђорђа IV степена са златном сабљом са натписом „за храброст“, У чин генерал-мајора произведен је 1851. г. У Лајб-гардијском Уланском пуку остао је до 1857. г. када је пребачен у резервну коњицу и отпуштен из службе. За красносељског команданта наименован је 1867. г и недуго потом унапређен у генерал-лајтнанта. Током путовања и разгледања железничке трасе између Харкова и Вороњежа разболео се и окончао у Лугањској болници.
20. Николај Николајевич Депрерадовић, (1802-1884), генерал-мајор, (рус: Николай Николаевич Депрерадович)
Рођен у породици генерала Николаја Ивановича. Васпитан у Пажевском корпусу одакле је као Корнет послат у Кавалегардијски пук. Прекомандован је у Нижњегородски драгонски пук где је учествовао у руско-персијском рату, где је 1827. г. постао поручник и за учешће у бици код Сават-Булага добио Орден Свете Ане IV степена. Прекомандован је 1828. г. у Санктпетербуршки улански пук, а већ 1829. г. у Лајб-гардијски улански пук. Тајни надзор, који је уведен над њим после учешћа у раду ћелија Јужног и Северног друштва, укинит му је 1831.г. Чин пуковника је добио 1836. г. након чега је 1842. г. постао заповедник Стародубовског кирасирског пука. Отпуштен је из службе као генерал-мајор 1846. године. Умро је у Штутгарту и сахрањен у Дрездену.
21. Иван Васиљевич Вујић, (1813-1884), генерал-мајор, (рус: Иван Васильевич Вуйич)
Рођен је 1813. г. у дворјанској породици, од оца Василија Атанасијевича Вујича који је био пуковник руске војске и ветеран руско-турских ратова Завршио је Николајевску кавалеријску школу и са чином корнета 1831. г. ступио у коњички (лајбгвардијски) пук. 1833. г. положио је испит на Николајевској Генералштабној академији и након курса ступио 1835. г. у Гардијски Генералштаб где је стекао чин поручника. Током 1838. г. служио је на Кавказу, где се упознао са Михаилом Љермонтовим. У Николајевску генералштабну академију примљен је 1843. г. као ванредни професор тактике.
У чин пуковника унапређен је 1847., а 1849. постављен је за главног интенданта Гардијске пешадије и наставио са службом на Академији, где је 3. марта постао професор. На тој функцији остаје до 1850. када је именован за главног интенданта Гардијског пешадијског корпуса.
Године 1850. у Санкт Петербуру објавио је књигу из ратне теорије Мали рат (рус. Малая война). Унапређен је у чин генерал-мајора 1855. г. и постављен је за министра рата и генерал-интенданта Главног штаба.
Због породичних проблема напустио је службу 1857. г. Умро је 14. јуна 1884. у Санкт Петербургу где је и сахрањен. Одликован је Орденом св. Станислава III степена, Орденом Свете Ане II степена и Орденом св. Владимира IV степена.
22. Василиј Иванович Шпадијер, (1815-1890), артиљеријски генерал, (рус: Василий Иванович Шпадиер)
Отац му је био Црногорски војвода који се населио у Русију. Са 17 година ступио је у Дворјански пук одакле је 1834. г. прекомандован у лаку 8. батерију 18. артиљеријске бригаде. Три године касније добио је чин потпоручника, а 1841. г. и чин поручника. Мађарску кампању завршио је 1849. г. као штабс-капетан и 1850. г. произведен у чин капетана.
У току Кримског рат са војском на Дунаву где се истакао у бици унапређен у потпуковника и постаје командант лаке 2.батерије 16.артиљеријске бригаде, где је остао док дејства нису пренета са Дунава на Крим где је прешао са батеријом За заслуге о одбрани Севастопоља одликован је Орденом св. Владимира IV степена са лентом, за учешће у бици код Црне речице одликован је Орденом Свете Ане II степена са мачевима. За двадесет година беспрекорне служне 1856. г. је одликован Орденом Светог Ђорђа IV степена.
Пуковник је постао 1862. г. а наредне године је постављен за командира 27.артиљеријске бригаде, којом је командовао 14 година. Произведен је у чин генерал-мајора 1870. г. и убрзо добио Орден св. Станислава I степена.
Почетком 1877. г. постављен је за помоћника начелника артиљерије Варшавског војног округа, али је после два месеца прекомандован за начелника артиљерије Другог армијског корпуса, где је одликован Орденом св. Владимира I степена. Шпадијер је 1880. г. произведен у чин генерал-лајтнанта и две године касније постављен за начелника артиљерије 6. армијског корпуса. Наредне године је постављен за начелника артиљерије Варшавског војног округа где је био 5 година. Одликован је Орденом Белог орла и Орденом Александра Невског. Произведен је у чин генерала-артиљерије 1888. г. и ушао у резервни састав армијске артиљерије. Умро је у Виљну 1890. године.
23. Фјодор Михајлович Депрерадовић, (? -1884), генерал-мајор, (рус: Федор Михалович Депрерадович)
У чину корнета упућен је из Лајб-гардијског пука у Михајловску артиљеријску академију из које је враћен у лајб-гардијски стрељачки батаљон. Од 1960-1865. г. није био у служби, а вратио се на место начелника Александровске стражарске команде, а врло брзо и на дужност ађутанта команданта јединица Источносибирског војног округа, па се преселио на острво Сахалин.
1876. г. као добровољац одлази у Србију да ратује са Турцима где се истакао у многим биткама. Почетком руско-турског рата постављен је за командира Прве бригаде Бугарске милиције. Допринео је одбрани Шипке и том приликом одликован Орденом св. Владимира IV степена са мачевима и лентом и златним оружјем са натписом „за храброст“.
По завршетку рата унапређен је у генерал-мајора и постављен за начелника Владивостошког гарнизона, а затим и за начелника 2. источносибирске стрељачке бригаде. Написао је књигу Из успомена о Рудско-тирском рату 1877-1878.г. која је преведена на Бугарски. Умро је 1884. у селу Никољскоје.
24. Платон Вукотић, (1829-око 1885), генерал-мајор, (рус: Платон Петрович Вукотич)
Током 1842. г. произведен је у чин гардемарна Црноморске флоте, где је службовао на неколико бродова, а потом и у Балтичкој флоти и финском заливу, где је добио чин поручника. Десет година касније 1852. г. преведен је у маринску пешадију у чину капетана, да би 1856.г. добио чин мајора. Током овог периода обављао је неколико дужности. Током шездесетих година службовао је у Невском каналу, где је 1863. г. унапређен у чин потпуковника, а 1879. г. у чин пуковника и одређен у резервну флоту.
Чин генерал-мајора добио је 1878. г. а недуго затим је иступио из службе и преведен у резерву.
25. Григорије Александрович Милорадовић, (1834-1905), генерал-лајтнант, (рус: граф Григорий Александрович Милорадович)
Син државног саветника Александра Григоријевића Милорадовића рођен је у Чернигову. Основно образовање је имао у приватним пансионима, а потом је 1853. г. ступио у Пажевски корпус, након чега је 1857. г. постављен у Лавалегардијски пук као корнет. Поручник је постао 1859. г. а 1861. г. постављен је за интенданта пука.
У пуку је руководио школом писмености и библиотеком. Штабс-капетан је постао 1962. г. када је постао мировни посредник Алешнанског среза, где је већ 1863. г. награђен почасним одликовањем за заслуге у ослобађању сељака. Две године по повратку у Кавалегардијски пук 1865. г. унапређен је у чин капетана и постављен за старијег ађутанта дежурног генерала Главног штаба.
Одликован је Орденом Свете Ане III степена 1866. г. а наредне године унапређен у чин пуковника и обављао је неколико дужности. У Кијевски војни округ за официра за посебне задатке постављен је 1870. г. а наредне године постао је флигел-ађутант. Од 1873. г. указом цара Алксандра II дозвољено му је да носи титулу грофа.
Током Руско-турског рата 1877-1878. г. био је члан цареве свите у активној војсци. Био је распоређен код начелника Западне армије и за заслуге у бици код Плевне награђен је златним мачем са натписом „за храброст“ и унапређен у чин генерал-мајора.
Крајем 1878. г. локални одбор Черниговске губерније изабрао га је за почасног мировног судију, а 1881. г. постао је члан Министарства унутрашњих послова. Од 1890-1896. г. биран је за предводника племства Черниговске губерније.
Произведен је у чин генерал-лајтнанта 1898. г. и постављен за члана Савета министара пољопривредне и државне имовине. Григорије Милорадовић, објавио је 1873. књигу Историја дворјанског (племићког) и грофовског рода Милорадовића.
Он је посетио и даривао манастир Житомислић, задужбину Милорадовића 1883. г. и поставио плочу на јужном зиду припрате. У архиви Милорадовића чува се аутограм који је добио од архимандрита Серафима Петровића. Постао је сенатор 1904, а умро већ 1905. године
26. Живојин Миловановић, (1839-1914), генерал-мајор, (рус: Живоин Евгений Савич Милованович)
О Живојину има мало прецизних података, осим указа о унапређењима у којима стоји да је 1863, постао подофицир, 1864. потпоручник, 1865. поручник, 1866. штабс-капетан 1872. капетан, 1877. мајор 1881. потпуковник, а 1889. пуковник. Података о датуму стицања чина генерал-мајора нема. За ревносну службу и вештину командовања више пута је одликован, а прво одликовање му је било од црногосрког краља Николе, који му је 1869. доделио Орден књаза Данила IV степена. Потом су следили 6 највиших Руских ордена и Орден Таковског крста II степена и Орден књаза Николе II степена. Обављао је дужности од командирачете, команданта батаљона, и команданта Белебевског резервног батаљона, (1889-1893) а затим команданта 152.пешадијског Владикавкаског пука (1897-1898).
27. Михаил Фјодорович Мирковић, (1836-1891), генерал-лајтнант, (рус. Михаил Фёдорович Миркович)
Рођен је 1836. године у српској племићкој породици на родном имању у Тулској губернији као син гродњенског, минског и бјалисточког генерал-губернатора, генерала пешадије Федора Јаковљевича Мирковича. Образовање је стекао у пажеском корпусу у Санкт Петербургу. Мирковићев академски успех у науци приметио је претпостављени који је саветовао Мирковића да након дипломирања уђе у Николајевску генералштабну академију. Пашки корпус завршио је 1854. г. са чином корнета у лајб-гардијском коњичком пуку.
Био 1854. део састава трупа додељених за одбрану обале Балтичког мора од Балтичке блокаде Чарлса Џона Напијеа и од могућег искрцавања комбинованих англо-француских снага. У мају 1857. г. упућен је у штаб Издвојеног гардијског корпуса ради припреме за упис у Генералштабну академију које је успешно положио.
На Мирковичево време проведено на академији подсећа угравирана плоча са именима најуспешнијих ученика. Током боравка на академији унапређен је у поручника, а убрзо потом и у капетана. Капетан Миркович је дипломирао на Академији 1860. године. Следеће године је уврштен у официрски кор Генералштаба под руководством начелника Главног штаба. Од 1861. г. био је виши ађутант 2. пешадијског корпуса на Криму, а од 1862. г. постављен је за штабног официра за посебне задатке начелника штаба 1. армије.
Недуго потом добио је место специјалних задатака у Војном штабу трупа које ће ускоро бити премештене у Краљевину Пољску. Датум његовог почетка поклопио се са јануарским устанком. Штаб у коме је он служио пребачен је да подржи руске трупе.
У току априла и маја 1864. године Миркович је као виши штабни ађутант учествовао и у борбеним дејствима против пољских устаника, за шта је одликован Орденом Свете Ане III степена, а 1863. године унапређен је у пуковника. Следеће године одликован је Орденом Светог Станислава II степена.
Миркович је 1864. г. постављен за службеника посебних задатака VII класе код начелника Генералштаба у Санкт Петербургу. Јануара 1867. г. именован је за начелника штаба 5. пешадијске дивизије, на тој функцији је био до 1869. г. Затим је именован за команданта 14. олонечког пешадијског пука, команду коју је држао наредних седам година. А у јануару 1876. г. командовао је Волињским пуком са којим је кренуо у европску Турску.
Унапређен је у генерал-мајора 1877. г. За то време био је добитник више награда и одликовања (ордени Свете Ане II степена 1870.; Светог Владимира IV степена 1872. и Светог Владимира III степена 1874. Миркович је 1877. учествовао у опсади Плевне и истакао се у заузимању Волинске узвишења Након пада Плевена, лајбгарда Волинског пука је пребачена на ратишта на Балкану.
Приликом напада на турски положај у бици код Ташкесена, задобио је две ране, једну у потиљак и другу у десно раме, док је предводио офанзиву 2. бригаде 3. гардијске пешадије. У нападу на утврђени редут људи под његовим вођством успели су да потпуно истисну непријатеља. Убрзо су му ране брзо зарасле и крајем фебруара 1878. г. Мирковић се вратио у пук. 1878. године када је и одликован орденом Златно оружје „За храброст“, а 1878. г. Орденом Светог Георгиј IV степена. Исте године (1878) одликован је Орденом Светог Станислава I степена.
Миркович је уписан у пратњу Његовог Величанства 1879. Од 1881. г. био је начелник штаба Виљне војне области, а од 1881. г. унапређен у генерал-потпуковника, и пребачен је у Генералштаб. Био је и члан Војно-научног одбора и Мобилизационог одбора. На овом положају одликован је орденима Свете Ане I степена (1882), Светог Владимира II степена (1885) и орденом Белог орла (1889).
Умро је у ноћи 24. марта 1891. године у Санкт Петербургу, а сахрањен је на Новодевичјем гробљу. Имао је 55 година.
28. Дејан Ивановић Суботић, (1852–1920), генерал-потпуковник, (рус. Деан Иванович Субботич)
Рођен је у Бечу 7. маја 1852. године. Син је Јована Суботића, истакнутог српског адвоката, песника и политичара. Стекао је гимназијско образовање у Аустрији, а већ 1867. године ступио је у руску службу. По окончању двогодишњег школовања у Константиновској артиљеријској школи добио је чин повереника и прекомандован у гарду. Године 1870. промовисан је у прапоршика. Од 1871. до 1874. године налазио се на усавршавању у Николајевској генералштабној академији. Потом је упућен у артиљеријску бригаду Кавкаске гренадирске дивизије великог кнеза Михаила Николајевича.
Суботић је у чин поручника унапређен 13. априла 1875. године. Следеће године одлази у зараћену Србију, у штаб Тимочко-моравске војске под командом генерала Михаила Черњајева. Према руским изворима, учествовао је у више битака са Турцима, да би 5. фебруара 1877. године био унапређен у чин капетана.
У рано пролеће 1877. године, Суботић је прекомандован у Кијевски војни округ. Затим у септембру 1885. године постаје начелник штаба 15. педшадијске дивизије у Одеси, а од 6. марта 1889. до 11. јануара 1893. године поново се налази на дужности у Кавкаској гренадирској дивизији у Тифлису.
У марту 1894. године, Суботић је унапређен у чин генерал-мајора. Одмах је послат на Далеки исток. Године 1897. и 1898. налази се на дужности војног губернатора Приморске области. Унапређен је 12. августа 1900. године у чин генерал-потпуковника.
Годину дана пре Суботићевог последњег унапређења, у Кини је избио Боксерски устанак. Незадовољни страним утицајима у Кини, побуњеници су започели серију напада на странце. У Пекингу и другим градовима на најсвирепији начин страдао је велики број странаца и покрштених Кинеза. Значајан део железничке инфраструктуре, коју је Русија изградила, био је разорено или оштећено, а било је и одређених људских губитака. За разлику од осталих делова Кине, боксери су у Манџурији нападали искључиво Русе.
У то време, Суботић је ангажован у Манџурији, ради одбране руског источног приморја од немира узрокованих Боксерским устанком и пацификације Манџурије. Учествовао је у „Кинеском походу” као помоћник команданта подручја Квантунг и командује Јужно-манџурским одредом. Суботић је командовао у Мукденској операцији, након чега је тај град вратио под руску контролу, а наставио је са доста успеха да предводи руске трупе.
Након „Кинеског похода”, Суботић је до 1902. године службовао у Туркестану, где је командовао 2. туркестанским армијским корпусом и био начелник Закаспијске области. Током 1902. и 1903. године био је генерални губернатор Приамурске области, командант Приамурског војног округа и указни атаман тамошњих козачких трупа. У исто време, 1903. године, постаје члан Војног савета Министарства војске.
Две године касније, командовао је Туркестанским војним округом, налазио се на месту генералног губернатора Туркестана. Године 1906. био је приморан да поднесе оставку у војној служби због оптужби да је присталица либерализма. Суботић је 1918. постао почасни конзул Краљевине Србије на Јалти. Преминуо је у Загребу 1920. године, убрзо након што је дошао као српски имигрант из совјетске Русије.
Отац му је Јован Суботић, познати српски доктор филозофије, адвокат, песник и политичар. Његова мајка је Савка Полит Десанчић, која је била добротвор и једна од првих феминисткиња на територији Војводине, а ујак политичар, новинар, књижевник Михаило Полит-Десанчић. Имао је шесторо браће и сестара: Жарка, Виду, Верицу, Војислава, Бранислава и Озрена. Жарко и Вида, умрли су као деца. Брат му је др Војислав Суботић, који је био водећи српски хирург с краја 19. – почетка 20. века, и један од оснивача Медицинског факултета у Београду.
Његова супруга Олимпија Ивановна (Бережникова) истицала се добротворним радом, помагала је становништву у ком је њен муж службовао.
Носилац је Ордена Светог Владимира (1894), Ордена Светог Георгија (1900) и Ордена Таковског крста (1906).
29. Алексеј Платонович Штерић, (1852-19??), генерал-мајор, (рус: Алексей Платонович Штерич)
Завршио је Петровску полтавску гимназију, Михаиловско училиште и Михајловску артиљеријску академију. У војној служби је од 1869, а 1871. г. је добио чин поручника, а наредне године и штабс-капетана. Распоређен је на дужност помоћника ађутанта Кијевске окружне артиљеријске управе 1875. г. а одмах потом је добио и чин капетана. Када је 1878. г. унапређен у потпуковника, именован је ађутантом, а одмах потом и начелником одељења залиха ватреног оружја и лабораторије окружног Московског артиљеријског слкадишта. Током тог периода добио је чин пуковника.
Био је и председник економског комитета Михаиловского-шостенског барутног завода до 1890. године, након чега је био начелник Кавкаског барутног завода до 1904, када је добио чин генерал-мајора. Након тога је био у 33.артиљеријској бригади.
Одликован је 1896. Орденом Свете Ане II степена, 1902. Орденом св. Владимира III степена и 1906. Орденом св. Станислава I степена.
30. Јован Поповић Липовац, (1856-1919), генерал инфантерије, (рус: Иван Юрьевич Попович Липовац)
Рођен је у племену Грађани у породици Ђура-Ђорђа Поповића, свештеника у Старој Црној Гори. Основну школу и гимназију завршио је у Котору и Београду Истакао се у познавању историје, књижевности и страних језика. Добро је владао немачким, француским, енглеским, италијанским и руским језиком.
На Московски универзитет је стигао 1872. али је на трећој години напустио студије како би се вратио у домовину и учествовао у Невесињској пушци, где је био до 1877.г. Формиравши своју чету са њом се истакао у многим борбама и стекао репутацију јунака, добио одликовања Србије и Црне Горе, између осталог и Медаљу за храброст Милош Обилић.
Када се 1877. вратио у Русију ступио је у Санктпетербуршки локални батаљон одакле је прекомандован на Кавказ, где је положио екстерни официрски испиту Тифлијској пешадијској школи. У чину потупеј-јункера учествовао је у многим биткама. У руско-турском рату са добровољцима се први пробио на Авлијарски вис зашта је добио Орден Светог Ђорђа IV степена, да би наредне године направио нови подвиг током којег је заробио 8 оруђа и 32 сандука муниције и све војнике који су се тамо налазили за шта је добио Орден Светог Ђорђа I степена.
После успешног напада на Ерзуром добио је чин заставника гарде и распоређен и Лајб-гардијски гренадирски пук. Од цара Александра је добио велика имања и наследну племићку титулу и чин потпоручника. Са генералом Ломакином учествовао је у ахал-текинској експедицији и поново потврдио изузетну храброст, први у нападу и задњи у повлачењу увек са песмом на уснама („Ах вы сени, мои сени“). За тај јуриш је одликован Орденом св. Владимира IV степена с мачевима и лентом. По повратку из борби одмах уписује Николајевску инжињеријску школу али и њу мора напустити ради устанка против Аустрије у Босни и Херцеговини, где је пао у руке проаустријских власти у Србији, али је побегао из Ужичке тврђаве, зашта је награђен турским Орденом Османа II степена, а аустијска влада га је у одсуству осудила на смрт.
Потом је у Црној Гори био инструктор и лични ађутант Кнеза Николе Петровића Његоша, где је добио чин бригадног генерала. У Русију се поново вратио од 1893., али је 1903. поново позван у борбу у чину пуковника гарде за команданта батаљона., а потом и начелника штаба Лајб-гардијског гренадирског пука. У руско-јапанском рату му је предложено да прихвати један пук, али је то одбио и остао на располагању команданту јединица Манџиријске армије „ради извршавања задатака од посебне важности и поверења“.
Брзо је посато командант 22. источносибирског пука. Током Вафанкоуске операције од генерал барона Стакелберга добио је борбени задатак који је успешно обавио и у ком је рањен у главу али је остао у борби све до краја операције, спасао артиљерију и омогућио осталима да се успешно извуку. Ангажован је и на обезбеђењу повлачења артиљерије код Гајчжоуа и Кангуалина, када је бајонетима кренуо на Јапанце. Имао је огромне жртве, али је задатак извршен и одликован је Орденом Светог Ђорђа IV степена.
У Бици на реци Шахе одређен је да одсудно брани „брдо са светилиштем“, које је он десет дана успешно бранио од 20 000 Јапанаца. Изгубио је 472 војника од 640 колико је имао и напустио је брдо тек по наредби команде. „Одбрана брда са светилиштем ће остати заувек пример у историји као једна од најуспешнијих одбрана“ рекао је генерал Куропаткин. У Манџурији и данас има брдо са називом Брдо Липовца.
За време Мукденских битака командовао је одредом са којим је бранио Сјујатенску долину и тада је добио Орден Светог Ђорђа IV степена, Орден Свете Ане II степена са мачевима и Ордена св. Владимира III степена са мачевима. Постављен је за команданта пука, али је убрзо био у оставци због болести и добијао пензију, али није добио виши чин што га је увредило. Током Првог Балканског рата је у саставу црногосрке војске учествовао је у опсади тврђаве Скутари када је четири пута рањен. Током великог рата био је у саставу групе генерала Каледина на Ужгородском правацу, када је добио чин генерал-мајора и постављен за командира Друге бригаде 48. пешадијске дивизије и одликован Орденом Свете Ане I степена са мачевима и Орденом св. Владимира II степена са мачевима.
У бици код Дукљинског превоја бива поново рањен и одликован Орденом св. Станислава I степена са мачевима. Због рањавања распоређен је у резерву при штабу Минског војног округа као генерал-лајтнант. Након фебруарске револуције 1917. био је министар војни, а потом је био учесник устанка у Бердјану у априлу 1918. где је као организатор одреда за борбу против бољшевика ухапсио девет Совјета.
Као човек од ауторитета учествовао је у преговорима локалних власти са одредом пуковника Дроздовског и допринео снабдевању одреда намирницама. Учесник је Белог покрета а 1919. је емигрирао из Севастопоља у Париз, где је исте године и умро. На свечаној војној сахрани присустовали су и чланови породице краља Николе I Петровића и представници Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, изасланик председника Клемансоа и многи француски и руски официри.
На једном мјесту се каже „Интересантно је виђети Липовца у униформи руског генерала, чије груди тада представљају јуначку изложбу са 33 ордена“. Толико ратних одликовања тешко да је могао имати иједан његов савременик и изгледало је невјероватно да је имао чак и 4 ордена Ђорђијевског крста и то су истицали као „једини случај у Русији“.
31. Дмитриј Леонидович Хорват, (1858-1937), генерал-потпуковник, (рус. Дми́трий Леони́дович Хорва́т)
Рођен је у Кременчугу, Кременчушки округ, Полтавска губернија 1859. године у породици наследних племића Херсонске губерније. Отац му је био магистратски судија Леонид Николајевич Хорват, праунук генерала Јована Хорвата, који је основао Нову Србију. Његова мајка је била бароница Марија Пилар фон Пилхау, једна од ћерки генерала Карла Пилара фон Пилхауа и праунука фелдмаршала Михаила Кутузова.
Године 1875. ушао је у Николајевску инжињеријску школу, коју је завршио 1878. године у првој категорији и у чину потпоручника, и распоређен је у „Саперски батаљон спасиоца”. Учествовао је у Руско-турском рату 1877–78, служећи од маја до септембра 1878. у селу Стефано, редовно одлазећи на службена путовања у инжињерски део да однесе барут, електричне кочије и другу опрему у град Рушчук и другим градовима.
Октобра 1881. положио је пријемне испите и уписао се у млађи разред Николајевске инжењерске академије, одакле је две године касније избачен због „домаћих прилика“. Враћао се у свој батаљон и радио као предавач у тиму за обуку у батаљону.
У марту 1885. Хорват је унапређен у поручника, а у јуну је распоређен на изградњу Транскаспијске војне железнице, након што је постављен на положај службеника на посебним задацима код генерала Михаила Аненкова, начелника за изградњу путева. Транс-Каспијска војна железница је позната по томе што је постала прва железница на свету, изграђена у растреситом пешчаном подручју. Њена изградња је првобитно била намењена за стратешке потребе војног ресора Руске империје, али је 1899. године препуштена цивилном Министарству железница.
Полагање горњег устројства пруге извршила су два железничка батаљона. Како је изграђен пут и отворене станице, све послове у служби рада железнице, као што је поправка колосека, обављали су и припадници ових батаљона: официри, подофицири и редови. Хорват је, као референт за посебне задатке управника изградње, морао да обавља послове предрадника, путујућег предрадника, па чак и инжењера локомотиве да би у најкраћем року завршио и извео рад железничког колосека.
Због свог природног талента и изузетних сервисних квалитета, брзо се преселио у службу, заузео низ радних места. Године 1889, када је изграђена железничка пруга до града Самарканда, постављен је за шефа оперативне даљине Самаркандске деонице Транскаспијске војне железнице а априла 1889. унапређен је у чин штаб-капетана, а 1894. године унапређен је у капетана.
Године 1895. распоређен је у Усуријски крај, за изградњу усуријске железнице, као начелник 1. усурског батаљона. У мају 1898. унапређен у пуковника. Септембра 1896. именован је за шефа железнице Јужног Усурија, остављајући своју претходну функцију. У априлу 1899. постао је вршилац дужности шефа Транскаспијске железнице. Новембра 1902. добио је понуду да преузме место управника тадашње „Кинеске источне железнице” (КИЖ). Године 1903. постао је шеф грађевинарства, затим је до 1918. унапређен у управника ЦЕР-а. Радио је под министром финансија као шеф одељења задуженог за КИЖ.
Године 1904. унапређен је у чин генерал-мајора, а стаж је добио 1906. за одликовање. децембра 1911. унапређен је у чин генерал-потпуковника. После Фебруарске револуције 1917. Хорват је постао комесар привремене владе за КИЖ.
После Октобарске револуције 1917. КИЖ је још увек био у пуном реду, а живот је генерално био стабилан. Људи су веровали да док је Хорват ту, сви ће бити заштићени од недаћа. Подручје око КИП-а постало је познато као „Срећна, благословена Хорватија“. Међутим, због колапса централне власти у Русији ова област је била ефективно независна, препуштена сама себи.
Генерал Хорват није дуго пристајао на опште убеђивање да на себе преузме тежак терет вршења ауторитета врховне власти, али је јула 1918. попустио, проглашавајући се привременим владаром до повратка руског националног суверенитета. Вршилац дужности управника КИЖ-а од 28. априла 1918. до 5. новембра 1920. године био је бивши шеф службе за вучу путева, инжењер Василиј Лачинов. На овом високом месту остао је до септембра 1918. године, када је, после дугих и тешких преговора, признао Привремену сибирску владу. Пренео је своја суверена овлашћења на Привремену владу, дајући оставку на место привременог владара и оставши као високи комесар за Далеки исток.
Одрекнувши се титуле Привременог врховног владара, постао је врховни комесар на Далеком истоку, уз потчињеност свих трупа и војних флотила које се налазе у региону. Задржао је власт након што је у граду Уфи формирана Привремена сверуска влада, а након што је власт прешла на врховног владара, адмирала Александра Колчака.
Дана 31. августа 1919. године, именовањем генерала Розанова за начелника Амурске области, генерал Хорват се вратио из Владивостока у Харбин. Тамо је остао на челу администрације огромне територије железничке линије отуђења све док се није појавио Карахански манифест, у којем је бољшевичка влада препустила руска права над КИЖ-ом Кини.
Након што је Карахански манифест дат Кини, Хорват се повлачи са железнице и 1920. одлази у Пекинг, где се бави политичким и друштвеним активностима. Од 1921. до 1924. служио је као саветник Друштва кинеске источне железнице у Пекингу, а од 1924. био је председник Одељења Руског свевојног савеза у Кини. Ту је остао до своје смрти, као званично признати поглавар руске емиграције на Далеком истоку. Неуморно је радио на заштити права емиграната и уређивао њихово благостање.
Сахрањен је крај једног од зидова цркве Свих Светих мученика у Пекиншкој духовној мисији.
32. Георгиј Иванович Шевић, (1871-1959), генерал-мајор, (рус: Георгий Иванович Шевич)
Штевичи су познати у историји Руског царства још од времена Петра Великог. Њихови потомци су помогли руским војскама у време Пруског похода. У својству србских досељеника на југ Русије, они су образовали прве делове јусарске коњице, са породицама Штерича, Хорвата и Депрерадовича.
Из Пажевске коморе произведен је у чин корнета Лајб-гардијског хусарског пука. Поручник је постао 1897, а 1901. штабски коњички капетан. Командир 6.ескадрона и пуковник постао је 1907, а 1911 и командри Финског драгонског пука.
Премештањем на дужност командира Лајб-гардијског хусарског пука добио је и чин генерал-мајора. У свиту Његовог величанства уврштен је 1915. и командовао је у гардијском пуку, а 1916. је био на располагању великом кнезу Николају Николајевичу, царевом намеснику на Кавказу.
Као изузетан дан у историји руске коњице води се 30. август 1914. када је гардијски пук под командом Шевича силовитим наступањем задржао непријатеља, потиснуо га до доласка главних снага, а затим је са њима прешао у напад.
И у Великом рату Шевич је био успешан у биткама код Ширвинта, Пирачета, Задарчети, код Вјуленена, и Пиклена, Стулена, Јакобсдорфа, Каушенка, Краклина и Петунена. Генерал Шевић комнадовао је бригадом у време козловско-рударске операције и операције на левој и десној обали реке западни Бут.
Носилац је Ордена Светог Владимира IV степена с мачевима и лентом, Ордена Светог Владимира III степена са мачевима, Ордена Светог Станислава I степена са мачевима. Био је последњи председник Друштва Лајб-гардијског хусарског пука Његовог величанства у иностранству.
33. Андрија Бакић, (1878-1922), генерал-потпуковник, (рус. Андре́й Степа́нович Бакич)
Рођен 1878. године у Црној Гори у Андријевици. Основну школу је завршио у Андријевици, а шест разреда гимназије је завршио на Трећој београдској гимназији. Због оптужби за умешаност у Ивањдански атентат (атентат на краља Милана Обреновића), Андрија Бакић бежи у Русију.
Андрија је 1900. ступио у Замостски 60. пешадијски пук. Касније 1902. године је дипломирао на кадетској школи у Одеси. Пребачен је на далеки исток, где је службовао у 8. источносибирском стрељачком пуку. Учествовао је у Руско-јапанском рату 1905. године. Од 1906. године до 1910. године, је напредовао од чина поручника до чина капетана.
У Владивостоку 1909. године, добија сина Михаила Бакића, који ће касније постати угледни архитекта и инжењер. Због лошег здравственог стања 1913. године, даје оставку и почиње да ради као трговац, при Руско-монголској трговинској организацији са седиштем у Монголији.
По почетку Првог светског рата, Андрија подноси захтев за повратак у службу, и мобилисан је у народну војску, да би убрзо био постављен у 56. Сибирски стрељачки пук. На почетку рата, показао је велике војне способности, што се огледа у његовим победама над надмоћнијом немачком војском. За јунаштво показано током немачког гасног напада, 1915. године награђен је Орденом светог Ђорђа IV степена. Адрија је током 1915. године награђен још и Орденом свете Ане III степена, Орденом светог Станислава, и Орденом светог Владимира IV степена. За заслуге у борби против Немаца код Гомбина у Пољској, награђен је Георгијевским оружјем.
У априлу 1916. године је пребачен у 63. Сибирски пук на северном фронту, да би био рањен већ у децембру исте године. У јануару 1917. године је постављен за команданта 55. Сибирског пука, али је после Фебруарске револуције је смењен са свог положаја.
У пролеће 1918. године Андрија је био начелник гарнизона града Самаре, а истовремено и члан тајне белоармејске официрске организације. Пошто је Самара потпала под власт привремене белогардејске владе Александра Колчака, Андрија се придружује белогардејцима и постаје начелник Народне армије Сизренског региона, а јула 1918. постаје командант 2. пешадијске дивизије Народне армије Сизренског региона. Истовремено је и командовао и Народном армијом Бузулусквог региона.
Од фебруара 1919. до јануара 1920. био је командант Оренбурског војног корпуса. У априлу 1919. године, унапређен је у чин генерал-мајора, и примљен је у Оренбуршке козаке.
Генерал Александар Иљич Дутов о Андрији Бакићу написао следеће: „Одважан и јако храбар. Међу својим војницима и командантима је врло популаран, и ужива велико поштовање. Добар је руководилац и вођа. Увек је дисциплинован, строг и чврст у својим захтевима. Чврстих је убеђења. Поступа храбро у борби и одважан је у задацима. Врло је начитан. Током битке је апсолутно сталожен, и паметно управља својим трупама.“
При крају грађанског рата 1920. године, Андрија је унапређен у чин генерал-потпуковника. Ускоро почиње са повлачењем његове војске, тако да су се ускоро нашли на само неколико километара од кинеске границе. Андрија се са преосталом војском која је тада бројала свега 10.000 људи, повлачи у кинеску покрајину Синкјанг, где су били под надзором кинеских власти. Том приликом су морали да предају већину наоружања, тако да је остало само оружје које је било довољно за одбрану.
Пошто је било очигледно да ће црвена армија победити у рату, власти Синкјанга су дале дозволу бољшевичкој влади да уништи Бакићеву војску на кинеској територији. Андрија се уз велике губитке повлачи према Монголији, где осваја Алтајску област, коју припаја Монголији, а монголска влада Андрију Бакића проглашава каном. У Монголији је планирао повратак у Совјетску Русију. Заробљен је од стране „Монголске црвене армије“ (војске монголских комуниста), и предан је бољшевичкој влади, која га је крајем маја 1922. године, осудила на смрт стрељањем.
34. Данило Срдић, (1896-1937), генерал-мајор, (рус. Данило Сердич)
Рођен у личком селу Врховине 1896. године. Где се и школовао и основној и две године железничке школе, прије него што је отишао у Русију гдје га је затекао Први светски рат и гдје је похађао војну школу. Године 1916. је упућен у 1. српску добровољачку дивизију, која је послата у Добруџу, где је преполовљена и враћена у Русију.
Срдић је тада одликован Гвозденим крстом. Већ за вријеме Фебруарске револуције се прикључио револуционарним гибањима и постао члан Револуционарног војничког комитета. Одатле је послан у Петроград гдје је ухапшен од стране Привремене владе. Међутим, другови су га успјели ослободити из затвора те је у новембру 1917. судјеловао у знаменитом јуришу на Зимски дворац. 1917. године постао је члано РКП (б). Члан Југословенске комунистичке групе при РКП (б) постао је децембра 1918. Био је члан Централног комитета комунистичке партије Белорусије од 1935-1937.
Срдић је потом основао 1. совјетско-српски револуционарни одред, од кога је настао батаљон, који је дејствовао у Украјини против Немаца. Одред је нарастао до пука. После расформирања тог пука Срдић је именован за командира коњичке бригаде 1. коњичке армије 1920. Био је одлучан и поносан, па је током примене казнених мера команданта Црвених козака Буђонија, који је редом бичевао командире јединица, Срдић извадио пиштољ и рекао му: “ако сам крив убиј ме! Али ако ме дотакнеш бичем – убићу ја тебе!“ Буђони га је заобишао.
У време Перекопско-чонгарске операције Срдићева бригада се истакла приликом јуриша на тврђаву, када је одликован Орденом Црвене заставе. Овим орденом је други пут одликован 1930. После грађанског рата обављао је дужности команданта бригаде, дивизије и корпуса. У Белоруском бојном округу, где је имао чин генерал-мајора. У борбама испољио војне способности и постао истакнути совјетски командант. Познат је као Црвени командант.
На састанку 1936. са Стаљином Стаљин је био задивљен два метра високим Срдићем и питао га је на чијој би територији ратовао ако дође до рата, а он му је одговорио: „на непријатељској! Непријатељева нога не сме да ступи на совјетско тло!“ Повукао се из војне службе јуна 1937, али то није било битно за НКВД који га је јула 1937. ухапсио, осудио као „непријатеља народа” и истог дана стрељао. Рехабилитован је 1957. када је Буђони одржао чувени говор о Срдићевим људским и војним способностима. Данас једна улица у Минску носи његово име.
35. Јосиф Иванович Хорват, (1750-1814/1815), генерал лајтнант, (рус: Иосиф Иванивич Хорват)
Потиче из србске породице Хорват. Син је Ивана Самојловића Хорвата, оснивача насеља Нове Србије. Још као мали уписан је у Србски корпус 1754. године са чином официра. До 1764. године, успео је да напредује у служби. Након што се оженио сестром царичиног миљеника Платона Зубова, његова каријера је поново кренула узлазном путањм. Унапређен је у пуковника, бугарског пука, затим у генерал-мајора и генерал-потпуковника.
У мају 1792. године именован је за губернатора Вороњешког намесништва. Од јула 1794. је губернатор Јекатеринославског намесништва. Одликован је Орденом Светог Александра Невског и Свете Ане.
Након што је Павле I дошао на власт и Зубовци пали, Хорват је у децембру 1796. године оптужен за злоупотребе, смењен са функције, позван у Санкт Петербург и изведен пред Сенат. Посебно је био оптужен за превару са житом. Истрага се одуговлачила дуго а исход је непознат. Али Хорват више није био у владиној служби.
Од 1800. године па надаље, живео је на свом имању, Спаском-Головчину, у Хотмижском округу Курске губерније, где се и данас налази изванредан архитектонски споменик који је саградио – округла зграда непознате намене.
36. Андреј Милорадович, (1727-1796), генерал-потпуковник, (рус. Андре́й Степа́нович Милора́дович)
Андреј Милорадович је рођен 1727. године у селу Позники у Чорнухима (које је постало столетни град Лубенског пука Хетманије). Милорадовићи су пореклом из православне српске породице из Хума, у данашњој Босни и Херцеговини, који су се уздигли у положај истакнутог босанског османског племства Херцеговачког санџака.
Руски огранак породице Милорадович основан је 1715. године, када је Михаил Милорадович (први), један од тројице браће које је Петар Велики регрутовао да подстичу на побуну против Турака четири године раније, побегао из Херцеговине у Русију и ступио у Петрову службу као пуковник. Био је командант Хадијачког пука. Пред крај Петрове владавине био је утамничен у вези са случајем издаје Павла Полуботока, али је Петровом смрћу поштеђен даље несреће. Његов унук Андреј је служио тридесет година у руској војсци, а касније је прешао у цивилну управу као губернатор Малорусије и черниговске губерније.
По завршетку Кијевске богословске академије ступио је у војну службу у Малорусију, а 1747. године добио је звање заставника, 1749. године унапређен је у поручника заштитне чете. Седмогодишњи рат са Пруском од 1756. до 1762. године дао је Милорадовићу прилику да покаже своју храброст и стекне неколико чинова на пољу части, посебно у биткама код Кеја, Кунерсдорфа и опсаде Колберга.
Године 1771. током руско-турског рата бригадир Милорадович, борећи се под командом Петра Румјанцева, истакао се већ у првом походу. Румјанцевових 1800 пешадијских војника и 300 козака прешли су Дунав и поразили турску силу од 7.000 код Мацина у области Добруџе у Румунији. Румјанцев је у свом извештају царици Катарини II написао следеће о бици:
„… Генерал-мајор Милорадович се најпре лаким акцијама које су служиле да скрене пажњу на себе извукао на површину непријатеља код града Мацина, а 21., прешавши са својим корпусом на другу обалу, напао је непријатеља у њихов логор у Мацину, протерао их, заузео град и значајан број оружја.“
За овај подвиг Милорадович је одликован Орденом Свете Ане I степена, а царица Катарина II је то чак у својим писмима назначила Волтеру са којим се често дописивала.
Александар Суворов, Семјон Петрович Озеров (1725-1807) и Милорадович су се истакли као јунаци битке код Козлуџа 1773. године, где је пораз Турака био потпун. Као награду за своје храбре акције у рату 1771-1774, Милорадович је 10. јула 1775. добио Орден Светог Ђорђа III степена (бр. 44). Поред тога, дато му је село Воронки у центесималу Городишченског Лубенског пука. Године 1779. Милорадович је унапређен у генерал-потпуковника и убрзо је постављен за гувернера новоосноване Черниговске губерније, којом је владао више од петнаест година, али је губернаторство постојало релативно кратко и замењено је оснивањем Мале Русије. Године 1786. одликован је Орденом Светог Владимира 2. степена и Орденом Светог Александра Невског.
Упокојио се 2. маја 1796. године у Чернигову, а сахрањен је у Јелецком Успенском манастиру. Племићка породица Милорадовић уписана је у племство Руског царства.