- Марко Ивановић Војновић, (1750-1807), адмирал, Оснивач црноморске флоте (рус: Марко Иванович Войнович)
Српски род Војиновића у средњем веку је основао Војин, ужички кнез, војвода и један од најугледнијих велможа српског краља Стефана Дечанског. Војин је имао три сина, али једино најмлађи, Војислав, имао је потомство. Тако је много година касније, 1750, у Херцег Новом на свет дошао и будући адмирал.
Војнович је у руску службу ступио као двадесетогодишњак, када је 1770. допутовао у Санкт Петербург. У то време се на територији савремене јужне Украјине, Молдавије, на Црном и Средоземном мору водио руско-турски рат (1768-74). Руској морнарици је био потребан већи број професионалних помораца. Управо у то време се за пловидбу у Средоземно море припремала руска ескадра под командом адмирала Спиридова. У њеном саставу био је и нови брод „Свети Георгије Победоносац“ са 66 топова, на којем се као члан посаде нашао и српски мичман (старо звање руске морнарице, у то време у рангу поручника армије) Марк Војнович.
Већ годину касније 1771. командовао је бродом са 12 топова Ауза у тзв. Првој архипелашкој експедицији. Војнович је био тако успешан заповедник да је, како бележи пререволуционарни историчар Александар Соколов, привукао пажњу не само својих непосредних надређених, него и саме Катарине Велике. Он је у једној поморској бици за кратко време заробио 20-ак турских бродова са товарима хране, дувана и артиљеријске муниције. Војнович је зато убрзо био унапређен у чин лајтнанта и поверена му је команда над фрегатом „Слава“ са 16 топова, са којом је Војнович однео велики број победа. Између осталог, освојио је тврђаву Митилена на острву Лезбос.
Крај румелијских обала 1772. г. запалио је десет турских бродова и три заробио, зашта је одликован Орденом Светог Георгија IV степена. Ескадра адмирала Спиридова, у којој је био и Марк Војнович, 1773. је кренула ка обалама данашње Сирије и Либана, где је избио устанак против Турака. Војнович је учествовао у опсади Бејрута, који су Турци након тога напустили и предали га Друзима (религијско-етничка заједница у Сирији), после чега је произведен и чин капетан-лајтнанта.
Неколико година касније, пошто се вратио са Средоземног мора на Балтик, доживео је изузетну почаст: именован је за заповедника личног брода Катарине Велике „Срећа“ (рус. „Счастье“), на којем је пловио до 1780. Исте године је постављен за заповедника Каспијске флотиле и према наредби руског генерал-фелдмаршала кнеза Потемкина започео је оснивање руске колоније на персијској обали Каспијског језера (на територији коју су још у време Петра Великог Персијанци уступили Русији, али коју до тада никада није запосела руска војска). Циљ колоније је било развијање трговинских веза са Индијом. На месту где су се руски морнари искрцали основано је трговинско насеље, које је опстало све до 1921, када су га бољшевици предали Персијанцима, не желећи да наставе политику коју је Руска Империја водила у овом региону.
Током тих похода заробио га је Ага Мухамед-хан Кадар. После ослобађања унапређен је у чин капетана I класе. 1783. г. прекомандован је у Црноморску флоту где је командовао првим ратним бродом изгарђеним у Херсони.
Живот Марка Војновича ипак су највише обележили и прославили догађаји из 1783. Императорка Катарина је тада потписала указ којим је основана Црноморска флота, након чега је започела изградња бродова у граду Херсону. Марк Војнович је именован за команданта херсонске луке и поверена му изградња брода „Слава Катарине“. Све ове обавезе извршио је са успехом. Од 1786. био је на челу севастопољске ескадре Од 1786.г. командује Севастопољском ескадром, након чега је 1787. г. произведен у чин контраадмирала након чега је учествовао у руско-турском рату до 1791. г.
Војнович је још једном показао своје способности као поморски заповедник, тако што је код острва Фидониси поразио турску ескадру. Војнович је био успешан у командовању ескадром од 36 пловила, када се сукобио са 47 турских пловила. У тој борби је његов брод са 66 топова победио два турска брода са 80 топова, што је резултирало поразом Турака. Било је то „ватрено крштење“ севастопољске ескадре, окоснице Црноморске флоте. Његовим успесима дивила се и Катарина Велика, која је у писму Потемкину написала: „Успех севастопољске флоте ме је веома обрадовао. Готово је невероватно да смо са тако малом снагом уз Божју помоћ поразили моћно турско наоружање! Шта мислиш, како да обрадујем Војновича?“ Војнович је „обрадован“ Орденом св. Георгија III реда.
Године 1789. је успео да обједини ескадре на Црном мору и јединствену флотилу упркос дејствима Турака.
Међутим, Војнович је 1790. Потемкиновом одлуком смењен са позиције команданта Црноморске флоте (на његово место је дошао чувени руски поморски заповедник Фјодор Ушаков) и поново именован за команданта Каспијске флотиле. Војнович није могао да поднесе такво „понижење“ и одлучио је да напусти службу у морнарици (1791.г.). Пет година је провео у Трсту на обали Јадранског мора да би 1796. примио позив на највишем нивоу да се врати у Русију, где га је нови император Павел I срдачно дочекао. Наредне године Марк Војнович је постао члан Црноморске адмиралитетске управе и унапређен је у вицеадмирала, а 1801. у адмирала. Исте године је именован за првог директора Црноморске поморске школе и последње године живота посветио је образовању младих помораца. Из службе се повукао 1805. и две године касније преминуо у Витебску (у данашњој Белорусији).
Носилац је и Ордена Светог Георгија IV степена, Орденом Светог Георгија III реда, Ордена Свете Ане, и Ордена Светог Јована Јерусалимског.
Умро је у Витебску 1807. године.
Прича о Марку Војновичу овде се не завршава. Совјетски и руски писац Владимир Војнович је данас његов најпознатији живи потомак. Владимир Војнович се прославио још 1960-их песмом „14 минута пре старта“, која је постала омиљена међу совјетским космонаутима и коју је цитирао сам Никита Хрушчов на једном од сусрета са њима. Међутим, најпознатије његово дело је роман „Живот и прикљученија војника Ивана Чонкина“, у којем исмева совјетску армију и совјетску стварност уопште. Као дисиденту, одузето му је совјетско држављанство, после чега је дуго живео у Немачкој. Држављанство је поново добио 1990, након чега се вратио у СССР.
2. Матија Змајевич, (1680-1735), адмирал флоте, (рус: Матвей Христофорович Змаевич)
Потиче из чувене племићке породице Змајевића из Пераста у Которском заливу, који су били познати и на Балкану, као и у Русији. Са осамнаест година је постао капетан брода у саставу венецијанске флоте, али је због умешаности у убиство Вицка Бујовића побегао у Дубровник, а врло брзо и у Константинопољ, где је неко време био у затвору.
Руски амбасадор га је увео у руску службу 1710. године и 1712. године је стигао у Санкт Петербург као искусни морепловац распоређен је у галерну флоту и добио чин капетана I класе. Због његових способности Петар Велики је 1716. г. послао Млетачкој влади писмо са молбом да му се укине прогонство и да му се врати имовина. Служећи у Балтичкој флоти истакао се у поморским биткама против шведске флоте за време Северног рата. У бици код Хангута командовао је десним крилом руске флоте.
Произведен је у чин контраадмирала, а врло брзо и у чин вицеадмирала. Дао је значајан допринос и у областима бродоградње и инжењерства. Током 1721 г. управљао је изградњом пристаништа за галије у Санкт Петербургу и био члан адмиралитета.
Наредбом Петра I послат је у Вороњеж где му је задатак био да припреми бродове за предстојећи рат са Турском, али и да надгледа расчишћавање корита реке Вороњеж. 1725. г. одликован је тек успостављеним Орденом Александра Невског и постављен за команданта галерне флоте и главног заповедника Петербуршке луке, где је 1727. г. произведен у чин адмирала.
После смрти Петра I, оптужен је за проневеру и деградиран у чин вицеадмирала, а потом послат у Астрахањ ради изградње галија на Дону и припрема за нови руско-турски рат. Требало је да постане командант те флоте, али је умро мало пре почетка ратних дејстава.
3. Јован Војновић, (?-1791), контраадмирал, (рус: гроф Иван Василевич Войнович)
Рођен је у Херцег Новом у србској племићкој породици која се у Боку доселила из Херцеговине и са собом су довели око сто породица. Огранци те породице су се иселили у Одесу. У једној од тих породица Василија Војновића родио се и Јован који је од самог почетка службовања био укључен у поход и хапшење самозваног Шћепана Малог у Црној Гори, а потом и самозване кнегиње Тараканове. Након тога је и на Лезбосу учествовао у провери још једне самозванке.
| Битка код Калиакре 1791 |
Приликом напада на тврђаву Митилена на Лезбосу 1771.г. Јован је предводио напад Албанаца и Словена и на заузету зграду турског адмиралитета је поставио руску заставу. Као секунд-мајор Јован је 1772. са фрегате Свети Николај преузео десант на тврђаву Кастел-Росо на Кипру. Исте године је учествовао и у бици код Патраса. У ескадри Кожухова је 1773. г. учествовао у блокади и заузимању Бејрута.
Замењивао је команданта руске флоте у Архипелагу током његовог одсуства у Ливорну. Био је генерални конзул Русије на Јонским острвима, Трсту и Далмацији од 1779 до 1788. г.
4. Петар Вукотић, (1793-1862), вицеадмирал, (рус: Петр Маркович Вукотич)
Рођен је у Грбљу 1793. године, после Кримског рата (1853-1856). Петар је завршио Кримски поморски кадетски корпус 1813. и произведен у гардемарина. Од 1816. г. је навигациони официр Црноморске флоте, а лајтнант од 1821. а капетан-лајтнант од 1828. г.
Учесник је турко руског рата 1828. и 1829. г. а потом је унапређен у капетана 2 ранга 1837. г. и капетана 1 ранга од 1839. г. Учесник је похода на Кавказ од 1840. до 1841 г. а од 1849. г. је капетан је Севастопољске луке, одакле је 1852 прешао у 4. дивизију, а 1854. г. при главном команданту Црноморске флоте. Од 1855. г. је при главном команданту Кронштадске луке, а од 1856. г. начелник је Црноморских флотних екипажа да би 1860. прешео у састав резервне флоте.
Обављао је дужност војног гувернатора Севастопоља (1857-1858). „Грађани Севастопоља обратили су се 12. септембра 1857. године војном гувернатору Севастопоља Вукотићу да дозволи градњу цркве у Морској улици. Молби је наравно удовољено“…
| Сидриште у Севастопољу 1852 |
Одликован је Орденом Свете Ане II степена са мачевима, Орденом Свете Ане III степена, Орденом Светог Ђорђа IV степена, Орденом св. Владимира III степена и Орденом св. Станислава I степена.
Умро је 1862. године.
5. Марко Мартиновић, поморац и наставник (1663–1716) (рус: Марко Мартинович)
Марко није био официр али је имао значајну улогу у развоју руске морнарице. Био је српски поморац, математичар и песник из Боке которске. Отворио је у Перасту једну од првих признатих поморских школа на свету.
| Марко Мартиновић подучава кадете, 1711 |
Млетачки сенат му 1698. поверава поморску обуку 17 руских племића, кнежева и бојара које је Петар I Велики послао да се оспособе за поморске официре. На располагање му је стављен један школски брод, како би стечена знања могли и практично да примене. После курса одржаног у својој приватној наутичкој школи у Перасту 1697. године Марко Мартиновић је руске питомце повео на школско путовање по Јадрану, до луке Бари и назад.
Написао је расправу о градњи бродова и посветио је свом ученику, кнезу Дмитрију Галицину (Дмитрий Галицын). Рукопис је вероватно сада у Санкт Петербургу.
У песми је описао ослобађање Херцег-Новог 1687. од стране хришћанске флоте у којој је било и 16 бродова из Пераста.
6. Николај Дмитријевич Дабич, (1857-1908), вицеадмирал, (рус. Николай Дмитриевич Дабич)
Рођен у Херсону 23. априла 1857. Његов брат је био Александар Димитријевич Дабич (1855 – 1880), који је био морнарички поручник.
Породица Дабић је имала неколико официра у руској војсци, међу којима је најистакнутији вицеадмирал Николај Дмитријевич Дабић. Николајев прадеда био је водник Захарије Дабић, који се у фебруару 1754. помиње да је живео у новооснованој руској губернији Славеносрбији, под командантима Рајком Депрерадовићем и Јованом Шевичем.
Николај је са 12 година ступио у руску царску ратну морнарицу. Школовао се на престижној Поморској академији Н. Г. Кузњецова у Санкт Петербургу, а 1877. је унапређен у мичмена. Старији поручник постао је 1882. У јануару 1891. командовао је Зорком. Унапређен је у капетана 2. класе 1893. Командовао је руским монитором „Адмирал Спиридов”, од 1895. и надаље, крстарицама „Африка”, од 1898. и даље, крстарицом „Јарослав 2” (бивша „Европа”), од 1900. и даље, и крстарицом „Громобоја”, од 1902. до 1906. на Далеком истоку. Унапређен је у капетана 1. класе 1901. године. Учествовао је у Руско-јапанском рату као командант оклопне руске крстарице Громобој (Громовник). У борби са Јапанцима 1904. тешко је рањен и добио је награду за храброст. Због храбрости коју су сви на броду исказали у борби, највећа похвала од свих припадала је капетану крстарице Громобој, Дабићу што је дао пример док је рањен под жестоким гранатирањем надмоћних јапанских снага, поново је одликован медаљом за храброст. Дабић је унапређен у чин контраадмирала 1907. У чин вицеадмирала унапређен је следеће године (20. октобра 1908.). На лични захтев стављен је на списак за пензију, због рана задобијених у руско-јапанском рату.
Носилац је неколико одликовања: Орден Светог Ђорђа IV степена, Орден Светог Владимира III степена, Орден Светог Владимира IV степена, Орден Свете Ане I степена, Орден Свете Ане II степена, Орден Светог Станислава I степена, Орден Светог Станислава II степена и пруског Ордена Црвеног орла III степена.
Пензионисан је 1908. године.