БОРОДИНСКА БИТКА
Дана 29. августа 1812. године, Кутузов је примио команду над руском војском, и наставио повлачење према Москви, избегавајући одлучујући судар са надмоћним француским снагама. Али, под утицајем јавног мњења, ипак је одлучио да прими битку код села Бородина. Изабрани положаји затварали су оба пута од Смоленска према Москви, а са фронта били заштићени реком Колочом и дубогом јаругом Семјоновског потока. Руска заштитница је створила време Кутузову да од 4. до 6. септембра организује одбрану. На централном вису је изграђено утврђење за 18 топова (батерија Рајевског- Французи су ово утврђење назвали редутом смрти), нешто јужније изграђена су три утврђења. Лево крило-најслабије и најважније – није било утврђено.
У току 5. септембра Наполеон је савладао јак отпор Руса код села Шеврадина и 6. септембра извршио припреме за напад.
Кутузовљева армија (110.000 људи и 640 топова) заузела је следећи распоред за одбрану: на десном крилу 2. и 4. к у првој, а 2.к у другој линији, у резерви је задржан 1.кк (козачки корпус) и девет козачких пукова. У центру су распоређени 6. и 7. к у првој и 3. и 4 кк у другој линији (десно крило и центар посела је 1.армија генерала М. Бараклај де Толија, јачине 58.700 људи). На левом крилу положаје је посела 2.армија генерала П. Багратиона, (јачине 34.100 људи) са 8. и 3.к и 6 козачких пукова у првој линији и 2. гренадирском дивизијом, 3.кирсарском дивизијом, 7.000 ополченаца (добровољаца-устаника) у другој линији. У општој резерви били су 5.к и 1.кирсарска дивизија са 300 арт. оруђа.
Наполеон је уочио да је руско лево крило најслабије и погодно за обухват. Међутим, уверен у своју победу, а желећи битку по сваку цену, одлучио се за фронтални напад главним снагама са тежиштем на село Семјоновское и на батерију Рајевског, а помоћним снагама према селу Утици и Бородину. Јачина снага (130.000 људи и 587 топова) заузела је следећи распоред: на десном крилу 5.к, у центру 1.к , Мираова коњица (3 корпуса) и 3.к у првој, а 8.к у другој линији. На левом крилу армија ген.Е. Боарнеа груписана је делом према Бородину, а делом према батерији Рајевског. Општу резерву су чиниле Млада и Стара гарда.
Французи су 7.септембра у 5,30, после краће арт. припреме прешли у напад на Бородино који је убрзо пао, док су Багратионове флеше успешно брањене од стране две руске дивизије. Уз накнадно појачање француске снаге су заузеле и ове положаје. Око 9 , часова Багратион је преузео против напад и потиснуо Французе и повратио положаје. Након прегруписавања снага Кутузов је наредио да 1.кк и козачки пукови изврше удар на леви бок и позадину Наполеонове армије, и усмерио 2.к према француском левом крилу. Након узајамног преузимања положаја развила се одсудна битка, тек у осмом јуришу Французи су дефинитивно заузели Багратионове флеше уз огромне губитке. Руси су били принуђени да се повуку источно од Сејмоновског потока, услед успешног напада Наполеон заузео Семјоновское и усмерио артиљерију на батерију Рајевског, али је након успешне интервенције руске коњице био принуђен да прегрупише снаге, зато је Наполеон одложио одлучујући напад за два часа. Око 14 часова Наполеон је извршио обухватан напад на батерију Рајевског, али је овај јуриш француске пешадије и коњице одбијен. Након неколико пута преузимања положаја ове батерије од стране једне или друге војске, Французи су избили у позадину батеријских положаја. Око 18 часова, Наполеон је, на предлог својих маршала наредио прекид напада имајући у виду да би даља дејства исцрпиле његову резерву..
Битка код Бородина (Французи је зову Битка за Москву), једна је од накрвавијих у 19. веку, остала је у тактичком погледу нерешена, мада су је оба противника прогласила својом победом. И поред огромних губитака (50.000 погинулих и рањених војника међу којима 47 генерала), Наполеон није постигао свој циљ. Кутзов чији су губици били, такође, огомни (44.000 и 23 генерала), успео је да очува борбену способност руске армије и знатно ослаби Наполеона, што се осетило у наредним дејствима. Кутузов је одлучио да одступи према Москви, јер због великих губитака није могао да предвиди да ће следећег дана моћи успешно да настави битку.
У најкрвавијем сукобу између Руса и Француза, који се пре двеста година збио код села стотинак километара западно од Москве, учествовало је и десет генерала српског порекла.
Реч је о грофу Михаилу Андрејевићу Милорадовићу од Храбреновића, праунуку чувеног Михајла Илије Милорадовића, присног друга Петра Великог, а касније 23. генерал-губернатор Санкт-Петербурга; генералу Ђорђу Арсенијевићу Емануелу; генерал-лајтнанту Јовану Јегоровићу Шевићу; генерал-мајору Јовану Степановићу Адамовићу; генерал-лајтнанту Николи Богдановићу Богданову; генерал-лајтнанту Николи Васиљевићу Вујићу; кавалеријском генералу, барону Илији Михајловићу Дуки; генерал-мајору, грофу Петру Јовановићу Ивелићу, генерал-мајору Абраму Петровићу Раткову и генерал-ађутанту Николи Јованов де Прерадовићу.
Мада прави број Срба који су учествовали у руском Отаџбинском рату против Француза 1812. године никада нећемо дознати, зна се да их је било у завидном броју и да су махом били друга и трећа генерација потомака досељених у 18. веку на просторе Русије, тачније Малоруске области, данашње Украјине. Масовна досељавања одвијала су се на позиве цара Петра Великог и царице Јелисавете, када се, према неким изворима, доселило више од педесет хиљада.
На пустој и попаљеној територији тек ослобођеној од Турака и кримских Татра, на јужној граници Руске империје, организовали су насеобине Нова Србија и Славеносербија. Не треба занемарити ни чињеницу да су многи Срби, вични оружју, пристигли у Русију и на самом почетку Наполеоновог похода. Тако је сачуван податак да су стизали појединачно и у групама из Карађорђеве Србије и свих делова Европе.
О Бородинској бици рекли су:
М.И. Кутузов:
«Битка на реци Москви била је једна од оних битака у којима су испољене највеће врлине и постигнути најмањи резултати. Французи су у њој показали да су достојни да извојују победу, а Руси су заслужили право да буду непобедиви. Овај дан ће бити вечни споменик одважности и одличне храбрости руских ратника, у коме се читава пешадија, коњица и артиљерија очајнички борила. Свако је желео да на месту умре и не попусти непријатељу».
Наполеон:
«Победа код Бородина остаће до краја света војнички споменик јунаштву Руса. Наполеон је назвао битком гиганата, а била је најсвечанији и најтрагичнији чин велике драме 1812. године…».
Р.-Т. Вилсон, енглески војни комесар при руској армији 1812. године:
«Као прво, Наполеоновој армији није успело да сломи отпор Руса, уништи их и отвори себи слободан пут према Москви. Као друго, руска армија је из строја избацила скоро половину његове војске. И, најзад, као треће, на Бородинском пољу је француска армија претрпела ненадокнадив морални потрес, док је у руској војсци порасла увереност у победу над противником. И ма колико француски император покушавао у својим извештајима да Бородинску битку представи као своју победу, ипак су у Француској и Европи схватили да је та «победа» за Наполеона и његову армију означила почетак катастрофе.»
Владимир Путин:
« У историји Русије било је много трагедија и ратова, али су само два добила назив отаџбинских. 1812. године и 1941.-1945. године, у оба решавало се о судбини не само Русије, већ и Европе и читавог света. Историчари све до сада дискутују – какву је улогу одиграла Бородинска битка и ко је победио – Руси или Французи. С једне стране, фелдмаршал Кутузов је одлучио да Москву преда непријатељу. С друге стране, Бородинска битка је изнурила добро припремљену армију Наполеона, што је уствари и резултирало њеним поразом. Неоспорно је само једно – Бородинско поље ће заувек остати свето место.
- Гроф Михаило Андрејевић Милорадовић, (1771-1825), генерал-пуковник, (rus. Михаил Андреевич Милорадович)
Потомак је српске породице Милорадовић из Херцеговине. Служио је под командом Суворова у рату против Турске и Пољске. Истакао се у рату у Италији и Швајцарској (1799). Од 1790-1798. године напредовао је од поручника, капетана и пуковника до чина генерал-мајора у Апшеронском мушкетирском пуку.
Увек је ишао на челу пука што је мнпго пута имало одлучујући значај на исход битке. Године 1805. постао је генерал-потпуковник и учествовао је у бици код Аустерлица под Кутузовљевом командом. Истакао се много пута у Руско-турском рату (1806 — 1812), где је био командант корпуса.
Године 1806, награђен је мачем који је био украшен дијамантима и на коме је писало „За храброст и спашавање Букурешта“. Поново је победио Турке код Обилештија у Румунији 1807. године. После победе над Турцима 1809. код тврђаве Расеват у Бугарској, унапређен је 1810. у генерал-пуковника.
Током Наполеонове инвазије Русије био је један од најистакнутијих и најуспешнијих руских команданата. У бици код Бородина предводио је резервну милицију. Касније је командовао одступницом, која је ометала француско напредовање према Москви. Кад је Наполеон почео са повлачењем из Русије, Милорадовић је победио Французе у бици код Вјазме. После тога његов корпус је постао један од најактивнијих у прогањању Наполеонове војске из Русије, све до победоносног уласка у Париз.
У бици код Бауцена 1813, предводио је заштитницу од савезника. Приликом победе код Кулма био је у команди руско-пруског корпуса, којега је предводио и у бици код Лајпцига. Током 1814, командовао је савезничким контингентом у Холандији. Први је добио право да носи монограм цара Александра I.
Од 1818. до смрти је био војни генерал-губернатор Санкт Петербурга и командант гардијског корпуса. Приликом устанка декабриста 26. децембра 1825, кренуо је да смири декабристичке официре на Сенатском тргу. Пошто је био јако популаран замало је успео да смири устанак, када га је убио један од радикалних побуњеника Петар Каховски. Спречио је прогон Пушкина, и био покровитељ позоришта, а по његовој последњој вољи цар је ослободио око 1500 људи који су му били најближи. Носилац је 18 највиших риских Ордена и награда и 8 старних Ордена и Почасни члан је Руске академије.
2. Иван Јегоровић Шевић, (1754-1813), генерал лајтант, (рус: Иван Егорович /Георгиевич) Шевич 1-й)
Унук је генерал-поручника Јована Георгијевича Шевича и син генерал-мајора Георгија (јегора) Ивановича, који је службовао код Суворова.
Ратовао је прво против „немирних горштака“ у Кубању, а потом и против Турака, а 1794.г. и против пољских конфедерата.
Постао је пуковник са 44 године што није било блиставо, али прекомандом у гарду срећа му се осмехнула. Постављен је за команданта Глухосовског корасирског пука 1799.г, али је врло брзо отпуштен из службе. Годину и по дана касније је враћен у службу у чину генерал-мајора.
Цар Александар га је 1806. г. вратио у службу и укључен је у рат са Турцима, где је командовао посебним одредом. Наредне године је поставље за члана Војног колегијума Комесаријатске експедиције. Заповедник Лајб-гардијског хусарског пука постаје 1808.г.
У Отаџбинском рату 1812.г. прославио се као заповедник Прве бригаде Прве касирке дивизије, која се састојала од елитних пукова руске гарде. У тој бригади остаће све до погибије.
Прославио се у Бородинској бици у којој је руска тешка коњица постала бесмртна због свог ратног подвига на Курганском вису, где је Иван Шевић брилијантном командом успео да порази надмоћнијег непријатеља и да их натера у бег што је и одлучило наставак целе битке. За тај подвиг одликован је Орденом Свете Ане I степена. Следили су успешни подвизи у биткама код Спас Купља и на Смоленшчини, за шта је одликован Орденом Светог Георгија III степена. И током 1813. г. његова коњица је пресудну улогу ударних снага у многим биткама за шта је цео пук награђен Георгијевским заставама. За херојство показано у бици Кулмској бици додељен му је Орден Светог Владимира II степена, а потом је приозведен и у чун генерал-лајтнанта.
У походу на Француску погинуо је у бици код Лајпцига 1813.г. Након сто година остаци генерала су пребачени у капелу гробнице Спомен храма руске славе који је том приликом отворен. На Бородинском пољу 1912. је подигнут му је споменик.
3. Николај Иванович Депрерадович, (1767-1843), генерал кављерије, (рус: Николай Иванович Депрерадович)
Српског је порекла, из граничарске официрске породице досељене из Аустрије у Славено-Сербију, област у Русији од Бахмута до Лугања. Николајев отац и стриц су били генерал-мајори, а други стриц бригадир.
Са десет година, Прерадовић се пријавио као питомац у Влашки хусарски пук 12. децембра 1777. године. Унапређен је у чин потпоручника 1782, са 15 година. Борио се у руско-турском рату (1787–1791) код Кушанија, Акермана и Бендера. После тога је 1792.г. пстављен за пуковника Лајб-гвардејског пука, а 1803. за команданта пука Каваљергардије где се задржао 23 године.
Командовао је Семјоновским пуком, од 1799. до 1807. У руској војсци је учествовао у походу на Пољску и у Наполеоновим ратовима. Успешно је командовао ескадроном у походу Катарине II на Пољску. Командујући гардистима, предводио је бриљантан напад код Аустерлица. Одликован је 1806. Орденом Светог Георгија III степена. Учествовао је у свим главним биткама Ејлауске кампање 1806–1807. Иако је 1810.г. именован за команданта Прве кирасирске дивизије и даље је командовао Пуком кавељергардије.
У Отаџбинском рату 1812. г. учествовао је у биткама код Витебска, Смоленска, Бородина, Тарутина, Малојарословенца, Вјазме и Красног. Прерадовић се посебно истакао у биткама код Луцена, Бауцена, Дрездена, Лајпцига, Кулма и Фер-Шампеноаза, где су Прерадовићеве акције одлучиле о исходу битке, а зашта је у августу 1813. унапређен је у чин генерал-потпуковника, а потом и награђен златном сабљом са дијамантима. Од 1821.г. је командант Првог резервног коњичког корпуса, да би 1826. био унапређен у генерала-каваљерије. Пензионисан је 1835, а умро је 1843, године.
4. гроф Петар Ивановић Ивелић 4-ти, (1772-око 1816), генерал-мајор, (рус: Граф Пётр Иванович Ивелич 4-й)
Ивелићи су стара рисанска породица. По неким изворима доселили су у Рисан још за време Немањића. Отац Јован је био протопрезвитер у Рисну, а његова два брата у служби руског цара, генерали и дипломате. Петар је један од петорице Ивелића који су постали генерали.
Своје школовање и војну каријеру започео је у војсци Млетачке републике. Ту је добио чин поручника, а 1788. г. прелази у Руску армију и добија чин капетана, а службовао је у команди Нашебургског пешадијског пука на чијем је челу био командант и његов рођак Марко Ивелић, са ким је учествовао у борбама против Турака у Албанији и Црној Гори. Касније прелази у Фински јегерски корпус а од 1793. године командује Ширеванским пешадијским пуком. Учествовао је у руско-турском рату 1787-91. г. Напредује 1794. у чин секунд-мајора, 1799 у чин потпуковника а 1800. постаје пуковник.
Године 1806. постао је командант новоформираног Брестовског пешадијског пука, са киме је ратовао против Француза 1807. године у саставу резервног корпуса грофа Бенигсена. 1808. г. учествовао је у рату против Шведске. Због заслуга добио је исте године чин генерал-мајора и одликован је Одредном св. Георгија IV степена. На орден је узвратио показивањем још већег умећа и храбрости у борби против шведске војске и приобалне флоте приликом заузимања уског пролаза Тавастенскер, 9. јула, као и приликом разбијања непријатеља у заливу код острва Сандо, те на копну на острву Кимито 21. јула, где је у борбама веома значајно садејствовао руској флоти, када је командујући одредом копнених снага распоређених на острву Кимито поред рта Вестанцкиер својом неустрашивошћу задржао најјаче ударе много надмоћнијег непријатеља, поразио га и спасио сву руску приобалну артиљерију. За то је 1808. г. добио чин генерал-мајора.
Учествовао је у Отаџбинском рату против Наполеонове армије 1812. године. Командовао је најпре Првом а онда Другом бригадом 17. пешадијске дивизије. Учествовао је у биткама под Витебском, Смоленском и Бородином. Рањен је у Бородинској битки али је оздравио и након краћег одмора враћен је у јединици. Добитник је ордена Ане I и II степена и Ордена св. Владимира III степена и Медаље из 1812. године. 1813. године учествовао је у борбама код Дрездена и Бауцена, а 1814. године у борбама код града Еперне у Француској. Војну службу напустио је је 1816. године. Добио је титулу Грофа 1825. године. После дужег одсуствовања вратио се у Рисан, да би одрадио послове око управљања имовином, о чему га је обавештавао брат Саво. Био је ожењен Татјаном, рођеном Нерпина. Имао је сина Николу и ћерке Александру, Јелисавету и Надежду.
5. Ђорђе Арсенијевич Мануиловић (Манојловић), (1775-1837), генерал коњице, (рус: Георгий (Егор) Арсеньевич Эммануэль) ЕЛБРУС
Рођен је у Вршцу као син последњег вршачког обер-кнеза Арсенија Манојловића, где се и школовао. 1788. године, када је имао само 13 година, Ђорђе је заједно са старијим братом Симеоном учествовао у одбрани Вршца од Турака, и већ тада се заинтересовао за војну службу.
Млади Ђорђе је убрзо после прве битке отишао у Србију и придружио се фрајкору (добровољачком одреду) пуковника Михаљевића и учествовао у акцијама против Турака у опсади Београда (1789). 1791. придружио се аустријској војсци у борби против Порте.
Од 1792-1794. учествовао је рату против Француске где је три пута рањен. Године 1794. одликован је почасном златном медаљом „За храброст“. Иако по пореклу није имао право, бива и унапређен у потпоручника у мађарској племићкој гарди. Док је служио у гарди, Емануел је радио је на свом образовању: студирао је француске и италијанске, као и војне науке.
Крајем 1796. године одлази у Русију где је због својих способности, био примљен у чину поручника, али веома брзо напредује, тако да је већ 1800 године, унапређен у чин пуковника.
У периоду од 1806-1807. учествује у рату са Наполеоном. Истакао се у биткама код Пултуска, Гутштадта и Хеилсберга. Исте 1809. године у Кијевском драгунском пуку, као део Галицијског корпуса, учествовао је у галицијској кампањи. Почетком Наполеонове инвазије 1812 г. командовао је 13-ом бригадом, која се састојала од Киевских и Новорусијских драгунских пукова, 4. коњичке дивизије и 4. резервног коњичког корпуса, 2-ге Западне армије Багратиона. Учествовао је у бици под Миром, бици код Салтановке, бици код Смоленска, Бородинској бици, код Малојарославцем, бици код Вјазме. У Бородинској бици је тешко рањен али се већ после месец дана вратио на дужности Исте године, 26 децембра, је унапређен у чин генерал-мајора.
У Рату шесте коалиције командовао је летећим одредом као и коњицом. Учествовао је у опсадама Модлина, Глогауа, Кастела, Мајнца, биткама код Луцерна, Бауцена, Кацбаха, Вартенбурга, Лејпцига, Ремса, и бици за Париз. 15. августа 1813. године заробио је 2.559 противничких војника, 7 пушака и више од 30 кутија са муницијом. 17. августа код Левенберга победио је једну француску дивизију и истог дана одликован је Орденом Светог Ђорђа III степена.
23. августа поразио је непријатељску коњицу код Герлица. У Лајпцигу је победио 6 француских пукова, заробио два генерала (Лористона и Дувенанта), 17 официра и 400 нижих чинова. Под Паризом је командовао одредом руске коњице и коњичке артиљерије послатим да заузму Неји на Сени и пресеку пут за Версај.
27. марта 1814. унапређен је у генерал-потпуковника, а 29. августа исте године постављен је за шефа 4. драгунске дивизије. 25. јуна 1826. постављен је за команданта трупа Кавказу. 1827. године, захваљујући његовим напорима, многа планинска племена признала су руско држављанство: Тагаурци, Карабулаци, Дигори, Балкари, део Чечена (127 аула, 7457 породица, 30 хиљада људи оба пола). Као награду за ово приступање, учињено не силом оружја, већ паметним наредбама, Емануел је одликован Орденом Александра Невског 27. октобра 1827. 25. јуна 1828. унапређен је у генерала коњице.
Спомен-плоча посвећена освајању Елбруса у Наљчику Изливена је 1828 године у фабрици у Луганску Друга плоча, на арапском језику, постављена је у Пјатигорску.
Почетком руско-турског рата, Емануелов положај на Кавказу био је прилично тежак што због малог броја трупа којима је располагао што због непријатељског понашања локалних муслиманских народа као што су Черкези, Карачејци и други.
У 12-сатној бици код планине Хасаука, локалне јединице су доживеле пораз тако да су се већ следећег дана старешине Карачаја састале са руским вођама и постигнут је договор о укључивању Карачаја у састав Руске империје. Убрзо после њих, Аварски канат (више од 100 хиљада становника), Натухајци, Темиргојци и Ногајци (око 19 хиљада људи) су припојени царству.
Године 1829, на предлог генерала Емануела, покренута је научна експедиција на планину Елбрус. Вођа експидиције је био Килар Хаширов. 10. јула 1829. године, приликом пењања на Елбрус, већина експедиције није стигла до врха због лошег времена. Међутим, Килар се, настављајући поход, попео на источни врх Елбруса. Тиме је постао један од првих освајача ове планине. Због успеха експедиције, Емануел је изабран за почасног члана Санкт Петербуршке академије наука . 17. септембра додељен му је највиши рескрипт. У част Ђорђа Емануела, на падини Елбруса названа је једна пољана (пољана Емануел 43° 26’00 „Н 42° 31’00“) који је и даље базни камп за све оне који покушавају да освоје Елбрус .
Током 1830. и 1931. године води више војних похода против черкеских племена да би у једној од екпедиција био и тешко рањен у груди. 14. августа 1831. добио је неодређено одсуство ради опоравка и настанио се у Елисаветграду, где је и умро 26. јануара 1837. Његов гроб је у Кропивницком
Био је ожењен Маријом Вилимовном Кнобел – ћерком генерал-мајора Вилима Кристијановича Кнобела, унуком архитекте Кристијана Кнобела. У браку је рођено десеторо деце: Марија, Ђорђе, Елизабета, Александра, Варвара, Софија, Николај, Лидија, Јулија, Александар.
6. Николај Васиљевић Вујић, (1765-1836), генерал-лајтант, (рус: Николай Васильевич Вуич)
Са 11 година је ступио у службу а са 21 произведен у чин ађунтанта и послат у Белоруски јегрски корпус.
Учествовао је у руско-турском рату и за заслуге у биткама код Барпада и Максимена произведен у чин поручника. Рањен је у нападу на Галац. После успешног напада на Измаил 1790.г. је добио чин капетана. За заслуге у пољској кампањи и код Прага добио је чин секунд-мајора За време владавине цара Павла I, ступио је у Једанаести јегерски пук и добио чин потпуковника.
Као командант тог пука кренуо је 1806.г. у поход против Француза и учествовао у неколико битака за шта је добио Орден Свете Ане II степена. У борбама за Оландска острва, лишен помоћи флоте Вујић је заробљен. После ослобађања постављен је 1812.г. за заповедника 19. јегерског пука са којим је учествовао у Отаџбинском рату. Борио се код Витебска, Смоленска и Бородина. За заслуге у Бородинској бици произведен је у чин генерал-мајора. За бројне заслуге награђен је златном сабљом украшеном дијамантима и Орденима Свете Ане I степена, Светог Ђорђа III степана и дијамантским украсима за Орден Свете Ане.
По повратку у Русију бива постављен за заповедника 24. пешадијске дивизије, а 1824. произведен у чин генерал-лајтанта. Од 1827.г. је заповедник 18.пешадијске дивизије.
Умро је 1836.године у граду Нижину.
7. барон Илија Михајловић Дука, (1767-1830), кавалеријски генерал, (рус: барон Илья Михайлович Дука)
Доселио се у Курску губернију где је одмах ступио у војну службу. Борећи се против Пољака 1783. постављен је за ађутанта генерала Шевића. Учествоао је у руско-тирском рату, а потом пребачен у Острогошки пук лаке коњице 1790.г. Због заробљавања генерала Варвжевскоги његових официра током 1794. у походу на Пољску унапређен је у чин мајора.
Крајем 1799.г. пребачен је у елитни Лајбгврдејски хусарски пук и произеден у чин пуковника.
Именован је за команданта Малоруског кирасирског пука 1806.г. Због успеха у бици код Ејлауа одликован је Орденом Светог Георгија III степена.
У Отаџбинском рату 1812, командовао је 2. бригадом 2. кирасирске дивизије, а касније и целом дивизијом. За командовање код Смоленска и Бородина одликован је Орденима Свете Ане I степена, после битака код Таутина и Миројарославеца Орденом Светог Владимира I степена. У чин генерал-лајтанта унапређен је 1813.г.
У борбама код Лајпцига рањен је али се брзо опоравио и наредне године учествовао у заузимању Париза. Одликован је Пруским Орденом црвеног орла и аустријским Орденом Светог Леополда. По поврату у земљу командовао је 2. кирасирском дивизијом, а потом и 2. резервним коњичким корпусом. Унапређен је у чин генерала 1826.г и потом пензионисан наредне године.
Умро је 1830. године.
8. Аврам Петрович Ратков, (1773-1829), генерал-мајор, (рус. Ратьков Аврам Петрович)
Био је потомак српског православног свештеника који се у време царице Катарине Велике населио у Русију у данашњем Донбасу са тада званих закарпатских територија Војне крајине Хабзбуршке монархије. У његовој биографији стоји да потиче од племића Белозјорска у Новгородској губернији и да је ступио у службу 1. јануара 1783. године у Ревелски гарнизонски пук.
Дана 10. новембра 1796. пребачен је у чувени Семјоновски пук. Те године (1796.) Ратков је одликован Орденом Свете Ане II степена, унапређен у чин пуковника и генерал-ађутанта за досадашње војне заслуге против непријатеља Царства.
После битке код Фридланда 1807. године, Ратков је унапређен у генерал-мајора (12. децембра 1807.) и одликован Орденом Светог Владимира IV степена са луком за храброст изложеном ватром у великом сукобу између француских и руских снага. Такође, постављен је за шефа Казанског мускетарског пука који се налазио на Кавказу.
11. новембра 1809. узео је четири године одсуства из војске. 10. новембра 1813. прихватио је да служи војску и да остане у резервној војсци као генерал-мајор. Године 1814. био је са командантом дивизије 10. пешадијске дивизије у Наполеоновим ратовима током наредних неколико година све док Наполеонова Француска није поражена.
За команданта 3. бригаде 6. пешадијске дивизије постављен је 19. марта 1816. У августу 1822. постављен је за команданта 1. гарнизонског батаљона и бригадира за команданта лајб-гарде, али је две године касније (27. јула 1824.) године, на лични захтев смењен из команде батаљона али је остао на дужности команданта бригаде лајб-гарде.
Августа 1826. године одликован је Орденом Свете Ане I степена „За одличну, вредну, дугогодишњу службу“. У новембру 1826. године одликован је Орденом Светог Георгија IV степена.
Умро је 26. децембра 1829. године.
9. Јован Степановић Адамовић, (1752-1813), генерал-мајор,
(рус. Иван Степанович Адамович)
Адамович је потицао из старе племићке породице са седиштем у области српске банатске војне крајине (данас део Србије и Румуније), где је његов отац Степан Адамович, тада официр аустријске војске 1752. године, емигрирао са породицом у царску Русију. Те године је Рођен Јован. Након што је дипломирао на Кадетском корпусу у Санкт Петербургу, Јован се придружио царској руској армији као млад војник од каријере. У русији му је промењено име у Иван.
Иван Адамович је био потпуковник Преображенског пука пре него што је унапређен у чин генерал-мајора и постављен за шефа Павловског гренадирског пука 14. фебруара 1789. Одликован је руским орденом Свете Ане II степена 10. новембра 1796.
Две године касније, 26. августа 1798, отишао је у своју прву пензију, са 41 годином, али се неколико година касније вратио у активну слижбу. Дана 8. јануара 1807, током рата Четврте коалиције, одликован је „Златним оружјем за храброст“. Дана 13. маја 1809. издат је патент за чин генерал-мајора Ивану Адамовичу који су потписали Александар I и гроф Алексеј Аракчејев за Адамовичеву важну улогу у рату Пете коалиције.
Три године касније, по други пут се пензионисао, али се 5. септембра 1812. поново вратио у војску, придруживши се својим саборцима у Бородинској бици.
У јесен 1812. фелдмаршал Михаил Кутузов је одлучио да створи одговарајућу резерву од Народног ополченија или народне милиције. У октобру је послао Ивана Адамовича у Арзрамас да организује резервне формације у оквиру овог програма.
Ово је учињено, 1813. године Адамович је именован да служи као командант једне од четири бригаде које су чиниле резервну армију до 20.000 људи која је подржавала главне руске снаге док су прелазиле реку Њемен.
Коначно, 16. децембра 1813. се дефинитивно пензионисао.
Последњи писани трагови о њему су из 1813. године где се прича да је умро у чизмама у служби царске Русије.
10. Никола Богдановић Богданов, (1751-1829), генерал-поручник и тајни саветник, (рус. Николай Иванович Богданов)
Порекло Николе Ивановича Богданова је из редова српског племства у Славеносрбији.
Богданов је 27. марта 1795. године одликован Орденом Светог Георгија 4. степена „За ревносну службу и храбре подвиге учињене током пораза пољских устаника“ у Виљнуском устанку и приликом јуришања на градска утврђења, где је командовање пушкама које су му поверене од 8. до 31. јула 1794. допринео је руској победи уз заузимање Вилњуса.
Богданов је добио чин генерал-мајора у октобру 1798. и служио је као шеф 8. коњичке артиљерије од 7. марта 1800. до 27. августа 1801.
Командовао је руским артиљеријским пуком у бици код Аустерлица 1805. г.
Касније је напустио војску и служио као цивилни гувернер Туле од 1811. до 1814.
Пре Бородинске битке Богданов је позван на дужност и нови официр (генерал-мајор И. И. Милер) постављен је на чело Тулске народне милиције, такође познате као Народна милиција.
Већ је био генерал-потпуковник (1807) и члан државног савета (1808) и цивилни гувернер Туле (1811) непосредно пре Бородинске битке.
Током саме судбоносне битке заштитио је десно крило руске армије, познатије као Редут Рајевског и за овај подвиг добио је орден Светог Георгија 3. степена.
Умро је у Москви 1829. Имао је 77 година.